o materi...

Pošo ja malo da prošetam danas, nisam ja mislim od kad sam došo iz Novog Sada. Nako u nekom inkognito modu, nabacio naočale i vjetar u kosi. Osjećo sam se ko Džoni Dep kad ide do granapa, pa se ono i ne sredi nešta posebno i sve se nada da ga niko neće primjetiti. I tako je haman i bilo. Ovo haman se odnosi na činjenicu da su me ipak svi nešta šmekali, pogotovo ovaj žemski dio populacije.

Inače me poslije Novog Sada svi nešta šmekaju, posebno ove djevojčice. I to ne samo ove iz mog fan kluba, nego i šire. Hodam danas, gleda me neka. Ja joj bacim osmijeh jedan i kontam dosta joj od mene za danas. Ova druga, s materom hoda jorane, i šmeka me. Pa to više nema nimalo stida, sram ih bilo. Pred materom heeej...

Nego kad smo kod matere, mojoj danas rođendan. Šetam ti ja tako malo sam. Baš je bilo fino. Ja nako volim ponekad sam prošetat, ispričam se sa sobom. Usput šmeko šta da kupim materi za rođendan. I kupim sebi nake knjige koje već duže vremena mjerkam, o nakim starim civilizacijama. I konto i njoj uzet neku o Sulejmanu, a bjež reko, nije mi mater blogerka. Plus sam neku noć pogledo kraj Sulejmana, neke epizode mislim. Upali oni hoće roknut onu sultanovu jal mater jal glavnu mu ženu. Kad bi se nako ubijali u ratu, ratovi bi trajali po 400 godina. 6 minuta oni njoj prilaze, da joj otmu nako govno iz ruku kojim se ona kao brani, i na kraju ništa. Ja ne znam kako ono ljudi mogu gledat. Još kad mater reče da je bila neka Hrvatica iz Beograda, ja se namah pokupio. Puno je to za mene...

I tako se ja živ nahodo, došo kući, nisam joj ništa našo. Šta uopšte kupit ženi koja ima dijete kao što sam ja. To je to, nemaš više šta od života tražit. I skontam, odoh ja njoj dat one knjige. Ionako se žali da nigdje ne putuje, a voli da čita. I tako ja njoj fino to dam, ona se plaho obraduje, i svi sretni. Skonto sam da su knjige zapravo putovanja za siromašne ljude. Ili one koji ne mogu putovati iz ovih ili onih razloga. Zapravo je toliko je bila sretna da je napravila dvije pileće supe za ručak. Jedna s onom nekom tjesteninom, a druga s krompirom. I mi još pojeli obje...

o svemu pomalo...

Evo moje bolesno stanje još malo ulazi u svoj sedmi dan. Da ne povjeruješ.

I to nije sve. Neko me izbriso iz favorita. Zašto ja na mail ne mogu dobivat obavijesti kad me neko doda u favorite, a mogu dobivat milion nekih drugih stvari koje me i ne zanimaju?

Haj priznaj ko si, neću ti ništa.

Mater je stavila onaj aparatić na zube. Pravo je smiješno jer frflja dok priča. Ja se namjerno pravim da je ništa ne razumijem i tražim da priča razgovjetnije. Bilo kakve rasprave, da ne kažem svađe, su u najmanju ruku postale smiješne. Čak i poželjne...

o svemu pomalo...

Jel vi onim ljudima u kolicima tražite nekad da se provozate u njihovim kolicima? A onim što nosaju štake ili štap, jel im tražite da malo hodate unokolo sa štakama ili štapom? A jel tražite starim ljudima da vam daju zubnu protezu da probate nešta prezalogajit? Ili onim što nose one šine preko zuba? A jel tražite sisatim ženama da vam daju grudnjak, da oprobate malo i to?

Pa nemojte tražit ni ovim što nose naočale da vam daju svoje naočale da malo pronosate. A pogotovo nemojte nudit svoje jeftine sunčane naočale u zamjenu i garanciju. Ružno je. I nepristojno. Gadno. A tek što vrijeđa...

Neki dan gledam kao riječi koje vode ljude do mog bloga. Bilo je vako: ogromne sise, koji je najbolji lak za parket, hitlerjugend frizura, kupujem rulet, eto šta sam mogo i još je bilo nešto ubijbožesmiješno, a ne mogu se sjetit.

Pričo sam vam o mom suptilnom planu da zbavim mačku. Pričo sam vam i da je meni mati odjednom počela pokazivat videove mačaka na jutubu? Ha ha!

Kad smo već kod matere, e pa moja je legendarna. Prvo me dobrovoljno prijavi da joj pomažem nosat kese iz kupovine. Haj. Kaže zvaću te ja kad završim. Jako je bitno ovo kad završim. I ode ona, nazove me na telefon i kaže dođi do prodavnice. Ja planski i namjerno sačekam 15 minuta, spremim se i ono idem tako lagano da ljudi kontaju da se vučem po zemlji. Treba mi 10 minuta do prodavnice. Dođem tamo planirajući da me ona čeka na kasi sa onim kesama, jok. Gleda pavlaku. Puter. Pa vako izvadi 6 onih pavlaka, svakom pregleda datum i vrati nazad. I tako ja moram čekat još nekih 15 minuta dok ona skonta hoće li uzeti pavlaku kojoj datum ističe 20.12.2012. ili će onu koju ističe 19.12.2012. A možda ima neka koja ističe i kasnije. Nema veze što će se ta ista pavlaka pojesti do petka...

o tenama (što sviraju)...

Sjeti se ona ovog komše kojeg je mater mu jedne prilike ubila hljeb u njemu. Kaže bio otvoren balkon, vrućina, ona njega mlati mi 9 spratova više čujemo njegovu dernjavu. Pa ti ostani navečer do nekih doba i ne javi se materi. To je djetinjstvo.
Jes da te ne mogu nazvat na telefon da vide gdje si, al zato dobiješ masnih batina kad dođeš kući. Ovu danas djecu nazovu i namah skontaju gdje su i šta su i niko se ne brine više. Bolan naši roditelji se brinuli gdje smo, pa šta radimo i onda brinuli još malo. I onda tu svu brigu sublimiraju u batine i ispolje je na tebi kad se vratiš kući. Lijepo djetinjstvo...


Elem, podsjeti ona mene i na to kako sam ja jedne prilike napravio belaj, samo što za promjenu nisam dobio batina.
To je bilo ono doba kad su bile moderne one tene što svijetle. Otprilike tad nekad. Mada, kad si dijete, uvijek su ti moderne tene što svijetle. Elem, ko sve da mi je, a nikako da ih nađem. A i ako nađem, bile skupe ubitačno. 250 dojč markica. I prerasteš ih za pola godine. I jedne prilike hodam ja tako s roteljima, mi u prodavnicu, kad no tamo tene mojih snova. Ove nisu svjetlile, ove su svirale. Svirale hej! Niko nije imo takve. Pritisneš him onaj jezik i svira ono ni na ni na ni na. Ko milicija.

 Ja se već vidim u razredu kako ih palim nakon zvona za kraj malog odmora i govorim svima da moraju sjesti i da se smire. Haj što sam bio redar tad, nego još i predsjednik razreda. Nije se bolan s tim zaebavat.
Haj da mi kupe, nećkali se oni, nema šanse. Haj haj, eto ko i možda će. A sve oni nešto odugovlačili, pa ko nemoj sad, pa iduće sedmice, pa dok dođe plata, pa vako pa nako. Al uzeće oni meni sigurno. Meni gooodraaa, ono praaavooo.

I zamisli ti kolko je meni bilo godra da ja više nisam mogo izdurat i iskupim ti ja ove raje što je bilo i vodim ja njih u čaršiju da vide tene koje ću ja sebi kupiti, ima u izlogu. A bolan mali mi bili, nemaš nas šta vidjet. Da ne pričam što niko nikad nije otišo sam mimo našeg naselja. Ono pređeš ulicu, to se pričalo iha haj. Ono je onaj što je prešo ulicu. Ko kad brate nismo ni imali potrebe da idemo iđe.
Elem, skupimo se mi, sačekamo tramvaj i piči. Al prvo da ja njih odvedem na sajam. Bio tad nakav sajam turizma. I došli mi tamo, ono se plaća ulaz. Al kad su vidjeli mene, a ja bio bolan lijep i sladak ko med, odmah meni oni govore ajde ulazite, vama je džaba. Još ja nako bio, pa nisam bio skockan ko inače što sam ja skockan. Bio u onoj zelenoj trenirci, dobro se sjećam. Šuškavac onaj, a mala mi još bila, nogavice do iznad članaka. To se, nako kad čovjek skonta, prvi ovi začeci mog vehabizma koji su kasnije evoluirali u postojanje mene kao punopravnog člana veh bi aj zajednice, no o tom drugom prilikom.
I gdje ćemo mi, pojma oni nemaju gdje, šta i kako. I ja ti njih odvedem da gledamo nake manekenke. Kofol bila tamo neka i ko modna revija ko nešta, ja u prvom redu. Od malih nogu sam ja to počeo ganjat, štaš. I one sve, jao vidi ga jes lijep i sladak i meden. Vidi što ima lijepe oči. Ma sav je on sladak. Standardna ona priča. Mada je to malo glupo u suštini, mjesto da mi sad tu priču slažu, da sad sve lete da me maze i gnjave i miluju i govore mi lijepe riječi, i to sve samo na osnovu mog postojanja, jok. Sad ja nešta moram njih barickat i šta ja znam, a opet se sve svede na isto. Al nije to ni bitno toliko za ovu priču. Elem, tako ja s njima, a mali bolan bio. I govorim ja njima hajmo, a ovaj jedan govori neka nas još da gledamo makenenke. Vako je nešta sročio, elem nije znao izgorovit manekenke. Ma reko idemo mi.

I lagano mi uz onu glavnu cestu, tamo pored Miljacke, kad vidim ja prolazi zeleni škodilak. Govorim njima, divi isto auto ko moje. Kad samo vidim pali žmigavce i skreće. Kad mi nije srce skočilo u onu Miljacku. Ma reko nije ono naše auto. Kurac nije, izlazi stari iz auta. Meni došlo da skačem u onu vodu, ko će sad njemu na oči. Gleda on nas trojicu, nešta maše viče, ma haj ga znaj više. Kaže ulazite u auto. I mi šta ćemo, potrpamo se. Kontam ja kud ne poslušah onog, što ne ostadosmo gledat one manekenke. Kaže gdje ste to bili, reko pošli da im pokažem tene. Nema veze što je nedjelja bila i što ne radi prodavnica, dovoljno je da oni to vide u izlogu. Mislim, zamisli ti tog mog entuzijazma glede tena i moje sposobnosti prenošenja tog entuzijazma na njih, kad sam ja njih uspio obrlatiti da odemo do čaršije da vidimo tene i razgulimo nazad. Mrsko im do prodavnice hljeb kupit. Ama da sad nekom kažem da ću mu platiti da ode sa mnom ne bi pristo.

Naravno mi nikad ne stigosmo do te prodavnice da ja njima to pokažem. Mislim ko bi reko da će eto baš u tom trenu on nešta ić do čaršije. Dovezo on nas, kaže idi kući i reci materi šta si uradio, a ja odoh ovu dvojicu odvest kućama i reć šta ste uradili. Mislim eto koliko je to bilo davno da su tad roditelji bili odgovorni za ono što im rade djeca i stid ih bilo.

Došo ja kući, mati napravila neki bućkuriš za ručak. Ja pojeo bez ijedne riječi i otišo u sobu da čitam nešta. Dolazi stari kući, kaže jel ti reko šta je uradio i gdje je bio. A mati ko mati, odmah najcrnije misli. Sedmogodišnji sin (a možda nisam imo ni toliko, ovo ja samo da dočaram dramatičnost situacije) joj garant drogu prodavo, nema šta drugo bit. Bla bla, ja kontam saće batine kad no ništa. Umjesto toga mi za kaznu neće ni kupit te tene što sviraju. Mislim da su tad ubili dio mene...

o svemu pomalo...

Otišo ja neki dan da platim nakav račun kad kae meni teta da je plaćen već. Ja joj pružam pare. Kaže plaćen. Ma reko imam sitno, samo da nađem. Plaćen! Stojim ja. Sjedi ona. Gledam ja nju. Gleda ona mene. Meni ništa nije jasno. Njoj nije ništa jasno. Pa reko da platim. Kaže plaćen je račun već. Kontam zaebaje me. Odem ja platit drugi račun na drugo mjesto i vraćam se na isto mjesto kod te tete, reko da platim račun. Kaže plaćen je taj račun već. Ko je mogo platit kad ja sigurno nisam...

Taj isti dan odem do banke i tamo nije bilo gužve, a još 3 šaltera rade. Da, dobro ste pročitali 3 (slovima TRI) šaltera.

Mislim da smo mi jedino domaćinstvo u opštini u kojem je svjetlo u kupatilu upaljeno kad nema nikog u istom, a ugašeno kad neko ima.

Jedem nakav voćni jorgut od šljiva i cimeta. Ubija. Ja sam jedno vrijeme sam pravio te voćne jogurte sa bananom, medom, cimetom i čokoladom. Kad se tim urokaš i kad te no slatko opauči, ne možeš doć sebi 4 sata.

Nema mi ništa mrže nego kad kažem materi da me zovne kad završi s kupovinom da ja poteglim one kese. I onda ona mene zovne, ja dođem, ona nije ni do pola došla. I onda me uzme davit, a hoćemo kupit ovo, a hoćemo kupit ono, a vidi ovom datum ističe tad, de ima li neki friškiji, pa onda sve živo izrovi, pa onda pođe kupit puter i gleda nešta onaj sastav unatoč tome da isti puter kupujemo već 12 godina. I još kad smo na kasi, pa mi kaže, a hoćeš neku čokoladu da ti kupim. Odmah se osjećam 15 godina mlađe. Samo čekam da mi ona kasirka ponudi nindža kornjače (ček aut 2:15)




Iako sam se okupo, kad vidim kakvih sve mački ima na ovom blogu idalje se osjećam ko Pepe le Tvor. Upita se čoek imal iko da je nako ružnjikav među blogerkama?

Plus mi kreve opasno škripi u zadnje vrijeme. Ne znam od čeg...

o šišanju...

Neki dan ja na ovom jednom šalteru i pružam teti dokumente i tamo moja slika. A ono brate kad se slikaš, upicaniš se maksimalno. Gleda ona onu sliku, pa gleda mene. Pa sliku, pa mene. Kaže ona meni, pa šta si ovo frizuru promjenio. Ma ja reko, malo. Pa kaže bolje ti je vako (upiruć pritom na sliku mi). E reko saću se ja ošišat kad je tako.
Odem ja fakat da se ošišam kod ovog mi jarana koji me šiša već 10 godina najmanje. Samo mu ja sjednem, ne moram ništa govorit, zna on tačno šta ja hoću. I ošo ja jučer do njeg, nešta nea vremena ovo ono, a ja nešta navro da se šišam. I odem kod ovog mi komše, ono lokalni frizer kad ni on ne može. I sad on meni kako ćeš, ja ne znam šta da mu kažem. Ko da odgovaram pred tablom jorane. Ko kad nisam nikom reko kako da me šiša već 10 godina, ispo iz fazona totalno. Ma reko bolan samo me malo upristoji eto, da ne izgledam ko majmun. Nešta on mene ispituje valjal ovo, valjal ono. A ja skino one naočale, ništa ne vidim. Ma reko odlično, prva liga, vrhunski. Zaebajem ja njega, ko da ja njega šišam, a ne on mene. Ja došo kući, pogledam se u ogledalo kad imam šta i vidjet. Ošišo me, ko Hitlerjugend izgledam. Ko Hitlerjugend al s brkovima eto. Ma ko Hitler izgledam jebote...

Još me mater zaebaje. Kaže odlična ti frizura. Nikad kriminalnija nije bila. Frizura, ne mater. Dođe mi da nabacim onaj krkanski zlatni lanac ala Kristijan Golubović ili da otkopčam šlic, ono da skrenem pažnju s glove jorane.

Eo je, maksuz za tebe...

o poslovnim transakcijama...

Ja jučer u nekom poslu, kad unilazi mater u sobu. Eto mora ona negdje ić, pa joj treba para.
M: imaš ti sitno išta?
J: ma ima valjda nešta, vidi u džepu... (i ne obraćajući pažnju na nju)
M: kolko imaš?
J: kolko ti treba, imam cenera možda... (idalje ne obraćam pažnju)
M: nemaš ti ništa ovdje... (govori ona meni dok mi rovi po pantolama)
J: daj vamo...
M: vratiću ti ja...

I nađem ja u džepu i dam joj i ode ona. Vratiće ona meni to kobiva začas, saće ona.

Kad stvarno eto ti nje, nije prošlo ni pola sata.

M: vraćam ti pare evo...
J: stavi negdje u džep... (ja vamo nešta jakojakojako bitno radim)
M: evo vraćam, gledaj...
 J: dobrooo... (ne gledam)
M: eee vidi vidi, evo vraćam ti ja...
J: dobro, radim, stavi gdje bilo...
M: eee al pogledaj, nije cener, evo ti dvadeset...
J: dobro, samo stavi...
M: a pogledaj evo, evo ti stavljam u džep, vidi...

I ja se konačno okrećem da vidim kako ona meni stavlja cvaju u džep, ipak me ne laže, ipak nije došla sa korom od banane i rekla da je to cvaja i stavila mi je u džep. I sad ona ono polako, ko da ja to primjetim i registrujem fino, stavlja ona to u džep. I ode ona negdje, a ja pođoh da se koncentrišem nazad na posao.


Nije prošlo ni sat, kad eto ti nje opet. Ja idalje u poslu pa je pretjerano i ne registrujem.

M: hej, imaš li da mi daš išta sitno, treba mi nešto vamo?

Ja ono malo u čudu, al haj.

J: ima, eto u džepu...
M: ma vratiću ti ja, samo mi nešto vamo treba...
J: ma uredu je, uzmi...
M: ma vratiću ti ja, treba mi samo nešto sitno, evo daću ja tebi pedeset ako mi ne vjeruješ...
J: ma vjerujem ti, ne moraš ništa, ne treba mi...
M: ma neka neka, evo tebi ovih pedeset, nek ti imaš dok ja ovo...
J: pa imam ja, ne treba mi...
M: ma neka, uzmi ti... a gdje ti je onih dvadeset?

A stavila mi prije sat vremena u džep, neki, koji je ona birala, u pantole koje se nisu makle s mjesta u zadnjih sat vremena.

J: pa u taj što si maloprije stavila, ne znam koji bi...
M: ma nema toga nigdje...
J: ma mora bit tu negdje, nije niko diro...
M: ma nema...
J: daj vamo pantole...

Uzimam ja pantole i nađem pare iz prve. Bile u džepu. Al mislim da je njoj jednostavno merak da mene prekine. Uze ona pare i ode.

Eto je opet za 5 minuta. Ja još uvijek radim ono svoje.

M: evo da ti ja vratim one pare...
J: eto stavi tu negdje.
M: evo ti pedeset maraka onih...
J: ma eto stavi gdjebilo...
M: evo stavljam ti ja u ove pantole, u ovaj džep, vidi...
J: dobro... (ne gledam)
M: vidi, vidi...
J: evo gledam... (a ne gledam jer nisam prestao raditi nešto jakojakojako bitno)
M: evooo, pogledaj...

Vidim ja neće ona odustat dok se ja ne dekoncentrišem i pogledam i dok zajedno pogledom ne ispratimo putovanje petobe u moj džep. I tako ono, gledamo mi i stavi ona pare i ode.

Dolazi ona opet kasnije, ja opet radim. Mora ona negdje da ide.

M: e moram ja izaći sad da nešto kupim, pa de mi vrati onih pedeset maraka...
J: eto uzmi iz džepa...

Uze ona i ode.



I haj sve, nego ja pošo danas vani, da platim nešta u banci (u kojoj za veliko čudo nije bilo gužve), kad niđe para ba. Stoji ona cura, čeka da ja to platim, a meni vamo neugodno. Konta ja je zaebajem. Još bolan da su to neke pare. Sreća pa sam imo karticu sa sobom. I kobiva pođe ona meni pričat da ja ne mogu dizat nikakve love bla bla, ma reko da platim. Ona odahnu, odmah mi je broj telefona tražila...


Došo ja kasnije kući i sjedim kofol jedem. Došla majka da mi pravi društvo i eto kobiva šta ima kod mene. I sad ja njoj prepričavam situaciju s materom. Reko traži mi cenera, a dadne mi cvaju. Kasnije mi traži cvaju, a da mi petobu. Kasnije mi traži petobu i poslije toga ništa. Mater to sluša i odvali se smijat, plače žena od šege. Kaže saću ja, samo da obrišem šminku, valjda joj se sve razmazalo od šege. I ode ona, i normalno ne vrati mi pare. Majka nako gleda mene u čudu, ništa joj nije jasno. Još kad poče da mi objašnjava kako je ona to shvatila, e tek bi se od tog mogo post napisat. Isto Monti Pajton u domaćoj režiji...

o boleštinama...

Kad sranje dolazi u životu, ono nikad ne dolazi samo. Ako ćete nešto naučit u životu na ovom blogu, nek vam ovo bude to nešto.
Sranje uvijek sa sobom povede neke raje, iako je to krajnije nekulturno dolazit nepozvan i nenajavljen. I onda ti svi nasade na kosti, pa dok ne crkneš. I ustvari tako čitav život dok jednom ne popustiš i ne kažeš haj eto više, da vidim šta će bit ako malo popustim. Obično tako ljudi i umiru.

Meni je takvih situacija trenutno u životu malo previše. Daleko od toga da ću umrijeti, neću što sam ters, neću iz inata, eto šta je. Ali ipak je malo previše. Kad se gleda nako ukupno, pa i nije to tako strašno. Ljudski život bi bio u najmanju ruku dosadan i jednoličan kad bi sve išlo po loju. Ali kad se sve iskupi u 10-15  dana, hoće ti nešta bit.

Evo, meni je bilo. Jutros sam se probudio i osjetim da mi je natečeno grlo. Nema veze što se ja nisam izlagao ničem hladnom, što nisam pio hladne vode, jeo hladne lubenice ili lizao hladan sladoled. Mene grlo boli. A haj i to, ionako ne pričam ni s kim, nego što mi još i nos poče šmrkutat. A imam osjećaj da će se do kraja dana i temperatura pojavit na partiju. Prešlo mi od Misti.
Valjda došlo i to na red. Ko ono kad jedemo prženi kiseli kupus za ručak kojeg niko živ u kući (ni široj okolini iste) ne voli i od kojeg nam je svima muka. A kad pitaš što jedemo uopšte nešto što niko ne voli, kaže mati pa došlo na red.

Naravno, to nije sve. Sve se to javlja u periodu kad se izdešava još 5 nekih drugih stvari koje ti ni najmanje trebaju baš eto sad.
I ne, to nije sve. Ako nazovete sad i poručite sranje, dobijete još 2 potpuno besplatno. To što bih ja sad mogao biti bolestan bi se dobro odrazilo, a već jeste djelimično, na 10 nekih drugih stvari, a tih 10 na 10 idućih i tako to eksponencijalno raste.

Mislim, nikad nije ovim bajama palo napamet da me posjete preko ljeta. Znaš ono, vruće, ovo ono, hajmo mi njega malo razbolit, lakše će mu bit. A i ramazan je, taman ga oslobodimo posta na 7 dana. Još bi on isfoliro 3 dana da je bolestan, i eto 10 dana neposta. Neee, to čeka da prođe sve i jedna povoljna prilika kad bih ja mogo bit bolestan, pa kad mi najmanje odgovara da tad udari. Nije da ja sad prizivam da budem bolestan, al eto, kad već moram bit nek makar bude kad je meni ćejf. A ne uvijek kontra mene. Dođe mi da ime promjenim u Split, ništa kontra Splita.

A ne daj Bože spomenut u kući da si bolestan. Bolje umrijet nego spomenut to, mislim blaže bi posljedice bile. Ono ti pod temperaturom, ono ti zvoca što si se razbolio i prehladio jer ti moraš uvijek bit zdrav. I još kad mi mater počne s pričom jesam ti ja rekla da obučeš čarape kad su bile one tropske vrućine prije dva mjeseca i vanredno stanje u državi kad je bilo 40+ stepeni, a ti nisi slušo.  E zato si sad i bolestan i boli te grlo. Ja kad take priče čujem, hoće mi nešta bit (dodatno). Ko ono kad sam bio mali, padnem vani, razbijem se i odem kući. Kući prvo dobijem batina što sam pao, onda dobijem batina što sam plakao (kasnije sam skonto da ne treba plakat kad padneš [rajz Betmen]), onda dobijem batina što sam se isprljo i plus dobijem batina ako sam šta podero od odjeće (bez obzira što ću ja tu istu odjeću prerast za pola godine). I još pride dobijem batina jer njih sekiram.


Nego imal ko kakav pametan savjet kako da se ja kutarišem ove bolešćine? Jovana, na tebe je red.
Sretnem baš danas ovu jednu konu, radi ovdje u domu zdravlja, medicinska sestra il šta već. Eto ko da je znala da sam bolestan. Kaže da jedem med i orasi, pa da dođem na kontrolu. Valjda to pomaže. Ako ima još kakijeh savjeta, slušam ja...

o nerviranju....

Od milion stvari koje ne volim, večeras ću izdvojiti 3 koje me plaho nerviraju.

Ljudi koji postavljaju neprecizna pitanja. Haj što oni postavljaju ista, nego što očekuju konkretan i precizan odgovor od mene. Oni ne znaju da se meni od takvi pitanja stvara huja i da ja nemam ni najmanje želje da im pomognem. Taman da umiru i da traže TO, i bez obzira znao ja šta je TO ili ne znao, ja im ne bih pomogo. Majka mu stara reci treba mi lijek da ne umrem, a ne treba mi TO. Ne znam ja šta je tebi TO. Ja radim u svaštari, ulazi mušterija, dobar dan dobar dan izvolite. Ja bih trebala TO i pokazuje na policu. A na polici ima milion stvari. Odakle ja da znam šta je tebi TO. Ili kad neko kaže de mi ONO. Ja treba da znam šta tebi treba i ja treba da znam šta je tebi ONO. Ono srodne smo si duše pa ja znam šta je tebi ONO. Mene takve situacije 3,14zde. Mislim, u većini slučajeva je moguće predvidjeti ljudsko ponašanje, pa i te zahtjeve drugih ljudi šta traže od mene. I mada predvidim u barem 85% slučajeva šta žele, ja se moram svaki put napravit lud i pitat koje TO ili koje ONO. Naravno ja uvijek to pitam na način kao da izgleda da ja znam šta žele i da se samo pravim lud i onda oni slažu kojekakve face i daju kojekakve komentare kako sam ja vaki ili naki i kako ja njih nerviram. A to što oni meni kažu de mi TO, to nikom ništa. Jarane zar je problem reć da mi dodaj plavu kesu sa žutim prugama koja se nalazi u trećoj ladici. Ne, lakše je reći de mi ONO, eno ga TAMO. I vako možda ljudima izgleda smiješno kad ja to pišem, al to je živa istina. Mater meni ima vako običaj reć kaže dodaj mi gumicu. Reko gdje je, kaže eto tu. Kao ja vidim što i ona vidi, ono djelimo istu viziju. A meni u vidokrugu čitava kuhinja. Da se rokneš od muke.

Koje TO? Mogu se i ja pravit lud, što da ne...

Ono što je u ovoj istoj kategoriji neviranja jeste unaprijeđivanje softvera. Hej zdravo glupi korisniče koji koristiš orginal naše proizvode, za razliku od drugih koji koriste piratske verzije. I evo smo smislili neki novi apgrejd našeg softvera (i hvala ti što koristiš isti). Da li želiš unaprijedit svoj softver. A ne ne hvala. Taman sam se naviko i naučio ove osnove koje meni trebaju. E žao mi je onda, ne možeš dalje koristiti naš program. Pa ne smeta meni, imam sve što mi treba. Ali smeta nama, mi želimo da našem korisniku damo maksimum. Pa jes, al eto, meni svejedno ne treba. E ništa onda, traži neki drugi program, bez obzira što si ovaj platio toliko i toliko novca i što nisi odlučio da nas potkradaš ko i ostali korisnici. Ajde de, daj taj apgrejd. Prođe 10 minuta, ja ponovo otvorim program, ono ko da sam ušo u Narniju. Ništa meni nije jasno, sve drugo i drugačije. Čovjek ima osjećaj da je jedino što je isto kod programa ime. Osim toga ništa. Program za gledanje filmova, poslije apgrejda postaje program za simulaciju noćnih letova na relaciji Zemun-Sanski Most. To je još lajt varijanta. Hardkor varijanta je kad ti od programa za pregled slika nakon apgrejda nastane portabl držač za kašike i mini oklagije. Od svih apgrejda se najiritantniji adobe, što oni plejeri, što rideri. Rider svaki put kad upalim pojavi se neki novi apdejt. Ti odradiš apdejt, ono ti ukine gomilu nekih funkcija jer eto ničem ne služe. Ali ti dodaju opciju da sve kud gledaš očima po onom dokumentu objaviš na fejsbuku. Nemamo svi fejsbuk i ne interesuju nas društvene mreže (osim bloga). Plejer što više unaprijeđujem to manje video sadržaja mogu gledati. A i ovo što gledam ima običaj da se samougasi taman kad je najzanimljivije. Emesen i zločine koje istom rade su nevjerovatni. Nakon i hi hi verzija su konačno izbacili sve što je meni zanimljivo. Izbacili ono crtanje, jer kome treba crtanje (a to uvijek bilo najzanimljivije kad nekom šta trebaš objasnit), al su ubacili kretensko zajedničko gledanje slika i videa. Ono totalno mi neko pošalje link sa jutuba i ja ga gledam preko msna. Pazi da neću. I haj što oni ubacuju tako te kretenske opcije, nego što ti bolan ne možeš ukinut to. I mjesto da izbace apgrejd koji će dodati i tu opciju, jer se milioni ljudi žale na istu, oni ništa. Nisu ludi da udovolje željama korisnika. Još ja ono pošaljem nekom link i prebacim nešta svoje da pratim. I namah mi ono dole blinka, ja reko vidi nešta mi hoće bitno reć. Ja otvorim prozor kad on meni otvori prozor da je onaj tamo otvorio prozor i da možemo sad zajednički gledat. Ko bolan gleda zajedno sadržaje preko emesena. Mislim, pada mi napamet jedna osoba kojoj je to palo napamet, al ne bih o tom. Ili novi ofisi. To je misterija za sebe. Uz program ti dođe i Indijana Džons sa sve Harisonom Fordom da ti objasni tajne i rastumači nejasnoće glede novog ofisa. Nema veze što on nema ništa novo i korisno, bitno je na nečem zaradit. I to ti samo ispremješta onih 1000 opcija, pa da se ti možeš teže snać. Ima da me ne bude neko vrijeme na blogu sad kad me natjeraju da pređem na ovaj novi meni jer mi već prijete neko vrijeme da će mi ukinut ovaj stari (koji je usputrečeno pregledniji od onog novog).  

Vako to otprilike izgleda kad mi lift unaprijede...

 Treća stvar koja me plaho nervira je eksperimentisanje s hranom. Ja ne volim to. Pogotovo ne volim eksperimentisat sa provjerenim stvarima. Jednom ja došo kući gladan ko vuk. Kad za ručak pita krompiruša. Aaa, nea ništa bolje od toga. Mislim nea ništa bolje od bilo kakve hrane kad si gladan. Ja zagrizem, hoće mi nešta bit. U piti nema crvenog luka, al eto ima bijelog. Kaže pa da malo probamo i to. Joooooooooooooooooooooj. Otkad znam za sebe jedem picu sa sirom i gljivama. Eventualno se može naći koja maslina na istoj. Ono mi stavi kinder jaje na picu. Rokni me, vrati vrijeme unazad pa me rokni još jednom. Kad kažem sir mislim na gaudu. Ne mislim na neki biljni sir. Ali džaba je to njima govorit i ja na kraju završim jedući picu sa biljnim sirom. Bolje ostat gladan nego toga jest. Da te Bog sačuva. Danas pošo da jedem, kaže mati jedi lajt, biće pica za ručak. Haj reko, i ja stvarno nešta laganini. Zove ona kasnije, ja pofino ogladnio, haj da jedeš. Ja došo, vidim onaj mi sir nešta sumnjiv. Zagrizem, pa nije baš biljni, al je podjednako gadan. Pojo dvije kriške i odustanem. Sir brate nekakav zelen. Eto, kud ne uslikah ono. Čuj zelen sir. Čik pogodi šta imam na pici, buđav sirac, buđav sirac... Pa neko jelo ja volim neslano. Ona meni posoli. Kaže pa šta fali, malo da promjeniš. Možda ja NE ŽELIM mjenjat konja koji pobjeđuje?! Kad jedem graha, hoću da jedem graha. Neću da jedem graha sa mandarinama ili graha sa patlidžanom. Hoću graha sa grahom, bez ostalih pripadnika vrsta. I hiljadu joj puta govorim nemoj mi bona eksperimentisat sa hranom. Pravi neka jela ispočetka ako ti je do eksperimentisanja, al kad mi dođe dodavat nake stvari na već funkcionalna jela, pa hoće mi nešta bit. Na kraju ja ručo bananu...

o ovom i onom...

Taj odlazak u opštinu je trebao biti ništa drugo do obična ovjera dokumenata. Pretvorio se u moje lutanje po zgradi opštine i mog nastojanja da dokažem da su moji papiri sasvim legalni i da ih nisam ja izmislio ili kako to oni kažu skino s interneta. Da ne pričam čitavu situaciju na šalteru gdje oni ne razlikuju orginal od kopije. Kopija nova novcijata, ima fotokopiran pečat, crno-bijeli. S druge strane orginal je ono lajt pogužvan, pocijepan na jednom dijelu i pečat je u boji. Ona meni pruža papir nazad i govori da mi ne može ovjeriti zbog pečata. Kaže vidi kakav ti je pečat. Ja pogledam, pečat ko pečat. Samo što je okrenut naopako. I njima je valjda to sumnjivo bilo.
 I sad ja u toj nakoj kancelariji, a ona zove nake komisije i opštine i tetke materine da provjeri jesu moji papiri udure. I to se ja još upicanio, idem u opštinu jel. Nije da sam kakav kloc sumnjivi. Ona nešta saziva, doziva, provjerava. Ono mene našlo provjeravat. Kaže onoj nekoj na telefonu kao možda sam skino s interneta, mislim vrlo vjerovatno da nisam, al eto da ona provjeri ipak. Heeej, a ja vamo kolutam očima. Ova joj jaranica vidi to, pa se ko eto smiješi. Kupuju me jeftinim osmjesima. A morebit da sam joj se svidio, haj ga znaj.

Sjedim na klupi i gledam naku česmu. Utom dolazi nakav malac s kacigom na glavi. I pije onu vodu. Za njim dolazi naka mala koja ko da je upala u žaru. Sva je ona naka crvena, i po prstima joj naki flasteri nešta. Utom dolazi i mater i napada malog kako to pije vodu. Kaže de nemoj tako s česme. I sad nekako iz njene perspektive izgleda ko da on siše onu pipu. A iz moje i nije baš. I napade ona njega živog kolko je ikad stigla. Pa de probaj da pije iz ruke vode, al to ne ide. Pa neke scene i pokušavanja. Ja kontam da je meni kakva kamera ugrađena u ove moje oči da snimam gluposti koje me okružuju. Njegov komentar na sve to je bio jedan podrig. Kontam ja za ovakvo ponašanje bih dobio poštenog degeneka da sam njegovih godina. Bolan ja jednom nekom reko kako ste, mati mi jedno pola godine to nabijala na nos i objašnjavala mi da kako ste nije pozdrav i da trebam govorit dobar dan. Ne može ona da vjeruje da sam ja reko kako ste. Hej bolan, ja imo tri četri godine. Al ne, to ti čitavu disertaciju iznese kako su takve stvari pogrešne, kako ja podrivam sistem i državu, kako narušavam bioekosmrtosferu i izazivam globalno ogljupljenje sa tim kako ste. Ovaj nešta podriguje na sred ulice. Onda ga je natjerala da skine majicu jer se malo isprsko onom vodom. I još ga napada kobiva šta je uradio, isprsko se vodom. Zločin neviđeni. I skine on majicu i hoda okolo u potkošulji. Na kraju mu navuče naku teksas jaknu, mali nabi kacigu na glavu i ode na nakvo baciklo. Presto sam ih šmekat, sve mi nešta hoće bit. A i mislim da su naišle nake koke...

Ušo sam u prodavnicu i kupio privjesak za ključeve. Nema se, može se. Ne treba se.

Pričam s ovim jaranom jednim nešta, i ovom i onom, a malo i o meni. Vrhunac usmene riječi iz tih silnih razgovora je bio kad mi reče, on ko Republika Srpska, samo nešta priča, al zato kad se otcjepi... Hahaha, niko živ ne zna šta bi to tačno trebalo da znači, ali je zvučalo zanimljivo.

Bilo je još nakih zanimljivosti, al nije za priču.




Sjetim se ja danas jednog događaja vako koji bi mogo komotno u kategoriju gluposti. Sreća je bila u tom što nije moja glupost, al eto, ima veze s menom. Mislim da je bio taj jedan period kad su ljudi nas izbjegavali zvat na telefon. To je bio period kad smo mi familijarno trolali s tim telefonom kolko smo ikad stigli. Imali mi telefon s lovcem onim, a to tad baš i nije bilo popularno ko danas. I kad god bi neki poznat broj zvao, ko god da se javi promjeni glas i pravi se lud. Zove majka ja promjenim glas u nakav ženski piskutavi i ubjeđujem je da je pogriješila. Četvrti put žena zove pogrešan broj. Zove amidža stari se javlja, govori mu da je dobro fulio i da ne zove više i da ga ne uznemirava. I tako, bilo je tih situacija kolko hoš.
Elem, jedne prilike lego ja nešto da odmorim. I mati došla u sobu, kofol da nešto pričamo. I zvoni ti meni mobitel, i vidi mater i javi se ona. I zove mene ovaj jedan jaran, a ona se pravi da sam ja. Gdjes gdjes, šta ima šta ima. Bla bla, hoćemo vani pita on, kaže mati ma nećemo. Hajmo govori on, kaže ona ma ne mogu sad. A što, radim po kući. Kad on govori haj ne seri. A mati naravno nastavlja s trolanjem i dodaje kako usisavam il vako nešto. A on opet haj ne seri. Dajdža (recimo da mi je to pravo ime [a nije zapravo]), haj ne seri. Ona šta god da kaže on njoj govori haj ne seri. Ona vamo plače od smijeha. A ja mislim da on meni u svih godina poznanstva nije rekao toliko haj ne seri koliko u tom jednom telefonskom razgovoru. Ma ona i ne progovori, on njoj kaže Dajdža, haj ne seri. Ma moram stvarno pospremat kuću a on njoj, ooo haj ne seri!
Mi se vamo komirali od smijeha. On mi nije jedno po godine došo u goste...

o materi i puteru...

Ono što su Adem i (K)Eva za vjernike, King Kong za evolucionare, Dubravko i hrast za Slavene, Godzila za Japance, e to je puter za moju mater. Moja mater ima uvjerenje da je svijet nastao iz putera i da puter može riješiti sve životne probleme. Meleć samo čeka da duvne u puter pa će nastupit Sudnji dan. Boli me glava - namaži se puterom. Odoh na more treba mi para - daje mi puter. Nestalo vode - ima putera. I haj sve to bih ja nekako i podnio da mi ne nudi puter ko idejno rješenje problema moje gladi, al kad kaem gladan sam de da jedem i kad mi odgovori namaži putera, hoće mi nešta bit. Nisam siguran jel od gladi il od te priče, al svejedno hoće. Da se ona pita ja bih jeo puter za doručak, ručak, večeru, užinu. Ma uvijek. I kad ja počnem objašnjavat da puter ne može namirit moje dnevne potrebe za energijom, ona meni počne priču kako je ona odrasla na puteru, kako su oni to jeli svaki dan i ništa im nije falilo. Otimali se za puter. To je ono pravi dokaz za evoluciju i napredak ljudske rase. Nekad su ljudi jeli puter, a danas jedu puter. I prije tog nekad su isto jeli puter, a moji potomci će isto jest puter jer su mene tako naučili. Ona bi gladne u Africi nahranila puterom. A kad kažem da kupi nešto da se jede i da nema ništa, kaže kako nema pun frižider. Otvoriš frižider tamo imaju 2 putera, 1 maslac, 1 margarin i još 3 putera za ne daj Bože.
I dok sam hodao po stanu u potrazi za hranom prođem pored njenog kreveta kad imam šta i vidjet. Scho-ka-kola. Nakav miks čokolade i grickalica. A još govori da ne voli čokolade. Saću joj ja sve ovo pojest, pa nek ona jede putera.
I kofol da ja vama pokažem kako to izgleda, ukucam u guglu pojam kad mi izbaci ovu sliku.

Ono, super, mater mi jede naci-čokoladu. Totalno obećavajuće. Ipak, nakon još malo guglanja nađem pravu sliku. To izgleda nekako ovako.

I pravo je dobro i ukusno. Još ja nako najvolim ove crne čokolade.

Da ne pričam koliko me svrbe koljena. Moja politika neubijanja komaraca i inih baja me došla glave. Ja inače ne pamtim kad sam ubio neku baju, uvijek ih uljudno šutnem iz kuće. E nekog otih letećih govnara izgleda nisam i pojeo mi koljena. Sve crveno, sve nateklo i sve me svrbi.



Al da ne bude sve tako crno, ima i dobrih vijesti.
Kupio sam sebi jednu saksiju.
Jedna ova poznanica mi se ofarbala, biće je milina gledat u narednom periodu.
Napravio sam DIY prsten (unisekx).
I umro je onaj crnac što je glumio onog u onom filmu poznatom. I saće svi pričat kako su oni njega aman voljeli, saće mu puštat filmove stalno na te veu, saće on bit glavni. Mislim, moraš ti umrijet da bi ti ljudi dali do znanja da si im možda i bio drag, iako su tokom života radili sve da te uvjere u suprotno. Priča se da se predoziro puterom...

Opet kucam u guglu i tražim slike. To je on (navodno).

 
On je ovaj lijevi (moje lijevo).

On je bio batler betmenovog batlera.

U lokalpatriota izdanju tokom posjete Zemunu...

o mom izlasku...

Pošo ja večeras vani. I ja na vratima, kad mati, čekaj. Šta je bilo. De da vidi ona meni pantale od dvije marke kako mi stoje. Mater ono fešn kop. Pa de se okreni, pa de ovo, pa de ono. Sad je to malo blentavo nako, isto ko da sam malo dijete. Al đeš materi reć neću. Zato se ide u zatvor. I ja pobjegnem iz kuće nekako. Šta ću drugo.
Krenuo ja na vrijeme. Barem sam mislio da jesam. Onda sam skonto da ja u janjičarkama i ne mogu tako brzo hodat. Jako mi limitiraju kretanje.

A ja inače idem pjehe gdje god. Ono sam u društvu poznat ko onaj koji nikad ne ide tramvajem. Više je razloga za to. Prvo što ja urijetko zakasnim kad idem pjehe. Tačno znam koliko mi treba do kojeg mjesta kad tabanam, i onda pravo rijetko kasnim. Drugo je što mi i nisu neke alternative. Trolejbus mi je krajnije nepraktičan. Tramvaj je praktičan, samo što se meni haman pa gadi uć u tramvaj. U tramvaju je uvijek prljavo, zagušljivo, smrdi, drnda nešta, trese se, gužva, tijesno. Ma ne znam da ima ijedna lijepa o tramvajima. Ja kad vidim onu raju kako se nagura u tramvaj, isto oni židovi koji idu u logor. Ili eto, da ne bude uvijek židovi, isto oni Njemci što su trpali židove u logor, pa njih sad Rusi trpaju u logore. Pa ih ono nakrkaju u one stočne vagone i vozi negdje u sibirske ljepote. I još mi ostaje komercijala. Komercijala je pravo dobra. Prilično je brza, nije tijesno, nije gužva, čistije je od tramvaja (što ne mjenja činjenicu da je i ona prljava, to ono nešto ko najmanje zlo) i što je najbitnije, nema sirotinje u njoj. Valjda što se mora platit karta, za razliku od tramvaja gdje i ne mora baš. Jedino što kod komercijale ne valja jeste što je nikad nema. Uvijek je nešta moraš čekat, a mene pravo zamara da čekam na jednom mjestu. Obično ja tako krenem negdje, pa kofol čekaj komercijalu. Pa onda nema, pa nema. Pa onda krenem hodat. E tad ili mi neposredno nakon mog udaljavanja od stanice prođe komercijala ili je dočekam na stanici ili dvije poslije. I taman prije nego što uđem u istu odustanem. Što bih ja plaćao istu cijenu karte kad bih se vozio dvije ili tri stanice manje nego što sam planirao. Pa ne padaju mi pare s neba (jesam ja već piso da sam škrt na sebi?).

Uglavnom, idem ja, al nešta mi sporo. Došlo mi da pocijepam one pantale na sebi. Nikad mi nisu bili jasni ljudi koji su spremni žrtvovati udobnost zarad mode. Ni sam sebi nisam jasan što sam ja obuko one pantale. Vjerovatno zato što su dvije marke. I skontam ja da bih trebao zakasniti ako budem išo pjehe. I ja šta ću, haj reko odoh na komercijalu. I komercijale naravno nema. Bilo je nešto nalik njoj, barem s ovim mojim naočalama. To nešto je ladno prošlo pored mene. Očigledno nije bila komercijala.

I haj dolazi ona šklopocija na točkovima, drnda ono i trese se. Ja kontam - avantura počinje. Ušo ja u tramvaj, imam osjećaj da je čitav tramvaj bleno u mene. Ko vidi ovog, šta će on ovdje. Krmak in Teheran. I ide ona drndenhovina, trese se sve, samo čekaš da se raspadne. Nakav čiča pored mene, sjedi. U ruci mu karta. Kontam garant stranac. Ili levat. Onda čujem da priča sa nakom ženom, nešta drombuljaju na engleskom. Biće da je i stranac i levat. Onda su na nekoj od stanica ušli neki tinejdžeri. Samo nešta galame, smiju se i prave buku uopšte. Ja kad se sjetim svog ponašanja u njihovim godinama, pa bolan ljudi se sudarali sa mnom koliko sam neprimjetan bio. Ne osjetiš me. A ne ovo, ko živine kakve.
Nižu se one stanice, a meni sve hoće nešta bit. Pa vruće, pa naka sparina, pa gužva, pa smrdi, pa smrdi još malo, pa smrdi malo više od malo. Pa kontam odoh ja izać na idućoj, pa otabanat ostalo. Pa onda kontam haj bolan kad si već volko prešo, izduraj još malo. Izdrži Čombe. Vozim se ja, a onda ono odjednom neki mir i tišina. One scene ko iz filmova. Razmišljam, ako je ovaj tramaj vaki i nek je kao taki ko pola pakla, pa ne da se isplati bit dobar čovjek, nego je i poželjno.

Napokon ja došo na odredište, izvadim mobitel da vidim kolko je sati, kad no poruka. Bla bla, eto mi ćemo malo kasnit, bla bla. Kontam nolka patnja i na kraju one kasne. Ja bržebolje skoknem do prve džamije da uzmem abdest. Bolan nevinost izgubiš u onom tramvaju, a kamoli abdest da ne izgubiš.

Mene bi komotno mogli, kad preselim na anamo onaj svijet jel, proglasit svecem (na ovom ovdje jel). Eto neću se naljutit ako to ko i uradi. Zaštitnik zaljubljenih, zaštitnik moreplovaca, zaštitnik djece. Što ne bi bio i Sveti Pijani Dajdža, zaštitnik putnika u javnom prevozu (sa posebnim osvrtom na tramvaje). Morel to tako? Da ja namah pišem pisma onim šejhovima il tim komisijama za dodjeljivanje statusa sveca da se to pokrene. Znajuć domaću birokratiju, taman bi se to uganjalo sve otprilike kad umrem.




Dođe mi da sad odem i kupim 15 ovih Old spajsova, samo da im dam do znanja da na mene djeluju njihove reklame i da nastave tim putem. Najači mi je ovaj kijbord solo