Kad porastem biću niko...
среда, 31. јул 2013.
четвртак, 25. јул 2013.
o Banja Luci...
Neki dan ti mene zove jaro, kaže hajmo u Banja Luku na neki seminar radionicu nešta. Sve plaćeno, sve obezbjeđeno, moje samo da se pojavim.
I tako i bi.
Dogovorili se nas petorica da krenemo odavde oko 10, tačnije 10 do 10. Ja dolazim na dogovorenu lokaciju, nigdje žive duše. Zovem nam vozača, kaže kasniće on. Odem ja do jarana i sjedimo mi čakulamo pomalo, ovih zglave nema. Kad eto ti njih pola sata kasnije, kez oduhadouha, ko da se ništa nije desilo.
Ja ne volim kad neko kasni. Nervira me to. Jer kašnjenje nije samo kašnjenje, kašnjenje je ujedno i nepoštovanje. Ko sad ja ne znam kud ću sa sebe, pa mogu čekat nekog bezvezića pola sata. Haj kad mi neko javi, uredu. Kasniću pola sata, sat, dva, dva dana. Svašta može da se desi. Al kad mi nako bezobrazno kasni, i još ja moram zivkat na telefon da vidim što dotični kasni, to me plaho nervira.
I haj, krenemo mi konačno, nas četvorica po ovog petog. Usljed nekog glupog razmišljanja, peti je sjeo pozadi, u sredinu. Peti je ujedno težio oko 100 kila i imo je ramena dimenzija motke Sergeja Bubke.
Nekom nikom znanom računicom je naš vozač skonto da ćemo mi bit u Banja Luci za dva ipo sata. Pa da letimo, i nekako. Zato je on odlučio da jurca. Ja ne volim brzu vožnju. Čak ni kad sam ja za volanom. A kod nas putevi frcaju od krivina. Kad se te krivine, brzina i peti (čitaj veseli debeljko) spoje, dobiješ da smo mi zamalo postali kakav simbiotički organizam u onim krivinama koliko je on upado u mene. Ugnjavio me samo tako. To je opet dovelo do kojekakvih reakcija u mom želucu što je opet rezultiralo čestim stajanjem jer ja nisam mogo izdurat od muke.
Da bi sve kulminiralo mojim prelaskom na prednje sjedište.
Došli mi u Banja Luku, prva raskrsnica, spuštam ja prozor i neku djevojku pitam gdje je taj hotel. Veze nema. Nekog lika upitamo, kaže tu je on, lijevo iza desno ćoška. I haj, mi kružimo i kružimo, tražimo, jedva nađosmo.
Parkirali se, kad eto ti domaćina. Fin neki momak. Dobro, nije baš momak, al je fin.
Mi na recepciju, nama ključeve i mi razgulimo u sobe do početka toga svega. Ja nešto i nisam očekivo da će svaki od nas dobit sobu zasebno. Mazno sam im sve one sapunčiće, kape za kosu i šampone. Ha ha! A pravi merak nako imat svoju sobu. Kad skontam, nisam ja tako bio u hotelu ima ihi hi...
I haj, sletimo mi dole u tu neku salu, tamo je bilo još 10 ljudi, 5 iz Mostara i 5 iz Banja Luke. Nije što smo moji, ali mi smo tamo daleko najuljudniji bili. Banjalučani nekakvi neuredni, zapušteni. Mostarci u šorcevima za kupanje i japankama. Kod nas sve fino, uređeni, obrijani, košulje ovo ono. Banjalučani se inače nisu ponudili da nam šta pokažu po gradu, iako je taj momak domaćin predložio da idemo na Demo(n)fest.
Odradili mi tog posla do 6 sati što smo imali i šta ćemo sada...
Ovi navalili da idemo nazad kući odmah, da ne noćimo. Predlaže vozač da idemo u Travnik, kobiva da tamo iftarimo i lagano za Sarajevo. Meni se to i nije dopalo, em sam hotio malo prošetat po Banja Luci jer nisam nikad prije bio, em nam je ovdje bila plaćen i obezbjeđen iftar. I ko mogli bi i ko ne bismo mogli, i na kraju ja kažem da sam se dogovorio s jednom djevojkom naći. I tako konačni dogovor pade da ostanemo da jedemo, pa idemo nazad. Dobro njima, dobro meni.
Odem ja do sobe da spakujem stvari, a taman ja fino došo i raspakovo se. Odmah košulju u ormar stavio, udomaćio se pravo. Izvalio se na nom krevetu sa sve cipelama na nogama. Haj reko da i to probam jednom u životu, da vidim u čem je fora kod onih poganih Amera koji tako u cipelama po krevetu i po kući...
U neka doba meni kuca neko na vrata. Ja otvaram, kad ona sobarica. Nije francuska.
Daje ona meni neke jastučnice, ma reko ne treba hvala. Gleda ona, gledam ja. Čuj kaže ne treba, pa trebaju svima jastučnice. Haj reko daj, montiraću ja to sam i zahvalim joj se. I nisam. Montiro.
Odem do ovih mojih da vidimo šta ćemo i kako ćemo, kaže pozvani smo na iftar u kasarnu. A bila je tokom puta priča da idemo kod muftije banjalučkog na iftar, pošto ovaj jedan od nas ima tih nakih veza sa raznoraznim hodžama i muftijama i inim "ljudima od vjere". A bio mu Mile par dana prije toga na iftaru, pisalo se navelko o tome.
Elem, kažem ja njima da jave kako i šta kad skontaju, uzeo ključ, na recepciju, odjavio se i otišo hodat.
Dok sam čeko mladu da se pojavi, stanem pored neke limuzine. Utom mi prilazi neki čiča i mi se nešta raspričali, isto ko da smo... Hu ha, utom mlada dolazi, kažem ja njemu da se vidimo i nas dvoje produžimo...
I tako nama bilo fino. Neću pričat u detalje šta je bilo (sad se vi pitajte što...).
Banja Luka je fin grad. Ima puno ljudi na ulici da hodaju, živahno je prilično. Očigledne sličnosti sa Sarajevom postoje. Samo što su omjeri nešto drugačiji. Otprilike kako je Beograd veći od Sarajeva, tako je i Sarajevo veće od Banja Luke. Žena na sve strane, razgolićenih ništa manje, a ja postim....
Na ulicama nekakvi štandovi sa nacionalističkim rekvizitima. Nekakvi šalovi Crvene zvezde i Partizana, majice sa likom Ratka Mladića uz nekakve blesave natpise i ostalo u tom fazonu. Meni je uvijek bilo zanimljivo to kako su svi neki komandosi, specijalci, to nekakvi mutirani dvoglavi orlovi, herojstvo, junaštvo i onda kad ih sud traži da se ispita kome i kako su oni zapravo bili heroji, oni se skrivaju po nekakvim selima i zaseocima, nose lažne brkove i brade i tako to.
U neka doba skontam ti ja da je vrijeme da krenem prema toj kasarni i to ni manje ni više no taksijem. Taksija nema, bar ne kao ovdje kod nas. Ono, ide taksi, mahneš mu, stane i vozi te. Kod njih toga nema. Ako se neki i nađe na ulici, uglavnom je zauzet. Kad eto posreći se meni, mahnem nekom, a on baš tu nekog dovezao. Sjednem u taksi i lagano do gore. Cenera me izađe taksi jorane. A bezveze put, nije sad neka udaljenost.
Haj, došo ja pred kasarnu, kaže nije tu nego na drugi ulaz. Ja na drugi ulaz, kad tamo onaj neki stražar i on ti meni salutira, izvolte, šta ste trebali. Reko ja na iftar pošo. Imate li pozivinicu, pa reko pozvani smo kolektivno, saću ja nazvat jarana da vidim dokle i šta to. Kad eto ti njega, kaže taj je sa mnom i ja ti prođem.
Stojimo nas petorica tamo kad prilazi nam neki vojnik il oficir il šta je već bio. Ni A ni B, ni muuu, ni zdravo, ni dobar dan, ni pomoz Bog, ni hvaljen Isus, ni selam alejk, ni šalom, nego jeste li vi Bošnjaci? Objasni on nama gdje je ovaj naš domaćin i mi se zaputimo tamo.
Ušli mi u taj neki mesdžid, hajmo mi da obavimo molitvu. Tamo se ispozdravljali s kim smo stigli i stojimo i pričamo. Kad spazim ja da nas gleda ni manje ni više nego muftija banjalučki. Klimnem ja njemu glavom, ko ono pozdravljam ga, kad eto ti njega prilazi da se upozna sa nama. Hu ha, i pođe neko ispitivanje, nako bespotrebno, ono što bih ja nazvo soska posla. Prava ona soska posla.
I poslije toga ti mi odemo da iftarimo. Ušli u onaj šator, a ono brate ogromno. Ako nije bilo jedno 300 ljudi tamo najmanje. Pojeli mi one hrane malo zagrijavanja i haj sad čekaj glavno jelo. Ma nikad dočekat. A bilo je nako solidno hrane. Pristojno. Dok nije donio glavno jelo. Nekakve piletine, teletine, nekog ko mješanog mesa i riže za prilog. Kontam ja samo kako mi se sad valjda drmusat u onom autu punog želuca.
Krenuli u neka doba, ovi pozadi kukaju, ugnjavi ih onaj. Pa sve mene dozivaju da sjednem nazad. Meni se nešto osladilo. Gledam onu cestu, ma osvjetljena je ono pravo. Vidi se put koliko ti svjetla dobace. Samo sam čeko kad ćemo se sjargat negdje u nepovrat. Kad eto ipak nismo...
Stanemo u Travniku, haj reko da kupimo nešta, nekih grickalica. Ja nešto ne volim da jedem tokom vožnje u autu, al sad mi baš se javio osjećaj da mi je. U Travniku djece nake na ulicama igraju se, ma nisu ni peti razred. A prošla ponoć. Reko imal ovdje kakve prodavnice, kaže nema. I haj šta ćemo, krenemo mi nazad za Sarajevo. I utom revolucionarno rješenje skontam da stanemo na pumpi, one vazda rade. Kad nisam po one pumpe kupio. Sve onih gumenih bombona koje nikad ne kupujem nakupovo. Nešta me ono izvuklo da mi opet ne bude muka. Ko šatro su slatke bombone, al su kisele ustvari.
I u neka doba dođemo kući. Još da nam ovaj nije naplatio po 30 maraka za gorivo, put bi mi ostao u izuzetno lijepom sjećanju...
I tako i bi.
Dogovorili se nas petorica da krenemo odavde oko 10, tačnije 10 do 10. Ja dolazim na dogovorenu lokaciju, nigdje žive duše. Zovem nam vozača, kaže kasniće on. Odem ja do jarana i sjedimo mi čakulamo pomalo, ovih zglave nema. Kad eto ti njih pola sata kasnije, kez oduhadouha, ko da se ništa nije desilo.
Ja ne volim kad neko kasni. Nervira me to. Jer kašnjenje nije samo kašnjenje, kašnjenje je ujedno i nepoštovanje. Ko sad ja ne znam kud ću sa sebe, pa mogu čekat nekog bezvezića pola sata. Haj kad mi neko javi, uredu. Kasniću pola sata, sat, dva, dva dana. Svašta može da se desi. Al kad mi nako bezobrazno kasni, i još ja moram zivkat na telefon da vidim što dotični kasni, to me plaho nervira.
I haj, krenemo mi konačno, nas četvorica po ovog petog. Usljed nekog glupog razmišljanja, peti je sjeo pozadi, u sredinu. Peti je ujedno težio oko 100 kila i imo je ramena dimenzija motke Sergeja Bubke.
Nekom nikom znanom računicom je naš vozač skonto da ćemo mi bit u Banja Luci za dva ipo sata. Pa da letimo, i nekako. Zato je on odlučio da jurca. Ja ne volim brzu vožnju. Čak ni kad sam ja za volanom. A kod nas putevi frcaju od krivina. Kad se te krivine, brzina i peti (čitaj veseli debeljko) spoje, dobiješ da smo mi zamalo postali kakav simbiotički organizam u onim krivinama koliko je on upado u mene. Ugnjavio me samo tako. To je opet dovelo do kojekakvih reakcija u mom želucu što je opet rezultiralo čestim stajanjem jer ja nisam mogo izdurat od muke.
Da bi sve kulminiralo mojim prelaskom na prednje sjedište.
Došli mi u Banja Luku, prva raskrsnica, spuštam ja prozor i neku djevojku pitam gdje je taj hotel. Veze nema. Nekog lika upitamo, kaže tu je on, lijevo iza desno ćoška. I haj, mi kružimo i kružimo, tražimo, jedva nađosmo.
Parkirali se, kad eto ti domaćina. Fin neki momak. Dobro, nije baš momak, al je fin.
Mi na recepciju, nama ključeve i mi razgulimo u sobe do početka toga svega. Ja nešto i nisam očekivo da će svaki od nas dobit sobu zasebno. Mazno sam im sve one sapunčiće, kape za kosu i šampone. Ha ha! A pravi merak nako imat svoju sobu. Kad skontam, nisam ja tako bio u hotelu ima ihi hi...
I haj, sletimo mi dole u tu neku salu, tamo je bilo još 10 ljudi, 5 iz Mostara i 5 iz Banja Luke. Nije što smo moji, ali mi smo tamo daleko najuljudniji bili. Banjalučani nekakvi neuredni, zapušteni. Mostarci u šorcevima za kupanje i japankama. Kod nas sve fino, uređeni, obrijani, košulje ovo ono. Banjalučani se inače nisu ponudili da nam šta pokažu po gradu, iako je taj momak domaćin predložio da idemo na Demo(n)fest.
Odradili mi tog posla do 6 sati što smo imali i šta ćemo sada...
Ovi navalili da idemo nazad kući odmah, da ne noćimo. Predlaže vozač da idemo u Travnik, kobiva da tamo iftarimo i lagano za Sarajevo. Meni se to i nije dopalo, em sam hotio malo prošetat po Banja Luci jer nisam nikad prije bio, em nam je ovdje bila plaćen i obezbjeđen iftar. I ko mogli bi i ko ne bismo mogli, i na kraju ja kažem da sam se dogovorio s jednom djevojkom naći. I tako konačni dogovor pade da ostanemo da jedemo, pa idemo nazad. Dobro njima, dobro meni.
Odem ja do sobe da spakujem stvari, a taman ja fino došo i raspakovo se. Odmah košulju u ormar stavio, udomaćio se pravo. Izvalio se na nom krevetu sa sve cipelama na nogama. Haj reko da i to probam jednom u životu, da vidim u čem je fora kod onih poganih Amera koji tako u cipelama po krevetu i po kući...
U neka doba meni kuca neko na vrata. Ja otvaram, kad ona sobarica. Nije francuska.
Daje ona meni neke jastučnice, ma reko ne treba hvala. Gleda ona, gledam ja. Čuj kaže ne treba, pa trebaju svima jastučnice. Haj reko daj, montiraću ja to sam i zahvalim joj se. I nisam. Montiro.
Odem do ovih mojih da vidimo šta ćemo i kako ćemo, kaže pozvani smo na iftar u kasarnu. A bila je tokom puta priča da idemo kod muftije banjalučkog na iftar, pošto ovaj jedan od nas ima tih nakih veza sa raznoraznim hodžama i muftijama i inim "ljudima od vjere". A bio mu Mile par dana prije toga na iftaru, pisalo se navelko o tome.
Elem, kažem ja njima da jave kako i šta kad skontaju, uzeo ključ, na recepciju, odjavio se i otišo hodat.
Dok sam čeko mladu da se pojavi, stanem pored neke limuzine. Utom mi prilazi neki čiča i mi se nešta raspričali, isto ko da smo... Hu ha, utom mlada dolazi, kažem ja njemu da se vidimo i nas dvoje produžimo...
I tako nama bilo fino. Neću pričat u detalje šta je bilo (sad se vi pitajte što...).
Banja Luka je fin grad. Ima puno ljudi na ulici da hodaju, živahno je prilično. Očigledne sličnosti sa Sarajevom postoje. Samo što su omjeri nešto drugačiji. Otprilike kako je Beograd veći od Sarajeva, tako je i Sarajevo veće od Banja Luke. Žena na sve strane, razgolićenih ništa manje, a ja postim....
Na ulicama nekakvi štandovi sa nacionalističkim rekvizitima. Nekakvi šalovi Crvene zvezde i Partizana, majice sa likom Ratka Mladića uz nekakve blesave natpise i ostalo u tom fazonu. Meni je uvijek bilo zanimljivo to kako su svi neki komandosi, specijalci, to nekakvi mutirani dvoglavi orlovi, herojstvo, junaštvo i onda kad ih sud traži da se ispita kome i kako su oni zapravo bili heroji, oni se skrivaju po nekakvim selima i zaseocima, nose lažne brkove i brade i tako to.
U neka doba skontam ti ja da je vrijeme da krenem prema toj kasarni i to ni manje ni više no taksijem. Taksija nema, bar ne kao ovdje kod nas. Ono, ide taksi, mahneš mu, stane i vozi te. Kod njih toga nema. Ako se neki i nađe na ulici, uglavnom je zauzet. Kad eto posreći se meni, mahnem nekom, a on baš tu nekog dovezao. Sjednem u taksi i lagano do gore. Cenera me izađe taksi jorane. A bezveze put, nije sad neka udaljenost.
Haj, došo ja pred kasarnu, kaže nije tu nego na drugi ulaz. Ja na drugi ulaz, kad tamo onaj neki stražar i on ti meni salutira, izvolte, šta ste trebali. Reko ja na iftar pošo. Imate li pozivinicu, pa reko pozvani smo kolektivno, saću ja nazvat jarana da vidim dokle i šta to. Kad eto ti njega, kaže taj je sa mnom i ja ti prođem.
Stojimo nas petorica tamo kad prilazi nam neki vojnik il oficir il šta je već bio. Ni A ni B, ni muuu, ni zdravo, ni dobar dan, ni pomoz Bog, ni hvaljen Isus, ni selam alejk, ni šalom, nego jeste li vi Bošnjaci? Objasni on nama gdje je ovaj naš domaćin i mi se zaputimo tamo.
Ušli mi u taj neki mesdžid, hajmo mi da obavimo molitvu. Tamo se ispozdravljali s kim smo stigli i stojimo i pričamo. Kad spazim ja da nas gleda ni manje ni više nego muftija banjalučki. Klimnem ja njemu glavom, ko ono pozdravljam ga, kad eto ti njega prilazi da se upozna sa nama. Hu ha, i pođe neko ispitivanje, nako bespotrebno, ono što bih ja nazvo soska posla. Prava ona soska posla.
I poslije toga ti mi odemo da iftarimo. Ušli u onaj šator, a ono brate ogromno. Ako nije bilo jedno 300 ljudi tamo najmanje. Pojeli mi one hrane malo zagrijavanja i haj sad čekaj glavno jelo. Ma nikad dočekat. A bilo je nako solidno hrane. Pristojno. Dok nije donio glavno jelo. Nekakve piletine, teletine, nekog ko mješanog mesa i riže za prilog. Kontam ja samo kako mi se sad valjda drmusat u onom autu punog želuca.
Krenuli u neka doba, ovi pozadi kukaju, ugnjavi ih onaj. Pa sve mene dozivaju da sjednem nazad. Meni se nešto osladilo. Gledam onu cestu, ma osvjetljena je ono pravo. Vidi se put koliko ti svjetla dobace. Samo sam čeko kad ćemo se sjargat negdje u nepovrat. Kad eto ipak nismo...
Stanemo u Travniku, haj reko da kupimo nešta, nekih grickalica. Ja nešto ne volim da jedem tokom vožnje u autu, al sad mi baš se javio osjećaj da mi je. U Travniku djece nake na ulicama igraju se, ma nisu ni peti razred. A prošla ponoć. Reko imal ovdje kakve prodavnice, kaže nema. I haj šta ćemo, krenemo mi nazad za Sarajevo. I utom revolucionarno rješenje skontam da stanemo na pumpi, one vazda rade. Kad nisam po one pumpe kupio. Sve onih gumenih bombona koje nikad ne kupujem nakupovo. Nešta me ono izvuklo da mi opet ne bude muka. Ko šatro su slatke bombone, al su kisele ustvari.
I u neka doba dođemo kući. Još da nam ovaj nije naplatio po 30 maraka za gorivo, put bi mi ostao u izuzetno lijepom sjećanju...
уторак, 23. јул 2013.
o priznanjima...
Od svih društvenih priznanja, kao najzanimljivije bih izdvojio ovo koje je večeras obogatilo moj život u nepovrat. Naime, jedna kolegica s kojom sam studirao mi je priznala da nije dolazila na vježbe jer sam je nerviro i jer "nije htjela slušat moj trećerazredni humor".
Na ovo sam oplako večeras...
среда, 17. јул 2013.
o frizerima i zubarima...
Oko nekih stvari se baš volim dogovarati i planirati unaprijed. Ali postoje neke stvari koje nikad neću voljeti planirati, kao što je recimo šišanje i odlazak zubaru. Imam jarana koji je sjedio sa mnom u klupi, osnovnoškolskoj, i putevi su nam se rastali kad je on otišo u brice, a ja u kukuruze. Nakon što je počeo s praksom, i ja sam počeo ići kod njega. Godina i godina iza toga, čovjek se preselio kod rođaka i radio tamo jedno vrijeme. Iako mu šišanje nikad nije bilo jeftino, ja sam uvijek volio otić kod njega. Valjda što ga znam, a i što se uvijek fino ispričamo, smijemo se glupostima iz mlađih dana i što sam mogao otići kad god sam htio. Često i preko reda. Uvijek me šišao dugo i polako, kobiva da se mi ispričamo. Onda je otvorio svoj salon. Tu već nisam mogao doći preko reda na šišanje, nego sjedi i čekaj. A on dobro šiša, pa je vazda neko bio tu. Pa je onda otvorio drugi salon. Tu sam već morao i da se naručujem. Ja ne volim da se naručujem sa šišanjem. Meni prahne, odem ošišam se i zdravo. Pogotovo prije, gdje su moje promjene frizura bile kud i kamo radikalnije. Kad kažem radikalnije mislim na onaj prelaz od duže kose do brijanja glave. Jednom sam to čak uradio i zimi. I nikad više. I haj kao, tad je bila praksa da se moraš najavit, ja mu odem jaranski i ošiša on mene. Međutim, ponovo je otvorio novi salon. Odem mu ja tako jedne prilike, kaže on meni da me ne može ošišati danas i da dođem sutra. Još mu poskupilo šišanje. A ja baš nešto navalio da se šišam taj dan. Reko odoh ti ja, doći ću drugi put. I otad mu nikad više ne odoh. A sredio pravo. Odem, nako ljutit (čitaj povrijeđenog ega) kod ovog mi frizera u zgradi. I kod njega gužva. Na kraju odem kući i ne ošišam se. Prođe par dana i ja opet kod komše, kad vidim prazno mu. I fino me ošiša za petaka (kod onog bilo 7, pa povisio na 8). I dan danas se šišam kod komše. Kako ćemo? Ma ono standardno moje...
Zubari su priča za sebe. Nikad nisam imao strah od zubara, niti sam imao nekih ozbiljnijih problema sa zubima, Bogu hvala. Sjećam se da sam plombe na šestice stavio čim su izrasle, a nedugo zatim i na sedmice. To je bilo nekad možda... pa eto kad rastu šestice inače, u osnovnoj nekad jel. I otad možda da sam otišo jednom na kontrolu i to ti je to. Sve do prije jedno 2-3 godine kad sam osjetio da me malko nešta nešta dok jedem. I nakon nekih konsultacija sa samim sobom, skontam da mi je ispala plomba. Nakon iha haj godina. Ovjerim knjižicu i pravo kod zubara. Inače mi je prvi komšija bio zubar (dok se nije odselio, al me nije zaboravio). Sretnem ja njega tu i tamo, kako je kako je i tako. A moji se inače družili sa njim mu i ženom mu, pa eto. I tako ti ja odem jednom kod njega, ha hu, ispala mi plomba (il što bi mi ova jedna koka rekla, nije plomba nego ispun). Kofol će ti ga on meni to nešta popravit, al bolan nije to onaj čovjek od prije koji je meni one neuništive plombe stavio. I normalno, sfušeri. I hu ha, matletiraj se ti sa tim, boli kad zagrizem i slično. Biće da nije fino napravio onaj zagriz, a i ja hajvan nisam nešto pretjerano insistiro na tome. Pita on mene jel uredu, ma reko jeste. Jer mi je stvarno bilo uredu u tom momentu. Odem kući, jedem, skontam boli me. Odem mu sutradan, reko ne valja ovo, on popravi, jel sad valja, valja. Dođem kući, jedem, skontam da nije to to. Samo što mu ne odem treći put i nakon nekog vremena ta plomba ispadne. Skontam da mu više neću ni ići jer je to sfušerio, naplatio mi masno, i skontam otiću kod privatnika. I prođe od tad jedno godinu ipo, al ja ne odoh kod privatnika. Sve do sad u ponedjeljak, kad sam se odvažio da nazovem ovu jednu zubarku i zakažem termin. Večeras sam trebao objedovati normalno, nakon skoro 3 godine. Trebao. Da sam otišao zubaru kad sam se i naručio i da mi je popravio zub, možda bi to bilo i moguće. Vako sam zaboravio da odem. Šta ja sad da njima kažem kad se budem ponovo naručivao? Dal da se izvinem ili da se pravim lud, kao dolazim prvi put?
Zubari su priča za sebe. Nikad nisam imao strah od zubara, niti sam imao nekih ozbiljnijih problema sa zubima, Bogu hvala. Sjećam se da sam plombe na šestice stavio čim su izrasle, a nedugo zatim i na sedmice. To je bilo nekad možda... pa eto kad rastu šestice inače, u osnovnoj nekad jel. I otad možda da sam otišo jednom na kontrolu i to ti je to. Sve do prije jedno 2-3 godine kad sam osjetio da me malko nešta nešta dok jedem. I nakon nekih konsultacija sa samim sobom, skontam da mi je ispala plomba. Nakon iha haj godina. Ovjerim knjižicu i pravo kod zubara. Inače mi je prvi komšija bio zubar (dok se nije odselio, al me nije zaboravio). Sretnem ja njega tu i tamo, kako je kako je i tako. A moji se inače družili sa njim mu i ženom mu, pa eto. I tako ti ja odem jednom kod njega, ha hu, ispala mi plomba (il što bi mi ova jedna koka rekla, nije plomba nego ispun). Kofol će ti ga on meni to nešta popravit, al bolan nije to onaj čovjek od prije koji je meni one neuništive plombe stavio. I normalno, sfušeri. I hu ha, matletiraj se ti sa tim, boli kad zagrizem i slično. Biće da nije fino napravio onaj zagriz, a i ja hajvan nisam nešto pretjerano insistiro na tome. Pita on mene jel uredu, ma reko jeste. Jer mi je stvarno bilo uredu u tom momentu. Odem kući, jedem, skontam boli me. Odem mu sutradan, reko ne valja ovo, on popravi, jel sad valja, valja. Dođem kući, jedem, skontam da nije to to. Samo što mu ne odem treći put i nakon nekog vremena ta plomba ispadne. Skontam da mu više neću ni ići jer je to sfušerio, naplatio mi masno, i skontam otiću kod privatnika. I prođe od tad jedno godinu ipo, al ja ne odoh kod privatnika. Sve do sad u ponedjeljak, kad sam se odvažio da nazovem ovu jednu zubarku i zakažem termin. Večeras sam trebao objedovati normalno, nakon skoro 3 godine. Trebao. Da sam otišao zubaru kad sam se i naručio i da mi je popravio zub, možda bi to bilo i moguće. Vako sam zaboravio da odem. Šta ja sad da njima kažem kad se budem ponovo naručivao? Dal da se izvinem ili da se pravim lud, kao dolazim prvi put?
петак, 12. јул 2013.
уторак, 9. јул 2013.
iz biografije Petra Božovića...
Za dobijenu trojku ona mi kaže: „Jesi li gladan? Žedan? Bos? Go? Pa šta hoćeš? Hoćeš li obraz da nam uzmeš?“ Reči su mi bile ko da me neko mokrim kanapom bije. Mislim se, izbij me i prestani. Tada je snaga reči bila jaka. Gledam kako se reč troši i tanji do zloupotrebe, do iskrivljenja smisla i velikog ismevanja, a čoveka jedino jezik od životinja razlikuje. Lako je rikati i bukati. Mada danas može svašta da se kaže, pogledajte ove danas šta sve govore. Mislim da je bolje ne svraćati na tu farmu.
четвртак, 4. јул 2013.
o klocevima nekim...
Danas (čitaj prije nekolke dana) mi se desilo nešto neobično.
Uživajući u čarima rođendanske šetnje u mom mi kvartu, naiđe jedno auto s gomilom sumnjivih tipova i cura u njemu. Spustiše prozor i upitaš me znam li gdje ulica Monike nešta, ne upamtih prezime, sa sve sandžačkim naglaskom. Nakon što sam mu rekao da te ulice nema u ovom naselju i bližoj okolni, produžiše dalje.
Haj što te ulice nema u mojoj četvrti, nego što je nema u gradu nigdje. Sumnjam zapravo da igdje postoji ta ulica.
Pa mi pade napamet da su sigurno neki drogeri il šverceri oružjem il nešta u tom ilegalnom fahu i da im je to neka šifra za raspoznavanje. Samo ne znam gdje mene nađoše i gdje im ja ličim na kakvog krimosa i sumnjivo lice.
Uživajući u čarima rođendanske šetnje u mom mi kvartu, naiđe jedno auto s gomilom sumnjivih tipova i cura u njemu. Spustiše prozor i upitaš me znam li gdje ulica Monike nešta, ne upamtih prezime, sa sve sandžačkim naglaskom. Nakon što sam mu rekao da te ulice nema u ovom naselju i bližoj okolni, produžiše dalje.
Haj što te ulice nema u mojoj četvrti, nego što je nema u gradu nigdje. Sumnjam zapravo da igdje postoji ta ulica.
Pa mi pade napamet da su sigurno neki drogeri il šverceri oružjem il nešta u tom ilegalnom fahu i da im je to neka šifra za raspoznavanje. Samo ne znam gdje mene nađoše i gdje im ja ličim na kakvog krimosa i sumnjivo lice.
уторак, 2. јул 2013.
o ženama koje paniče...
Većina ljudi, i koji me dobro znaju i koji me ne poznaju baš najbolje, kažu da sam mirna i staložena osoba. I to je uglavnom tako.
Bar do onog trenutka dok se ja ne upustim u kakav posao sa ženskom. Meščini da mi trenutno nema ništa mrže u životu od toga. Uvijek je to nešto nervozno, uspaničeno i usplahireno. I onda na mene taj srklet prenosi bespotrebno. Uglavnom zato što moraju po 16 puta provjerit ono što sam ja rekao, jer eto možda ja griješim. A taj neko drugi koga pitaju sigurno ne griješi.
Pošto ja inače ništa ne znam. I upuštam se u poslove o kojima nemam pojma.
E što ne mogu...
Bar do onog trenutka dok se ja ne upustim u kakav posao sa ženskom. Meščini da mi trenutno nema ništa mrže u životu od toga. Uvijek je to nešto nervozno, uspaničeno i usplahireno. I onda na mene taj srklet prenosi bespotrebno. Uglavnom zato što moraju po 16 puta provjerit ono što sam ja rekao, jer eto možda ja griješim. A taj neko drugi koga pitaju sigurno ne griješi.
Pošto ja inače ništa ne znam. I upuštam se u poslove o kojima nemam pojma.
E što ne mogu...
Пријавите се на:
Постови (Atom)