o poslovnim transakcijama...

Ja jučer u nekom poslu, kad unilazi mater u sobu. Eto mora ona negdje ić, pa joj treba para.
M: imaš ti sitno išta?
J: ma ima valjda nešta, vidi u džepu... (i ne obraćajući pažnju na nju)
M: kolko imaš?
J: kolko ti treba, imam cenera možda... (idalje ne obraćam pažnju)
M: nemaš ti ništa ovdje... (govori ona meni dok mi rovi po pantolama)
J: daj vamo...
M: vratiću ti ja...

I nađem ja u džepu i dam joj i ode ona. Vratiće ona meni to kobiva začas, saće ona.

Kad stvarno eto ti nje, nije prošlo ni pola sata.

M: vraćam ti pare evo...
J: stavi negdje u džep... (ja vamo nešta jakojakojako bitno radim)
M: evo vraćam, gledaj...
 J: dobrooo... (ne gledam)
M: eee vidi vidi, evo vraćam ti ja...
J: dobro, radim, stavi gdje bilo...
M: eee al pogledaj, nije cener, evo ti dvadeset...
J: dobro, samo stavi...
M: a pogledaj evo, evo ti stavljam u džep, vidi...

I ja se konačno okrećem da vidim kako ona meni stavlja cvaju u džep, ipak me ne laže, ipak nije došla sa korom od banane i rekla da je to cvaja i stavila mi je u džep. I sad ona ono polako, ko da ja to primjetim i registrujem fino, stavlja ona to u džep. I ode ona negdje, a ja pođoh da se koncentrišem nazad na posao.


Nije prošlo ni sat, kad eto ti nje opet. Ja idalje u poslu pa je pretjerano i ne registrujem.

M: hej, imaš li da mi daš išta sitno, treba mi nešto vamo?

Ja ono malo u čudu, al haj.

J: ima, eto u džepu...
M: ma vratiću ti ja, samo mi nešto vamo treba...
J: ma uredu je, uzmi...
M: ma vratiću ti ja, treba mi samo nešto sitno, evo daću ja tebi pedeset ako mi ne vjeruješ...
J: ma vjerujem ti, ne moraš ništa, ne treba mi...
M: ma neka neka, evo tebi ovih pedeset, nek ti imaš dok ja ovo...
J: pa imam ja, ne treba mi...
M: ma neka, uzmi ti... a gdje ti je onih dvadeset?

A stavila mi prije sat vremena u džep, neki, koji je ona birala, u pantole koje se nisu makle s mjesta u zadnjih sat vremena.

J: pa u taj što si maloprije stavila, ne znam koji bi...
M: ma nema toga nigdje...
J: ma mora bit tu negdje, nije niko diro...
M: ma nema...
J: daj vamo pantole...

Uzimam ja pantole i nađem pare iz prve. Bile u džepu. Al mislim da je njoj jednostavno merak da mene prekine. Uze ona pare i ode.

Eto je opet za 5 minuta. Ja još uvijek radim ono svoje.

M: evo da ti ja vratim one pare...
J: eto stavi tu negdje.
M: evo ti pedeset maraka onih...
J: ma eto stavi gdjebilo...
M: evo stavljam ti ja u ove pantole, u ovaj džep, vidi...
J: dobro... (ne gledam)
M: vidi, vidi...
J: evo gledam... (a ne gledam jer nisam prestao raditi nešto jakojakojako bitno)
M: evooo, pogledaj...

Vidim ja neće ona odustat dok se ja ne dekoncentrišem i pogledam i dok zajedno pogledom ne ispratimo putovanje petobe u moj džep. I tako ono, gledamo mi i stavi ona pare i ode.

Dolazi ona opet kasnije, ja opet radim. Mora ona negdje da ide.

M: e moram ja izaći sad da nešto kupim, pa de mi vrati onih pedeset maraka...
J: eto uzmi iz džepa...

Uze ona i ode.



I haj sve, nego ja pošo danas vani, da platim nešta u banci (u kojoj za veliko čudo nije bilo gužve), kad niđe para ba. Stoji ona cura, čeka da ja to platim, a meni vamo neugodno. Konta ja je zaebajem. Još bolan da su to neke pare. Sreća pa sam imo karticu sa sobom. I kobiva pođe ona meni pričat da ja ne mogu dizat nikakve love bla bla, ma reko da platim. Ona odahnu, odmah mi je broj telefona tražila...


Došo ja kasnije kući i sjedim kofol jedem. Došla majka da mi pravi društvo i eto kobiva šta ima kod mene. I sad ja njoj prepričavam situaciju s materom. Reko traži mi cenera, a dadne mi cvaju. Kasnije mi traži cvaju, a da mi petobu. Kasnije mi traži petobu i poslije toga ništa. Mater to sluša i odvali se smijat, plače žena od šege. Kaže saću ja, samo da obrišem šminku, valjda joj se sve razmazalo od šege. I ode ona, i normalno ne vrati mi pare. Majka nako gleda mene u čudu, ništa joj nije jasno. Još kad poče da mi objašnjava kako je ona to shvatila, e tek bi se od tog mogo post napisat. Isto Monti Pajton u domaćoj režiji...

o Marsovkinom ruletu...

Znatel vi šta je Marsovkin rulet? To je ono kad ti (čitaj ja) nešto kažeš ili uradiš a ona zakoluta onim (srnećim) joj očima, a ti vamo ko na iglama i u neizvjesnosti.  Mislim, činjenica je da si zaebo i nešto pogrešno uradio (čak iako nisi stvarno nešto pogriješio), samo je pitanje koji je opseg belaja i posljedice koje slijede. I ti sad ono u ičekivanju gdje će stat ona bijela kuglica, jel pada na crveno polje ili pak na crno polje (čitaj pao joj mrak na oči). I tako, u tim iščekivanjima, ja kontam da onaj ruski rulet i nije toliko opasan...


Ukro sam majki šnalu za kosu.

o lajkovanju...

Ja neki dan kliknem na nakav link i on mene posla na jutub i naka pjesma uze svirat. Vidim u komentarima opšte ludilo i oduševljenost. Ima ono 176 lajkova i 0 dislajkova. A pjesma beze, nemaš je šta vidjet. Prije ćeš vidjet sise kod one, nego štoš se tu nagledat (i naslušat) pjesme. I ja im nako na onaj lajk bar nonšalantno spucam jedan dislajk. I nešta danas ja čaprkam oko jututuba i opet naletim na tu istu pjesmu, kad imam šta i vidjet. 3 dana evo već raspravljaju ko im je to mogo dat dislajk...

o filozofiji četvrtkom...

Pogrešna je konstatacija da se samo mora umrijeti. Sama činjenica da neko ovo čita znači da nije umro do sad. Što znači da se to ipak ne mora. Ili barem nije moralo do ovog trena. S druge strane, puno je ispravnije i tačnije reći da se samo mora roditi, odnosno ako ćemo cjepidlačit i bit potpuno precizni (a hoćemo), moramo biti stvoreni (začeti). Ja ne znam nikog da nije (bio) stvoren, a znam mnoge koji nisu umirali.

o ne znam šta je bolje...

Jedino što je bolje od tog kad ti posljednjih dana svak živ išće nake pare ili prvih 15 minuta masonsko-sotonističkog filma Ted ili kad te poznanik na ulici neće pustit da nastaviš hodat s društvom i sve te prati jer ga već dvije godine kopka jesi li stvarno oženjen ili kad ti se javi neko od koga to najmanje očekuješ ili pjesme kamiondžija Marko ili fenomen da su me čitav dan pogonila tri zvrka pite ili kad ugledam njen novi avatar ili kad počnem čitat vaše šega komentare (kad vam već postovi nisu) ili kad ugledam propagandni kamion sa nakim svjetlećim reklamama ili kad ne možeš navečer spavat, pa ti ta nesanica da ideju i izgovor da ideš u Novi Sad ili onih cazinskih sinhronizacija ili kad se dovedem u situaciju da moram birati između posla i jela jer neam vremena za oboje ili kad ti majka složi priču kako si ti fin momak, kulturan, lijep, pametan, zlatan, al da se eto ipak ošišaš malo, jeste Marsovka u peemesu. E takvo što se, brate sestro (ćale si keve mi), mora doživjeti...

i tata bi sine...

Ja sam nako moderan, urban momak, pratim modu i to. I kolko sam mogo uprati pravo je moderno pisat o lakovima. Pa kontam, evo jedan i od mene post o meni omiljenim lakovima.

Ovaj lak mi je ono numero uno.

A ovaj vako volim kad idem u goste.

To je čitav proces i procedura ustvari, nanošenje laka jel.

I onda to vako izgleda u konačnici.

A ponekad koristim i ovaj, samo mi je on skup da ga često koristim, ovo ono za Bajrama i slično. Nestalo ga u De eMu...

I tu je isto čitava procedura dok se isti nanese. Malo vako...

I onda se on vako malo...

I nakraju ispane vako.

Toliko...

Valjal ovo, jesam moderan?

o ljubomori...

Od svih priča koje su se mogle ispričati, one u vezi ljubomore su se nekako najmanje odnosile na mene i najmanje sam se pronalazio u njima.
Ja sam nekim čudom odlučio da živim u iluziji po tom pitanju i živio s nakim vjerovanjima da ljubomore u mojoj okolini nema. Ja lično nikad nisam bio ljubomoran na nekog, ili barem ne u onom klasičnom smislu.
Kad vidim da neko drugi ima nešto lijepo, nisam razmišljao što on to ima, đubre jedno, što nemam ja, ja to više zaslužujem bla bla. Kod mene je to više bilo u nekom suptilnom obliku da je i meni to, pa eto, nek imamo zajedno. Što mi je ponekad i polazilo za rukom...

S druge strane, ljudi baš i nisu imali slična razmišljanja u obrnutim situacijama. Ili barem ja dođoh do takvog zaključka nekim indirektnim opažanjem, s obzirom da sam jako rijetko dolazio do tog tipa informacija. I zanimljivo je da je uvijek ta ljubomora bila vezana uz ženske osobe.

Prvi put da se sjećam je bilo jedne prilike kad sam ja zašo u naku birtiju. I bila tamo ova jedna treba koju sam simpatiso. Pošla ona kući, taman pošli i mi. I bila s njom ova jedna druga djevojka i mi nešta počnemo pričat i ispostavi se da je cura nako plaho zanimljiva i komunikativna. I tako se mi počnemo družit, vako nako, izlazili, pričali, bla bla. Imala ona nakog momka, jalijaš nakav s Bjelava. I tako ja jednog dana pošo nešta da jedem na velikom odmoru, kad čujem ja pričaju ljudi o meni. Šta je bilo, došo nakav mangup hoće da ubije hljeb u meni. I haj što je on došo, nego bolan doveo neke raje kolko je ikad mogo. Ko ono ja bio okružen ljudima koji sve jedva čekaju da mi pomognu budel me ko mariso. A nisam ja znao da je to on, samo mi rekli neki se raspituje uvez mene. I ja šta ću, kontam ako je naumio da se mariše, bolje prije nego kasnije. I izađem ja, kofol da nađem njega, kad njega nema nigdje. Kažu otišo, odlučio čovjek da ne rizikuje. Kasnije mi ta cura rekla da je to njen zagondžija bio i napala ona njega kolko je ikad mogla. Hej, ona se svađa s njim zbog mene, da meni pomogne. Pravo mi je pomogla... I da je tu priči kraj, nije. Jedne Nove godine zove ona mene da zajedno slavimo. Ja nešta i nisam tip koji voli te Nove godine, al haj reko. I nađemo se mi, nake njene jaranice i ja, i odvedu me u naku birtiju u koju ja ni slijep ne bih sam ušo. I sjedimo mi, meni sve nešta hoće bit, a ne mogu zanovijetat, ipak sam ja gost tu. I ja šta ću, udarim po nom piću i vremenom meni više postade svejedno gdje sam, postalo mi pravo dobro. Kažu one, eto idemo mi i krenemo mi. Meni se svijet kotrlja pred očima, nešta oni drobe, ja vamo kolutam očima. Sjedosmo mi u nakav taksi i vozi on, vozi. Uzbrdo, nizbrdo, uzbrdo i utom dođe vrijeme da se izađe. Ja gledam oko sebe, ništa živo ne prepoznajem. Kontam đe ovo ja zađoh majko draga. I ko pošli mi u naku kuću da nastavimo to slavlje. Skontam ja da sam ja tom liku došo u kuću. Majko draga, ja se u sekundi otrijeznio. Haj što je on tu, nego bolan što su svi oni njegovi đilkoši tu. A svi se napili, kontam biću ubiven svakog časa. Ja se sjetim onog nekog dokumentarca kako govori da je alkohol najbolji anestetik, ako se ne uzmu u obzir one nuspojave istog. Kontam ja, zaebi ti nuspojave i smlatim bocu onog nečeg. A ja još inače ne pijem puno, pa vi sad skontajte. Mogo me valjak pregazit, ja to ne bih osjetio. I haj to sve, nego bolan meni se pođe javljat želja da ja njih tamo namarišem, nako. Sreća pa reče ova da je vrijeme da se ide, i mi se spakovasmo, i razgulismo. Nakon toga me taj lik i popustio, još dobar posta s menom. Ko on bi se eto i družio, vidi da sam nako fin, iz fine famelije. Neka fala reko...

Kasnije sam više i naviko na to. Mada, nije da nije bilo neugodnih situacija i kasnije. Odem ja na rođendan kod ove jedne, kad tamo njen momak. Nisam konto da će me namarisat, al je uvijek zanimljivo što se ja nađem u tim situacijama kad njih uvijek ima više nego mene. Uvijek su oni s nekom rajom, njih dvojica a babo i ja sami. I tako on meni uzet pričat nake šuplje, a ja na šuplju uzvratio još većom šupljom. Kaže on meni otvoreno da je bio ljubomoran na mene, htio da me mariše, a đe i ne bi. Kaže njemu ta njegova djevojka dođe i priča kako sam ja vaki, kako sam divan, kako sam pažljiv, kako ovo kako ono. Ono jaranice, pomažeš mi pravo. Nađe momku take stvari pričat, a ne priča to svojoj lijepoj sisatoj jaranici koja eto baš nema momka i sve čeka na nekog ko što sam ja. Sreća, i sa ovim je dobro prošlo, ili da kažem ništa se loše nije desilo. Kontam ja i neće, al opet, haj ga znaj. Malo malo pa čitam u novinama neko nekog rokno zbog ljubomore. I haj što je taj to meni reko, nego bolan nađe se i ovaj drugi pored njega i poče s istom pričom. Eto i njegova žemska njemu pričala kako postoji tamo neki ja, divan, krasan, pažljiv (hvalite me prsti moji) bla bla. Sve se borim s prstima da me ne hvale više. Ono znaš baš prosječan neki momak voli da mu djevojka hvali tamo nekog, kako je on divan i krasan i bla bla bla. Promjenite malo priču ba, za moje dobro. A da stvar bude nako zanimljivija, malo prije toga su njih dvojica pričali koliko koji diže na klupi (benču jel), kako vise u teretani, kako se krkaju onim kojekakvim preparatima. A onda meni s druge strane u glavi oni dokumentarci o tim istim preparatima i nuspojavama istih u vidu agresije, zaglupljivanja, nasilja i još gomile drugih faktora koji mi nisu išli u prilog. Dižem ja jarane stodvajes na benču, a ja dižem stočetres jarane na benču. Kontam tu smo negdje, ja mogu dić karton mlijeka od prodavnice do kuće. Kad eto, sva sreća i to se završi.

Mada od svih tih priča mi je najzanimljivija jedna koju sam čuo tek neki dan, iako se ista zbila prije par godina. Na jednom, pa hajmo reć kulturnom okupljanju ljudi, povedem ja jednu djevojku. I eto, situacija je takva bila da se dolazilo autom. I ja normalno škodilaka vozo tad. Škoda u njoj gospoda. I jel sad smo mi bili tu, između ostalog ja održo jedan kraći govor za prisutne, i kako to biva u takvim prilikama počelo nako druženje. I ono, svako priča sa svakim. Neko se slika s nekim. Ma ono, tipično okupljanje ljudi iz kulture. I kad se sve to završilo, potrpali se mi u auta i razgulili kući. Kad priča ti meni jaran nekidan kako su pojedini ljudi tamo pričali o meni. Kao priča u stilu vidi ti njega, nakva cura ide s njim, a on naku škodu vozi. Pa što eto ne ide s ovim ili s onim, a oni nako vozali malo ozbiljnija auta od škode. Kobiva ako imaš dobro auto, mora s tobom ić i neka dobra žemska. A kad voziš vako dardahiju ko ja, onda mora i cura bit dardahija neka...

Kontam ja samo koliko još ima sličnih priča, za koje ja pojma i nemam da postoje ili da su postojale...

o islamu i muslimanima (bezobrazno dugi post bez ikakvih bonusa)...

Glupi muslimani. Kad neko kaže musliman, meni prva asocijacija nije terorista. Ali glupi jeste.

Našli se tamo neki besposličari željni pažnje i snime nakav film o Muhamedu. A onda ovi planu ko šibice. Podsjeća me nako na mene, samo što ja nisam besposličar i željan pažnje. Ali volim i ja tako zaebavat, što pojedince, što široke narodne mase. Kako kad i kako kome.



Kad je riječ o muslimanima, teško je ne spomenuti islam. Ja se već neko vrijeme kanim napisati jedan post o istom, a sve mi se nešto ne da. Islam. Šta reći o islamu. Islam je vjerovatno najdivnija stvar koju je Bog dao ljudima. Barem iz moje perspektive. Pored žena jel. Jedina konkurencija islamu.
Islam ima svoja dva dijela. Jedan je odličan, a drugi je da te Bog sačuva. Otprilike kao i sve monoteističke religije.
Prvi dio je Božija objava. Što se mene tiče, ona je besprijekorna. Ne znam koliko sam ja subjektivan po tom pitanju, al tako ti je to. A onda kad skontam, malo je ljudi ostalo hladnokrvno na zapisano. Možebit da moja subjektivnost tu i nije čemu. S istom sam se prvi put sreo nekad u srednjoj školi. S obzirom da sam ja nako prilično logičan tip osobe (nisam Vulkanac), i proučavanju svega toga sam pristupio iz tog aspekta. Meni nije dovoljno pročitat da nekog treba tuć štapom na koji je selotejpom pričvršćen daljinski od radija i da ja pristanem na to. Ne, kod mene takve stvari idu do najsitnijih detalja i analize, od toga koje dužine i od kojeg drveta treba biti štap do tog da li idu baterije u daljinski i kojeg moraju bit proizvođača i jesu li alkalne ili nikl kadmijumske baterije. I povrh svega koja je podloga svega toga.
Taj pristup mi je u mnogome olakšao taj moj put u svijet vjere i svega što on donosi sa sobom. I moram priznati da je meni donio uglavnom lijepe stvari. I haj što mi je donio lijepe stvari, nego mi je olakšao skoro pa sve teškoće u životu. A da ne pričam koliko se sve to kasnije, vremenom, posložilo logički u životu. Što mi je samo, pored svih ostalih pokazatelja, dodatno potvrdilo postojanje Boga.

Da se ovo ne pretvori u nakav veh bi aj/reklama post gdje ja iznosim samo neke prednosti, moram istaći da je meni donijelo i neke teškoće. Meni je lično najveća teškoća bila u odricanju pojedinih oblika ponašanja u odnosima s drugim ljudima. Ja sam prije bio prilično sebična osoba. I sad sam doduše zadržao malo toga, ali daleko manje nego što je nekad bilo. I to otvaranje drugim ljudima mi je prilično teško palo, s obzirom da je to ipak bilo davanje dijela mene. Recimo da je to bio moj danak, moja članarina i pristupnica.
Sad iz ove perspektive, pa mogu komotno reći da je trampa vrijedila. Darivanje i davanje je jedno od najuzvišenijih stanja u koje se pojedinac može dovesti. A pritom mislim i na davanje sebe drugima. Bez obzira koliko ko sebe i kakvog sebe može dati drugima.

Vremenom sam spoznao da čovjek ne može po zanimanju biti vjernik bez obzira koliko se trudi. Em je prezahtjevno, em nikako nije u duhu vjere. Ali mu to može biti izvrstan hobi. Pa sam se i sam odlučio na taj pristup. Radim stvari jer ih volim, jer uživam u njima.

Bog ne kazuje čovjeku mnogo. Barem ne na onih 600 i kusur stranica na koliko stane ta posljednja Božija objava (plus one prije toga). Možda je i do mene, možda bih ja da mi se govore tajne svemira, haj ga znaj. Ali mu kaže dovoljno. Kaže mu osnove, daje mu temelj, daje mu bazu. S tim temeljima, čovjek ima nebrojeno mnogo mogućnosti u životu. Ako se poredi sa drugim religijama, islam tu prednjači. Islam je definitivno najmanje ograničavajući prema ljudima. Recimo da je to Božiji dar ljudima. Koji naravno ljudi ne znaju da cijene. Kao što ne znaju mnogo štošta da cijene od Boga. Valjda što ljudi, uz sva Božija davanja, odbijaju sve to i traže govna. Otprilike onako ko kad su oni neki jevreji pored mane i prepelice tražili luka i šta ja znam. Tako i ljudi danas.
Malo su ljudi slijepi i gluhi i što je najgore od svega lijeni. Ono je lijeno da misli, i mene to ubija u pojam. Pa ne govori Bog s ljudima samo ko goreći grm majka mu stara. Al džaba, ta fiksacija postoji i ne može mimo toga. Pa ima i lijep dan, kud ćeš ljepše poruke od Boga. Ili cvrkut ptica. Ili onaj post hvala i znam gdje nam ona drobi o svemu lijepom što joj se dešava. Nekad i pojedini ljudi mogu biti dar od Boga. Ha ja.

Otprilike tu negdje nastupa ona loša strana islama s početka posta. Ona neka izmišljena strana. Strana koju je izmislila uglavnom gomila nakih besposlenih Arapa i napravila od islama ono što je islam danas. Ljudima je bilo malo ovih 600 i kusur stranica (plus prethodne objave) plus sve ove neslužbene Božije poruke, pa su počeli izmišljati svoje. I tom izmišljanju nije bilo kraja. I upravo je to dovelo muslimane do ovog ukurcu stanja u kojem se trenutno nalaze. Što bi reko Zakir, muslimani su tu gdje jesu jer su daleko od islama. I dobro je reko. Od te silne slobode koju nam je Bog podario uspjeli su napraviti tamnicu, i mene nimlo ne čudi što nemuslimani gledaju muslimane tako kako ih gledaju. PR islama je u banani.

Taj drugi dio islama se sastoji od gomile nekih pravila i zakona i odluka koje kao imaju veze s vjerom, a nemaju nikakvo utemeljenje u istoj. Ono što nije funkcionisalo u hrišćanstvu i judaizmu se nastojalo izbjeći u islamu, a ogledalo se u ne postojanju posrednika između čovjeka i Boga. I mjesto da muslimani budu sretni s tim, njihov vječiti kompleks, a i osjećaj manje vrijednosti ih je natjerao da izmišljaju nekakva treća lica koja bi ipak bili posrednici. Tako je islam završio sa nekakvim šejhovima, ulemama, pizdama materinama koje sebi daju za pravo da govore šta narod smije raditi, a šta ne smije raditi u islamu, sve to naravno u Božije ime. Muslimani, glupi i neobrazovani (trejdmark muslimana širom svijeta) su mahom nasjeli na tu glupost. 
Tome su još pridodali i hadise od kojih se meni diže kosa na glavi i dlake na nogama. Hadisi, za neupućene, predstavljaju zbirku priča, savjeta, mudrosti i neviđenih gluposti koje su skupljali ljudi  i koje su preko noći postala temelj islama. Ti hadisi ovise o tome ko ih bilježi, odnosno prenosi, pa tako imaju hadisi po Buhariju, po Muslimu, po Dajdži, po ovom i po onom. Ja sam uvijek govorio da u tim pričama ima i zanimljivosti i mudrosti, ali isto kažem i za priče o Nasrudinu Hodži. Otprilike su tako te priče i napisane. Kad neko pristupa logički svemu tome, pa recimo da ni njegov stajling toliko količinu gluposti ne može podnijeti. Čitava metodologija prikupljanja i bilježenja svega toga je krajnije nepouzdana i za nepovjerovat je da bilo ko ozbiljan, ko ima dovoljno hrabrosti i dostojanstva sebe nazvati muslimanom, može vjerovati u to. Najveći broj hadisa dolazi od dvojice likove, Buharija i Muslima. Buharija i Muslim su nekih 150 godina nakon života Muhameda hodali Arabijom i bilježili šta su ljudi govorili o istom. 150 godina. Nije 150 dana, nije 150 mjeseci nego 150 godina. I to Arapi. Arapi su poznati po tome što bi i rođenu mater prodali i usput slagali nešto. Trgovci su to, i trgovci lažu. Tako je bilo od vajkada, a Arapi nisu ništa drugačiji. Da ne spominjem što je čitava Arabija od nakih plemena sastavljena i svi su oni kao nešto različiti i svi u nekom sukobu, a svi isti (jel vam ovo poznat scenarij). Garant i svi imaju svoju historiju. I sad ti ovaj hoda tamo po onom pijesku, naleti na neko selo i kaže znal iko od vas šta o Poslaniku. I onda njemu neko nešta kaže, i ovaj to zapiše. U tih 150 godina su se izmjenile najmanje tri generacije. Što znači da su unuci pričali šta im je dida govorio, a ovi to zapisivali. Mislim, simpatično je sve to al meni treba malo ozbiljniji pristup svemu tome. Pogotov kod tako ozbiljnih stvari. Da nisu Arapi, možda bih i nasjeo na te gluposti. Ali zamisli ti bolan kad on čitavu državu nazove po sebi, dokle ide taj bezobrazluk. Ja pobjedim na ovim izborima i promjenim ime države u Dajdžina Bosna i Hercegovina. Čuj Saudijska Arabija...

E upravo su ti hadisi i kojekakvi proglasi od hodža i šejhova doveli islam do ovog gdje se nalazi danas. A to je otprilike ono što se može vidjeti u medijima. I to ne bi bilo toliko strašno da se nije pojavio taj famozni kult ličnost Muhameda koji je još više satjero muslimane u provaliju. Taj famozni kult ličnosti je prešao u neko stanje fanaticizma, i to se ide do te mjere da se Muhamedu daje veći značaj i da se isti poštuje i sluša više nego Bog. Najbolji primjer za to se može vidjeti kod onih Arapa koji ne znaju kud će sa sebe pa kamenuju jadne žene i maltretiraju ih koliko ikad stignu. Prema tim nakim hadisima i proglasima i fetvama i pizdama materinama žena je... ma žena je ono ništa drugo nego Iblis i treba ja namltretirat zbog toga koliko se ikad može. S druge strane, Bog daje ženi toliko mogućnosti i slobode i prava i zaštite i svega. Nisu oni ludi da poštuju žene, hajmo ih malo kamenovat. Jer ima tamo neki isfrustrirani drkadžija kojem ništa ne ide u životu pa je on tako reko.

Taj fanaticizam njihov i očaranost Muhamedom je priličnost strašna stvar, jer time direktno odstupaju od islama. I haj što oni odstupaju, što sebi nanose štetu, nego što je nanose i drugima. Evo jednostavan primjer, čist da se objasni ta razlika. Kamenovanje žena, a i općenito ljudi, nema nikakve veze sa islamom. To što je blud haman pa nemoguće dokazat u islamu, to je drugi par opanaka. I zanimljivo je da se ovi kamenjari nikad ne sjete kamenovat muškarca, nego samo ženu. Da ne spominjem što je u islamu kazna za blud bičevanje. I što se ta blud prvo mora dokazat. A da bi se dokazala moraju postojat 4 muška svjedoka ili 8 ženskih. I to ne bilo kakvih svjedoka, nego moraju biti vjernici. Što znači da je jedini način da se taj blud dokaže jes kad se neko taslači na sred ulice. Ili na stadionu. I tad stvarno treba ubit hljeb u njima, kad su već tako bezobrazni. U svim ostalim situacijama je kranije teško, pogotovo ako je ko između svoja 4 zida (što je obično i slučaj). A sad da vjernici mahalaju i vire kroz prozor ili ključaonicu, pa i ne ide baš. S druge strane ima uvijek ona opcija, jok, ona je bludnica hajmo je kamenovat. Ko Monti Pajton jarane...



I to su vraćamo na glupe muslimane koji nešta protestuju, hodaju okolo i pale i žare jer je tamo neki željan pažnje napravio nakav film o Muhamedu. Odjednom je to razlog da se protestuje, da se bojkotuje Amerika i Izrael, pale zastave, da se pljuje po njima i šta sve nisu radili. Uvijek je neko drugi kriv.

S druge strane niko od njih ne žari i ne pali kad musliman neće da čita iako mu Bog naređuje da čita. Niko ne žari i ne pali kad onaj Arapljuga potroši milione i milione na tamo neke nogometaše, a prvi mu komšija nema šta da jede. Haj što nema komšija (nek mu crkne krava), al njegov brat musliman nema šta jede. Ide Arapljuga šumom i šuška lišće i gladan tamo negdje neko. Boli Arapljugu kurac što je neko tamo gladan. I što šuška lišće. Niko ne žari i ne pali kad tamo neki dođe i siluje muslimanke i ubija i djecu i stare. Niko ne žari i ne pali kad neki musliman laže. Niko ne žari i ne pali kad je neki musliman lijen. Niko ne žari i ne pali kad muslimani prodaju naftu ovim filmašima. Niko ne žari i ne pali kad...

Nisu ludi. Ipak kad se krši ono što je Bog rekao da se ne krši, nikom ništa. Al jel neko spomene Muhameda, eto ti gnjevnih muslimana. E pa nek vam se snimi još sto hiljada takvih filmova, sve dok tako plitko razmišljate, ako razmišljate uopšte...
(i ko da gledam saće se neko u komentarima anonimno javljat i raspravljat o hadisima, bez obzira što je suština posta nešto drugo)

o toplo/hladno odnosima...

Eto ti se čaj ohladio.
Ma nije, topao je još. *pipam šolju* 
Ma jeste, hladan je.
Ama nije hladan, evo pipni šolju.
Ma jeste, ohladio se do sad.

Probam ja malo, za svaki slučaj, možda me ruke (ili žene) varaju. Šolja vruća, čaj je nako mlak... naginje na toplo.

Ama topao, taman je sad. A i ne valja pit vreo čaj.
Hladan je on, hoćeš da se kladimo da je hladan.
E haj. Kladimo se u tvoju penziju. Eto pipni, probaj ako mi ne vjeruješ.

Uze da proba.

Eto, dođeš mi penziju.
Ma nije, čaj je mlak. Hladan. Ti si izgubio opkladu...


Da ne spominjem što su mi nametnuli ovaj novi izgled bloga, hoće mi nešta bit. Oćeraće mi ovdalen kako su krenuli...

o hljebu + bonus anegdota...

U naš dom je stigao neki novi hljeb. Zove se seljak. I pravo je frišak. Uvijek je frišak. Ne mogu da vjerujem da su konačno izmislili da hljeb bude uvijek frišak. Istina jes da on ima gomilu nakih aditiva, al onda kad skontam i svaki drugi ima. Pa kad već ima, nek makar bude frišak usput.

Inače mi u kući imamo klasifikaciju hljebova i ovo je prvi koji ne spada ni u jednu, što znači da bi se trebala izmislit nova. Možebit da ga klasificiramo u grupu svježenko.
Pored svježenka ima i gumenko. Gumenko je onaj orlovski (čitaj škiptarski) hljeb iz orlovskih (čitaj škiptarskih) pekara koji je sav nakav gumenkast i treba ti ona mješalica za cement da isti sažvačeš. Jedini koji je gori od bajatenka. Bajatenko je krajnije bajat hljeb i kod njega je najbolje... pa nema baš ništa najbolje kod njega. Nema ni dobro zapravo, al eto. Isti se jede da se ne baci. To je inače i najčešći tip hljeba u našoj kući s obzirom da nas prati ono prokletstvo bajatog hljeba (ne jedi friški dok se ne pojede bajati i zaglaviš da stalno jedeš bajati). Mater nas uvijek tuši s pričom da je bajat hljeb najzdraviji. To joj je inače izgovor za sva nejela koja moramo da jedemo. Ipak, i bajatenku nekad dođe kraj. Dođe mu kraj kad postane drvenko. Drvenko je drveni hljeb koji služi za ukrasa kad gosti dođu, a inače je toliko tvrd da se ne može jesti. Na postojanje drvenka u kući obično ukazujem ja, pritom govoreći da nema hljeba i da je onaj za kojeg oni govore da ima, zapravo drven (ko ovo skonta, svaka mu dala [razglednicu]). Jedan period smo kupovali mrvenka. Mrvenko je bio dobar, jeftin, i ko što svi možete pretpostavit, mrvio se. Mrvio se ko lud. Tog se hljeba više izmrvi nego što ga se pojede. Kako oni vratiše cijenu nazad, tako i mi prestasmo da kupujemo.

Poslali mi starog u prodavnicu da nam kupi hljeba (najmlađi, šta ćeš) i kaže on onoj ženi dajte mi jednog mrvenka. Žena ga blijedo gleda. Kaže jednog šta? On njoj ponovi da hoće mrvenka. Ništa jadna žena ne konta. Jedva on njoj na kraju objasni šta hoće...


Aj što sam vidio naku trebu danas, isto nacrtana. Bezobrazno zgodna. Ima sise mašala, a struk joj ko... ma taman ono. Jedino što je bila sva u žutom. Nije da meni smeta, al eto. Svaki ruto voli žuto. Eto malo mi je falilo da stanem i blenem u nju na sred ulice. Pa da je zovnem da se družimo. Nego imo nakog posla, pa ne stigoh. A i kontam, možda me ove naočale lažu. Postale su opasne. Nako ti kroz njih izdaleka svi izgledaju fino, a što su ti bliže...


 Upalim ja vako ponekad ove statistike na blogu. Uvijek mi to bilo zanimljivo gledat. I haj, sve ja kontam, osim možda ko me opasno čita iz Bugarske i Rusije...


Jes dobra ova pjesma. Ma sve su joj dobre ustvari. Odgledo sam je jedno 16 puta danas...

o svemu pomalo...

 Ja kad se vako vraćam kući, pa uđem u lift, imam običaj da se glupiram kolko ikad mogu. Od kojekakvog plesanja, pjevanja, kojekakvih gestikulacija i zviždukanja do nosanja saksija na glavi. Sve kontaš ne vidi te niko, ili sam barem konto do neki dan kad me jedan komšo primjetio. Sad jel on skonto ko sam ja uopšte, jel primjetio šta sam radio, jel me vidio uopšte, haj ga znaj. Al ja njega skontah. Sreća pa imaju ona ko vrata u liftu, pa malo ko i ometa pogled.

---

Ja nešto i nemam puno pravila u životu. Jedno od rijetkih je da je mobitel uvijek u lijevom, a ključevi u desnom džepu. I da s mobitelom u džep nikad ne ide ništa, a posebno ne pare. One pare se ljube s mobitelom, pa se onda mobitel ljubi s mojim licem. E ne može. Da ne pričam što je to idealna prilika da se isti izgrebe. Što se opet meni do sad nije dešavalo i uvijek su mi mobiteli izgledali novkasto, bez obzira imao ja njih 6 mjeseci ili godina. Jedne prilike dođe meni ova jaranica i zatraži da se zamjenimo za baterije. Ona mora hitno da putuje, isti nam telefoni, a njoj baterija pri kraju. I haj dam ja njoj tu bateriju. Vrati ona meni nju nakon nekog vremena. Baterija ko da je... a ne znam šta je s nje radila al je baterija bila sva izgrebana. Pa majko draga haj što mobitel ishrnda, al bateriju hej. Bateriju. To je ono što ide pozadi obično i obično ima poklopac i obično je nezanimljivi dio mobitela koji i nema pretjerane interakcije s korisnikom mobitela. Ona je bateriju uspjela da izgrebe.
Imao sam još neko za spomenut, al ne mogu sad da se sjetim. Sjetiću se kad objavim post.

Odnosno, neću. Sjetih se istog čim ugledah ime jedne blogerke. Naime, o čemu se radi. Meni što je neko draži, ja utoliko imam veću želju da se s istom osobom šalim i zezam ili što bi mi rekli zaebajem. Ne smeta meni ni na moj račun, al je obično na tuđi. To ljudi obično shvataju ko provokaciju. Bila ova jedna, kontala cura da je ne mogu smislit. A meni ona baš bila draga. I ko ono čim je ja zaebajem, mora da je ona glupa. A ja baš ne volim zezat glupe ljude. To mi dođe ono hinjski pravo, ko da marišeš manje i slabije od sebe.

---

Mada, kad smo već kod mobitel, sad sam upravo skonto da je meni mobitel pun nakih bilješki. Ko sve ono ja sebi nešta zapišem, kontam da ću pogledat nekad kasnije i nikad.

---

Neki dan se sjetih da su mi prethodni blog čitali prosjaci. Ja napiso kako bi levati trebali skinut zlatni prsten s ruku kad već prose jel, kad no stvarno idući dan niđe prstena. I sad kad god prođem pored njih ja zagledam jesul zaboravili isti skinut s prstiju. A malo je to nako nezgodno znaš, jer ja nako pravo brzo hodam, pa onda kao ono nonšalantno usporim, pa razgledam i tako to. Kontam idući ću put kofol pertlu vezat eto baš pored njih.

---

Ima ovaj jedan Veh Bi Aj (vehabija), pa recimo da mi je poznanik. Barem je taki po izgledu što nekako implicira i da je po ubjeđenjima mada nikad nismo, za veliko čudo, ušli u priču što se toga tiče. Valjda što i ako uđemo počet će naka priča na poluarapskopolubosanskom jeziku koja mene nako iskreno nervira. Ja ne znam kako su te vehabije zbarile tolike druge vehabije kad ih niko ne razumije. Otprilike jedna njihova prosječna rečenica izgleda ovako. Propade ti ahlak ako ne odradiš sedam rekjata, a to je samo nafila, nije farz. Šta ovo znači, ne znaju ni ptice na grani. Osim ako nisu Afričke lastavice u pitanju. Sve bitne riječi u rečenici su zamjenjene nekim arapskim ili turskim ili perzijskim ili malezijskim ili staroarmenskim riječima taman da ne kontaš suštinu rečenice. I haj ti onda s njim raspravljaj o bitnim religijskim pitanjima kad pola ne razumiješ šta on priča. Nervira me to. Kaže meni Majka neki dan da nam je Bog dao selameta. Šta nam je dao reko? Kaže selameta, i još pita znaš ti šta je to. Ma ja reko, dao nam salameta, pun frižider salama nekakvih. Salam et al.

Nego, popričamo mi nako kad se vidimo, ako niko niđe ne žuri. To je onaj što me nervira kad pričam s njim. Ja mu nešta kažem, onda on ušuti vako na jedno desetak sekundi dok to sve isprocesira i onda da vako neki ultra kratki odgovor za koji ti realno ne treba desetak sekundi. A nije glup lik, to je sigurno.
Elem, stojimo mi i pričamo i samo nake žene prolaze i mahom me pozdravljaju. Kontam ja mogu se njemu požalit, to što me žene spopadaju jel, kontam čovjek će me razumjeti. Kad jok, pita on mene kad ću se ženit. Hej bolan ja vamo najpoželjniji neženja, on mene pita kad ću se oženit. Reko kad ćeš se ti ženit, jel, da mu uzvratim istom mjerom. Kae on meni da razmišlja, da bi mu dobro došla kakva žena. I ode on da je traži bezbeli, ja ostadoh u behutu...

---

Eo jedna moćna pjesma za Žužu. ^^

o Majki... + bonus priča

Umene mi došla Majka iz Njemačku. Opšte veselje u kući. Kad sam bio mlađi, obično me ti dolasci nisu radovali. Dođe, pa me gnjavi s jelom, pa haj ovo, haj ono. I još pride spava u mojoj sobi, tjera me s kumpjutera, govori da niša ne radim, sprema mi krevet (bez obzira što ja ne želim da moj krevet bude spremljen jer bih ga sam spremao da želim da bude spremljen) i povrh svega hrče. Vremenom se to promjenilo. Sad mi je pravo drago kad dođe. Pogotovo kako smo prešli u novi stan, pa fino dvoje vrata zatvorim i nek hrče do ujutru. Ionako nije u mojoj sobi. Majka za razliku od ostalih osoba njenih godina nije ni najmanje senilna. Majka je pomalo zaebant.
Ovo nutkanje s jelom je prestala, valjda jer sam počeo govorit da hoću da jedem, kad bi obično neko rekao da neće. Mislim da su me svi prestali nutkat u porodici, iako je to dio naše tradicije, jer ja obično hoću i voća i povrća i mesa. A neću krompira i tako to. Pa skontali da se valjda ne isplati. Ipak, da ne bude sve tako crno, neki dan me nutkala da pijem čaj. Nije to toliko ni strašno, al kad se uzme kontekst u kojem se sve to odvija, moglo bi biti.

J (to sam ja): Maaajkaaa, hoš čaja? Evo ja sebi pravim, pa da i tebi pristavim vode?
M (to je ona): Hoću.

Gotov čaj, normalno vreo. Ja ostavio malo da se hladne. Kad ona zove haj popij čaj, ja dođem ono vrelo. Reko čim se hladne, pa ću popit. Ne prođe ni dva minuta haj popij čaj. Ja vamo u nekom poslu, reko doću prvom prilikom. I još 6 puta je ona mene zovnula da ja pijem čaj, isto ono ko da ga neću popit pa me ona nešta tjera. To što sam ja nju pito da isti pijemo očigledno ne igra nikakvu ulogu. Ko ono napravio sebi čaj i sad će čekat da se isti ispari u zraku, al ga neće popit.

Ipak su najčudnije priče glede mog izgleda. Ima ona neki ideal kako momak mojih godina treba da izgleda, vjerovatno kako su izgledali momci kad je ona bila mojih godina. Jedne godine došla ona, a ja friško obrijo glavu. I žena nije htjela pričat sa mnom sedam dana, dok mi malo kosa nije porasla. Ja robijaš, ja robijaš i nema preko toga. Zamisli ti bolan žene nema ovdje godinu dana, dođe da vidi unuka i na kraju neće da priča sa njim.

Ove godine me ufatila u mrskomisešišatpamikosanarasla raspoloženju. Sve nešta kontam da odem i ošišam grivu, al mi i nešta žao. Nervira me u jednu ruku, a u drugu ruku teško da mi šta može nadoknadit onaj osjećaj kad prođem rukom il da kaem prstima kroz kosu. Tako da je ona nekako i preskočila da komentariše tu kosu ove godine, al nije brkove.
Dobio ja jedne prilike onaj neki turbomaksimus aparat za brijanje koji ne da ima 7 oštrica, nego ima i 7 samuraja koji te sve briju dok se briješ. I jel istupe se meni sve te oštrice i ja sve ko pođem da to zamjenim, pa nikad. A skupe da te Bog sačuva kolko su skupe. I ja sve sebi govorio saću, saću, saću i nikad ja to da kupim. A pravo naporno da se briješ tupim. I tako meni vremenom narastu brkovi, ja svima reko da mi je to novi imidž i tako i ostade. A i meni nekako lakše malo doćerat nego sve ono brijat, bjež ko će to.
Elem, došla Majka, i kako si i šta ima i kaže a joj jesu ti ružni ti brkovi. I samo hoda po kući i govori kako su mi ružni brkovi i nagovara me da se obrijem.

Sjednem ja neki dan pored nje. I kofol ja sad započnem neki smoltolk.
J: Štavo ti gledaš na televiziji?
M: Uh jesu ti ružni ti brkovi.
J: ... :|

Sjedimo mi vako za stolom, mater, ona i ja.
M: Vidi jesu mu ružni oni brkovi (obraća se ona materi)
Mtr (to je mater): Ma jesu, i ja mu isto govorim.
J: Šta mislite da se ja obrijem jer se tako, ipak, vama sviđa?

Iduće prilike slična scena.
J: Šta to radiš?
M: Joj kako su ti ružni ti brkovi, baš ti ne stoje.
J: Jel ti se to ne sviđaju? (kao ja glumim iznenađenje)
M: Nimalo.
J: Pa to je tvoj problem, meni su baš super.
M: I to što kažeš...

Danas ja uzeo da jedem.
M: Eto te ko oni Arapi tamo. (a zna da ja ne mogu smislit Arape)
J: Ma što bona?
M: Pa tako i oni imaju te brade ko ti i brkove...
J: Pa šta, ružni jel?
M: Aha.
J: Baš ti hvala, to inače puno pomaže mom samopoštovanju. (ovo sam ja sarkastičan samo)
M: Ma pametan si ti, znaš ti šta je najbolje za tebe. (i ona je)

Sad ja sebi pristavio onog čaja od plamene narandže. A stoji ona pored mene.
J: Hoš ti malo ovog čaja?
M: Pa nisam ja bolesna.
J: Pa ne pije se ovaj čaj samo kad si bolesna, vidi što je dobar, pomiriši. (i sad joj ja guram onu kutiju u nos)
M: Ma znam ja to.
J: Samo, od ovog ti čaja rastu brkovi... (pokazujem na onu neku travu što pluta u čaju)
M: Ma nek si ti meni samo živ i zdrav, a neka brkova...
J: Ne zna se ko manje vjeruje u tu izjavu. (smijeh)
M: Al iskreno... 
J: Prešuti. (prekidam je ja)
M: Haj dobro...

Razgovori s njom su stvarno veliki intelektualni, moralni, muški i ko zna koji još izazov za mene. Sad zasad me još uvijek na izvjestan način zabavljaju. A hoćel bit i za dvije sedmice, to niko ne zna.

Ipak, idalje ona meni draga. Najdraža mislim od sve ove familije. Kupila mi čarape i kundure. Ne znam koji mi je draži poklon. Čarape su prave mamojebačke, Pierre Cardin. Nisu one mamojebačke što su PC čarape, nego što su u paru i što su čitave. Moj najveći problem sa oblačenjem jeste upravo taj s oblačenjem čarapa. Prvo što nikad nema onog drugog para, drugo što nikad nigdje nema čarapa u kući, a prazna i mašina i korpa, i što uvijek kad negdje moram ić i planiram skidat cipele nailazim samo na poderane čarape. Ako je zima nalazim samo ljetne kratke i tanke čarapice. Ako je ljeto nalazim samo na debele frotirske čarape do koljena. Meni uvijek za spremanje vani treba pola sata, od tih pola sata 29 minuta potrošim na pronalazak adekvatnih (a često i bilo kakvih) čarapa. Kundure isto nisu loše. Nosim ih već 3 dana i nisu me nažuljale. Mislim, nisu me ozbiljno nažuljale, iako sam imao mini žulj na malom prstom. Od kad znam za sebe meni sve i jedne cipele ubiju noge. Znači u zadnjih 10 godina nisam imao par obuće koji mi na ovaj ili onaj način nije nažuljao/raskrvario noge. Možebit da je do tog što je broj 45, možda ja ipak nosim 45, a ne 44 kako sam do sad uvijek vjerovo. Još mi je fascinantnije da ja odem u prodavnicu, probam, pronosam na licu mjesta i na kraju završim ubivenih nogu, a ona kupi u Njemačku naslijepo i ferceraju mi. Anblivbl.

Sad joj došli naki gosti. Zvone oni dole na interfonu, ona se javlja na telefon. Ja na onaj interfon, kad oni nešta bla bla, ja otvorim vrata i sad mi čekamo njih gore. I nema njih, nema. Kad opet dole zvone oni. Reko izvolte, kaže kako ćemo mi doć gore do vas, lift ima samo 8 spratova (a zgrada komplet ima 8 spratova). Pa reko dođite do sedmog, mi smo na sedmom. Oni valjda kontali da smo na jedanestom, jer smo prije živjeli na jedanestom. To što su došli na skroz drugu adresu, do skroz druge zgrade koja ašćare nema 11 sparatova nikom ništa.



Bonus priča:
Pošo ja kući danas nešta i dok sam kontemplirao o postojanju bitka i njegove interakcije sa emancipacijom apstrakcije uopšte, svijetu ideja i markokadru prikazivanja teoretskih hipoteza ascilacije u istom tom svijetu, te čovjekovoj poziciji u metakosmičkim strujama kosmosa, čujem da je negdje pala kovanica, a moj dobro istrenirani sluh na padanje kovanica je s lakoćom mogao zaključiti da se radi o kovanici od jedne kerme. Nekoliko sekundi kasnije moj osakaćeni vid je to potvrdio. Podignem ja onu kermu i pođem vratit ženi. Nakon kratkog ubjeđivanja ona mene ubjedi da bih ja istu trebao zadržati. Nisam je potrošio, eno je u džepu...



I ovog puta pjesma nije za sve vas, nego samo za našu pametnu, zgodnu, duhovitu i nadasve šarmantnu i nepopravljivu Romantičarku koja traži ljubav svog života i koja se zaželjela... pažnje jel. ^^

o upustvu za glasanje (bezobrazno dugi post)...

Dobro je rekla Jovana*, mi smo jedna mnogo tužna zemlja. Nadolaze ovi izbori, a ja kad vidim kandidate, hoće mi nešta bit. Ipak, isti ti kandidati su samo odraz ovog trulog društva od kojeg se svi ograđuju, iako su upravo oni ti koji čine društvo. Temeljni naš problem jeste što svi misle da su bolji od drugih, i na stranu što to misle, nego što misle da su svi lošiji od njih manje vrijedni i ne zavrijeđuju njihovu pažnju. Svi su teški individualci, iako su ljudi bića kolektiva. Niko nije preživio jer je bio eto on nešta poseban, intelektualac, umjetnik, nego jer su se svi držali zajedno i spavali pribijeni jedni uz druge kad je bilo hladno. A kad čujem da neko kaže riječ masa, hoće mi nešta bit. A to je posebno izraženo kod ove glupave omladine. Eto ja vakav nakav, oni su masa. Masa si bolan/bona i ti, a i ja skupa s vama, samo što ti biraš da živiš u iluziji misleći da si nešto poseban ili posebna, iako se ne razlikuješ ni 2% od ostalih ljudi koji te okružuju. Konta ono ako sluša neku tamo muziku koju slušaju ti isti članovi benda (jer eto silom prilika moraju) i ta dotična osoba (i niko više) da se ona nešto ubitačno razlikuje od nekog ko sluša Halida Bešlića. Kao ona je bolja osoba, a ovaj je krkan i seljak i masni krkan seljak. A to što su oni podjenako lijeni, polupismeni, neznalice, nezainteresovani, pasivni, što podjednako lažu, varaju, petljaju, izmišljaju, besposličare, šute na nepravdu, lezihljebare i još gomilu drugih stvari, to nikom ništa. Jer mislim ipak se svijet vrti oko toga ko kakvu muziku sluša, a ne oko nekih glupih stvari tipa koliko ko radi, koliko je ko vrijedan i tako to. Otprilike je to ona logika gdje cura bira momka jer sluša Dipeš mod i nosi poderane starke, i to je sasvim društveno prihvatljivo, a s druge strane kad cura bira momka jer ima novca (auto, stan, civare) je društveno osuđujuće, neprihvatljivo i neodobravajuće. Kao vidi ti nje, samo je novci interesuju i tako to. Bolan te ženske su pametnije od ovih prvih, htjeli ljudi to priznati ili ne. Cura se na vrijeme brine da joj potomstvo preživi i da prenese svoje gene. Čista teorija evolucije. Preživljavanje najjačih (ili najsposobnijih ili najpametnijih, kako hoćete). Ne, kod nas je to sponzorstvo, to je vako, to je nako, vidi je kakva je, alapača, nogu slomila i slične priče. E baš zato što smo mi takvo nakaradno i naopako društvo, i svakojaki među nama se nude da nas vode u ovim teškim vremenima. Ovo su neki od mojih favorita.
Da dodam da ne znam jel ovo neki fotošop il nešta, al mislim da nije.


SDA. Zvali ovi moji pajdaši nekad pred izbore, dok smo još išli u osnovnu, ljude na telefon i pitali zakog će glasat. I javio se neki dedo, kaže, ja ću glasat za es-de-a... Stranku Dragog Allaha...
SDA šalje na izbore one iz spota Majkla Džeksona, pjesma Triler.

Ako ima ko iz Trnova, nek glasa za Čovijeka. Valjda je on neki individualac, svaki od nas čovjek, on jedini čovijek.

Jelde, sad vi kontate ko i mogli bi glasat za esdea, a ko i ne bi. Neka ova lijepa pjesma bude kap koja će preliti čašu, baš onako kako će vaš glas odlučiti na ovim izborima.



Dobro, dobro, nisam vas uspio uvjeriti da glasate za esdea.

Glasajte onda za ASDA. Nakon što je izašo onaj film A-Team javila se i stranka aesdea. Valjda.
Iskren da budem mislim da je ovo fotošop. Niko nije ovoliko glup da pravi ovakav promotivni materijal.

Ako vam se ne sviđa ponuđeno, idemo dalje. Jel idemo il je gotovo? Nie još.
ZABiH. Ljudi tolko zabijaju da su se uspjeli okupit u stranku. Možda im se i ja pridružim. Jedna od rijetkih stranaka koja ima Bantu crnce međ svojim redovima.

Možda nekog i ne interesuju čokoladni. Naprimjer ove sa Sokoca možda i ne interesuje. Sokolac je... pa nije ni grad nije ni selo. Sokolac ima poseban status. Sokolac je Sokolac. Nikad niko nije definiso Sokolac, a kad ga neko spomene, svi znaju na šta misliš. U konačnici, za Sokolac il znaš il ne znaš. Nema između. Sokolac je inače poznat po izvozu visokokvalitetnih četnika i hardkor primitivaca. Kad bi ove sa Sokoca poslali diljem Juge našli bi one kosti Dražine. Draža bi usto (ko da je ustaša) kad bi koji prošo pored njega.

Nas i Rusa trista miliona. Od tih trista miliona (nema ih stvarno toliko) sedminu čine muslimani, a broj muslimana u Rusiji raste i raste. Isti oni muslimani, prve im komšije, koje oni ne mogu smislit. Valjda su ovi ruski drugačiji.

Opet s druge strane, kome su dodijale ove nacionalističke opcije (taj je papak) ima i druge opcije. Naprimjer građansku opciju okupljenu oko lika i djela Ibre Spahića. Car, kralj, šah, poglavica, kan, predsjednik, maršal, sultan, radža, vojvoda, ban... Nema te titule koja bi njega bila dosljedna.
Evo mu jednog kandidata. Nek me rokne neko ako ga Ibro nije pokupio dok je jedne prilike pošo na ručak na pauzi.

Inače Ibro ima naj jaču predizbornu kampanju. Evo recimo video sa predsjedničkih izbora.



Najače kad pljuje onu vodu. A i ovaj video je neprevaziđen. I on skupa s njim sa onim kraljevskim žezlom odnosno nakom granom i kraljicom koja ne zna ustat sa stolice i plavkom koja posmatra hajvane. Valjda joj niko nije reko da je u kadru.




A kao bonus čitateljima, tu je i himna.




Al haj, dosta Ibre više. Kad pričaš o Ibri moraš bit i dosadan s tom pričom jer to najbolje oslikava duh dotičnog.
Evo nekih alternativa. Stoka je to...

Ne mogu ja ovog našeg svijeta kad pođe s pričom političari lopovi. Jedan je Lopov!

Kajem ja onoj neki dan da je iz Krajine. Kae ona šta fali. Čuj šta fali. Ništa ne fali, Krajišnici su inače poznati ko totalno normalni žitelji tužne nam države. Evo jene Krajišnikinje Izcazina.

Meni je fascinantno na šta se sve ljudi neće odvažit. Za nju će glasat možebit muž i djeca. A možda ni muž neće ako nije neka domaćica.
 A onda s druge strane, kad čoek skonta, Krajišnici, osim što su blentavi, i nisu loši. Za razliku recimo od Zeničana koje i ne simpatišem. Zeničanima je onaj dim prestao nagrizat oči, prošo je do mozga. Mirad nudi rješenja za problem Zenice.



 Ima čovjek i svoju stranicu. Stranicu svakako posjetite, ako ništa zbog dvije zanimljivosti. Prva je njegov program razvoja grada Zenice, koji kad bi se ostvario, čitava bi se populacija napaćene nam preselila se u Zenicu. Od Diznilenda, zgrade Kole, do tobogana dugog 10 kilometara (bolan kad bi bio tobogan ja bih se do kraja života na istom spušto). A druga zanimljivost koja se ne smije propustiti jeste sekcija za odrasle. Ako ima ko mlađahan da ovo čita, a ne znam šta ima neko mlađahan čitat upustvo za glasanje kad ionako ne mogu glasat, nek preskoči taj dio. Raša Tudej pisala o njemu.

S druge strane imate i ovog što nije ni pobjedio, al već obećava da će Majorizirani (nisu sljedbenici Maje**, nego su to od milja bosanski Hrvati) ostati Majorizirani. Čovjek ih poziva da izađu ranije na izbore da glasaju. Ili da se vrate kroz vrijeme da glasaju za njega. Kako god, mislim da ih zaebaje. Vitalni interesi Majoriziranih su ugroženi.

Onda s druge strane moremo ganjat i ove što pucaju na razvoj obrazovanja, ipak smo mi ne pismeni. A oni če nam pomoči oko toga. Obećavaju reviziju nakaradnog nam pravopisa i mjere štednje. Odsad samo prva riječ ide velikim slovom, a ostalo malim. Uštedi se na bijeloj boji.

 Srbija do Tokija. A Bihać do Kejp Tauna. Nas i čokoladnih milijarda i šeset hiljada. Šta je!? Ooo Rukfaš...

 I za kraj moji apsolutni favoriti. Stranka čija se kampanja temelji na pljuvanju drugih u prethodnim mandatima, a članstvo te stranke čine mahom ti isti ljudi po kojima se pljuje. U suštini su oni jedini iskreni i pljuju sami po sebi. Samo što su oni to malo zamotali, a narod glup pa ne konta.
Ono što mene fascinira tu jeste njihova fanatičnost i odanost svom precedniku. Kad ih čujem kako pričaju steknem dojam ko da im precednik drži familiju ko taoce i pustit će ih tek kad dobiju izbore. Sve u svemu, prava stranka plaćenika.

 Haj što je fotošopiro sebe, nego bolan fotošopiro i zgradu opštine i travu i ulicu i nešto što bi trebale bit šine i stub i...
Onda s druge strane imaš ovog.

Šaka predstavlja niko živ ne zna šta. Ja gledam ovo i pričam sa sobom i diskutujem, razglabam i psujem šta bi mu ova šaka mogla značit. Mada, ne može se reć da ne igraju pametno i taktički. Mene bi ovi zamalo mogli kupit s Rizzom recimo.

I za kraj, moj lični favorit. A još Bišćo. Inače, ovaj video je pod morat vidjet.

 

* Ne, nisam zaljubljen ni u Jovanu, iako sam je par puta spomenuo na blogu.
** Ne, nisam zaljubljen ni u Maju, iako sam je par puta spomenuo na blogu.

o zapisu...

Sve nešto pođem da napišem, pa mi nema smisla. A toliko toga bitnog i važnog za reći. Ipak, na kraju ništa ne napišem...

o boleštinama... 2

Dijagnoza: Hercegovina. Sad da je Jovana tu, ko što nije, ona bi vam objasnila značenje toga. Pošto nje nema ni da obiđe svog najdražeg blogera, a kamoli da pita kako je, ja ću vam objasniti. Dijagnoza Hercegovina znači da gorim ko nisko rastinje.

I haj što Jovane nema, Jovana je to. Nego što ovih pojedinih blogerki nema ni da pitaju kako sam. Sad kad treba da pitaju jel, nigdje ih. Pa sram vas i istid bilo. Kuće vam duša. Dođete samo kad vam nešta treba. Isto ko da imate stohiljada blogera ovdje, pa šta fali ako je jedan bolestan. Ima ko da ga zamjeni. Neka neka, faliću vam ja sa svojim seksističkim i šovinističkim komentarima. I još mnogo čim.

Recimo ako bacite pogled na blog od Misti (mrsko mi sad linkat), vidjet ćete nekakvu šuplju priču kako bi ona slala razglednice sa željama za brzo ozdravljenje. Ja evo bolestan nepunih 12 sati, pa niđe razglednice. I to sve zahvaljujući njoj. Da nisam tolko empatičan ne bih se ja nikad osjećo bolesnim. Bolan poštar dobio otkaz koliko ona šalje razglednica. Da ne spominjem ostale...

Jedinu mi utjehu daje Betmen. Kad no pođem da se vučem i tromboljim po krevetu ja se sjetim ove scene i namah živnem.

Upravo sam išćero nakog komarca koji se spremio da me ujede. Mogo je naletit na kraj života. Eto ja sam ga produžio.

A sad odoh da ozdravim.

o boleštinama...

Kad sranje dolazi u životu, ono nikad ne dolazi samo. Ako ćete nešto naučit u životu na ovom blogu, nek vam ovo bude to nešto.
Sranje uvijek sa sobom povede neke raje, iako je to krajnije nekulturno dolazit nepozvan i nenajavljen. I onda ti svi nasade na kosti, pa dok ne crkneš. I ustvari tako čitav život dok jednom ne popustiš i ne kažeš haj eto više, da vidim šta će bit ako malo popustim. Obično tako ljudi i umiru.

Meni je takvih situacija trenutno u životu malo previše. Daleko od toga da ću umrijeti, neću što sam ters, neću iz inata, eto šta je. Ali ipak je malo previše. Kad se gleda nako ukupno, pa i nije to tako strašno. Ljudski život bi bio u najmanju ruku dosadan i jednoličan kad bi sve išlo po loju. Ali kad se sve iskupi u 10-15  dana, hoće ti nešta bit.

Evo, meni je bilo. Jutros sam se probudio i osjetim da mi je natečeno grlo. Nema veze što se ja nisam izlagao ničem hladnom, što nisam pio hladne vode, jeo hladne lubenice ili lizao hladan sladoled. Mene grlo boli. A haj i to, ionako ne pričam ni s kim, nego što mi još i nos poče šmrkutat. A imam osjećaj da će se do kraja dana i temperatura pojavit na partiju. Prešlo mi od Misti.
Valjda došlo i to na red. Ko ono kad jedemo prženi kiseli kupus za ručak kojeg niko živ u kući (ni široj okolini iste) ne voli i od kojeg nam je svima muka. A kad pitaš što jedemo uopšte nešto što niko ne voli, kaže mati pa došlo na red.

Naravno, to nije sve. Sve se to javlja u periodu kad se izdešava još 5 nekih drugih stvari koje ti ni najmanje trebaju baš eto sad.
I ne, to nije sve. Ako nazovete sad i poručite sranje, dobijete još 2 potpuno besplatno. To što bih ja sad mogao biti bolestan bi se dobro odrazilo, a već jeste djelimično, na 10 nekih drugih stvari, a tih 10 na 10 idućih i tako to eksponencijalno raste.

Mislim, nikad nije ovim bajama palo napamet da me posjete preko ljeta. Znaš ono, vruće, ovo ono, hajmo mi njega malo razbolit, lakše će mu bit. A i ramazan je, taman ga oslobodimo posta na 7 dana. Još bi on isfoliro 3 dana da je bolestan, i eto 10 dana neposta. Neee, to čeka da prođe sve i jedna povoljna prilika kad bih ja mogo bit bolestan, pa kad mi najmanje odgovara da tad udari. Nije da ja sad prizivam da budem bolestan, al eto, kad već moram bit nek makar bude kad je meni ćejf. A ne uvijek kontra mene. Dođe mi da ime promjenim u Split, ništa kontra Splita.

A ne daj Bože spomenut u kući da si bolestan. Bolje umrijet nego spomenut to, mislim blaže bi posljedice bile. Ono ti pod temperaturom, ono ti zvoca što si se razbolio i prehladio jer ti moraš uvijek bit zdrav. I još kad mi mater počne s pričom jesam ti ja rekla da obučeš čarape kad su bile one tropske vrućine prije dva mjeseca i vanredno stanje u državi kad je bilo 40+ stepeni, a ti nisi slušo.  E zato si sad i bolestan i boli te grlo. Ja kad take priče čujem, hoće mi nešta bit (dodatno). Ko ono kad sam bio mali, padnem vani, razbijem se i odem kući. Kući prvo dobijem batina što sam pao, onda dobijem batina što sam plakao (kasnije sam skonto da ne treba plakat kad padneš [rajz Betmen]), onda dobijem batina što sam se isprljo i plus dobijem batina ako sam šta podero od odjeće (bez obzira što ću ja tu istu odjeću prerast za pola godine). I još pride dobijem batina jer njih sekiram.


Nego imal ko kakav pametan savjet kako da se ja kutarišem ove bolešćine? Jovana, na tebe je red.
Sretnem baš danas ovu jednu konu, radi ovdje u domu zdravlja, medicinska sestra il šta već. Eto ko da je znala da sam bolestan. Kaže da jedem med i orasi, pa da dođem na kontrolu. Valjda to pomaže. Ako ima još kakijeh savjeta, slušam ja...

o istini...

Najbolje od svega jes što ljudi imaju tendenciju kontat da je sve što je napisano na (ovom) blogu istina.

o buđenju...

Navio ja alarm jutros u 6. U 6 čujem nešto zuji i ja se probudim. Kontam zar sam stavio mobitel na vibraciju. Pođem ugasit alaram, i vidim nije uopšte sviro alarm. Skontam da je bio komarac negdje oko kreveta koji je počeo da zuji ravno u 6 sati, i to u pravilnim vremenskim intervalima.

o nerviranju....

Od milion stvari koje ne volim, večeras ću izdvojiti 3 koje me plaho nerviraju.

Ljudi koji postavljaju neprecizna pitanja. Haj što oni postavljaju ista, nego što očekuju konkretan i precizan odgovor od mene. Oni ne znaju da se meni od takvi pitanja stvara huja i da ja nemam ni najmanje želje da im pomognem. Taman da umiru i da traže TO, i bez obzira znao ja šta je TO ili ne znao, ja im ne bih pomogo. Majka mu stara reci treba mi lijek da ne umrem, a ne treba mi TO. Ne znam ja šta je tebi TO. Ja radim u svaštari, ulazi mušterija, dobar dan dobar dan izvolite. Ja bih trebala TO i pokazuje na policu. A na polici ima milion stvari. Odakle ja da znam šta je tebi TO. Ili kad neko kaže de mi ONO. Ja treba da znam šta tebi treba i ja treba da znam šta je tebi ONO. Ono srodne smo si duše pa ja znam šta je tebi ONO. Mene takve situacije 3,14zde. Mislim, u većini slučajeva je moguće predvidjeti ljudsko ponašanje, pa i te zahtjeve drugih ljudi šta traže od mene. I mada predvidim u barem 85% slučajeva šta žele, ja se moram svaki put napravit lud i pitat koje TO ili koje ONO. Naravno ja uvijek to pitam na način kao da izgleda da ja znam šta žele i da se samo pravim lud i onda oni slažu kojekakve face i daju kojekakve komentare kako sam ja vaki ili naki i kako ja njih nerviram. A to što oni meni kažu de mi TO, to nikom ništa. Jarane zar je problem reć da mi dodaj plavu kesu sa žutim prugama koja se nalazi u trećoj ladici. Ne, lakše je reći de mi ONO, eno ga TAMO. I vako možda ljudima izgleda smiješno kad ja to pišem, al to je živa istina. Mater meni ima vako običaj reć kaže dodaj mi gumicu. Reko gdje je, kaže eto tu. Kao ja vidim što i ona vidi, ono djelimo istu viziju. A meni u vidokrugu čitava kuhinja. Da se rokneš od muke.

Koje TO? Mogu se i ja pravit lud, što da ne...

Ono što je u ovoj istoj kategoriji neviranja jeste unaprijeđivanje softvera. Hej zdravo glupi korisniče koji koristiš orginal naše proizvode, za razliku od drugih koji koriste piratske verzije. I evo smo smislili neki novi apgrejd našeg softvera (i hvala ti što koristiš isti). Da li želiš unaprijedit svoj softver. A ne ne hvala. Taman sam se naviko i naučio ove osnove koje meni trebaju. E žao mi je onda, ne možeš dalje koristiti naš program. Pa ne smeta meni, imam sve što mi treba. Ali smeta nama, mi želimo da našem korisniku damo maksimum. Pa jes, al eto, meni svejedno ne treba. E ništa onda, traži neki drugi program, bez obzira što si ovaj platio toliko i toliko novca i što nisi odlučio da nas potkradaš ko i ostali korisnici. Ajde de, daj taj apgrejd. Prođe 10 minuta, ja ponovo otvorim program, ono ko da sam ušo u Narniju. Ništa meni nije jasno, sve drugo i drugačije. Čovjek ima osjećaj da je jedino što je isto kod programa ime. Osim toga ništa. Program za gledanje filmova, poslije apgrejda postaje program za simulaciju noćnih letova na relaciji Zemun-Sanski Most. To je još lajt varijanta. Hardkor varijanta je kad ti od programa za pregled slika nakon apgrejda nastane portabl držač za kašike i mini oklagije. Od svih apgrejda se najiritantniji adobe, što oni plejeri, što rideri. Rider svaki put kad upalim pojavi se neki novi apdejt. Ti odradiš apdejt, ono ti ukine gomilu nekih funkcija jer eto ničem ne služe. Ali ti dodaju opciju da sve kud gledaš očima po onom dokumentu objaviš na fejsbuku. Nemamo svi fejsbuk i ne interesuju nas društvene mreže (osim bloga). Plejer što više unaprijeđujem to manje video sadržaja mogu gledati. A i ovo što gledam ima običaj da se samougasi taman kad je najzanimljivije. Emesen i zločine koje istom rade su nevjerovatni. Nakon i hi hi verzija su konačno izbacili sve što je meni zanimljivo. Izbacili ono crtanje, jer kome treba crtanje (a to uvijek bilo najzanimljivije kad nekom šta trebaš objasnit), al su ubacili kretensko zajedničko gledanje slika i videa. Ono totalno mi neko pošalje link sa jutuba i ja ga gledam preko msna. Pazi da neću. I haj što oni ubacuju tako te kretenske opcije, nego što ti bolan ne možeš ukinut to. I mjesto da izbace apgrejd koji će dodati i tu opciju, jer se milioni ljudi žale na istu, oni ništa. Nisu ludi da udovolje željama korisnika. Još ja ono pošaljem nekom link i prebacim nešta svoje da pratim. I namah mi ono dole blinka, ja reko vidi nešta mi hoće bitno reć. Ja otvorim prozor kad on meni otvori prozor da je onaj tamo otvorio prozor i da možemo sad zajednički gledat. Ko bolan gleda zajedno sadržaje preko emesena. Mislim, pada mi napamet jedna osoba kojoj je to palo napamet, al ne bih o tom. Ili novi ofisi. To je misterija za sebe. Uz program ti dođe i Indijana Džons sa sve Harisonom Fordom da ti objasni tajne i rastumači nejasnoće glede novog ofisa. Nema veze što on nema ništa novo i korisno, bitno je na nečem zaradit. I to ti samo ispremješta onih 1000 opcija, pa da se ti možeš teže snać. Ima da me ne bude neko vrijeme na blogu sad kad me natjeraju da pređem na ovaj novi meni jer mi već prijete neko vrijeme da će mi ukinut ovaj stari (koji je usputrečeno pregledniji od onog novog).  

Vako to otprilike izgleda kad mi lift unaprijede...

 Treća stvar koja me plaho nervira je eksperimentisanje s hranom. Ja ne volim to. Pogotovo ne volim eksperimentisat sa provjerenim stvarima. Jednom ja došo kući gladan ko vuk. Kad za ručak pita krompiruša. Aaa, nea ništa bolje od toga. Mislim nea ništa bolje od bilo kakve hrane kad si gladan. Ja zagrizem, hoće mi nešta bit. U piti nema crvenog luka, al eto ima bijelog. Kaže pa da malo probamo i to. Joooooooooooooooooooooj. Otkad znam za sebe jedem picu sa sirom i gljivama. Eventualno se može naći koja maslina na istoj. Ono mi stavi kinder jaje na picu. Rokni me, vrati vrijeme unazad pa me rokni još jednom. Kad kažem sir mislim na gaudu. Ne mislim na neki biljni sir. Ali džaba je to njima govorit i ja na kraju završim jedući picu sa biljnim sirom. Bolje ostat gladan nego toga jest. Da te Bog sačuva. Danas pošo da jedem, kaže mati jedi lajt, biće pica za ručak. Haj reko, i ja stvarno nešta laganini. Zove ona kasnije, ja pofino ogladnio, haj da jedeš. Ja došo, vidim onaj mi sir nešta sumnjiv. Zagrizem, pa nije baš biljni, al je podjednako gadan. Pojo dvije kriške i odustanem. Sir brate nekakav zelen. Eto, kud ne uslikah ono. Čuj zelen sir. Čik pogodi šta imam na pici, buđav sirac, buđav sirac... Pa neko jelo ja volim neslano. Ona meni posoli. Kaže pa šta fali, malo da promjeniš. Možda ja NE ŽELIM mjenjat konja koji pobjeđuje?! Kad jedem graha, hoću da jedem graha. Neću da jedem graha sa mandarinama ili graha sa patlidžanom. Hoću graha sa grahom, bez ostalih pripadnika vrsta. I hiljadu joj puta govorim nemoj mi bona eksperimentisat sa hranom. Pravi neka jela ispočetka ako ti je do eksperimentisanja, al kad mi dođe dodavat nake stvari na već funkcionalna jela, pa hoće mi nešta bit. Na kraju ja ručo bananu...

o mom komši...

Imo ja ovog komšu, živio direktno ispod mene. Stari mu u ratu tamo negdje s Ilidže il đe je već prije živio pobjegne od Srbadije i dođe vamo u naše (moje jel) naselje. Svima je to bilo čudno jer je i on bio Srbadin, ili bi barem po imenu (a tako se inače sve određuje u BiH) trebao biti.

Stari mu je bio zmaj. Prema njegovim riječima, komšinim jel, stari mu je bio vrhunski sportista. Taj je treniro sve moguće vrste sportova, polusportova i pseudosportova pritom posebno naglašavajući džudo, odbojku, karate, tenis, nogomet, košarku, plivanje, skijanje, klizanje, kuglanje, sankanje, bob, stoni tenis, pikado, šah, atletiku, ma nema šta nije bio. I haj što je sve to treniro, nego je za svaki od tih sportova bio i sudija. Ja mislim da je i sumo hrvanje treniro. Ma ti spomeneš sport, njegov stari je to treniro.
A najbolje bilo kad odeš po njega da idete vani, pa haj uđi dok se on spremi. Ti ulasci su imali obično dva ishoda. Prvi je bio da se niotkud pojavi njegov stari i da počne pričat kako smo mi levati i kako se zanimamo glupostima i da trebamo samo koke ganjati. Onda bi obavezno pokazivao neki potez iz džuda i mog si komšu redovno mogo vidjet na podu. Drugi scenarij bi bio kad bi ti on reko da zaključaš ulazna vrata dok on ne bude gotov (ko ono neko će uć dok ti stojiš naslonjen na ista). Onda bi se niotkud pojavio s upaljačem i nekim sprejom i počeo te palit istim. Pa ako te panika safata, a ti njemu izgoriš jer ne stigneš otključat vrata i pobjeć ko čovjek. Ako te pak panika ne safata, hladno otključaš vrata i pobjegneš ko čovjek. Ja nisam zaključavo jer sam znao da je hajvan i znao sam šta radi. Ipak, jedne prilike đavo me natjera da zaključam vrata. Kad eto ti njega dolazi s upaljačem. Upali onaj upaljač, drži nakav sprej u ruci i zlobno se smije. I ja šta ću zgrabim nakav sprej za cipele i prema njemu. I zapalim mu obrve. Meščini da otad nije sa mnom više probavo takve egzibicije.

Iako su se vremena mjenjala, njegova priča nije. Barem nije dok je tu živio ispod mene. Mi otkad znamo za njega on je pričo da će se odselit. I tako se on selio nekih 9 godina ja mislim, ako nije i više. Joj selim se nekad na ljeto sad bi trebalo da bude, kao vraća se u taj stan stari gdje je isprva živio. Dođe i jesen, a on s nama. Selim se za dva mjeseca, prođe pet mjeseci on idalje s nama. I 9 godina je on nama trunio da će se odselit, dok konačno stvarno nije jednog dana odselio. Meni nije bilo nimalo drago što je on odselio. Zato što mi je negdje u tom procesu selidbe izgubio gejmboj poket koji sam mu posudio. Ja blentav kakav jesam i dobre duše i meka srca mu to nisam nabijo na nos, nit sam tražio kakve kompenzacije. Nikad to neću oprostiti, ni sebi ni njemu.
 

Ipak, kad se odselio, nije stvarno odselio u svoj stan. Aj dont olejz muv, bat ven aj du, aj dont.
Odselio je u neki drugi jer se taj kobiva renoviro. I renoviro se neke tri četri godine možda. I u tom periodu je govorio kako će se on seliti. Nakon što sam više i izgubio kontakt s njim, on se odselio.

U međuvremenu sam čuo da je jednom upo u Miljacku. Kaže napio se ko letva, hodo tamo pored Skenderije i upo u Miljacku. Elem, ima taj jedan dio Miljacke koji je nako da kažem ograđen živom ogradom. A on, onaj glupi avanturista kakav je vazda bio, dođe na ideju da se baca na istu. I normalno krmak propadne i sjarga se dole i upadne u Miljacku. I ovaj što je bio sa njim pođe da mu pomogne, a i on se valjda napio. I mjesto da njega izvuče, i on upadne, ovaj krmak ga povuko. Još da Miljacka nije kanalizacija...

Nedugo nakon što se konačno konačno odselio (ovaj put stvarno) počne i da studira. I hajvan iz Sarajeva ode studirat u Trebinje. Niko živ nije skonto taj potez, a čak mislim da nije imo ni neke rodbine u Trebinju. Mislim da dođe Pamela Anderson u Trebinje maksuz zbog mene, ja bih možda možda možda i razmislio da odem studirat dole. Razmislio samo.
Preko nekih trećih osoba, a koji su zapravo bili dio tog našeg dječijeg društva, sam saznao da studira mašinstvo. Barem je on tako tvrdio i vjerovo u to, a i mi skupa s njim. Nakon pola godine ispostavilo se da on zapravo studira ekonomiju, i da je sve vrijeme mislio da studira mašinstvo.
Priča mi ovaj jedan od njegovih boljih jarana da je vidio njegove slike u kad je bio u Be ge. Kaže sa sva tri prsta u zraku ispred hrama Sv. Save pozira.
Navodno je prekino s tim eksperimentisanjem u Trebinju i prema posljednjim informacijama koje imam o njemu sada studira u Istočnom Sarajevu (koje se, paradoksalno, nalazi na jugozapadu Sarajeva).

Nove komšije nisu nimalo nalik njemu. Ovi jedni što su došli iznad nas su bili vako baš blentavi. Svaku noć u 2 ujutru su oni razvlačili onaj krevet. I kontaju oni nema veze ako on ispusti malo onaj krevet, ne čujem ja dole kad govno od 50 kila lupi od pod. Pa i gdje bi. Ili kad se nešta derindžaju. Na stadionu su ljudi tiši od njih. Ja im vako ono pokucam po radijatoru, kobiva da im dam do znanja da ih čujem i da se malo stišaju i da izbjegnemo svima neugodne scene odlaska na vrata. Oni glupantropi kucaju meni nazad. Mislim haj ti skontaj šta oni misle s tim. Jel kontaju da ja njima kucam jer eto hoću da se dopisujemo preko cijevi radijatora ili šta (Morzeova abeceda ovo ono). Jedne prilike tako oni nešta horgeljaju gore, lupaju i deru se i mi njima kucnemo u radijator, oni nama kucnu nazad. Ne kontaju. Ode mater gore, pokuca im, otvore oni, kaže mater pa dobro znate li vi koliko je sati. Kaže on njoj ček malo i ode. Kad vraća se i kaže pola 12. I nastaviše oni po svom. Sreća odseliše oni. A i mi...



Jedne godine, nekad poslije rata, trebala meni doć tetka iz Švecke. I prije nego što je došla tetka, ovaj komšo mi nađe ona samoljepljiva slova koja su se mećala na kasete. Ne mogu da nađem sliku al valjda znate o čem pričam. Elem, našo on hrpu tih slova i mjesto da mi to drugarski podjelimo na dva dijela, on uzeo sebi šta mu je trebalo, a meni dao što mu ne treba. I ja uzmem onih slova što je ostalo i haj ti sad smisli nešto zanimljivo s onim. A najviše bilo slova A i B, ono da obilježiš stranu kasete. Još mi to poljepili na vrata. On fino napiso svoje ime i prezime. Najbolje što sam mogo smislit od tih preostalih slova je bilo Utmir Mišo. I ja to zaljepim na vrata preko onog našeg prezimena. I dolazi tetka, nekad friško poslije rata. Sjećam se da nije radio lift i da nije bilo svjetla u haustoru. I vere se ona pjehoke i broji usput one spratove. Taman da pokuca na vrata kad vidi ono Utmir Mišo i kobiva nismo to mi. I tako ona hodala po zgradi, tražila nas. Na kraju joj više dodijalo pa je pokucala nekom dva sprata iznad da pita gdje smo. Jedva nas žena nađe...

o ovom i onom...

Taj odlazak u opštinu je trebao biti ništa drugo do obična ovjera dokumenata. Pretvorio se u moje lutanje po zgradi opštine i mog nastojanja da dokažem da su moji papiri sasvim legalni i da ih nisam ja izmislio ili kako to oni kažu skino s interneta. Da ne pričam čitavu situaciju na šalteru gdje oni ne razlikuju orginal od kopije. Kopija nova novcijata, ima fotokopiran pečat, crno-bijeli. S druge strane orginal je ono lajt pogužvan, pocijepan na jednom dijelu i pečat je u boji. Ona meni pruža papir nazad i govori da mi ne može ovjeriti zbog pečata. Kaže vidi kakav ti je pečat. Ja pogledam, pečat ko pečat. Samo što je okrenut naopako. I njima je valjda to sumnjivo bilo.
 I sad ja u toj nakoj kancelariji, a ona zove nake komisije i opštine i tetke materine da provjeri jesu moji papiri udure. I to se ja još upicanio, idem u opštinu jel. Nije da sam kakav kloc sumnjivi. Ona nešta saziva, doziva, provjerava. Ono mene našlo provjeravat. Kaže onoj nekoj na telefonu kao možda sam skino s interneta, mislim vrlo vjerovatno da nisam, al eto da ona provjeri ipak. Heeej, a ja vamo kolutam očima. Ova joj jaranica vidi to, pa se ko eto smiješi. Kupuju me jeftinim osmjesima. A morebit da sam joj se svidio, haj ga znaj.

Sjedim na klupi i gledam naku česmu. Utom dolazi nakav malac s kacigom na glavi. I pije onu vodu. Za njim dolazi naka mala koja ko da je upala u žaru. Sva je ona naka crvena, i po prstima joj naki flasteri nešta. Utom dolazi i mater i napada malog kako to pije vodu. Kaže de nemoj tako s česme. I sad nekako iz njene perspektive izgleda ko da on siše onu pipu. A iz moje i nije baš. I napade ona njega živog kolko je ikad stigla. Pa de probaj da pije iz ruke vode, al to ne ide. Pa neke scene i pokušavanja. Ja kontam da je meni kakva kamera ugrađena u ove moje oči da snimam gluposti koje me okružuju. Njegov komentar na sve to je bio jedan podrig. Kontam ja za ovakvo ponašanje bih dobio poštenog degeneka da sam njegovih godina. Bolan ja jednom nekom reko kako ste, mati mi jedno pola godine to nabijala na nos i objašnjavala mi da kako ste nije pozdrav i da trebam govorit dobar dan. Ne može ona da vjeruje da sam ja reko kako ste. Hej bolan, ja imo tri četri godine. Al ne, to ti čitavu disertaciju iznese kako su takve stvari pogrešne, kako ja podrivam sistem i državu, kako narušavam bioekosmrtosferu i izazivam globalno ogljupljenje sa tim kako ste. Ovaj nešta podriguje na sred ulice. Onda ga je natjerala da skine majicu jer se malo isprsko onom vodom. I još ga napada kobiva šta je uradio, isprsko se vodom. Zločin neviđeni. I skine on majicu i hoda okolo u potkošulji. Na kraju mu navuče naku teksas jaknu, mali nabi kacigu na glavu i ode na nakvo baciklo. Presto sam ih šmekat, sve mi nešta hoće bit. A i mislim da su naišle nake koke...

Ušo sam u prodavnicu i kupio privjesak za ključeve. Nema se, može se. Ne treba se.

Pričam s ovim jaranom jednim nešta, i ovom i onom, a malo i o meni. Vrhunac usmene riječi iz tih silnih razgovora je bio kad mi reče, on ko Republika Srpska, samo nešta priča, al zato kad se otcjepi... Hahaha, niko živ ne zna šta bi to tačno trebalo da znači, ali je zvučalo zanimljivo.

Bilo je još nakih zanimljivosti, al nije za priču.




Sjetim se ja danas jednog događaja vako koji bi mogo komotno u kategoriju gluposti. Sreća je bila u tom što nije moja glupost, al eto, ima veze s menom. Mislim da je bio taj jedan period kad su ljudi nas izbjegavali zvat na telefon. To je bio period kad smo mi familijarno trolali s tim telefonom kolko smo ikad stigli. Imali mi telefon s lovcem onim, a to tad baš i nije bilo popularno ko danas. I kad god bi neki poznat broj zvao, ko god da se javi promjeni glas i pravi se lud. Zove majka ja promjenim glas u nakav ženski piskutavi i ubjeđujem je da je pogriješila. Četvrti put žena zove pogrešan broj. Zove amidža stari se javlja, govori mu da je dobro fulio i da ne zove više i da ga ne uznemirava. I tako, bilo je tih situacija kolko hoš.
Elem, jedne prilike lego ja nešto da odmorim. I mati došla u sobu, kofol da nešto pričamo. I zvoni ti meni mobitel, i vidi mater i javi se ona. I zove mene ovaj jedan jaran, a ona se pravi da sam ja. Gdjes gdjes, šta ima šta ima. Bla bla, hoćemo vani pita on, kaže mati ma nećemo. Hajmo govori on, kaže ona ma ne mogu sad. A što, radim po kući. Kad on govori haj ne seri. A mati naravno nastavlja s trolanjem i dodaje kako usisavam il vako nešto. A on opet haj ne seri. Dajdža (recimo da mi je to pravo ime [a nije zapravo]), haj ne seri. Ona šta god da kaže on njoj govori haj ne seri. Ona vamo plače od smijeha. A ja mislim da on meni u svih godina poznanstva nije rekao toliko haj ne seri koliko u tom jednom telefonskom razgovoru. Ma ona i ne progovori, on njoj kaže Dajdža, haj ne seri. Ma moram stvarno pospremat kuću a on njoj, ooo haj ne seri!
Mi se vamo komirali od smijeha. On mi nije jedno po godine došo u goste...

o glupim stvarima...

Od svih glupavih stvari u životu koje sam uradio, negdje među prvih 10 spada i ono kad sam jedne prilike, zbog jedne cure, nakav saobraćajni znak obatalio. Navečer nekad pričamo mi ispred njene kuće o Kino Rivsu i kako on u nekoj sceni izvali nakav znak i eto. To je kobiva nešto njoj bilo. I ode ona kući, ja osto. I vidim ja onaj nakav znak, haj reko da vidim šta je tu fol. I ja ono klik klak, kad otpade onaj znak, obatali ja ono majko mila. Mislim, ja očekivo pružat će on neki otpor nešta. A ono ništa. I ja u onom mraku stojim sa onim znakom u rukama, a nije ni lagan pravo da vam velim. Samo čekam da nako auto naiđe. Još je nako ta ulica bila slabo osvjetljena. Kontam samo zamisli ti onog potencijalnog vozača ide tamo neđe kroz kukuruze i samo ugleda nekog sa saobraćajnim znakom u rukama. I to još stop znak bio. Još bi veselije bilo da je taj neko policajac kakav bio. I ja šta ću, spustim ono pored, i odem i ja kući.
Zove ona ujutru, kaže šta si mi ono znak pored kuće izvalio. Ma reko nisam ja, garant neko drugi (kako domišljato jel). Da vidiš što mi je povjerovala...


A jedne druge prilike na istom tom mjestu, isto navečer, mi nešta pričamo. Kad dolazi naka žena iz mraka i drito pored nas. Ja ono dobro večer, a pojma neam jeko žena. Kad istom ona pođe toj curi nešta pričat, ispitivat je, zapitkivat. I ja se ono lud pravim, prvo kontam baš me briga. Al vidim ja razvukla ova s pričom i ispitivanjem. Ja kontam vidi ti ove gospoje jes bezobrazna, samo nešta zapitkuje. Prava ona mahaluša. A onda kontam jes još gora ova što joj odgovara. Kontam ja đe ti jaranice živiš. Da meni vako komšinica dođe i da me zapitkuje, hladno bih je mršno i poslo u 100 lijepih naših. A onda kontam, vidiš mogo sam i ovu isto tako poslat, dosadna žena postaje. I taman ja da joj poželim lijep put u 100 lijepih naših, kad ode ona. Aaa reko jes dosadna žena, nikad da nas popusti. Pravo ti je dobar komšiluk. Kaže ona to mi je mater...

o materi i puteru...

Ono što su Adem i (K)Eva za vjernike, King Kong za evolucionare, Dubravko i hrast za Slavene, Godzila za Japance, e to je puter za moju mater. Moja mater ima uvjerenje da je svijet nastao iz putera i da puter može riješiti sve životne probleme. Meleć samo čeka da duvne u puter pa će nastupit Sudnji dan. Boli me glava - namaži se puterom. Odoh na more treba mi para - daje mi puter. Nestalo vode - ima putera. I haj sve to bih ja nekako i podnio da mi ne nudi puter ko idejno rješenje problema moje gladi, al kad kaem gladan sam de da jedem i kad mi odgovori namaži putera, hoće mi nešta bit. Nisam siguran jel od gladi il od te priče, al svejedno hoće. Da se ona pita ja bih jeo puter za doručak, ručak, večeru, užinu. Ma uvijek. I kad ja počnem objašnjavat da puter ne može namirit moje dnevne potrebe za energijom, ona meni počne priču kako je ona odrasla na puteru, kako su oni to jeli svaki dan i ništa im nije falilo. Otimali se za puter. To je ono pravi dokaz za evoluciju i napredak ljudske rase. Nekad su ljudi jeli puter, a danas jedu puter. I prije tog nekad su isto jeli puter, a moji potomci će isto jest puter jer su mene tako naučili. Ona bi gladne u Africi nahranila puterom. A kad kažem da kupi nešto da se jede i da nema ništa, kaže kako nema pun frižider. Otvoriš frižider tamo imaju 2 putera, 1 maslac, 1 margarin i još 3 putera za ne daj Bože.
I dok sam hodao po stanu u potrazi za hranom prođem pored njenog kreveta kad imam šta i vidjet. Scho-ka-kola. Nakav miks čokolade i grickalica. A još govori da ne voli čokolade. Saću joj ja sve ovo pojest, pa nek ona jede putera.
I kofol da ja vama pokažem kako to izgleda, ukucam u guglu pojam kad mi izbaci ovu sliku.

Ono, super, mater mi jede naci-čokoladu. Totalno obećavajuće. Ipak, nakon još malo guglanja nađem pravu sliku. To izgleda nekako ovako.

I pravo je dobro i ukusno. Još ja nako najvolim ove crne čokolade.

Da ne pričam koliko me svrbe koljena. Moja politika neubijanja komaraca i inih baja me došla glave. Ja inače ne pamtim kad sam ubio neku baju, uvijek ih uljudno šutnem iz kuće. E nekog otih letećih govnara izgleda nisam i pojeo mi koljena. Sve crveno, sve nateklo i sve me svrbi.



Al da ne bude sve tako crno, ima i dobrih vijesti.
Kupio sam sebi jednu saksiju.
Jedna ova poznanica mi se ofarbala, biće je milina gledat u narednom periodu.
Napravio sam DIY prsten (unisekx).
I umro je onaj crnac što je glumio onog u onom filmu poznatom. I saće svi pričat kako su oni njega aman voljeli, saće mu puštat filmove stalno na te veu, saće on bit glavni. Mislim, moraš ti umrijet da bi ti ljudi dali do znanja da si im možda i bio drag, iako su tokom života radili sve da te uvjere u suprotno. Priča se da se predoziro puterom...

Opet kucam u guglu i tražim slike. To je on (navodno).

 
On je ovaj lijevi (moje lijevo).

On je bio batler betmenovog batlera.

U lokalpatriota izdanju tokom posjete Zemunu...