o boleštinama... 2

Dijagnoza: Hercegovina. Sad da je Jovana tu, ko što nije, ona bi vam objasnila značenje toga. Pošto nje nema ni da obiđe svog najdražeg blogera, a kamoli da pita kako je, ja ću vam objasniti. Dijagnoza Hercegovina znači da gorim ko nisko rastinje.

I haj što Jovane nema, Jovana je to. Nego što ovih pojedinih blogerki nema ni da pitaju kako sam. Sad kad treba da pitaju jel, nigdje ih. Pa sram vas i istid bilo. Kuće vam duša. Dođete samo kad vam nešta treba. Isto ko da imate stohiljada blogera ovdje, pa šta fali ako je jedan bolestan. Ima ko da ga zamjeni. Neka neka, faliću vam ja sa svojim seksističkim i šovinističkim komentarima. I još mnogo čim.

Recimo ako bacite pogled na blog od Misti (mrsko mi sad linkat), vidjet ćete nekakvu šuplju priču kako bi ona slala razglednice sa željama za brzo ozdravljenje. Ja evo bolestan nepunih 12 sati, pa niđe razglednice. I to sve zahvaljujući njoj. Da nisam tolko empatičan ne bih se ja nikad osjećo bolesnim. Bolan poštar dobio otkaz koliko ona šalje razglednica. Da ne spominjem ostale...

Jedinu mi utjehu daje Betmen. Kad no pođem da se vučem i tromboljim po krevetu ja se sjetim ove scene i namah živnem.

Upravo sam išćero nakog komarca koji se spremio da me ujede. Mogo je naletit na kraj života. Eto ja sam ga produžio.

A sad odoh da ozdravim.

o materi i puteru...

Ono što su Adem i (K)Eva za vjernike, King Kong za evolucionare, Dubravko i hrast za Slavene, Godzila za Japance, e to je puter za moju mater. Moja mater ima uvjerenje da je svijet nastao iz putera i da puter može riješiti sve životne probleme. Meleć samo čeka da duvne u puter pa će nastupit Sudnji dan. Boli me glava - namaži se puterom. Odoh na more treba mi para - daje mi puter. Nestalo vode - ima putera. I haj sve to bih ja nekako i podnio da mi ne nudi puter ko idejno rješenje problema moje gladi, al kad kaem gladan sam de da jedem i kad mi odgovori namaži putera, hoće mi nešta bit. Nisam siguran jel od gladi il od te priče, al svejedno hoće. Da se ona pita ja bih jeo puter za doručak, ručak, večeru, užinu. Ma uvijek. I kad ja počnem objašnjavat da puter ne može namirit moje dnevne potrebe za energijom, ona meni počne priču kako je ona odrasla na puteru, kako su oni to jeli svaki dan i ništa im nije falilo. Otimali se za puter. To je ono pravi dokaz za evoluciju i napredak ljudske rase. Nekad su ljudi jeli puter, a danas jedu puter. I prije tog nekad su isto jeli puter, a moji potomci će isto jest puter jer su mene tako naučili. Ona bi gladne u Africi nahranila puterom. A kad kažem da kupi nešto da se jede i da nema ništa, kaže kako nema pun frižider. Otvoriš frižider tamo imaju 2 putera, 1 maslac, 1 margarin i još 3 putera za ne daj Bože.
I dok sam hodao po stanu u potrazi za hranom prođem pored njenog kreveta kad imam šta i vidjet. Scho-ka-kola. Nakav miks čokolade i grickalica. A još govori da ne voli čokolade. Saću joj ja sve ovo pojest, pa nek ona jede putera.
I kofol da ja vama pokažem kako to izgleda, ukucam u guglu pojam kad mi izbaci ovu sliku.

Ono, super, mater mi jede naci-čokoladu. Totalno obećavajuće. Ipak, nakon još malo guglanja nađem pravu sliku. To izgleda nekako ovako.

I pravo je dobro i ukusno. Još ja nako najvolim ove crne čokolade.

Da ne pričam koliko me svrbe koljena. Moja politika neubijanja komaraca i inih baja me došla glave. Ja inače ne pamtim kad sam ubio neku baju, uvijek ih uljudno šutnem iz kuće. E nekog otih letećih govnara izgleda nisam i pojeo mi koljena. Sve crveno, sve nateklo i sve me svrbi.



Al da ne bude sve tako crno, ima i dobrih vijesti.
Kupio sam sebi jednu saksiju.
Jedna ova poznanica mi se ofarbala, biće je milina gledat u narednom periodu.
Napravio sam DIY prsten (unisekx).
I umro je onaj crnac što je glumio onog u onom filmu poznatom. I saće svi pričat kako su oni njega aman voljeli, saće mu puštat filmove stalno na te veu, saće on bit glavni. Mislim, moraš ti umrijet da bi ti ljudi dali do znanja da si im možda i bio drag, iako su tokom života radili sve da te uvjere u suprotno. Priča se da se predoziro puterom...

Opet kucam u guglu i tražim slike. To je on (navodno).

 
On je ovaj lijevi (moje lijevo).

On je bio batler betmenovog batlera.

U lokalpatriota izdanju tokom posjete Zemunu...

o drobi 3...

Neki dan mene spucala naka nervoza i ja sav važan pošo da otvorim pendžer (kao ono treba se pričat na turskom sad dok je ramazan, kobiva veći si vjernik). Još ja nako ljut, ona me vrućina nervoznim učinila. I ja poteglim onaj prozor, a budala zaboravio svjetlo ugasit. I uđe mi 101 komarac u sobu. Ja sve ne ne, al džaba. Ne sluša. Onda sam vako čeko da se nafataju na ovo svjetlo laptopa, pa sam ih sve jednog po jednog ćero vani.


Uvalio sam se da radim jedan poso. Ono radim ko crnac koji baš i ne radi puno, a pritom se zabavlja. To što ja imam prećih stvari za uradit od ovog, nikom ništa. Tješi me sve što ću bit spomenut u medijima za sve to. A možda i neću, vićemo. Sve u svemu sam danas bio pravo raspoložen oko ovoga. Mislim da je moje raspoloženje i jedno 15 poslanih mailova u toku dana popelo se svima navrh glave. Još sam ja vako ljubitelj zareza. Mislim da će im se popet na glavu, sveijedan. Na ovaj posljednji mi niko nije ni odgovorio. A u mene mailovi uvijek neki kilometarski. Ne znam ja to fino i kratko. Kontam ono uvijek da nadoknadim što sam u porukama ograničen na 160 znakova.


U mene imaju ove džukele i samo nešta pričaju. Jarane, pričajte usebi malo. I to se taman nađu nešta bitno dogovarat kad ja počinjem ulazit u REM fazu, i nekad ujutru, otprilike pola sata prije nego što se ja trebam probuditi. Ne znam šta drobe više, a volio bih da znam. Neku noć sam onom jednom glupsonu bacio komad mesa sa balkona. Normalno, u onom mraku, nit ja šta vidim nit kog đavla. Al kontam valjda će ovaj nešto nanjušit. I nije dok sam ga ja pratio.


Bio ovaj zemljotres. Odnosno zemljotresi. Mene pravo ljuljalo. A niko neće da priča o tome. Ja bih ko nešto i mogo. Dobijem od ove jaranice na mail kao nešta u vezi spašavanja ako bude zemljotres. Neki ko Dalaj Lama poslo čejn mejl, samo je ovo za zemljotrese. Nako na prvu gledam, pa ko i ima smisla. Na drugu odem da provjerim i ispade da je sve što je on reko, e pa ne treba tako nego suprotno. Za veliko čudo niko od velikih muslimana ne priča da nam je ovo neka kazna od Boga jer smo jeli prasiće i jer smo se ponašali oholo.


Kad smo već kod muslimana, naletim na jedan blog neke žene, reklo bi se muslimanke. A ja ne znam šta mi bi, pa još uđoh u raspravu s njom. S ljudima se ne treba raspravljat preko interneta. Ja sam davno presto, i ne znam šta mi bi. Kakve joj budalaštine prođoše kroz onu tastaturu, mene stid. I još je uporna u svemu tome. A ja još gori od nje, kofol ja njoj pokušo nešto objasnit i ukazat da možda ima i nešto drugačije od onog njenog. Zaboravio zlatno pravilo interneta. Internet ne služi za rasprave i ubjeđivanja, nego za ilegalno skidanje softvera, golotinju i trolanje. Može eto i pisanje bloga.

o drobi 2...

Nakon što je došla prokletinja bio sam prilično sretan i zadovoljan. Prokletinja ima mogućnost da prikaže sliku sačinjenu od 2073600 piksela. Ipak, valjda što je prokletinja, ne prikazuje toliko. Prikazuje 2073599 piksela, a onaj jedan se nešto inati. Taj jedan mi bode oči i nervira me do te mjere da bih najradije čekićem nalupo ovaj ekran, pa nek ne radi ni jedan kad neće ovaj jedan. I to baš vako nasred ekrana taj jedan. Ne da se usranom (ni) do potoka...


Sve to otkrih dok sam gledo Gejm of trouns. Serija je pravo dobra. U nekim segmentima. Recimo likovi su izvrsni. Ni sam ne bih bolje odabrao likove. Tačno odgovaraju onom nekom mom stereotipu srednjovjekovne osobe. Za razliku od drugih filmova i serija sa sličnom tematikom, ovdje su svi bradati, neuredni i masne kose. Zapravo su komplet masni i prljavi. Baš kako i dolikuje. A ne ja tamo gledam Ričard Gira, kofol on neki vitez nešta, a kosa mu sređena, tip top. Da si stoput Ričard Gir, ima da ti je masna kosa kad glumiš nekog srednjevjekovnog viteza. U nekim drugim segmentima serija je iritantna. Ima previše golotinje recimo. Skonto sam da svaka epizoda mora imati scenu gdje neko nekog sprca i gdje se pije vina u velikim količinama. A i oni ga pretjeruju. Scena, dolazi neka djevojka i kaže nekom momku kako se zove. Iduća scena ona skida gaće. U nekoj tamo sceni poslije prvo skine gaće, a onda kaže kako se zove i šta hoće. Fak nau, esk kvešćns lejtr. Mislim, znam ja da su nakve serije pravljene prvenstveno za mlađu i uvijeknapaljenu raju, al je malo iritatno gledat iz epizode u epizodu. I još ne valja što sam ja ovo otkrio tek sad, a ne nekad za 5 godina kad sve bude gotovo. Najgore kod nekih serija/knjiga/filmova koji su u nekom serijalu, pa vazda nešta moraš čekat. Čitam kodone Biberli (koja me jednom blokirala samo da znate, a niko ne zna što) o Hariju Poteru pa se samo prisjetim. Pročitaš, pa nešta čekaš godinu dana da izađe novi dio. Ili Gospodar prstenova. Ko će sad dočekat treću sezonu...


Komarci su me izujedali. I neka su. Ne zamjeram im. Samo mi smeta što su malo bezobrazni. Jedan mi je sinoć uletio, ja ga fino ispratio iz kuće. Neko bi ga drugi dotuko. Kasnije se on (ili neki njegov jaran ili rođak) vratio i izujedo me.


Kako nabavih ovaj novi laptop, zanimah se nekim glupostima u međuvremenu. Ne stigoh da prebacim sve sa onog starog. Fale mi smajliji. Ali me raduje ponajviše što nemam onih bukmarksa. Taman iskoristih priliku da prestanem posjećivat onaj kretenski Sarajevo iks. Sve se nešto ufatim u razmišljanju šta sam uopšte tamo radio. Valjda da pratim ove domaće vijesti. Onda skontam da su nam domaća dešavanja bezvezna i da me samo nerviraju. Ako se tome doda sveopšta nepismenost kakva vlada kod onih čobana, i još se sve to posoli onim glupavim komentarima, eto ti opštog nerviranja. I zapita se čovjek onda šta će meni to sve. Za sve ostalo, tu je Advance. Advance je inače jedan od boljih portala, ako ne i najbolji na našim prostorima, sa nešto drugačijim vijestima u odnosu na ono što se svakodnedno servira. Preporučujem svakako.


Nešta te nervira, nikakvog dobra, a ti idalje po starom. Dođem do zaključka da je navika u pitanju.
Navike su pravo gadne. Nema ništa fino u njima. Čak ni navika da pereš zube. Jer uvijek može nestat vode (a meni počesto nestane), pa ti se nekad desi da ne opereš zube. Pa ti sve nešta hoće bit. Jedino što mi je gore od ovog kad navečer ne operem zube, jeste kad ih ujutru ne operem. A jedino gore od toga jeste kad ih perem ujutru, pljunem onu pastu, pa vidim nakav komadić hrane. To mi je nako instant recept koji mi usere i jutro i dan i šefa i stanicu. Samo kontam kako se milion nakih bakterija i inih govana hranilo mojim zubima. Isto ko da zubi meni ne trebaju, pa eto, jedite ih još malo. A da ne pričam da se eto taj komadić hrane sad sjetio ukazati. Bilo  generalno čišćenje noć prije, al komadić hrane prespavo.



Ova Doris je legenda!