note to myself

Joj koji sam ja bezvezić jarane...

o izletu u Mostar...

Nakon što su me uzeli na foru i na prevaru nagovorili da idemo u Mostar, skonta se nas četvero i zaputi dole. Počelo je veselo i optimistično nakon što je mlada dama zalupila gepek usljed čega je otpala registracija.
Oni svi jeli, a ja nisam. I haj kontam ja staćemo negdje u neku pekaru da ja sebi nešto kupim, al niko ne haje ni 2% što sam ja gladan. Barem do Konjica, kad su i oni malo ogladnili. Stanemo u Konjicu i odem ja do one dobre pekare. Uzeo nakve pogače skajmakom, ma ubi. Sve friško, dobro, a jeftino. Nakupovo ja punu kesu onih krafni, kifala i kroatsana, i to sve ispade haman pa bambadava.

Ostatak puta je bio dobar. Požara ni na vidiku, al je bilo odrona. U neka doba mi prilazimo Mostaru i prolazimo hladno pored putokaza koji pokazuje za centar Mostara. Kao ovamo je Mostar i mi ćemo jednostavno produžit dalje. I onda smo se vozikali onim nakim mostarskim sokacima. Ja ne znam odakle ljudima stvarno volja i želja da žive i da se naseljavaju po brdima. Hu ha, dođemo mi ko u neki poznatiji dio Mostara i pravo u zabranu, u pješačku zonu, s autom ofkors. Meščini da su nam svi familiju spominjali nako sportskorekreativno. I iako sam ja reko da ima zabrana, njih troje su me hladno ignorisali dok im žardinjere nisu potvrdile moju priču.

Parkirali mi konačno i haj lagano u šetnju. Po onom suncu. A ja nisam ponio šešir. Niko živ ne zna zašto. Ako nešto ne volim, onda je to vrijeme u Mostaru. Zimi fuj, ljeti fuj. U jesen isto fuj. A fuj je i u proljeće. Ne uvijek iz istih razloga, ali je fuj.

Došli mi na most, kad tamo neki malac stoji na onoj ivici, uzeo kapu i munta raju da mu ubace pare. Haj plati da skoči, haj plati da skoči. Još samo 5 eura. I tako pola sata. Još samo 5 eura, još samo 5 eura. Dođe do nekog lika, kaže e ti ćeš nam nešto ubacit. Kaže on neću, nemam para. Kaže mu ovaj, pa što si igdje pošo bez para (hercegovački - nikomsmješni - (pokušaj) humora). Odesmo mi, on i dalje išće one pare. Kad konačno dođe neki zemčo da skoči. I skoči. I ništa...

Sjeli mi u kafanu neku, onu dole, pod mostom. Reko de meni jedan senzejšn, al s ledom. Kaže nema leda. Jarane, 40 stepeni vani, kafana i nema leda. Pijuckamo mi, oni tamo skaču, a i vjetar fino zapuha. Tolko fino da je oborio onaj suncobran jedan. I dok su svi očekivali da ja pripomognem, što bih ja inače i uradio, meni u glavi samo odzvanjalo ono njeno nema leda. Nema leda - nema pomoći.

Njima dosadno, oni bi nešta radili (mimo sjedenja i nerađenja ničega). A ja otprilike dosegao svoje radne kapacitete za taj dan. Hajmo mi do Neretve da malo plaknemo noge. Bio 2 minuta u vodi, kad se samo nisam srušio. Ko da sam u onaj tečni azot umočio noge. Nakon nekog vremena sam se ipak privikao i nisam ništa osjećao. Jer mi je cirkulacija stala.
U neka doba nekom je pala glupa ideja da se počnemo prskat. I tako smo se svi živi isprskali, a pogodite ko se zadnji osušio? I prvi razbolio? Aha.
Dok smo stajali u onom plićaku uzmem ja par onih kamenčića i počnem pravit žabice. Utom mi se pridruži ostatak vesele družine. Nakon par minuta, pola ljudi koji su bili s nama u onom plićaku su pravili žabice. Valjda kontaju to tako treba il šta već...

Izašli malo da se suhnemo, ja tarzo skino majicu. One trebe se odmah nešto lože. Kontam, ne može se čovjek više ni skinut, a da ne izazove senzaciju. Počeću ko oni selebritiji odlazit na neke anonimne plaže daleko od očiju naroda. Utom mi prilazi neki lik, vjerovatno gej provenijencije, i traži da uslikam njega i njegove gej fredove stelefonom. A možda je samo prepoznao moj umjetnički duh koji je zračio okolokole.
Nekad tad je još jedan zemčo hotio skočit smosta. Al ono mostarski skočit. Dođe na ogradu, pa ko saće, pa neće, pa hoće. Čim ga vidiš tako, znaš da imaš fore jedno 10 minuta dok on STVARNO skoči. To su skontali i drugi pa su se počeli zanimat svojim poslom. Bar dok ja nisam počeo govorit malo glasnije, kofol ovim mojim, eno ga eno ga, saće saće, gledaj gledaj. I onda na šafl te kombinacije. Al je fora da to govoriš jako brzo. I onda svi gledaju gore, a ono ništa.

Sjeli mi da jedemo, onaj još nije skočio. Jeo ja nekakvu picu s artičokama. Egzotika živa. Imaju picu s kukuruzom i majonezom, al nemaju običnu najobičniju picu sa sirom, kečapom i gljivama. Da, u Mostaru jedu picu s majonezom. I otprilike nigdje više...

Poslije toga odemo na Bunu, do Tekije. E tamo je pravo fino. Nekako je mir i tišina, i lijepo je. Isto ko da nisi u Hercegovini. Srknuli malo one vode riječne, a poslije toga gledali kako djeca bacaju pare i pljuju u tu istu vodu koju smo mi do maločas pili. Ja ne znam jel to balkanski, bosanski ili jednostavno primitivni mentalitet, al ono čim vidi neku ogradu, to je njemu okidač da mora pljuvat preko toga.

Sjeli mi na sladoled. Fino mjesto, vode na sve strane, a vrućina popustila. Jes da nam je donosio sladoled jedno 14 minuta, al haj. Imaju samo 3 vrste sladoleda, vanilija, čokolada i jagoda. Al ambijent je bio fin.
U neka doba opet njima dosadno, hoće igrat asocijacija. Njih dvije protiv nas dvojice. Mislim, možeš igrat tenisa, aberečkeabertude, klikera, kamenasramena, tračanja s preponama, bacanje diska, bacanje koplja, domina, pokera... ma možeš igrat gluho glamočko kolo protiv nas, al nemoj igrat asocijacija. Mi ih ko pravi džentlmeni pustimo da izgube i tu ti se one naljute. Mi se cerekali ko napušeni, one kontale zbog njih, a mi vamo zbog nekih svojih fora.
Kasnije kupim ja ovoj mladoj jedan magnetić. Ona se obradovala pravo. Sebi isto kupio jedan. I lavandu. I ruzmarin.

Došli mi do auta, njih dvije se nešto kilave i zaostaju za nama. Inače kad smo dolazili, bio neki čiko što lafo naplaćuje parking. Prilazimo mi autu, on negdje u daljini. I utom ti mi u ono auto uletismo, onaj na gas, njih dvije upadoše i bježi od čiče. Ko da smo banku opljačkali, a ne pokušavali da ne platimo parking (čija je cijena usputrečeno bila smiješna u odnosu na to kolko smo do tad potrošili). Isto ko u filmovima. Al baš. Nekakva uska cesta, i našu traku zablokiro kombi. A iz suprotne trake kolona svatova. U tim momentima se činilo ko da joj nema kraja. A mi svi blenuli u one retrovizore, kontamo hoće li nas sustić čiko s parkinga. I kako smo mi svi blenuli, tako i lupismo u auto ispred nas. Sva sreća pa je čovjek imo kuku na autu, pa njemu ne bi ništa strašno. Izlazi on iz auta, kaže sve ok i uđe u auto. Mi vamo ko na iglama hoće li nam doći čiča s parkinga. Kad počeše da izlaze iz auta od tog čovjeka i žena i dijete i zaova i strina i dajdža i svastika i rođak i tetka. Ma kad ih petnest nije izašlo iz onog auta i sad svi oni gledaju šta je bilo. Mi nako svi u sebi kontamo haj ulazite u to auto (uz adekvatne psovke) i bježmo. Onaj mali nešta govori, dobro ste prošli jarane, ko on neki stručnjak. Mrš u auto. Kad u zadnji tren uđoše oni u auto, mi na gas i bjež kući...

o nuteli...

Sinoć sam zaplijenio teglu nutele (750 gr.). Ko će na palačinke?

Već neko vrijeme sam u iščekivanju da se desi nešto lijepo. I to ne lijepo koje će biti uvertira za nešto loše, ono u fazonu da Bog da imo pa nemo. Pošto je to neki dominantan obrazac ponašanja u zadnjih pola godine najmanje...

o mravima...

Ja volim mrave jer su nako vrijedne i radišne životinje.

Al me pravo nerviraju u zadnje vrijeme. Ne znam ni ja kojim čudom, al neki im je merak hodati po meni. I onda ja ne znam jel meni to od nervoze il mi je od stresa il nešto stvarno hoda po meni. Pa se onda petljaju po onim dlakavima nogama. A ovog jednog sam zaustavio na predgrađu gaća u koje se zaputio.
I haj sve to, nego što sam ja neki dan uganjo neki rafaelo i kofol pojest ću ja to. A kako je bilo nekih čokolada od prije i nekog slatka, ja nikako to da stamanim. Haman i da sam zaboravio sve do danas. Sjedim i čujem nešto šuška. Kontam da nije ovaj kabl od laptopa, ukipim se, opet šuška. Kad ja pogledam, ono mravi šuškaju onaj omot rafaela. Iskupilo ih se ko u priči i pokušavaju ono otvorit. Ili se barem isprva mislio da pokušavaju otvorit dok nisam ugledo jednog mrava s unutrašnje strane kako se valja u onom kokosu. Gleda on mene, gledam ja njega. I na kraju ih sve išćeram na balkon!

o nikome...

Kad porastem biću niko...

o Banja Luci...

Neki dan ti mene zove jaro, kaže hajmo u Banja Luku na neki seminar radionicu nešta. Sve plaćeno, sve obezbjeđeno, moje samo da se pojavim.
I tako i bi.
Dogovorili se nas petorica da krenemo odavde oko 10, tačnije 10 do 10. Ja dolazim na dogovorenu lokaciju, nigdje žive duše. Zovem nam vozača, kaže kasniće on. Odem ja do jarana i sjedimo mi čakulamo pomalo, ovih zglave nema. Kad eto ti njih pola sata kasnije, kez oduhadouha, ko da se ništa nije desilo.

Ja ne volim kad neko kasni. Nervira me to. Jer kašnjenje nije samo kašnjenje, kašnjenje je ujedno i nepoštovanje. Ko sad ja ne znam kud ću sa sebe, pa mogu čekat nekog bezvezića pola sata. Haj kad mi neko javi, uredu. Kasniću pola sata, sat, dva, dva dana. Svašta može da se desi. Al kad mi nako bezobrazno kasni, i još ja moram zivkat na telefon da vidim što dotični kasni, to me plaho nervira.

I haj, krenemo mi konačno, nas četvorica po ovog petog. Usljed nekog glupog razmišljanja, peti je sjeo pozadi, u sredinu. Peti je ujedno težio oko 100 kila i imo je ramena dimenzija motke Sergeja Bubke.

Nekom nikom znanom računicom je naš vozač skonto da ćemo mi bit u Banja Luci za dva ipo sata. Pa da letimo, i nekako. Zato je on odlučio da jurca. Ja ne volim brzu vožnju. Čak ni kad sam ja za volanom. A kod nas putevi frcaju od krivina. Kad se te krivine, brzina i peti (čitaj veseli debeljko) spoje, dobiješ da smo mi zamalo postali kakav simbiotički organizam u onim krivinama koliko je on upado u mene. Ugnjavio me samo tako. To je opet dovelo do kojekakvih reakcija u mom želucu što je opet rezultiralo čestim stajanjem jer ja nisam mogo izdurat od muke.
Da bi sve kulminiralo mojim prelaskom na prednje sjedište.

Došli mi u Banja Luku, prva raskrsnica, spuštam ja prozor i neku djevojku pitam gdje je taj hotel. Veze nema. Nekog lika upitamo, kaže tu je on, lijevo iza desno ćoška. I haj, mi kružimo i kružimo, tražimo, jedva nađosmo.
Parkirali se, kad eto ti domaćina. Fin neki momak. Dobro, nije baš momak, al je fin.

Mi na recepciju, nama ključeve i mi razgulimo u sobe do početka toga svega. Ja nešto i nisam očekivo da će svaki od nas dobit sobu zasebno. Mazno sam im sve one sapunčiće, kape za kosu i šampone. Ha ha! A pravi merak nako imat svoju sobu. Kad skontam, nisam ja tako bio u hotelu ima ihi hi...

I haj, sletimo mi dole u tu neku salu, tamo je bilo još 10 ljudi, 5 iz Mostara i 5 iz Banja Luke. Nije što smo moji, ali mi smo tamo daleko najuljudniji bili. Banjalučani nekakvi neuredni, zapušteni. Mostarci u šorcevima za kupanje i japankama. Kod nas sve fino, uređeni, obrijani, košulje ovo ono. Banjalučani se inače nisu ponudili da nam šta pokažu po gradu, iako je taj momak domaćin predložio da idemo na Demo(n)fest.

Odradili mi tog posla do 6 sati što smo imali i šta ćemo sada...

Ovi navalili da idemo nazad kući odmah, da ne noćimo. Predlaže vozač da idemo u Travnik, kobiva da tamo iftarimo i lagano za Sarajevo. Meni se to i nije dopalo, em sam hotio malo prošetat po Banja Luci jer nisam nikad prije bio, em nam je ovdje bila plaćen i obezbjeđen iftar. I ko mogli bi i ko ne bismo mogli, i na kraju ja kažem da sam se dogovorio s jednom djevojkom naći. I tako konačni dogovor pade da ostanemo da jedemo, pa idemo nazad. Dobro njima, dobro meni.

Odem ja do sobe da spakujem stvari, a taman ja fino došo i raspakovo se. Odmah košulju u ormar stavio, udomaćio se pravo. Izvalio se na nom krevetu sa sve cipelama na nogama. Haj reko da i to probam jednom u životu, da vidim u čem je fora kod onih poganih Amera koji tako u cipelama po krevetu i po kući...

U neka doba meni kuca neko na vrata. Ja otvaram, kad ona sobarica. Nije francuska.
Daje ona meni neke jastučnice, ma reko ne treba hvala. Gleda ona, gledam ja. Čuj kaže ne treba, pa trebaju svima jastučnice. Haj reko daj, montiraću ja to sam i zahvalim joj se. I nisam. Montiro.

Odem do ovih mojih da vidimo šta ćemo i kako ćemo, kaže pozvani smo na iftar u kasarnu. A bila je tokom puta priča da idemo kod muftije banjalučkog na iftar, pošto ovaj jedan od nas ima tih nakih veza sa raznoraznim hodžama i muftijama i inim "ljudima od vjere".  A bio mu Mile par dana prije toga na iftaru, pisalo se navelko o tome.

Elem, kažem ja njima da jave kako i šta kad skontaju, uzeo ključ, na recepciju, odjavio se i otišo hodat.

Dok sam čeko mladu da se pojavi, stanem pored neke limuzine. Utom mi prilazi neki čiča i mi se nešta raspričali, isto ko da smo... Hu ha, utom mlada dolazi, kažem ja njemu da se vidimo i nas dvoje produžimo...

I tako nama bilo fino. Neću pričat u detalje šta je bilo (sad se vi pitajte što...).

Banja Luka je fin grad. Ima puno ljudi na ulici da hodaju, živahno je prilično. Očigledne sličnosti sa Sarajevom postoje. Samo što su omjeri nešto drugačiji. Otprilike kako je Beograd veći od Sarajeva, tako je i Sarajevo veće od Banja Luke. Žena na sve strane, razgolićenih ništa manje, a ja postim....

Na ulicama nekakvi štandovi sa nacionalističkim rekvizitima. Nekakvi šalovi Crvene zvezde i Partizana, majice sa likom Ratka Mladića uz nekakve blesave natpise i ostalo u tom fazonu. Meni je uvijek bilo zanimljivo to kako su svi neki komandosi, specijalci, to nekakvi mutirani dvoglavi orlovi, herojstvo, junaštvo i onda kad ih sud traži da se ispita kome i kako su oni zapravo bili heroji, oni se skrivaju po nekakvim selima i zaseocima, nose lažne brkove i brade i tako to.

U neka doba skontam ti ja da je vrijeme da krenem prema toj kasarni i to ni manje ni više no taksijem. Taksija nema, bar ne kao ovdje kod nas. Ono, ide taksi, mahneš mu, stane i vozi te. Kod njih toga nema. Ako se neki i nađe na ulici, uglavnom je zauzet. Kad eto posreći se meni, mahnem nekom, a on baš tu nekog dovezao. Sjednem u taksi i lagano do gore. Cenera me izađe taksi jorane. A bezveze put, nije sad neka udaljenost.

Haj, došo ja pred kasarnu, kaže nije tu nego na drugi ulaz. Ja na drugi ulaz, kad tamo onaj neki stražar i on ti meni salutira, izvolte, šta ste trebali. Reko ja na iftar pošo. Imate li pozivinicu, pa reko pozvani smo kolektivno, saću ja nazvat jarana da vidim dokle i šta to. Kad eto ti njega, kaže taj je sa mnom i ja ti prođem.

Stojimo nas petorica tamo kad prilazi nam neki vojnik il oficir il šta je već bio. Ni A ni B, ni muuu, ni zdravo, ni dobar dan, ni pomoz Bog, ni hvaljen Isus, ni selam alejk, ni šalom, nego jeste li vi Bošnjaci? Objasni on nama gdje je ovaj naš domaćin i mi se zaputimo tamo.
Ušli mi u taj neki mesdžid, hajmo mi da obavimo molitvu. Tamo se ispozdravljali s kim smo stigli i stojimo i pričamo. Kad spazim ja da nas gleda ni manje ni više nego muftija banjalučki. Klimnem ja njemu glavom, ko ono pozdravljam ga, kad eto ti njega prilazi da se upozna sa nama. Hu ha, i pođe neko ispitivanje, nako bespotrebno, ono što bih ja nazvo soska posla. Prava ona soska posla.

I poslije toga ti mi odemo da iftarimo. Ušli u onaj šator, a ono brate ogromno. Ako nije bilo jedno 300 ljudi tamo najmanje. Pojeli mi one hrane malo zagrijavanja i haj sad čekaj glavno jelo. Ma nikad dočekat. A bilo je nako solidno hrane. Pristojno. Dok nije donio glavno jelo. Nekakve piletine, teletine, nekog ko mješanog mesa i riže za prilog. Kontam ja samo kako mi se sad valjda drmusat u onom autu punog želuca.

Krenuli u neka doba, ovi pozadi kukaju, ugnjavi ih onaj. Pa sve mene dozivaju da sjednem nazad. Meni se nešto osladilo. Gledam onu cestu, ma osvjetljena je ono pravo. Vidi se put koliko ti svjetla dobace. Samo sam čeko kad ćemo se sjargat negdje u nepovrat. Kad eto ipak nismo...

Stanemo u Travniku, haj reko da kupimo nešta, nekih grickalica. Ja nešto ne volim da jedem tokom vožnje u autu, al sad mi baš se javio osjećaj da mi je. U Travniku djece nake na ulicama igraju se, ma nisu ni peti razred. A prošla ponoć. Reko imal ovdje kakve prodavnice, kaže nema. I haj šta ćemo, krenemo mi nazad za Sarajevo. I utom revolucionarno rješenje skontam da stanemo na pumpi, one vazda rade. Kad nisam po one pumpe kupio. Sve onih gumenih bombona koje nikad ne kupujem nakupovo. Nešta me ono izvuklo da mi opet ne bude muka. Ko šatro su slatke bombone, al su kisele ustvari.

I u neka doba dođemo kući. Još da nam ovaj nije naplatio po 30 maraka za gorivo, put bi mi ostao u izuzetno lijepom sjećanju...