o niočem posebnom 2

Ja sam primjetio da što je neko veći  bezvezić u životu, to ima bolji broj mobitela.


Kad sam ja superraspoložen, veseo, nasmijan i pričljiv, ljudi se maksuz potrude da budu nadrkani, nekomunikativni i govore mi da sam dosadan (što mi niko nikad ne kaže da sam zanimljiv). I kad ja kažem uredu, nek bude tako, pa i ja prestanem pričat i ne bude nasmijan i veseo, onda su priče, pa šta je bilo, štos to taki, što ne pričaš i tako to. Mrš!


Od svih znamenitih rečenica koje sam čuo u posljednje vrijeme, reko bih da je definitivno najzanimljivija sintagma "bacaš hejt". Al se i ja krećem u nekoj čudnoj okolini kad ne mogu ni komplet rečenicu izdvojit da mi je zanimljiva...


Najo sam se maloprije ono totalno. Kontam, nije zdravo za tjelesno zdravlje, al za mentalno jes sigurno. Sva se ona krv sjarga u stomak da vari, pa čoek i ne može razmišljat niočem konkretnom pred spavanje. A tako je i ponajbolje. Lakše se i ljepše spava.


Vako ja s vremena na vrijeme pogledam Sunđer Voju Kockalonea. Uglavnom u večernjim terminima. Al samo ove sinhronizirane na sorabski. Tačno bi ovi Sorabi sa svojom sinhronizacijom i od govneta pitu napravili. :D

o ženama i fotografijama...

Ako su joj fotografije crnobijele, ima loš ten.
Ako se ne smije na fotografijama, ima loše zube.
Ako je samo glava na fotografijama, ima lošu građu (il kilažu).
Ako je uvijek sama na fotografijama (i nema nikakvih referentnih tijela), onda je mala.
Ako je nema ništa od pobrojanog, onda je bolje da ne progovara.
Ako pak i progovori, pa ne zakaže, onda ima momka i u dugoj je i sretnoj vezi i hladno je boli briga što bi mi se možda i mogla svidjet (ako se baš baš potrudi). U najmanju ruku bezobrazno...


Ovaj Monti Pajton je glavni. Jedini film gdje muškarci glume žene, a žene glume muškarce. :D

o niočem vako posebnom...

Skonto sam (danas) tri stvari.

Jel ja pofalim nekog (ili još gore neku), taj (ili još gore ta) mi nedugo potom dadne povod da pojedem vlastite riječi. Usput da imam uz govna šta jest.

Nikad ne može u životu sve, al zato uvijek može ništa.

Treću sam zaboravio.


Mnogo dobra pjesma...

o škrtosti i mojim odlascima u kupovinu...

Ja sam primjetio da sam ja pravo škrt. I to škrt prema sebi.

Nije mi problem dat nekom para, posudit, kupit nešta. Ma bilo šta. Al sebi...

Kad ja sebi nešto planiram kupiti, i da je to nešto skuplje od dvajes marona, to je ceremonija čitava*. To idu kojekakva propitivanja da li je to korisno, da li je to isplativo, treba li meni to stvarno, pa onda opet se upitam jel mi baš stvaaarno to treba, pa šta bih mogo kupit drugo za te pare, pa šta će mi, pa koje su alternative, pa jel mi baš baš baš treba, pa šta će bit ako ja to i ne kupim, pa se konsultujem s rajom, pa... Normalno, s obzirom da se radi o procesima, takvo što traje i po mjesec ili dva, i na kraju ja obično odustanem. Ono kontam, ako nisam kupio za ova dva - tri mjeseca, koliko to planiram kupiti, i to mi nije zafalilo, onda je sasvim očigledno da mi to i ne treba. I onda kontam što bih bezveze trošio pare na sebe, i to na stvari koje mi ne trebaju.
 Još ako se tome svemu doda moja slavna parola da meni ništa u životu ne treba, utoliko se stvari usložnjavaju.

I tako danas, ponesen krilima slobode, u nekakvom buntovnom stanju, odem sebi kupit slušalice. Sjećam se ja, prije možda nekih 9 mjeseci da sam spominjo kupovinu slušalica. I sjećam se da mi je jaran govorio da je on platio slušalice negdje oko cvaje. Utom ja i odusto, nisam blentav da kupujem slušalice. Taman da mogu čut cvrkut ptica dok hodam, mjesto nekakve glupave muzike, radija i štatijaznamčegasvene. Elem, odem ja da kupim slušalice, nešta se ja ko naljutio, šta li. Pitam pošto su, kaže 9 marona. I ja ti tu odustanem od kupovine. Al odem zato u drugu prodavnicu i nađem slušalice i kupim ih tek tako, za čitavih 11 marona i nekolke feninga. Dao pare i otišo. Samo tako. I normalno da sam se urahatio.

I taman kako ovo sve napisah, pokušah se sjetiti šta sam sebi kupio posljedni put prije toga.
Nekad prije po godine možda sam uzeo podlogu za laptop. Oko 40 marona me izašla. Al to su bila vijećanja i pregovori sa samim sobom, dal da ja to sebi kupim. A što je najgore, stvarno mi treba. Ubi ovaj laptop. I kad sam je kupio, isto tako sam se pravo urahatio. A prije toga nakih izmišljanja i izgovora, samo da ja to ne kupim.

A još prije toga, prije otprilike godinu dana, kupio sebi šešir. Meščini da je to bio nako izuzetak, jer sam ga kupio i bez pretjerano puno razmišljanja. Možebit što volim šešire...


*osim ako nije hrana u pitanju

o mahalanju...

Kad se čovjek malkice zamisli, dođe do zaključka da je onaj tamo blogger pravi mahalaški. Piše ti sve o tebi, piše ti kad si zadnji put bio, piše ti kome si komentariso, piše ti kome si šmeko profil...
Kad se tome doda sama priroda blogera, koja je mahalaška samo takva, pitam se kud i prije ne odoh...

o pauzama...

Ima ovaj jedan lik koji je nako pravo super. A još je čovjek malo i vehabijkast. Al to mu je još i najmanji problem. Problem s ovim je što ja kad pričam s njim, imam osjećaj da me čoik provocira. A ne provocira, što je najgore. Jer da provocira, dalo bi se to raspraviti. Elem, on poslije svakog mog pitanja ili komentara ili krika napravi pofinu pauzu, pa tek onda nešta kaže. Pozitivna stvar je što ne priča gluposti, al vala da je ta njegova pauza kraća za koju sekundu, bilo bi puno ljepše pričat sa njim.

Ja: đes, šta ima?
On: ...
(prošle dvije sekunde)
On opet: nema ništa.
Ja: šta se radi?
On: ...
(prošle još dvije tri sekunde)
On po četvrti put: ma bezveze...

Heeeej, ko da raspravljamo o nuklearnoj fizici, pa mu treba tolko vremena. Anbalivbl. Tačno ću ga pitat u čem je fazon.


To me podsjeća na one ljude i čudne razgovore preko telefona. Nazove on tebe i šuti. I ti halo, pa ono čekaš koju sekundu, pa tamo dobiješ od nekog halo. Pa đesštaimaštaradiškakosiguzilsešta, a onda opet jedno četri sekunde pauze, pa kaže nešta bezveze. Da se naježiš...




 Lik je sila! :D

o mis čarming

Nakon što joj odgovorih da ću imat najmanje četvero djece, ona mi odvrati da je vidjela da ima nešto frojdovsko u meni (il nešta na taj fazon). Kontam ja onda kad je ona vidjela to u meni, kad nismo pričali ni 5 minuta kako treba. Sem ako to ona mene nije mjerkala nekad prije, nako usput...

Nego ja kontam nešto drugo. Kad god gledam neki strašni film, vazda sanjam neke strašne gadarije. Jednom sam gledo onog znam šta si knjižio prošlog ljeta. Sjećam se da sam čitavu tu noć nisam mogo zaspat jer mi činilo da vidim nakog čiču na vrhu zgrade prekoputa (na Breci). A tek je bila ceremonija otić do ve cea. Po onom mraku bauljat i načulit i treće uho. Opet s druge strane kada gledam kakav golotinjski film, nikad ne sanjam golotinju. Kako to...

o (dobrim) jaranima...

Nešto razmišljam o društvu mom, što užem, što širem.

Moram priznat da je prilično šaroliko po mnogim osobinama.
 Jedna od osobina koja ne varira pretjerano jesu godine. Tu nešto nisam baš pretjerano raspoložen s eksperimentisanjem. Otprilike se njih 95% kreće u nekom rasponu  ± 3 godine. S ovim starijim jednostavno nemam neke želje komunicirati, a što je još gore i nemamo nekih interesa. S ovim mlađim samo nemam želje komunicirati. Valjda što kontam da su nako... ma hajmo reći priglupi. Barem većina ovih koje sam ja sretao.

Druga od osobina koja je nako prilično konzistentna jeste spol. Barem 80% mog društva čine žene. To je dobro taman u onoj mjeri kolko je loše. Meni je dobro vjerovatno iz razloga što mi je ugodnije bit sa ženama, a i što imam više interesa. Ne interesuje me kako je sinoć igro barselona, nisam igro fiks na reala, ne zanima me kolko getača ima konja i kakva joj je rora pozadi, i nije mi neka radost kad vidim curu koja ima guzicu ko u babuna. S druge strane me i ne interesuje kako ima nova kolekcija odjeće u Zari, nit me zanima kakva je koja krema, nit me zanima što je nervozna jer je dobila. Al valjda čoek mora izabrat između dva zla, i ja sebi probrah manje. I to, manje zlo, može tako da bude funkcionalno većinu dana u mjesecu. Al mi nekad i to dodije, pa nađem kakvog muškog društva pa pričamo i o autima, i o nogometu, i o trebama. Čisto da zadovoljim potrebe za muškim društvom (ne, ne budite perverzne :p). I o politici. To je jedna od tema s kojom ne treba razgovarat sa ženama. A i ne može se. Ili barem ja ne mogu.

Kontam isto tako imam dosta vlahadije među rajom. Oni su najveći problem. Nikad čovjek ne zna šta im treba čestitat od praznika. Jal je Božić, jal je drugi Božić, jal su Svi sveti, jal je dan nakog sveca. Ko će bolan sve to popamtit. Al fino je što donesu šarenih jaja, pa se kasnije tucamo. Sa muslimancima je puno lakše.

Skontam i da mi od svih ljudi najviše leže Krajišnici. Doduše ima ovo dvoje iz Bužima s kojim i nisam u nekim odnosima, al nije sad ni da se ne volimo. Al ovo ostalo iz Kladuše (Velke), Bi'aća, Cazina, Ključa, Sanskog Mosta... Ono što ljudi imaju predrasude prema drugim ljudima, tako i ja prema Krajišnicima, samo što eto nisu negativne. I u većini slučajeva se to pokaže istinitim, što meni i ne smeta. Ja volim otvorene i raspoložene ljude. A oni su baš taki. Ili barem ovi što sam ih ja upozno. Valjda što imam i ja nešto te krajiške krvi. Svaka tica svom jatu leti. :p  Što se žemske populacije tiče, moram priznat da su ove što ih ja znam lijepe. Il haj da ne pretjerujem, nisu ružne. Ali su sve nako šarmantne. Mene bi pravo lako zbarile. Barem ovo što po Sarajevu baulja i što sam do sad vidio. Sad se ja pitam jel to neka njihova strategija da oni vamo šalju tako te fine, pa ti kontaš oni svi tamo od finog oca i još finije matere. Ili sam samo ja imo sreće...

Isto tako skontam da mi od svih ljudi najmanje leže Tuzlaci (i Tuzlakinje :[ ). Cijela Tuzla jednu kozu muzla, al džaba. Ja ih ne simpatišem ni najmanje unatoč svoj silnoj priči kako su oni neka raja i tako to. Ovi što ih ja znam uglavnom imaju neki nemaran odnos prema prijateljstvu, što mene prilično nervira. Tipa pričaš s nekim iz Tz, ma sve jedni druge poželili, i onda taj neko dođe iz Tz u Sa i ne javi se da je došo. Hoda, isprovodi se, vrati se kući i onda ti kaže. Šta ja imam od tog? Ništaaa. Ne znam.

Možebit da ima još šta. Al mrsko mi više pisat. Možda nastavim nekad kasnije.



Što bi reko šupak Nele...

o lijepom vremenu

Ja proljeća igovana!

Izaći ili ne izaći, pitanje je sad. Tačno sam u dilemi dal da napustim ugodnost svog kreveta i svoje dek(ic)e i odem u ovaj pogani svijet vani.
A taman ja još uvijek nisam spakovo ove čizm(ic)e svoje. Nit sam strpo džempere u one vakumirane vreće i zaturio ih negdje. Ko da sam znao...

o hrani (opet ja gladan)

Neki dan sam javno, mislim pred omanjom grupom ljudi, izjavio nešto o čemu već duže vrijeme razmišljam. Reko sam da se ja ujutru budim sa razmišljanjem kako je lijepo biti ja. I ja stvarno to mislim. I razumijem ako me neko ne razumije, jer nikad nije ni bio ja.

A život ne bi bio život kad ti se ne bi narugo nako momački. Sad se već pitam gdje su mi granice. Gdje prestajem ja biti ja, a postajem neko drugi.
Uvijek sam se pito šta ti život mora uraditi pa da jedeš salamu. Život mi je odgovorio. Jeo sam salamu. I to evo drugi put već. Ne pamtim kad sam posljednji put jeo salamu. Možda nekad u osnovnoj, ako i tad. I to ona prva četri razreda. A sad, ko zna kolko godina kasnije, opet je jedem. Salamu. I to onu poli. Kolko čovjek mora pokleknut duhovno (i ekonomski) pa da jede salamu. E na šta me sve život neće natjerat...

Otprilike sam ovdje negdje i završio s jelom i dosta mi je rondanja. :D


Lalala, život je lijep...

o madafakeru...

Ja volim gleat filmove. Zato ne volim čitat knjige (što se i primjeti), ić gleat/slušat operu ili neku predstavu u pozorištu.

Ponekad odem i u kino. Ali samo ponekad. A to ponekad znači kad izađe neki film sa gomilom specijalnih efekata.

Pretposljednji put kad sam išo, gledo sam star vors. Ja volim naučnu fantastiku. Al ne volim svakakvu. Ako ima nekog besmisla u njoj, meni i nije zanimljivo. Star vors nije bio loš. Al nije bio ni dobar. Zapravo je prava podvala kad odeš gledat film koji si već gledo, al je kofole sve u tri deu. Koga boli kurtkobejn za tri deom. To je bilo zanimljivo samo jednom kad se pojavilo, i nikad više. Zašto? Zato što je dovoljno otić jednom i skontat da je taj tri de čista podvala i način više za otimat lovu. A plus se film bolje vidi kad ne nosiš one naočale na očima. Mislim svjetlije bude.

Posljednji film koji sam gledo je ovaj novi avendžers. Iako ja vako s vremena na vrijeme preporučim, ili je bolje reć pribilježim koji sam dobar film gledo, avendžerse neću. Iako je dobar film. Al ko ne voli marvela, nema šta gleat ovaj film, osim ako eventualno neće da bude u trendu i raji. Za razliku od ostalih filmova koji bi se trebali i mogli pogledat bez obzira na sve.

Ono što je zajedničko za ova dva filma jes glumac jedan. A to je Samuel El Džekson. On je meni vrhunac kad su ovi čokoladni glumci u pitanju. Bolji je i od onog Denzela.

Skonto sam da Samuel u svakom filmu psuje. Sad je fora što ja i nisam neki ljubitelj psovanja, naravno, ako to nije Samuel. A još je veća fora što on psuje u svim osim u ova dva.
I kad se pojavio u par scena, mene neka šega spopala i smijanje. A raja okolokole gleda i konta šta se ovaj smije, a nije došla na red smiješna scena. A meni brate šega njega vidjet i ne čut ga kako govori madafakr. Trebo bi zaštiti ovo madafakr, da mu to bude zaštitni znak.

I još sam nešto htio pisat, al me jutub zabavio. Pa eto...

totalno-bezvezni post

Pokušavam na smislen način započet ovaj post, al mi ne ide od ruke. Ko kad i ne znam šta tačno želim napisat. Odnosno želim, ali ne znam kako to sve kategorizirat. A kao posljedicu toga, ne znam napisat ni neki smislen uvod.

Privikavanje očiju na tamu. Iako je to vako nešto što je prilično nevažno, ja taj osjećaj, i tu fiziološku caku ne bih mjenjo ni za kakve pare na svijetu. Ja pravo volim vako zasjest u mrak, pa onda lagano čekat da mi se oči priviknu na mrak. Pa onda bauljat po kući u mraku. Pravo mi je to nešto zanimljivo. Kontam da bih bio pravo osakaćen u životu kad toga ne bi bilo.

Isto tako bih bio se smatrao osakaćenim kad ne bih osjećao kad nešta zagrizem. Sjećam se da sam jedne prilike sjedio s jednim likom koji je imao vještačke zube. A da tragedija bude veća, nije ni bio nešto pretjerano star. Ne sjećam se jel bi u pitanju gornja ili donja vilica, al on je nije imao haman nikako. Ali se sjećam da mi je pričao da on uopšte nema nikakvog osjećaja kad zagrize štogod. Kaže može trgat šta bilo. A ja opet plaho volim onaj osjećaj kad zarijem zube u nešta, jal jabuku jal kakvo meso. I ne bih taj osjećaj mjenjo ni za šta na svijetu.

Ima još jedna stvar koja je meni nako poprilično bitna, al je pravo blesava. I ne mogu da vjerujem da pišem o tom na blogu, al haj. :D Elem, skonto sam da me pravo zabavlja kad ono sjedim kako nezgodno, pa mi noga utrne, a onda moram ustat. I sad je tu prava lutrija do koje je mjere meni ta noga utrnula, i hoćul se ja skljokat dole i polomit ko kakva tetka. Još se ja nako naivno oslanjam na tu nogu koju i ne osjećam. Do sad nije bilo nekih značajnih incidenata, što ne znači i da neće biti.

I dok sam ovo piso, skonto sam da ja jako volim da se češem, a volim i da me drugi češke (uvijek mi je bilo šega ova riječ češkiti [a i da mi je nać nekog da to ne voli]). Nebitno jel po licu, kosi, rukama, nogama... Tu nastupa moja samokontrola, jer da nje nema, ja bih hodo sav u ranama sastrugane kože, skarfejs, samotakav. :D



Men ova verzija bolja od orginala. Ta ću ja...

o poeziji

Pošo ja pisat malo o poeziji i naletim na Sunđera Voju Kockalonea i zaboravim haman.

Elem, nisam ja nikad bio neki ljubitelj poezije. Nije to za mene. No, iako to nije za mene, s vremena na vrijeme ipak pronađem nešto i za sebe.

Tako pronađem i ovo. Ili je ono mene pronašlo. Haj ga znaj.

I poslije ovog sam presto nosit kišobran. Neki dan sam hodao bos po travi, a toplomjer ne koristim već neko vrijeme.