o spavanju i hranjenju...

Sinoć legnem u pola 1 i budim se jutros u 5. Sanjam kojekakve koještarije i ne mogu da spavam. Vrtim se i prevrćem. U suštini sam napravio iznimku. Inače legnem bar sat kasnije, a nerijetko i dva. Budim se obično oko 8, pola 9. Još uvijek sam u dilemi koliko mi je sve ovo zdravo. Volim ja što spavam manje, i uvijek bih odabrao da spavam manje nego više, al kontam da možda ne prećerujem. Što je najgore, zbog specifičnog načina života, teško da se mogu uporediti s nekim.

Sad kad sam ustao u 6 i 30, uviđam da nemam šta da radim. Nisam od onih koji vole više jutro od večeri ili obratno. Ja volim i jutro i večer. Jutro jer označava neki početak, jer mi tad počinje dan, jer se tad budim i aktiviram. Noć volim zbog one usporenosti, odmaranja, onlajn druženja s ljudima, a ponajviše tišine (ako ne računam na onu paščadiju koja vazda održava kongrese i sjednice čas prije nego što ja pođem spavat). Nego, probudim se jutros i nemam šta radit. Nikog nema onlajn da četujemo, niko ne piše blogove, niko ne objavljuje najnovije vijesti. Zašto? Jer svi spavaju. I šta ja onda mogu radit u 6 i 30 izjutra...

Mogu da jedem. Gladan sam. Zadnjih dana sam poprilično gladan. Mati se čudi i nije joj po volji što toliko jedem. Isto ko da joj dijete nije u tim godinama kad bi trebao jesti i više od ove siće koju dnevno unosi. Kaže jučer pojeo si pun tanjir mahuna. Mahuna heeej. Ko sad mahune neka ozbiljna hrana. Stvarno sam sve više i više ubjeđen da nas hrana puno više oblikuje nego što mi mislimo i obraćamo pažnju na to. Čak čujem da su neka istraživanja pokazala da Njemci unose najkvalitetniju hranu u sebe, sve popraćeno sa velikim unosom kvalitetnih proteina. I ne čudilo nas onda što ratuju sa čitav svijetom (dvaput). Jedan Švabo pojede haringu onu u paradajz sosu sa paprikama, dok ja pojedem nekakav odron od paštete koji ni ne volim jesti (al eto došlo i to na red). Da ne pričam da on daleko manje plati 300 grama haringe nego ja 100 grama kokošijeg otpada (u narodu poznatijeg kao pašteta).
Uglavnom, gladan sam pravo. Želudac priziva hranu ko Sauron prsten. A ja sam u cijeloj priči Frodo (čitaj teret je na meni). A onda kad se malo osvrnem unazad, uvijek ista priča. Ja prvo ne jedem, pa svi me nutkaju i govore što ne jedem. Pa kad počnem da jedem, onda mi se plaho otvori apetit, a onda uslijede priče kako puno jedem i kako bih trebao malo smanjiti. Sve naopako...

Imam danas hrpu posla za napraviti. I niko živ ne zna kad ću, a još bitnije kako ću, sve to stići uraditi.

o oficiru s ružom iliti priča o četvrtom oktobru + bonus anegdota

Dok sam prao zube i pljuno onu pastu, vidim i jednu dlaku u svemu tome. Osim što se opasno linjam zadnjih dana, počeo sam i da iskašljavam dlake. Mislim jesam ja mačak, al ovo je ipak malo previše. I dok perem zube i razmišljam o idućem danu, skontam da je sutra četvrti oktobar. Čitavih godinu dana je prošlo od prošlog četvrtog oktobra.

Četvrti oktobar, onaj prošlogodišnji, bi po svemu bio sasvim običan dan, da nisam par sedmica (ili bješe mjeseci) prije toga otišao da posjetim jednog drugara (čuj drugara) u jednoj državnoj nam instituciji. I spomenuo je on meni taj neki projekat saradnje između njih i ovih nam naših OSBiH (oružane snage). Kao trebalo bi poslat 3 osobe iz te institucije da idu na neki NATO oficirski kurs, neku obuku, nešta. I odemo mi u neku kancelariju, kad tamo neke njegove dvije kolegice koje sam ja znao nako iz viđenja, i drž ne daj, poče on priču oko toga svega s njima dvjema. Kao eto ko će sada da ide, jer oni predviđaju da će biti dosta zainteresovanih, pa po kojem će kriteriju birat i šta ja znam. Utom on negdje ko i ode, reče da će se brzo vratiti, a ja ostadoh s njih dvije. I nešta oni drobe, eto kao neophodno je da taj neko ko bi išao poznaje dobro engleski jezik. I ja nako, više u šali no u zbilji kažem da ja znam tog engleskog i da ja idem na to, nek mi nađu još dvoje. Tad nekad se vraća taj jaro, još uvijek u dilemi koga da zove. Njih dvije jedva dočekale da mu kažu da su našle mene, i da se on snađe za drugu dvojicu. Utom on mene pogleda nakim onim pogledom pitajući se kako mi je to pošlo za rukom, a ja ono složio facu ko pojma ja nemam šta ti mene pitaš.

Nekad prije nego što je sve to počelo, traži on meni da ja njemu dam nakih ličnih podataka, ličnih karti i šta sve ne, kobiva da oni nas provjere. I nisu našli ništa sumnjivo u vezi mene. Ni ostale dvojice, od kojih je jedan bio ovaj moj jaro, a drugi bio jedan lik sa Sokoca.

I tamo negdje trećeg oktobra zove mene taj jaro, eto kobiva imamo problem. Kakav problem, nema on auta, pojma mi nemamo kako ćemo do tamo stić. To sve počinjalo u 8 ujutru, a ta vojna baza je bila udaljena od nas nekih brat bratu 10-12 kilometara. Kao ima neki autobus nešta do tamo, al haj se ti snađi u neka doba ujutru. Njemu vako par dana prije istekla registracija, pa kao nije zgodno da on vozi auto bez registracije, bez obzira što je izrada nove u toku. I ko skontaćemo mi ujutru šta ćemo i kako ćemo.
I tako i bi. Lego ja šatro ranije oko jedan, ujutru u 6 zvoni alarm. Lagano ja ustanem, proberem koje ću odijelo obuć (a ono imam dva samo) i odlučim se za onu Boss varijantu. Kontam ja ne idem ja bolan svaki dan po tim nekim oficirskim kursevima i šta ja znam. I to još pod pokroviteljstvom NATO dušmana. Uostalom, il si bos il si hadžija. Zovem ja njega ujutru, kaže da dođem do njega. I stvarno ja laganini prošetam, kad tamo on mene čeka s autom. Kao ja sam njega ipak uspio nagovoriti da odemo autom jer nema teoretske šanse da nas tamo policija zaustavlja, 3,14zdići su to teški, nema tamo žive duše, kamoli policije. I mi lagano ona kola upregnemo i pođemo dole. Tu je negdje avantura i počela.

On uzeo da vozi, a ne zna kuda se uopšte treba ići. A ja nako ko kroz maglu sam se ko i sjećao. Što naravno nije bilo dovoljno. Upitamo mi tamo nekog lokalnog seljaka kuda treba da idemo, i on nas uputi u naku ulicu. Mi u ulicu, samo što nismo propali u nakav kanal. I to kanal neki kojim je ograđena ta baza. Haj ko ono na dobrom smo putu. I vozaj se vozaj, dođemo do nečeg što je nalik ulazu. Parkiramo auto i lagano.
I sad je to brate tako zabarikadirano da tamo ni tenk ne može proć. I mi između onih prepreka, a duž cijelog puta one kamere. Još nako neka, ma nije magla baš, ko sumaglica, ko nešto. A ja sve imam osjećaj da nas one kamere šmekaju, a i koga bi drugog. Prilazimo mi ulazu kad izlazi neki do zuba naoružani komandos, izvolte momci bla bla. Eto mi bi malo u bazu, kae ne može ovdje. Idi negdje okolokole. I mi nazad do auta, lagano, u auto i piči dalje. Kružimo mi oko te baze, a imaš osjećaj da joj nema kraja. I haj što joj nema kraja, nego bolan nema ulaza nigdje. Jedva mi nađosmo nešto što bi trebalo ličiti na ulaz. Ima parking, prolaze ljudi tuda, ma to mora da je to. A vako došli knap, 5 do 8. I mi na ulaz, dobar dan, dobar dan, mi bi malo u bazu. Traži ime, mi damo, kaže ne može. Kako ne može, kaže fino, nema vas na spisku. Zovemo mi ovog trećeg nam pajdaša, kaže on ušao već skupa sa ovim ostalim i eto. Pa gdje, pa šta, pa eto ima neki treći ulaz. Mi piči nazad u auto i pošli prema tom trećem ulazu. A usput sretnemo jednu žemsku koja je kobiva trebala s nama na to. Nju poslaše iz jedne druge državne institucije.

Elem, nakon podosta vozikanja dovukli se mi do tog trećeg ulaza. I sad ima čitava nekakva kolona auta hoće da uđu. I piše vako jedno 30 metara ispred ulaza stani ovdje, dođi nakon signala. I stojimo mi sad tu, i ovom dodije i krene tamo prema njima. Došli mi na ulaz kad ulaz čuvaju neki Bugari. Nešta on nama drobi na bugarskom, a moje nadasve skromno poznavanje bugarskog mi govori da nam nešto drobi u vezi toga što smo došli bez tog signala. Signal je inače da ti on mahne rukom. Nije da ti nešto zapiši ili da je neki svjetlosni signal, jer to ima logike. I tako on nama drobi i drobi dok mu ovaj jaran ne poče drobit na ruskom. I sad se tu taj Bugarin zbunio, kobiva otkud ovi znaju ruski. Bla bla, hajte vi uđite i parkirajte se tu. Kao ne mogu oni nas pustiti u bazu. I iza nas ta cura, ista priča.

I sad mi s tim autom stojimo u nekom ko žuto obilježenom kvadratu. I mi stojimo tu i nešta mi njima pričamo, a njih hladno boli briga. I skontamo mi da ti moš pričat do ujutru, ali oni ne haju sve dok si ti u tom kvadratu. Izašli mi iz kvadrata, a bolan to ocrtano samo dole ko parking mjesto ono, kad odjednom oni pričaju s nama. Pa eto ko smo, pa šta smo. Pa šta hoćemo, pa mi objašnjavaj, pa oni to ništa ne razumiju, nas nema na spisku bla bla. I mi odmah zovi tamo komandu i nadređene im, i stvarno dolazi neki oficir i kao šta mi hoćemo. I opet ponavljaj istu priču i sve.  Meni opet ne prestaje bit fora kako oni tebe ne bendaju ni 2% dok si u onom kvadratu. Mogo sam komotno roštilj izvadit, otvorit radnju oružjem ili se spontano zapalit, ne bi oni ni trepnuli. I mi nešta tom bugarskom oficiru se nagovorili i rekli da zove nekog našeg oficira. Kapija je sve što njih interesuje. To što tamo neprijatelj prelazi reku, preskače onaj kanal, to što Bugarska propada, što im se razbija skupština, nikom ništa. Njihova Bugarska je sad ta kapija i to je sve što njih zanima i sve o čemu oni imaju pojma.

Nije prošlo dugo kad eto ti nekog našeg i neke žene. I kao saće oni nas uvest. Kao moramo izvest auto odatle i parkirat se tamo. Haj reko, idite vi, čekam vas ja ovdje. Šta znam, seljak čoik. Žena mi se smije, kaže ne ide to tako gospodine, morate prvo izać da bi mogli uć. To bolan čitava neka procedura. I meni se to nako plaho svidi, mislim, jes peglativno, ali se stvarno osjeća neki red. I tako mi izađemo, pa ponovo uđemo.

Konačno mi ušli u bazu, nakon silnih procedura. Dali nam akreditaciju, karticu i ključ. Kartica je bila od te prostorije gdje smo boravili i nema uć bez nje. Fora prava. I to mi se svidjelo. Ključ je bio neki od onih automata sa čokoladicama i pićem. Ubaciš ključ i naručuj šta hoš. Ovi ostali su uglavnom ubacivali pare. A akreditacija je bila najglavnija od glavnijih stvari koje sam ikad posjedovao u životu. Znači staviš akreditaciju i uđeš u sasvim novi svijet. Ja brate naviko kad hodam bilo gdje da mene neko zagleda i mjerka i da ja njima uzvraćam istom mjerom. S akreditacijom te niko ne smije pogledat, odjednom nikog ne zanimaš, niko te ne mjerka, ma ništa ba. Ne smije ti se obratiti. Al bukvalno. Još nako tamo svi u nakim uniformama. Sem nas par koji su bili tu u odijelima.

I tako oni nama daju taj program rada idućih 10 dana, objasne šta trebamo radit ako bude požar, kuda se smijemo kretat, kuda ne smijemo, šta nam kartica otvara, kuda smijemo s akreditacijama, ma sve. Znači ko ono u onim američkim filmovima.
Ušli u tu salu gdje se održavaju predavanja, ma gori hala sala kakva je. To sve sređeno, napucano, pod konac. Sjedište mi rezervisali.

Ljudi koji su tamo bili su bili priča za sebe. Dvije trećine ljudi na tim predavanjima su bili vojnici OSBiH (koji i nisu toliko zanimljivi), a trećina mi ostali iz kojekakvih povezanih i srodnih državnih institucija (koji su plaho zanimljivi). I ta trećina, u koju sam i ja spadao, su bili neka vrsta gostiju tu. Čak su bile i tri cure, dvi domaće i jedna Mađarica. I normalno nastala totalna pomama oko njih, barem oko ove dvije domaće. Mađaricu niko nije pretjerano gotivio, valjda što je bila u nekim kasnim tridesetim, a ove dvije u dvadesetim. Bio jedan Albanac, jedan Sorabin, jedan Crnogorac, jedan Makedonac, te dvije domaće cure, još jedan domaći, nas trojica i Španac. Mi smo bili ti kao gostujući. Najviše smo provodili vremena s tim Crnogorcom, koji je brat bratu upiš žešći bio s njegovim pričama. A i Makedonac je često bio s nama. Za veliko čudo ti vojnici su nas baš bratski prihvatili. Ja sam očekivao da će bit nako malo suzdržaniji i sve, al eto nisu. Prilično su nako bili otvoreni prema nama, bez obzira što sam ja nako malo bio zatvoren prema njima.

Sa vojnicima, odnosno oficirima, je bilo najsmješnije to što nisu smjeli ništa da nas pitaju. Ono kao sve je uredu između nas, na pauzama se razgovara o predavanjima, ali nikad ništa lično da nas pitaju. Valjda vidjeli ona odijela pa ne smiju. Još ja nako da sam ikako mogo nalijepio bih onu akreditaciju na čelo. Al eto nisam. I nađe se jedne prilike, tamo negdje pred kraj tog kursa, jedan mangup među njima, koji je nakon dosta okolišanja usudio se pitati nas iz kojeg smo mi ministarstva. Ja mu ništa nisam odgovorio, samo sam ga značajno pogledo. Čoeku bi neugodno, a meni vamo kombinacija šege i što mi je godra bolan što sam tolko bitan i važan i poštovan. Sve pobrojano sam ja i vako, al među ljudima koji me znaju. A potpuno je drugačiji osjećaj kad ti ođeš međ nepoznat svijet, i to još na njihov teren, pa te oni nešta gledaju sa (straho)poštovanjem nekim bez obzira što bi me pola njih moglo u zubima nosat. Tad nekad sam skonto da odijelo čini čov(i)jeka i da ovi koji kažu drugačije nisu nikad imali pravo odijelo.

Sa ovim ostalim je bila drugačija priča. Iako su većina njih vojna lica pristup je bio dosta drugačiji. Valjda što oni nemaju nikakvu obavezu za razliku od ovih prvih, jer su to ipak ljudi koji su se vježbali pred polazak u Afganistan čini mi se. Crnogorca smo nekad na početku prozvali Pukovnik Rokobaroko (i ako on sad ovo čita nek zna da ja njega puno pozdravljam) zbog toga što nam je pokazivao i hvalio se svojim Rokobaroko cipelama. A on pravi nekakav jebivjetar po prirodi. Pričo nam je o svemu, ponajviše o ženama. Od tog kako su Crnogorke vakve i nakve i kako ih treba izbjegavat u širokom luku do tog da mu cura, koja je mlađa od njega nekih dvadesetak godina, pojma nema gdje on zapravo radi. Kako ga nikad nije vidjela u uniformi meni nije jasno, ali nema veze. I jes da je nako malehan rastom, ali je nako pravo šarmantan. Spomenuli mi jednu ovu curu, kao taman bi bila za njega. Prošla 4 dana nakon toga, kad on spominje, a đe vam je ta đevojka, što me ne upoznate sa njom sa sve crnogorskim naglaskom.

Pored njega je bio zanimljiv ovaj treći naš pajdo što je išo, i kojeg ja nisam znao od prije. Lik sa Sokoca. Pa šta jel? E pa saću vam ja reć pa šta. Ljudi na Sokocu ne nose odijela, a i ako ih nekad obuku, ne znaju kako se ista nose. Došo on prvi dan i vidimo mi njega, mene neka šega spopala, a ovog jarana kombinacija šege i nervoze. Obuko lik odijelo i sve i vako mu dio košulje istrpan. I ono čitavu poentu odijela on skrnavi s tom istrpanom košuljom. Kravatu u onaj mrtvi čvor svezo. Aj lažem, nije me neka, nego me ozbiljna šega spopala. I haj da je on seljak čoek, da smo nako se vozikali po Sokocu i slučajno naletili na njeg i poveli ga sa sobom, nego jok, školovan i načitan. Al valjda nije čitao o kravatama i odijelima i tako to. I nekako on nije baš provodio dosta vremena s nama, stalno se vrtio oko te plavuše. I mi pođemo na ručak ja slušam ovog kako komentariše oblačenje onog, ipak on i nas malo sramoti s tim, indirektno, jer je ipak sa nama došao. Isto scene iz filmova. Nakon nekih 6 dana agonije i ovaj više nije mogo izdržat i reko mu da se utrpa idući dan kad bude dolazio. I stvarno jeste. A nije se ni naljutio taj lik.

Mađarica se družila sa Špancem ponajviše, a Španac nije dolazio ispočetka jer je izgubio cipele. Mađarica je bivša vojnikinja (jel se vako kaže?) ali su je nešta išćerali iz vojske. Španac, ništa. Neki padobranac nešta. Napričali se mi plaho. Jedino me nako malo zateko kad mi je reko da je malo čitao i istraživao o Bosni i Jugi i ljudima i nako malo i sam šmeko i eto sve mu je jasno osim rata što se desio. Kao primjeti da su ti isti ljudi koji su jučer ratovali sad zajedno, pa kao kako to. I štaš ti njemu tu smisleno reć...
S druge strane Mađarica je... pa Mađarica. Ono ko iz priča. Mađarica se nameračila da nekog povali, ili da nju neko povali. Bacila oko na Pukovnika Rokobarokoa, a on sve bježo od nje. Još ona nako njemu dođe i ispituje ga gdje mu je soba, kako se može doći do nje, da idu zajedno u grad, da zajedno gledaju film kod nje i tako to. Jel šta bilo samo ona zna, mada ja sumnjam da jeste.

Makedonacu je žena trudna pa se uglavnom time zanimao. Mada je nako bio prilično prijateljski nastrojen i društven po potrebi. Albanac je nako bio sam ponajviše, ponekad s nekim, a nikad s nekim stalno. Ovi ostali nisu ni bili nešto zanimljivi.

Predavanja bila vrhunska. Hladno možeš sjediti od 8 do 5 popodne, a da se ne umoriš. Imali smo mi i pauza, al eto. Zanimljivo je bilo kako su tačni. Ako predavanje počinje u 8, onda stvarno počinje u 8. Ne u 2 do 8 ili 8 i jednu minutu. U sekundu su tačni. I to bukvalno. Predavači zanimljivi. Bilo je malo stranih, malo domaćih. Zanimljivo je vidjeti one domaće koliko se trude pred strancima dok su prema domaćim studentima bezze. Mjesto da je obrnuto. Al haj. A bilo ih je svakakvih. Od nekakvih bivših njemačkih zamjenika ministara odbrane do nekih švicarskih stručnjaka iz oblasti državne sigurnosti pa do ovih domaćih. I haj što su predavači zanimljivi, nego što su i predavanja bila zanimljiva. Inače što je plaho zanimljivo jesu House Chatham Rules, što ćete vi zguglati da vam ja ne otkrivam sve tajne. Mi smo slobodno pričali tamo, jer nije da smo imali neke obaveze ili odgovornosti. A svi su jedva čekali da postavljamo škakljiva pitanja jer većina njih nije smjela postavljati iste pošto im je posao ovisio od toga.

PiEks (PX) je oznaka za te neke prodavnice u kojima je svašta nešta jeftinije i u kojim nema šta nema, a bez poreza i carina sve. Od onih krznenih lisica, preko elektronike, satova, naočala, šminke (raj za blogerke), nakita, pića i čega sve ne. Ja sebi uzeo jednu mini čakijicu, čisto da imam kao uspomenu. To ako ne računamo onaj Old Spajs koji sam uzeo i koji mi je trajao haman pa godinu dana. A svaki PX ima nešto specifično u prodaji. Upamtih da francuski ima pića kakvih hoćeš, a austrijski nakita. Tu uzeh jednu Swarovski ogrlicu prilično jeftino. Na kraju, nakon dosta razmišljanja i dvoumljenja kome da je poklonim, odlučim da ipak ode materi. I to je bio pravi izbor jel. Još ja složio neku priču njoj, kao kupio ja i njoj Old Spajs nek ima. I dajem joj onu kesu, ona tamo kad no lančić s onim nakim kristalom njihovim. Htjelo joj nešta bit. Ali ipak nije, sva sreća. Zanimljivo je da nam nisu dali da kupujemo cigare i piće i da tu čak ni one naše akreditacije nisu mogle pomoći. No gdje staje moć akreditacije nastupa moć šarmiranja, tako da ni to nije bila neka prepreka.

Haj što su nam dali te ključeve za one automate, nego je tu bilo uključeno i ozbiljno jelo. Odemo im vako na ručak, ogromne one menze (ko ono društvo inteltengentnih ljudi). A na meniju nema šta nema. Ja svaki dan nekog mesa, pa biraj hoš ribe, hoš teletine, jagnjetine, kombinovanog. Bilo i piletine. Mi postali poznati među onim kuharima tamo i onim radnicama. Ne znam samo jesu nam upratili što puno jedemo ili što smo jedni od rijetkih bili koji su ih upitali kako su. Ja upito onu ženu kako je, žena se snebiva, ko jel moguće da ih i ovo neko pita. Jedne prilike mi tako trpamo u one tanjire svašta nešta, kad ona neka žena nije mogla izdurat da nas ne pita jel se to nešto gradi i jesmo li mi neki fizički radnici. A bolan mi u onim odijelima. Bauštelac u odijelu. Kao ono puno jedemo, pa šta to mi radimo kad tolko jedemo. A ja jedva dočeko da mogu pojest ko čovjek. Malo supe, pa malo mesa, malo priloga, još malo priloga, malo salate, malo voća, malo kolača i eto ti. I još pride maslina. Ako nismo pojeli nas dvojica jedno kilu dvije maslina u tih 10 dana. Ja pojeo ananasa ko nikad u životu. Svaki obrok ja jedem ananasa. Gozba prava.
Negdje drugi dan smo skontali da ima autobus i da možemo dolaziti autobusom. Mahneš mu onom karticom, on staje, vozač te pozdravlja i piči u bazu. A za taj autobus ne vrijede nikakva saobraćajna pravila. On ide prema onom rasporedu i boli ga briga što je žena na cesti. Taj gazi, ne pita, nema milosti.
I skontali mi da idemo tim autobusom i taman stignemo ujutru na doručak. Za doručak nema šta nema. Nema doduše ko za ručak, al se baš ono najedeš. Rokobaroko vazda nosio i mazijo one voćne jogurte. A zabranjeno iznosit hranu iz te prostorije. Kasnije smo saznali da su one žene tako nosile hranu kući muževima. Cirkus živi...


E sad anegdota. Nakon što sam ja uspio nagovorit tog jarana da mi idemo njegovim neregistrovanim autom i nakon uspješnog prvog dana mi pošli kući. I u nakoj vukojebini, al baš vukojebini, stoje dvojica eReS policajaca. I maše on nama onim, kobiva haj stani. Ja kontam koji sam ja peh majko draga, a ovaj mi već govori kako ćemo podijeliti kaznu. Dobar dan, dobar dan i pođe priča. Eto niste imali upaljena svjetla i niste vezani. De vozačku i saobraćajnu. Daje ovaj nako kopirano nešto, neki papir. Gleda nas onaj policajac, kaže da niste pili vi šta. Ma nismo, gdje bi mi. Pa poče on s pričom šta je to, šta mu to dajemo, kakve to veze ima sa saobraćajnom, gdje saobraćajna, šta njega briga za bilo šta kopirano, on bi tom logikom mogo pasoš kopirat i šta sve ne, pa ovo pa ono. A mi ono štaš jarane, jesmo krivi i sve. Meni samo nake cifre u glavi i kontam kud ne odosmo na autobus, koji me đavo natjero da ga nagovaram da idemo autom i odakle u onim 3,14zdićima policija. Još ja vamo smišljaj neke izgovore, kontam mogo bi proć onaj da smo bili u švaleranciji, muška solidarnost ovo ono. Kaže jaro de bolan, kakve smo sreće ispast će da smo se s njegovom ženom švalerali. Kontam ja jes jarane. I trt mrt, haj eto, pusti on nas, djelujemo mu ko fini, eto vjerovat će nam na riječ. I mi taman da krenemo kad on ček, vidi onu invalidsku naljepnicu. Reko evo saće prepoznat koga je napravio invalidom, saće jedva dočekat da i nas zavali. Kad no nije. Ispadoše pravo fini na kraju. Finiji od ovih domaćih govnara ako ništa...

o nerviranju....

Od milion stvari koje ne volim, večeras ću izdvojiti 3 koje me plaho nerviraju.

Ljudi koji postavljaju neprecizna pitanja. Haj što oni postavljaju ista, nego što očekuju konkretan i precizan odgovor od mene. Oni ne znaju da se meni od takvi pitanja stvara huja i da ja nemam ni najmanje želje da im pomognem. Taman da umiru i da traže TO, i bez obzira znao ja šta je TO ili ne znao, ja im ne bih pomogo. Majka mu stara reci treba mi lijek da ne umrem, a ne treba mi TO. Ne znam ja šta je tebi TO. Ja radim u svaštari, ulazi mušterija, dobar dan dobar dan izvolite. Ja bih trebala TO i pokazuje na policu. A na polici ima milion stvari. Odakle ja da znam šta je tebi TO. Ili kad neko kaže de mi ONO. Ja treba da znam šta tebi treba i ja treba da znam šta je tebi ONO. Ono srodne smo si duše pa ja znam šta je tebi ONO. Mene takve situacije 3,14zde. Mislim, u većini slučajeva je moguće predvidjeti ljudsko ponašanje, pa i te zahtjeve drugih ljudi šta traže od mene. I mada predvidim u barem 85% slučajeva šta žele, ja se moram svaki put napravit lud i pitat koje TO ili koje ONO. Naravno ja uvijek to pitam na način kao da izgleda da ja znam šta žele i da se samo pravim lud i onda oni slažu kojekakve face i daju kojekakve komentare kako sam ja vaki ili naki i kako ja njih nerviram. A to što oni meni kažu de mi TO, to nikom ništa. Jarane zar je problem reć da mi dodaj plavu kesu sa žutim prugama koja se nalazi u trećoj ladici. Ne, lakše je reći de mi ONO, eno ga TAMO. I vako možda ljudima izgleda smiješno kad ja to pišem, al to je živa istina. Mater meni ima vako običaj reć kaže dodaj mi gumicu. Reko gdje je, kaže eto tu. Kao ja vidim što i ona vidi, ono djelimo istu viziju. A meni u vidokrugu čitava kuhinja. Da se rokneš od muke.

Koje TO? Mogu se i ja pravit lud, što da ne...

Ono što je u ovoj istoj kategoriji neviranja jeste unaprijeđivanje softvera. Hej zdravo glupi korisniče koji koristiš orginal naše proizvode, za razliku od drugih koji koriste piratske verzije. I evo smo smislili neki novi apgrejd našeg softvera (i hvala ti što koristiš isti). Da li želiš unaprijedit svoj softver. A ne ne hvala. Taman sam se naviko i naučio ove osnove koje meni trebaju. E žao mi je onda, ne možeš dalje koristiti naš program. Pa ne smeta meni, imam sve što mi treba. Ali smeta nama, mi želimo da našem korisniku damo maksimum. Pa jes, al eto, meni svejedno ne treba. E ništa onda, traži neki drugi program, bez obzira što si ovaj platio toliko i toliko novca i što nisi odlučio da nas potkradaš ko i ostali korisnici. Ajde de, daj taj apgrejd. Prođe 10 minuta, ja ponovo otvorim program, ono ko da sam ušo u Narniju. Ništa meni nije jasno, sve drugo i drugačije. Čovjek ima osjećaj da je jedino što je isto kod programa ime. Osim toga ništa. Program za gledanje filmova, poslije apgrejda postaje program za simulaciju noćnih letova na relaciji Zemun-Sanski Most. To je još lajt varijanta. Hardkor varijanta je kad ti od programa za pregled slika nakon apgrejda nastane portabl držač za kašike i mini oklagije. Od svih apgrejda se najiritantniji adobe, što oni plejeri, što rideri. Rider svaki put kad upalim pojavi se neki novi apdejt. Ti odradiš apdejt, ono ti ukine gomilu nekih funkcija jer eto ničem ne služe. Ali ti dodaju opciju da sve kud gledaš očima po onom dokumentu objaviš na fejsbuku. Nemamo svi fejsbuk i ne interesuju nas društvene mreže (osim bloga). Plejer što više unaprijeđujem to manje video sadržaja mogu gledati. A i ovo što gledam ima običaj da se samougasi taman kad je najzanimljivije. Emesen i zločine koje istom rade su nevjerovatni. Nakon i hi hi verzija su konačno izbacili sve što je meni zanimljivo. Izbacili ono crtanje, jer kome treba crtanje (a to uvijek bilo najzanimljivije kad nekom šta trebaš objasnit), al su ubacili kretensko zajedničko gledanje slika i videa. Ono totalno mi neko pošalje link sa jutuba i ja ga gledam preko msna. Pazi da neću. I haj što oni ubacuju tako te kretenske opcije, nego što ti bolan ne možeš ukinut to. I mjesto da izbace apgrejd koji će dodati i tu opciju, jer se milioni ljudi žale na istu, oni ništa. Nisu ludi da udovolje željama korisnika. Još ja ono pošaljem nekom link i prebacim nešta svoje da pratim. I namah mi ono dole blinka, ja reko vidi nešta mi hoće bitno reć. Ja otvorim prozor kad on meni otvori prozor da je onaj tamo otvorio prozor i da možemo sad zajednički gledat. Ko bolan gleda zajedno sadržaje preko emesena. Mislim, pada mi napamet jedna osoba kojoj je to palo napamet, al ne bih o tom. Ili novi ofisi. To je misterija za sebe. Uz program ti dođe i Indijana Džons sa sve Harisonom Fordom da ti objasni tajne i rastumači nejasnoće glede novog ofisa. Nema veze što on nema ništa novo i korisno, bitno je na nečem zaradit. I to ti samo ispremješta onih 1000 opcija, pa da se ti možeš teže snać. Ima da me ne bude neko vrijeme na blogu sad kad me natjeraju da pređem na ovaj novi meni jer mi već prijete neko vrijeme da će mi ukinut ovaj stari (koji je usputrečeno pregledniji od onog novog).  

Vako to otprilike izgleda kad mi lift unaprijede...

 Treća stvar koja me plaho nervira je eksperimentisanje s hranom. Ja ne volim to. Pogotovo ne volim eksperimentisat sa provjerenim stvarima. Jednom ja došo kući gladan ko vuk. Kad za ručak pita krompiruša. Aaa, nea ništa bolje od toga. Mislim nea ništa bolje od bilo kakve hrane kad si gladan. Ja zagrizem, hoće mi nešta bit. U piti nema crvenog luka, al eto ima bijelog. Kaže pa da malo probamo i to. Joooooooooooooooooooooj. Otkad znam za sebe jedem picu sa sirom i gljivama. Eventualno se može naći koja maslina na istoj. Ono mi stavi kinder jaje na picu. Rokni me, vrati vrijeme unazad pa me rokni još jednom. Kad kažem sir mislim na gaudu. Ne mislim na neki biljni sir. Ali džaba je to njima govorit i ja na kraju završim jedući picu sa biljnim sirom. Bolje ostat gladan nego toga jest. Da te Bog sačuva. Danas pošo da jedem, kaže mati jedi lajt, biće pica za ručak. Haj reko, i ja stvarno nešta laganini. Zove ona kasnije, ja pofino ogladnio, haj da jedeš. Ja došo, vidim onaj mi sir nešta sumnjiv. Zagrizem, pa nije baš biljni, al je podjednako gadan. Pojo dvije kriške i odustanem. Sir brate nekakav zelen. Eto, kud ne uslikah ono. Čuj zelen sir. Čik pogodi šta imam na pici, buđav sirac, buđav sirac... Pa neko jelo ja volim neslano. Ona meni posoli. Kaže pa šta fali, malo da promjeniš. Možda ja NE ŽELIM mjenjat konja koji pobjeđuje?! Kad jedem graha, hoću da jedem graha. Neću da jedem graha sa mandarinama ili graha sa patlidžanom. Hoću graha sa grahom, bez ostalih pripadnika vrsta. I hiljadu joj puta govorim nemoj mi bona eksperimentisat sa hranom. Pravi neka jela ispočetka ako ti je do eksperimentisanja, al kad mi dođe dodavat nake stvari na već funkcionalna jela, pa hoće mi nešta bit. Na kraju ja ručo bananu...