Neki dan sam se sjetio jedne cure.
Nekad davno davno prije, jedna jaranica mi je pričala za nju. Kofole da ona meni nju nešta naštima. Ja i nisam bio za tu opciju. Valjda što je nikad nisam vidio u životu, a kamoli progovorio.
Kasnije smo nekako i propričali na msnu, sad na čiju inicijativu, pojma nemam. Bila je pravo lijepa. Kontam, kud ja ne poslušah mi onu jaranicu mi.
Sjećam se i da sam išo u Njemačku tad nekad. I pitam ja nako preko emesena, hoćel ko šta. I javne se ona da hoće onog Didla.
Ošo ja u Njemačku, bio šef malo njima tamo. Haj reko da nađem tog miša, i jedva ti ja to nađem.
Vratio se ja, kažem joj haj da se nađemo. Da joj podam to, ona neće. Ko nešta ne može, ko ovo, ko ono. Ne znam šta tačno bi, znam samo da je za sve imala neki izgovor. I meni dopizdi, i kontam, sad i da ti hoš, ja neću. I tako i bi. Nađem joj rodicu, podam joj miša i kažem da pozdravi rodicu.
Šta je dalje bilo, nešto se i ne sjećam.
Možebit da smo se sreli nekad vani negdje nešta. Ko da me i pozdravila i nako mi se zahvalila. Ne znam tačno. Ja je zapamtih po tom što je bezveze.
Нема коментара:
Постави коментар