Pošo ja malo da prošetam danas, nisam ja mislim od kad sam došo iz Novog Sada. Nako u nekom inkognito modu, nabacio naočale i vjetar u kosi. Osjećo sam se ko Džoni Dep kad ide do granapa, pa se ono i ne sredi nešta posebno i sve se nada da ga niko neće primjetiti. I tako je haman i bilo. Ovo haman se odnosi na činjenicu da su me ipak svi nešta šmekali, pogotovo ovaj žemski dio populacije.
Inače me poslije Novog Sada svi nešta šmekaju, posebno ove djevojčice. I to ne samo ove iz mog fan kluba, nego i šire. Hodam danas, gleda me neka. Ja joj bacim osmijeh jedan i kontam dosta joj od mene za danas. Ova druga, s materom hoda jorane, i šmeka me. Pa to više nema nimalo stida, sram ih bilo. Pred materom heeej...
Nego kad smo kod matere, mojoj danas rođendan. Šetam ti ja tako malo sam. Baš je bilo fino. Ja nako volim ponekad sam prošetat, ispričam se sa sobom. Usput šmeko šta da kupim materi za rođendan. I kupim sebi nake knjige koje već duže vremena mjerkam, o nakim starim civilizacijama. I konto i njoj uzet neku o Sulejmanu, a bjež reko, nije mi mater blogerka. Plus sam neku noć pogledo kraj Sulejmana, neke epizode mislim. Upali oni hoće roknut onu sultanovu jal mater jal glavnu mu ženu. Kad bi se nako ubijali u ratu, ratovi bi trajali po 400 godina. 6 minuta oni njoj prilaze, da joj otmu nako govno iz ruku kojim se ona kao brani, i na kraju ništa. Ja ne znam kako ono ljudi mogu gledat. Još kad mater reče da je bila neka Hrvatica iz Beograda, ja se namah pokupio. Puno je to za mene...
I tako se ja živ nahodo, došo kući, nisam joj ništa našo. Šta uopšte kupit ženi koja ima dijete kao što sam ja. To je to, nemaš više šta od života tražit. I skontam, odoh ja njoj dat one knjige. Ionako se žali da nigdje ne putuje, a voli da čita. I tako ja njoj fino to dam, ona se plaho obraduje, i svi sretni. Skonto sam da su knjige zapravo putovanja za siromašne ljude. Ili one koji ne mogu putovati iz ovih ili onih razloga. Zapravo je toliko je bila sretna da je napravila dvije pileće supe za ručak. Jedna s onom nekom tjesteninom, a druga s krompirom. I mi još pojeli obje...
четвртак, 29. новембар 2012.
уторак, 27. новембар 2012.
o svemu pomalo...
Evo moje bolesno stanje još malo ulazi u svoj sedmi dan. Da ne povjeruješ.
I to nije sve. Neko me izbriso iz favorita. Zašto ja na mail ne mogu dobivat obavijesti kad me neko doda u favorite, a mogu dobivat milion nekih drugih stvari koje me i ne zanimaju?
Haj priznaj ko si, neću ti ništa.
Mater je stavila onaj aparatić na zube. Pravo je smiješno jer frflja dok priča. Ja se namjerno pravim da je ništa ne razumijem i tražim da priča razgovjetnije. Bilo kakve rasprave, da ne kažem svađe, su u najmanju ruku postale smiješne. Čak i poželjne...
I to nije sve. Neko me izbriso iz favorita. Zašto ja na mail ne mogu dobivat obavijesti kad me neko doda u favorite, a mogu dobivat milion nekih drugih stvari koje me i ne zanimaju?
Haj priznaj ko si, neću ti ništa.
Mater je stavila onaj aparatić na zube. Pravo je smiješno jer frflja dok priča. Ja se namjerno pravim da je ništa ne razumijem i tražim da priča razgovjetnije. Bilo kakve rasprave, da ne kažem svađe, su u najmanju ruku postale smiješne. Čak i poželjne...
понедељак, 26. новембар 2012.
o religiji, vjeri, Bogu...
Ne znam zašto su ljudi u posljednje vrijeme navalili s pričama o ne postojanju Boga, skupa s onim pričama o tome kako su religije zlo, kako je vjera glupa i prevaziđena, i kako je nauka, koja je po nekom niko ne zna kojem principu, suprostavljena religiji i jedina tačna.
Ja ne znam da li je to do sredine u kojima ljudi žive, ali ja nikad nisam imao problema sa tim forsiranjem vjerovanja. Mislim, nije da se nisam susretao sa tim, al mi nikad to nije predstavljao neki problem. Kod mene su takve rasprave su trajale iznimno kratko, jer je otprilike toliko potrebno da im pokažem da je moje znanje veće od njihovog i da nema fajde da se raspravljamo. Mislim, samo po sebi je apsurdno tjerati nekoga da vjeruješ, a čiji je jedan od osnovnih postulata vjerovanja da si to tog istog vjerovanja došao zdravog razuma, prisebno i bez prisile. A onda kad čovjek skonta, otprilike koliko su dosadni ovi što nagovaraju druge ljude na vjerovanje, toliko su dosadni i ovi koji opovrgavaju i nipodoštavaju tuđa vjerovanja. Pa nije džaba Gandi reko da nasilje rađa nasilje i još dobio oskara za to. Ili narodno rečeno oboje strane su govnari, samo jedni s jedne, a drugi s druge strane.
Pričam ja jedne prilike s jednom curom, u gluho doba noći dok sam čekao da zapostim, zašto ona ne vjeruje u Boga. Mislim, nije da me se tiče, al kad je već ona to istakla i spomenula, onda što da je i ne upitam. Kaže ona da ne zna. Onda ona mene pita što ja vjerujem. Ja sam reko da mi se postojanje Boga uklopilo u sva moja promišljanja i općenito moj način mišljenja koji se uvelike zasniva na nekom logičkom promišljanju. I da zapravo više vjerujem logički u postojanje Boga, nego što vjerujem nekim osjećajem (iako to malo apsurdno zvuči). Nastranu neka moja lična iskustva, koja nit bih spominjao javno bilo kome, nit bih ista upotrijebio kao neki argument u raspravi.
Zapravo, samo se sjetim jedne priče oko Stounhendža u Britaniji ili recimo onih piramida u Egiptu. Ljudi kažu to je čudo svjetsko, pa kako su oni to uradili, pa kako ovo, pa kako ono. Ili one piramide. Niko ne može danas sagraditi onakvo što (zar je iko i pokušavo uopšte?) bla bla. Sve to stoji, i sve to jesu velika dostignuća ljudskog roda. Ili što bi neki rekli to su došli nekakvi vanzemaljci i gradili to po zemlji. Dakle, gomila gamenja poredana u krug, da čine koliko toliko neki red, i ljudi oduševljeni time. Zasluge pridaju vanzemaljcima, jer nema šanse da su ljudi takvo što stvorili i slične priče. S druge strane, kad se posmatra svijet koji nas okružuje, pa i kosmos općenito, može se uvidjeti daleko veći red i savršenstvo. Koliko su uređeni odnosi. I ne mora čovjek bit neki supermislilac, naučnik ili štatijaznamštasvene, a da takve stvari ne primjeti. Ja sam to počeo primjećivati nakon odgledanih par dokumentarnih filmova. Svijet je u tolikom redu i savršenstvu, harmoniji i balansu, da je to za nepovjerovat. Kao što mi neko reče jedne prilike, jedno od najvećih svjetskih čuda je ništa drugo do ljudska šaka. I stvarno, kad se čovjek malo bolje zamisli, nije to toliko daleko od istine.
I zapravo jedino što odstupa od svog tog reda nije niko drugi nego najveće svjetsko čudo - čovjek. Svakako, ovu tvrdu treba uzeti sa rezervom jer ona koliko je tačna, toliko i netačna. Vjerovatno iz razloga što postoji 7 milijardi ljudi, pa se na neke tvrdnja može i ne mora odnositi. U suštini, glavna poruka objavljenih religija jeste da čovjek ne ruši harmoniju oko sebe. Ovaj život, za kojeg Bog simpatično govori da je varljivo naslađivanje je, rekao bih, uvertira za nešto veće. Pa ko ovdje položi ispit, uživat će u nečem mnogo većem i raskošnijem od svega ovoga. Što nam jel i Bog poručuje. Ko ono kad momak kupi djevojci kakvu biljku (pa životinju), da vidi zna li se brinut o njoj prije nego što se upusti u šta ozbiljnije s njom (čitaj napravi joj dijete).
Onda se postavlja pitanje ko je to sve stvorio. Jer ništa ne može samo od sebe nastati. Pa i sama nauka to potvrđuje preko kojekakih sila akcije i reakcije i sličnog. Pa taman i da neko vjeruje da su ljudi nastali od majmuna, od čega je majmun nastao. Pa od čega je to, i tako u nedogled dok se ne vratimo do samog početka. Neko bi reko majka priroda, što je meni donkle i simpatično rješenje. Ipak, nije dovoljno. Kada bi se govorilo o nekom životu na Zemlji samo, onda bi to i kolko tolko prihvatljiv odgovor bio. Međutim, uređenost kakva postoji na Zemlja nije ništa manja u svemiru. I baš tu negdje se meni logički nameće to postojanje Boga, jer je Bog jedino dovoljno moćan da sve to može stvoriti. Mislim, možda ovo nekom i nije logično, ali meni itekako jeste. Jer ja polazim od vjerovanja da ništa nije slučajno, i da je slučajnost zapravo riječ kojom ljudi opisuju nešto čemu ne znaju razlog odnosno uzrok. Kad bi bilo slučajnosti, znači da ne bi vladao red i da vlada haos. Haos kao stanje u kojem nema pravila i reda. Što bi opet značilo da bi se meni betmenka recimo mogla niotkud stvorit na mom krevetu, bez neke pretjerane odjeće na sebi. Ipak, na mom krevetu su trenutno priglavke, septolete, mobitel i laptop. Betmenke nema zglave.
A u konačnici, nema druge nego da se čovjek zapita zašto su ljudi toliko protiv religije. Ja ne mogu reći da imam podjednako znanja o islamu, hrišćanstvu, judaizmu, zoroastrizmu ili možda tengrizmu. Većina mojih piskaranja pronalazi utemeljenje u islamu. Ipak, jako su male razlike između ovih velikih monoteističkih religija. A te razlike su uglavnom u korist islama, gdje ljudi imaju najviše slobode, što je nekako i logično jer je posljednji došao. Uglavnom, pitam se šta je toliko loše u religiji. Ja priznajem da ima nekih stvari koje jesu onako malo čudne, ali treba uzeti u obzir da su to stvari pisane za sve ljude i za sva vremena. Vjerovatno ima neko kome to i nije tako čudno. Da ne spominjem što je svaka religija zatrpana nekim pravilima i propisima koji nemaju veze sa samom religijom i onim što je došlo od Boga. Tipičan primjer je islam recimo u kojem postoje fetve (ko dekret, nešto na taj fazon) koje donose kojekakvi... neki likovi koji imaju veze sa islamom. Nema veze što se time direktno udara na temelje islama i priče da nema posrednika između čovjeka i Boga.
Došao sam do zaključka da su jedino zli ljudi i neznalice protiv religije. U konačnici, religija propagira dobro. A jedino ko je protiv dobrog je zlo (što je i logično jel). A i neznalice, jer ne znaju prepoznati dobro. Recimo, osnovni postulati religije su da ljudi vjeruju u jednog Boga, da ne ubijaju, da ne kradu, da ne lažu, da ne varaju, da nisu licemjeri, ne kurvaj se, ne čini zlo drugim ljudima, ne čini zlo sebi, pomozi onim kojima je pomoć potrebna, ne budi zavidan i tome slično. I kako onda neko može reći da je religija loša?
Ja znam da su se mnoga zla činila u ime religije, no to nije problem religije kao takve, nego ljudi. Tvrditi da je religija zbog toga zla jeste isto što i tvrditi da je recimo nauka zla, jer su nacisti u ime nauke ubijali ostale jer su naučno dokazali da su ti koje su ubijali niža rasa. Vidite vi te nauke jeste zla. Da ne pričam da je nauka izmislila atomsku bombu koja je u jednom momentu zbrisala čitav jedan grad. I haj jedan, nego i drugi. I haj i drugi, nego sad čitav svijet živi u strahu upravo zbog dostignuća te iste nauke. Zla nauka. A dobro, religija se koristi da zavodi glupe ljude i pravi ih zatucanim. A nauka to ne čini. Naprimjer, postoji očigledna razlika između ajfona 4 i 5. Nisu glupi oni koji kupuju ovaj 5 iako imaju 4, nisu zatucani. Isto ko što nisu zatucani oni koji su kupili aparat od 14 megapiskela, a do sad su imali aparat od 10 megapiskela. Ono, razlika je očigledna. Bez obzira što ljudsko oko nije uopšte sposbno detektovat te razlike. I tako u nedogled. U konačnici, priča se svodi na to da je sve moguće zloupotrijebiti, kako religiju, tako i nauku. Što ne znači da ako je nešto zloupotrijebljeno, automatski i loše.
Zanimljivo je kako uvijek oni s najmanje znanja o nečemu raspravljaju o tome. Sa mnom su ljudi odavno prestali raspravljati. Prvo što sam skonto da nema fajde da ih ubjeđujem u nešto. Mislim, lično me zaboli neka stvar jel ko vjeruje ili ne vjeruje, i u šta vjeruje. Ako ćemo pošteno, neko objektivno ja bi željelo da su svi ljudi dobri, da vjeruju u Boga i bla bla u tom fazonu. S druge strane, subjektivno ja se raduje različitostima koje ga okružuju. Valjda što sam naviko na to. Neko mora i da gori (ha ha). Isto sam primjetio da su ljudi tu navikli na nekakvu grubost u tim raspravama. I onda kad ja nastupim blago (poput blage ljetne kiše) u tim raspravama, kad ih ne vrijeđam i kad ih slušam, ljudi odustaju od rasprava. Isto ko da se svi raspravljaju samo nako da bi se svađali, a ne zarad neki drugih razloga. A da ne spominjem što nekako imam dojam da što ljudi imaju manje znanja, to im je i veća želja da se raspravljaju. I onda kad ih poniziš znanjem, na što obično nisu navikli, prekidaju rasprave. Čitaj brate, to je ako ništa, besplatno.
I ja sam pošao tako, sa znatiželjom, čitao i proučavao. Pitao se šta to milijarde ljudi vidi u nečemu, mislim, kad ih je toliko, možda nešto tu i ima. I stvarno sam pronašao svašta zanimljivo. Lijepog najviše. I evo me dan danas, nit mi šta fali, nit se osjećam šta siromašnije i ograničavajuće, ko što svi pričaju da ćeš se tako osjećati. Nit se osjećam da mi šta fali, nit da šta bitno propuštam. Reko bi čovjek propadaš na svakom mogućem planu. A ono baš suprotno...
I tako bih ja svašta nešta još mogo pisat na ovu temu, al mi se ne da više. Ono što sam ja vama htio reć zapravo i ono zbog čega sam počeo pisati ovaj post jeste o postojanju Boga jer je niko drugi do Svevišnji spasio gomilu paščadi i odgovorio me od plana simbolično nazvanog posljednja večera. Planiro sam danas kupit najbolji komad mesa koje pare mogu kupit i dat tim sirotanima, da se i oni najedu ko ljudi jednom. Naravno prethodno nakrkat otrova (i stakla u isti), pa da svi pocrkaju u najvećim mukama. Otprilike onim mukama u kojima sam ja sinoć bio dok sam pokušavo zaspat, a dok su oni, 3,14čka im lijepa materina, održavali svepasje kongrese i sastanke i vijećali o bitnim pasijim stvarima (Oskareva kakica 'n' šit lajk det) od 1 do pola 4 ujutru...
Ja ne znam da li je to do sredine u kojima ljudi žive, ali ja nikad nisam imao problema sa tim forsiranjem vjerovanja. Mislim, nije da se nisam susretao sa tim, al mi nikad to nije predstavljao neki problem. Kod mene su takve rasprave su trajale iznimno kratko, jer je otprilike toliko potrebno da im pokažem da je moje znanje veće od njihovog i da nema fajde da se raspravljamo. Mislim, samo po sebi je apsurdno tjerati nekoga da vjeruješ, a čiji je jedan od osnovnih postulata vjerovanja da si to tog istog vjerovanja došao zdravog razuma, prisebno i bez prisile. A onda kad čovjek skonta, otprilike koliko su dosadni ovi što nagovaraju druge ljude na vjerovanje, toliko su dosadni i ovi koji opovrgavaju i nipodoštavaju tuđa vjerovanja. Pa nije džaba Gandi reko da nasilje rađa nasilje i još dobio oskara za to. Ili narodno rečeno oboje strane su govnari, samo jedni s jedne, a drugi s druge strane.
Pričam ja jedne prilike s jednom curom, u gluho doba noći dok sam čekao da zapostim, zašto ona ne vjeruje u Boga. Mislim, nije da me se tiče, al kad je već ona to istakla i spomenula, onda što da je i ne upitam. Kaže ona da ne zna. Onda ona mene pita što ja vjerujem. Ja sam reko da mi se postojanje Boga uklopilo u sva moja promišljanja i općenito moj način mišljenja koji se uvelike zasniva na nekom logičkom promišljanju. I da zapravo više vjerujem logički u postojanje Boga, nego što vjerujem nekim osjećajem (iako to malo apsurdno zvuči). Nastranu neka moja lična iskustva, koja nit bih spominjao javno bilo kome, nit bih ista upotrijebio kao neki argument u raspravi.
Zapravo, samo se sjetim jedne priče oko Stounhendža u Britaniji ili recimo onih piramida u Egiptu. Ljudi kažu to je čudo svjetsko, pa kako su oni to uradili, pa kako ovo, pa kako ono. Ili one piramide. Niko ne može danas sagraditi onakvo što (zar je iko i pokušavo uopšte?) bla bla. Sve to stoji, i sve to jesu velika dostignuća ljudskog roda. Ili što bi neki rekli to su došli nekakvi vanzemaljci i gradili to po zemlji. Dakle, gomila gamenja poredana u krug, da čine koliko toliko neki red, i ljudi oduševljeni time. Zasluge pridaju vanzemaljcima, jer nema šanse da su ljudi takvo što stvorili i slične priče. S druge strane, kad se posmatra svijet koji nas okružuje, pa i kosmos općenito, može se uvidjeti daleko veći red i savršenstvo. Koliko su uređeni odnosi. I ne mora čovjek bit neki supermislilac, naučnik ili štatijaznamštasvene, a da takve stvari ne primjeti. Ja sam to počeo primjećivati nakon odgledanih par dokumentarnih filmova. Svijet je u tolikom redu i savršenstvu, harmoniji i balansu, da je to za nepovjerovat. Kao što mi neko reče jedne prilike, jedno od najvećih svjetskih čuda je ništa drugo do ljudska šaka. I stvarno, kad se čovjek malo bolje zamisli, nije to toliko daleko od istine.
I zapravo jedino što odstupa od svog tog reda nije niko drugi nego najveće svjetsko čudo - čovjek. Svakako, ovu tvrdu treba uzeti sa rezervom jer ona koliko je tačna, toliko i netačna. Vjerovatno iz razloga što postoji 7 milijardi ljudi, pa se na neke tvrdnja može i ne mora odnositi. U suštini, glavna poruka objavljenih religija jeste da čovjek ne ruši harmoniju oko sebe. Ovaj život, za kojeg Bog simpatično govori da je varljivo naslađivanje je, rekao bih, uvertira za nešto veće. Pa ko ovdje položi ispit, uživat će u nečem mnogo većem i raskošnijem od svega ovoga. Što nam jel i Bog poručuje. Ko ono kad momak kupi djevojci kakvu biljku (pa životinju), da vidi zna li se brinut o njoj prije nego što se upusti u šta ozbiljnije s njom (čitaj napravi joj dijete).
Onda se postavlja pitanje ko je to sve stvorio. Jer ništa ne može samo od sebe nastati. Pa i sama nauka to potvrđuje preko kojekakih sila akcije i reakcije i sličnog. Pa taman i da neko vjeruje da su ljudi nastali od majmuna, od čega je majmun nastao. Pa od čega je to, i tako u nedogled dok se ne vratimo do samog početka. Neko bi reko majka priroda, što je meni donkle i simpatično rješenje. Ipak, nije dovoljno. Kada bi se govorilo o nekom životu na Zemlji samo, onda bi to i kolko tolko prihvatljiv odgovor bio. Međutim, uređenost kakva postoji na Zemlja nije ništa manja u svemiru. I baš tu negdje se meni logički nameće to postojanje Boga, jer je Bog jedino dovoljno moćan da sve to može stvoriti. Mislim, možda ovo nekom i nije logično, ali meni itekako jeste. Jer ja polazim od vjerovanja da ništa nije slučajno, i da je slučajnost zapravo riječ kojom ljudi opisuju nešto čemu ne znaju razlog odnosno uzrok. Kad bi bilo slučajnosti, znači da ne bi vladao red i da vlada haos. Haos kao stanje u kojem nema pravila i reda. Što bi opet značilo da bi se meni betmenka recimo mogla niotkud stvorit na mom krevetu, bez neke pretjerane odjeće na sebi. Ipak, na mom krevetu su trenutno priglavke, septolete, mobitel i laptop. Betmenke nema zglave.
A u konačnici, nema druge nego da se čovjek zapita zašto su ljudi toliko protiv religije. Ja ne mogu reći da imam podjednako znanja o islamu, hrišćanstvu, judaizmu, zoroastrizmu ili možda tengrizmu. Većina mojih piskaranja pronalazi utemeljenje u islamu. Ipak, jako su male razlike između ovih velikih monoteističkih religija. A te razlike su uglavnom u korist islama, gdje ljudi imaju najviše slobode, što je nekako i logično jer je posljednji došao. Uglavnom, pitam se šta je toliko loše u religiji. Ja priznajem da ima nekih stvari koje jesu onako malo čudne, ali treba uzeti u obzir da su to stvari pisane za sve ljude i za sva vremena. Vjerovatno ima neko kome to i nije tako čudno. Da ne spominjem što je svaka religija zatrpana nekim pravilima i propisima koji nemaju veze sa samom religijom i onim što je došlo od Boga. Tipičan primjer je islam recimo u kojem postoje fetve (ko dekret, nešto na taj fazon) koje donose kojekakvi... neki likovi koji imaju veze sa islamom. Nema veze što se time direktno udara na temelje islama i priče da nema posrednika između čovjeka i Boga.
Došao sam do zaključka da su jedino zli ljudi i neznalice protiv religije. U konačnici, religija propagira dobro. A jedino ko je protiv dobrog je zlo (što je i logično jel). A i neznalice, jer ne znaju prepoznati dobro. Recimo, osnovni postulati religije su da ljudi vjeruju u jednog Boga, da ne ubijaju, da ne kradu, da ne lažu, da ne varaju, da nisu licemjeri, ne kurvaj se, ne čini zlo drugim ljudima, ne čini zlo sebi, pomozi onim kojima je pomoć potrebna, ne budi zavidan i tome slično. I kako onda neko može reći da je religija loša?
Ja znam da su se mnoga zla činila u ime religije, no to nije problem religije kao takve, nego ljudi. Tvrditi da je religija zbog toga zla jeste isto što i tvrditi da je recimo nauka zla, jer su nacisti u ime nauke ubijali ostale jer su naučno dokazali da su ti koje su ubijali niža rasa. Vidite vi te nauke jeste zla. Da ne pričam da je nauka izmislila atomsku bombu koja je u jednom momentu zbrisala čitav jedan grad. I haj jedan, nego i drugi. I haj i drugi, nego sad čitav svijet živi u strahu upravo zbog dostignuća te iste nauke. Zla nauka. A dobro, religija se koristi da zavodi glupe ljude i pravi ih zatucanim. A nauka to ne čini. Naprimjer, postoji očigledna razlika između ajfona 4 i 5. Nisu glupi oni koji kupuju ovaj 5 iako imaju 4, nisu zatucani. Isto ko što nisu zatucani oni koji su kupili aparat od 14 megapiskela, a do sad su imali aparat od 10 megapiskela. Ono, razlika je očigledna. Bez obzira što ljudsko oko nije uopšte sposbno detektovat te razlike. I tako u nedogled. U konačnici, priča se svodi na to da je sve moguće zloupotrijebiti, kako religiju, tako i nauku. Što ne znači da ako je nešto zloupotrijebljeno, automatski i loše.
Zanimljivo je kako uvijek oni s najmanje znanja o nečemu raspravljaju o tome. Sa mnom su ljudi odavno prestali raspravljati. Prvo što sam skonto da nema fajde da ih ubjeđujem u nešto. Mislim, lično me zaboli neka stvar jel ko vjeruje ili ne vjeruje, i u šta vjeruje. Ako ćemo pošteno, neko objektivno ja bi željelo da su svi ljudi dobri, da vjeruju u Boga i bla bla u tom fazonu. S druge strane, subjektivno ja se raduje različitostima koje ga okružuju. Valjda što sam naviko na to. Neko mora i da gori (ha ha). Isto sam primjetio da su ljudi tu navikli na nekakvu grubost u tim raspravama. I onda kad ja nastupim blago (poput blage ljetne kiše) u tim raspravama, kad ih ne vrijeđam i kad ih slušam, ljudi odustaju od rasprava. Isto ko da se svi raspravljaju samo nako da bi se svađali, a ne zarad neki drugih razloga. A da ne spominjem što nekako imam dojam da što ljudi imaju manje znanja, to im je i veća želja da se raspravljaju. I onda kad ih poniziš znanjem, na što obično nisu navikli, prekidaju rasprave. Čitaj brate, to je ako ništa, besplatno.
I ja sam pošao tako, sa znatiželjom, čitao i proučavao. Pitao se šta to milijarde ljudi vidi u nečemu, mislim, kad ih je toliko, možda nešto tu i ima. I stvarno sam pronašao svašta zanimljivo. Lijepog najviše. I evo me dan danas, nit mi šta fali, nit se osjećam šta siromašnije i ograničavajuće, ko što svi pričaju da ćeš se tako osjećati. Nit se osjećam da mi šta fali, nit da šta bitno propuštam. Reko bi čovjek propadaš na svakom mogućem planu. A ono baš suprotno...
I tako bih ja svašta nešta još mogo pisat na ovu temu, al mi se ne da više. Ono što sam ja vama htio reć zapravo i ono zbog čega sam počeo pisati ovaj post jeste o postojanju Boga jer je niko drugi do Svevišnji spasio gomilu paščadi i odgovorio me od plana simbolično nazvanog posljednja večera. Planiro sam danas kupit najbolji komad mesa koje pare mogu kupit i dat tim sirotanima, da se i oni najedu ko ljudi jednom. Naravno prethodno nakrkat otrova (i stakla u isti), pa da svi pocrkaju u najvećim mukama. Otprilike onim mukama u kojima sam ja sinoć bio dok sam pokušavo zaspat, a dok su oni, 3,14čka im lijepa materina, održavali svepasje kongrese i sastanke i vijećali o bitnim pasijim stvarima (Oskareva kakica 'n' šit lajk det) od 1 do pola 4 ujutru...
недеља, 25. новембар 2012.
o bolesti...
Aj da vidite što vam je vaš omiljen bloger bolestan, ovo je nezapamćeno. Evo već 5 dana bolujem. Nisam bio 5 dana bolestan od osnovne škole (ono kad smo imali kontrolne čitavu sedmicu). Prvo sam imo 2 dana temperaturu (tridesetdeveeet sa dvaaa [zamislite Cecu kako ovo peva]). Nikad skinut. Temperaturu jel. A nema ništa bolje od kombinacije visoke temperature, malo Novog Sada i snova. Avaj. Onda me grlo boli. Evo već 5 dana ne mogu progovorit. A haj što ne mogu pričat, preko toga i nekako mogu preć, al što ne mogu pjevat. E to mi nekako najteže pada...
Imo sam svašta nešto za pričat, al sve kontam, haj da prvo ispišem one postove o Novom Sadu i sad sve pozaboravljo. I tako...
Ša ima u vas nako?
Imo sam svašta nešto za pričat, al sve kontam, haj da prvo ispišem one postove o Novom Sadu i sad sve pozaboravljo. I tako...
Ša ima u vas nako?
субота, 24. новембар 2012.
o Novom Sadu - moraš zbarit sve...
Subota...
Sjedamo nas dvoje u nekakav pab. I nešta mi ko pričamo, kad odjednom dođoše nake tri cure i počeše mi fatat i grlit ovu jaranicu što je sa mnom. Ja nako gledam malo zatečen. A vidim ja ko njoj smeta, samo ne može doć do daha da to kaže. A ja nešto odjednom tolerantan na ovo žensko-žensko seksualno uznemiravanje, fino ih vidjet, jel. Al vidim ja đavo odnio šalu i ja složim facu i ove dvije odoše. Ostade samo jedna, zagrlila je i gleda mene. Gledam i ja nju. Nije loša nako. Pitam ja nju, valjal to tako, pritom misleć na to što mi fata i ljubaka jaranicu. Gleda ona u mene. Pa reci, jel valja il ne valja, opet ja. Ništa ona, šuti, gleda me, smješka se. Sad ja čekam. Ako kaže da ne valja, shvatit će i sama da je pogriješila i odskakutat će od nas. Ako kaže da valja skočit ću ja nju, pa ću je isfatat tako da će me se čitav život uz smiješak sjećat. Plus ću imat izgovor jel. I taman da ona kaže jel valja il ne valja, kad drma mene ta jaranica, kaže haj budi se, ustaj. Budim se ja malko neraspoložen, tako blizu a tako daleko...
Okupo se ja, pošto kao danas trebam i ja nešto izlagat, pa da ne idem ko svakakav. Za veliko čudo niko mi nije upado u kupatilo dok sam bio u bezobraznom izdanju. Pošli mi opet malo šetat tog subotnjeg dana koji i nije pretjerano obećavao. Ovaj put smo skontali da idemo kupiti razglednicu. Ja znam da mi nećete vjerovat, al ja sam stvarno razmišljo da vam svima pošaljem po jednu razglednicu i da vas iznenadim. Sreća pa nisam to i čvrsto odlučio jer u Novom Sadu je lakše dobit 3,14čke nego poslat razglednicu. Oni nemaju razglednica. Nigdje nema. Koga god da pitaš ne znaju gdje ima. A ako se negdje slučajno nađe neka, onda je ubitačno ružna. I tako mi dođemo do pošte, kontajuć da tamo ima ihahaj razglednica. Ipak je Novi Sad kolkotolko turistička destinacija. Šipak. Imaju 3 razglednice, ne zna se koja je ružnija. 2 sata smo mi tražili razglednicu da bismo na kraju našli neku najmanje ružnu i nju poslali. Da ne pričam kolko smo čekali u redu da to pošaljemo...
Nekad tad ja skontam da ja imam izlaganje pred gomilom polupoznatih ljudi, a za koje sam plaćen. Ovi što pažljivije čitaju su mogli primjetiti da sam prezentaciju za dotično izlaganje uradio dva sata prije puta i da nisam imo nekog vremena da se nešto malko ozbiljnije pripremim. I tad ja skontam da odoh do kuće, dok svi tutnjaju, i dok je tamo mir i tišina, da ja to jednom prođem sam sa sobom. Ja došo tamo kad vrata otvorena. Kontam vtf, ja uđem kad tamo neko čisti. Kontam ja saću je opalit po gujsci, ono mangupski, kad okrenu se. Ono brkove ima. Čiča nakav. Ja malo uletim u štaovobi izdanje. Ono, krpa na glavi, one žute rukavice i lagano on. Prvi put da vidim muškarca u tom izdanju. Mislim, nije meni strano da vidim muškarca da čisti, i ja čistim po kući još otkad je mater skontala da me može izrabljivat. Al ovo baš nešta šega bi. Da je neki domar usput, pa haj i nekako, jok, samo kaže čisti. Elem, uđemo mi u priču malo i fin nako čikica. Stranac kupio firmu u kojoj joj radio 30+ godina, dobio otkaz i niko ga sad neće uposlit. I snalazi se. A što je najzanimljivije veseo čovjek i nasmijan. Kaže ne isplati se bit neraspoložen, jer se time neće ništa promjeniti. Otprilike nekako kako i ja razmišljam. I ispričali se mi pravo. Vidim ja nema meni fajde od bilo kakvog pripremanja jer sam morao poć.
I sad ja kontam šta ću, kako ću, da se ne obrukam pred tim ljudima. Ne volim ja ić nespreman. I kontaj šta ću kako ću, haj reko da probamo igrat na kartu sarajevske škole. Nekako sam je smetno s uma, nisam je odavno igro, valjda što sam uglavnom na domaćem terenu. Al kontam, Novi Sad je ovo ipak, moglo bi proć. A i kontam, ako ovo ne prođe, džaba mi onda sve i da sam se spremio. I sad ovaj jedan od domaćina pita mene jesam spreman, kažem ja da nisam. I on meni kao ništa se ti ne brini, a ja kontam u sebi ništa se TI ne brini. Mada jedino sam konto hoćel skontat ove moje šale i zeze. Em oni imaju tendenciju da ne skontaju, em ja imam ružan običaj da mislim da svi znaju sve moje interne šale s drugim ljudima. Nisam jednom ispo hajvan zbog tog. Tipa nešta se s materom zezam i onda u raji isti fazon. A ono ljudi vtf. Elem, izađem ja na onu binu, to blicevi sa svih strana, to svjetla, to reflektori. Isto ko da sam na onim supertalentima (ko da mi ono jednom nije bilo dosta). Nabacim ja šeretski osmijeh i složim im finu pričicu, sarajevska škola. Oni ne znaju kuće sa sebe, oduševljeni, to plješću, to se smiju, to prate šta pričam, to oduševljeni totalno. Žene mi bacaju gaćice gore... Ma totalno ludilo.
I ha se to završilo sve, izlazimo mi, kad eto ti njih da mi čestitaju. Al to ne zna reć fino čestitam, jok, to napada, to grli, to ljubi, to... i to da je jedna po jedna, nego bi sve odjednom. Znao sam ja da ta subota neće izać na dobro. I nije, pravo da vam kažem. Izašla je na neki miks odličnog i čudnog (čitaj perverznog). I haj što mi načestitaše, nego haj sad da se i slikaju sa mnom. Pa ovo, pa ono. Da ne spominjem da je ona što je rekla da će ići u Niš ostala da gleda mene. Nije luda da ide, i ja samo to njoj davno reko. E kad bi mene žene samo malkice više slušale... bile bi trudne vjerovatno.
I završili mi tu i hajmo nazad kući. Kobiva ima njakav organizovan dernek nešta. Međutim, ja se dogovorio s Pečurkom
da iziđemo neđe da nešta pojedemo. Sad je fora bila što smo mi kao otišli na ručak tamo negdje oko 16. A s njom se dogovorio oko 19. Pojeli nakav pileći sendvič, ja se namirio sa hranom za idućih 12 sati. Da ne pričam što nam onaj nije htio dati paradajz, kaže nije čemu. Elem, našli se mi i pošli mi na kolače. Haj reko da vidim i to. I sad nas troje, ona jedna uzima sladoled, druga hoće čaj i ja naravno ljubitelj švarcvalda hoću švarcvald. Pita ova kakvog ima čaja, kaže pa imaju ovi redovni i ovi... reko jel neredovni? Jel kasne? Čuj redovni čajevi. Elem, naručimo mi, kad donesi ona meni parče. Ne znaju oni to fino odsjeć, nego ti odmah frtalj torte navadi. Prvi put da ja nisam mogo dokusurit švarcvald do kraja. A znao sam, kad sam imao prilike, pojest čitavu tortu sam bez problema. Ovo jednostavno ne može. I završimo mi sve, pođemo kući da se ova okupa. Valja se sredit za derneka, il što bi oni rekli žurke.
Došli mi nazad kući, kad ovi uvelike zasjeli sa ekipom iz Rijeke. Inače, prije nego što smo se našli s Pečurkom, ove Riječanke me našle opijat nakim vinom. Kako se to uzjogunilo poslije mog nastupa, to je za nepovjerovat. Svi odjednom traže mejlove, neke kontakte nešta. I tu sam primjetio još nešta. Oni su bili pravo mirni i tihi, u odnosu na nas. Najtiša osoba iz našeg štaba je bila glasnija od najglasnije osobe iz njihovog štaba. Svi su naki mirni i tihi i cici mici, ma mi i nismo skontali da su tu. A smisao za humor im je... ma nije više ni ravan nuli, otišo je u kriptodepresiju. Ja ne znam fakat na šta ti momci bare cure u Hrvatskoj, al sumnjam da je humor i šega i šala. Tako su im niski standardi (ako ih uopšte i imaju), da je to za ne povjerovat. I nije ni čudo onda što su se oni nolko nama obradovali. Ismijale se cure s nama, ono za kući ponijet im ostalo.
I tek vako kad čovjek vidi stvari iz drugog ugla, bude mu drago što ove blogerke (iz lipe naše) kolko tolko imaju smisla za humor. A kad smo već kod blogerki, hodam ja i sjetim se da i ovo uslikam.
Nego, dok misam odmako od ovog primjećivanja, primjetio sam da kud god smo se mi kretali oni imaju ovu fensi uličnu rasvjetu. I baš sam sad moro prešaltat sve slike da vidim jel ja stvarno pretjerujem, al stvarno, i na svim drugim slikama je uglavnom ova rasvjeta. Jedini izuzetak su one slike sa keja, tamo je ipak drugačija rasvjeta.
Uglavnom, vratimo se mi nazad s tog druženja sa Pečurkom i nazad kući kad tamo sjelo uvelko. I tako mi sjedili malo, družili se, pričali. Pričaju oni kako smo im mi ful zabavni i ful smiješni i tako to. I tako nako sve u nekoj veseloj atmosferi, traže oni od nas vic da ispričamo o Hrvatima. Ja naravno jedva dočeko da ispričam legendarni vic o Tmuji, međutim ne kontaju one. Pa im onda nešta objašnajvaj. A nema ništa gore kad nekom moraš objašnjavat vic. Ja se ko mali uvijek pito šta im znači ono kad neko kaže usra i šefa i stanicu. I onda sam skonto šta to otprilike znači kad tako neko ne skonta vic i onda haj ti njemu objašnjavaj. I poče tako neka šuplja priča, ovi vakvi, oni nakvi, sve dok ovaj jaran ne prekide komentarom da smo mi Bosanci možda vaki il naki, al definitivno smo najzabavniji i najbolje jebemo! I tu stade sva šuplja priča...
Konačno mi izašli više i odemo u Šamrok. To vam je ona djetelina s listovima. Ja namah skinem onaj sako, kontam, neš meni računa donosit. I stvarno niko nije tražio da bilo šta platim. Čak ni ono što sam ja sebi naručivo. Šamrok me očaro što je to izgleda jedino mjesto u životu na kojem sam bio, a gdje zvučnik nije bio odvrnut na maksimum. Nego je baš bilo nako, dovoljno glasno da se čuje muzika, a opet i ne toliko glasno da ne možeš pričat normalno. Noć prije ova jedna jaranica nešta plesala, ma samo što se nije po stolu verala. I sad ona nešta mlatila prstima po zraku, kofol ono puca rukama, a meni to kad sam gledo sa strane baš bilo nako šega. I normalno ja odlučim da je suptilno zaebajem čitavu noć. I čitavu noć ja kombinaciju tog njenog pucanja i plesa od Ziska, inače gradonačelnika Goražda. Ja plačem u sebi, a niko ništa ne konta. Još me vako neko upita šta ja to radim, kažem ja to je naš tradicionalni ples (pritom misleć na naše zvanje). I malo malo vidiš svi taj rad. A još bila neka muzika uživo, pravo dobro sviraju. Atmosferu ipo napravili. Još se Pečurka odazvala pozivu i povela čoeka sa sobom. Da vidite jesu simpatičan par. Plus vam može potvrditi sve ovo, ili barem većinu ovog što vam pričam. Da ne bude ja vamo slažem lovačke.
I haj, ja kontam to je to, kad ovaj domaćin ode tamo za tu pozornicu. Nisam ja njega baš ni skonto, kad samo čujem svoje ime, okrenem se, i čujem njega kako govori iz Sarajeva. Ja kad počeše svi vrištat, totalno ludilo. A ja pojma nemam šta se dešava. Mislim, znam da sam ja, al ne znam šta je bilo. Kad kaže osvojio ja nagradu, kobiva imo najbolje izlaganje. I utom dolazi konobar, donosi piće od tog domaćina i tad ludnica počinje. Odjednom nake cure prilaze, to plešu sa mnom, to se upoznaju, to mi traže kontakt, bacaju se po meni. Ja samo čekam kad će me koja silovat. Kako se žensko usplahiri na popularnost, to je čudo jedno. Mislim onaj Rafo akrep što je nešta bio na onim supertalentima, ma nema, odjednom žene lude za njim, a inače ga ni štapom ne bi pogledale. A ja bolan, imaš me šta i vidjet. Još ja izvadio namjerno onu akreditaciju i stavim je na vidno mjesto. Nemoš hodat normalno, nema stola za kojim ja nisam s nekim nazdravio. Još ja nemam pića sa sobom, al jok, isto ko da su svi imali jedno piće u rezervi, ako ja naiđem, pa da možemo nazdravit. Više sam popio tako od drugih nego što sam ja sebi naručio. Plešem s jednom, okrenem se, kofol da pobjegnem, kad eto ti druge. 4 sata bez prestanka. Samo čekam nekog ljubomornog frajera od dotičnih djevojčica da me štocira.
I na kraju pobjegnem ja tamo kod ve cea. Tamo mirno i tiho, nigdje žive duše. Ma nije ni minuta prošla eto ti odjednom red se napravio ispred ženskog ve cea. I ova jedna sa mnom, pa uđe u onaj ve ce, kad eto ti druge da je zamjeni. Pa se vrati ova prva, pa nako malo ljubomorna na jaranicu. A sve me bare. Znate ono kako ja vas barim vako ovuda po blogu, e pa tako slično. Samo što se ja uglavnom šalim s vama, a one ozbiljne. Sve traže moj genetski materijal, da im ga prenesem jel. Pričaju one meni nešto, bare me, a ja sebi složio mantru u glavi i ponavljam sebi, ne želiš postati otac i plaćat alimentaciju, ne želiš postati otac i plaćat alimentaciju, ne želiš postat otac i plaćat alimentaciju... Odu ove dvije, dođe treća. Da ne spominjem što mi je ona jedna skinula akreditaciju i vako je na sise metnu. A ima onu neku dekolteiranu majicu. I još ono rukama podiže sise i nešta komentariše tipa, valjal ovo vako. A tek onaj lik, kaže haj se upoznaj kao s ovom djevojkom, ja zdravo zdravo. Kaže haj se zagrlite. I ja šta ću, zagrlim curu. Malo nako čudno, al haj nek im bude. Nije prošlo ni pet minuta, vidim ja tog lika kako se ljubi s tom curom. Da bi se ispostavilo da mu je to djevojka. Kontam, vtf, šta je ovo. Šta će sad, pričat okolo kako sam mu ja zagrlio djevojku i hvalit se tim pred rajom il šta? Ono, znaš ti ko je zagrlio moju curu!?
I ja na kraju skontam, nema fajde da se ja nešta skrivam, naćeme gdjegod. Vratim se ja tamo, nastavljam ja sa svojim plesom kad eto ti jedne. I haj, kontam ja, normala sve. Kad pita ona što se ne može otkopčati dugme na mojoj košulji. A nako inače malo teže otkopčat dugmad na mojoj košulji (to ja iz sigurnosnih mjera). I kažem ja njoj da treba malo jače ono povuć i onda može. Ja kad me lujka poče otkopčavat. I kako ona otkopčava, tako ja zakopčavam. Navalila cura da vidi pločice (čitaj pipu). Bjež stid me više pisat o tom mjestu.
Elem, pošli mi na neko drugo mjesto. Vako je već negdje 3 ujutru. Noge ne osjećam. Hodamo mi, kad naki tipovi počeše se derat TUZLA! SARAJEVO! I sad ja kontam ovi neki naši. Kad nisu. Valjda im samo drago što su vidjeli malo sarajevske škole. Zanimljivo je to da nas niko nije poprijeko gledao dok smo tamo bili. Nije da sam ja očekivao drugačije, samo je nekako čudno. Nekako kad čovjek upali te ve, reko bi da nemamo drugih ljudi u okruženju mimo četnika i ustaša. A zanimljivo je da sam primjetio samo jedan grafit na ovu nacionalnu tematiku, pisalo je Novi Sad jesrpski grad. Još je zanimljivije što sam primjetio, nekih petnestak kilometara nakon što smo ušli u Bosnu mogao sam vidjeti grafit 4c. Što je prilično potvrdilo moju tezu da ipak u Bosni žive veći Srbi od Srba u Srbiji, i veći Hrvati od Hrvata u Hrvatskoj.
Elem, hodali mi tako, i negdje upo frke nam se pridruži nakav lik. Kažu da je inače lokalni pjano. Samo što ovaj ne izgleda baš ko pjano, mislim, sređen je, nije prljav, ne tetura. Kažu samo tako priđe raji i eto. Nije nametljiv i ne smeta. Ovi govore da hoće da idu u Kompresor, a tamo je ko neka drama i baza muzika (ili kako je već neki fol u vezi toga). A on ko eto ono, i ne ide se njemu baš tamo. Šega prava. I onda smo lutali po gradu jer nismo znali gdje ćemo, il ništa više ne radi il nema mjesta. Pa su se vako neka dvojica gancija pojavili i počeli oni naku muziku, ono bitboks. Ovaj jedan ko to bitboksa, a drugi nosi konobarsku tacnu u koju raja treba ubacivat pare. Ja im velikodušno ubacim 20 dinara. Nije beg cicija! Para ima hadžija i za sitnu raju! (tn tn tntntntnt tn tn!!!)
I meni više dodije to silno preseravanje, te haj tamo, te haj vamo i reko odoh ja kući. I mi lagano u taksi i vozi Miško. Došli, povaljali se u krevet i lezi spavat.
Ujutru ustali, jeli i piči na bus. U povratku nije bilo ništa zanimljivo.
Sjedamo nas dvoje u nekakav pab. I nešta mi ko pričamo, kad odjednom dođoše nake tri cure i počeše mi fatat i grlit ovu jaranicu što je sa mnom. Ja nako gledam malo zatečen. A vidim ja ko njoj smeta, samo ne može doć do daha da to kaže. A ja nešto odjednom tolerantan na ovo žensko-žensko seksualno uznemiravanje, fino ih vidjet, jel. Al vidim ja đavo odnio šalu i ja složim facu i ove dvije odoše. Ostade samo jedna, zagrlila je i gleda mene. Gledam i ja nju. Nije loša nako. Pitam ja nju, valjal to tako, pritom misleć na to što mi fata i ljubaka jaranicu. Gleda ona u mene. Pa reci, jel valja il ne valja, opet ja. Ništa ona, šuti, gleda me, smješka se. Sad ja čekam. Ako kaže da ne valja, shvatit će i sama da je pogriješila i odskakutat će od nas. Ako kaže da valja skočit ću ja nju, pa ću je isfatat tako da će me se čitav život uz smiješak sjećat. Plus ću imat izgovor jel. I taman da ona kaže jel valja il ne valja, kad drma mene ta jaranica, kaže haj budi se, ustaj. Budim se ja malko neraspoložen, tako blizu a tako daleko...
Jena blogerska (jesenje izdanje)
Okupo se ja, pošto kao danas trebam i ja nešto izlagat, pa da ne idem ko svakakav. Za veliko čudo niko mi nije upado u kupatilo dok sam bio u bezobraznom izdanju. Pošli mi opet malo šetat tog subotnjeg dana koji i nije pretjerano obećavao. Ovaj put smo skontali da idemo kupiti razglednicu. Ja znam da mi nećete vjerovat, al ja sam stvarno razmišljo da vam svima pošaljem po jednu razglednicu i da vas iznenadim. Sreća pa nisam to i čvrsto odlučio jer u Novom Sadu je lakše dobit 3,14čke nego poslat razglednicu. Oni nemaju razglednica. Nigdje nema. Koga god da pitaš ne znaju gdje ima. A ako se negdje slučajno nađe neka, onda je ubitačno ružna. I tako mi dođemo do pošte, kontajuć da tamo ima ihahaj razglednica. Ipak je Novi Sad kolkotolko turistička destinacija. Šipak. Imaju 3 razglednice, ne zna se koja je ružnija. 2 sata smo mi tražili razglednicu da bismo na kraju našli neku najmanje ružnu i nju poslali. Da ne pričam kolko smo čekali u redu da to pošaljemo...
Moglo bi ovo na razglednicu
Nekad tad ja skontam da ja imam izlaganje pred gomilom polupoznatih ljudi, a za koje sam plaćen. Ovi što pažljivije čitaju su mogli primjetiti da sam prezentaciju za dotično izlaganje uradio dva sata prije puta i da nisam imo nekog vremena da se nešto malko ozbiljnije pripremim. I tad ja skontam da odoh do kuće, dok svi tutnjaju, i dok je tamo mir i tišina, da ja to jednom prođem sam sa sobom. Ja došo tamo kad vrata otvorena. Kontam vtf, ja uđem kad tamo neko čisti. Kontam ja saću je opalit po gujsci, ono mangupski, kad okrenu se. Ono brkove ima. Čiča nakav. Ja malo uletim u štaovobi izdanje. Ono, krpa na glavi, one žute rukavice i lagano on. Prvi put da vidim muškarca u tom izdanju. Mislim, nije meni strano da vidim muškarca da čisti, i ja čistim po kući još otkad je mater skontala da me može izrabljivat. Al ovo baš nešta šega bi. Da je neki domar usput, pa haj i nekako, jok, samo kaže čisti. Elem, uđemo mi u priču malo i fin nako čikica. Stranac kupio firmu u kojoj joj radio 30+ godina, dobio otkaz i niko ga sad neće uposlit. I snalazi se. A što je najzanimljivije veseo čovjek i nasmijan. Kaže ne isplati se bit neraspoložen, jer se time neće ništa promjeniti. Otprilike nekako kako i ja razmišljam. I ispričali se mi pravo. Vidim ja nema meni fajde od bilo kakvog pripremanja jer sam morao poć.
Marka po marka...
I sad ja kontam šta ću, kako ću, da se ne obrukam pred tim ljudima. Ne volim ja ić nespreman. I kontaj šta ću kako ću, haj reko da probamo igrat na kartu sarajevske škole. Nekako sam je smetno s uma, nisam je odavno igro, valjda što sam uglavnom na domaćem terenu. Al kontam, Novi Sad je ovo ipak, moglo bi proć. A i kontam, ako ovo ne prođe, džaba mi onda sve i da sam se spremio. I sad ovaj jedan od domaćina pita mene jesam spreman, kažem ja da nisam. I on meni kao ništa se ti ne brini, a ja kontam u sebi ništa se TI ne brini. Mada jedino sam konto hoćel skontat ove moje šale i zeze. Em oni imaju tendenciju da ne skontaju, em ja imam ružan običaj da mislim da svi znaju sve moje interne šale s drugim ljudima. Nisam jednom ispo hajvan zbog tog. Tipa nešta se s materom zezam i onda u raji isti fazon. A ono ljudi vtf. Elem, izađem ja na onu binu, to blicevi sa svih strana, to svjetla, to reflektori. Isto ko da sam na onim supertalentima (ko da mi ono jednom nije bilo dosta). Nabacim ja šeretski osmijeh i složim im finu pričicu, sarajevska škola. Oni ne znaju kuće sa sebe, oduševljeni, to plješću, to se smiju, to prate šta pričam, to oduševljeni totalno. Žene mi bacaju gaćice gore... Ma totalno ludilo.
I ha se to završilo sve, izlazimo mi, kad eto ti njih da mi čestitaju. Al to ne zna reć fino čestitam, jok, to napada, to grli, to ljubi, to... i to da je jedna po jedna, nego bi sve odjednom. Znao sam ja da ta subota neće izać na dobro. I nije, pravo da vam kažem. Izašla je na neki miks odličnog i čudnog (čitaj perverznog). I haj što mi načestitaše, nego haj sad da se i slikaju sa mnom. Pa ovo, pa ono. Da ne spominjem da je ona što je rekla da će ići u Niš ostala da gleda mene. Nije luda da ide, i ja samo to njoj davno reko. E kad bi mene žene samo malkice više slušale... bile bi trudne vjerovatno.
Opet malo tvrđave, nije je bilo odavno
I završili mi tu i hajmo nazad kući. Kobiva ima njakav organizovan dernek nešta. Međutim, ja se dogovorio s Pečurkom
da iziđemo neđe da nešta pojedemo. Sad je fora bila što smo mi kao otišli na ručak tamo negdje oko 16. A s njom se dogovorio oko 19. Pojeli nakav pileći sendvič, ja se namirio sa hranom za idućih 12 sati. Da ne pričam što nam onaj nije htio dati paradajz, kaže nije čemu. Elem, našli se mi i pošli mi na kolače. Haj reko da vidim i to. I sad nas troje, ona jedna uzima sladoled, druga hoće čaj i ja naravno ljubitelj švarcvalda hoću švarcvald. Pita ova kakvog ima čaja, kaže pa imaju ovi redovni i ovi... reko jel neredovni? Jel kasne? Čuj redovni čajevi. Elem, naručimo mi, kad donesi ona meni parče. Ne znaju oni to fino odsjeć, nego ti odmah frtalj torte navadi. Prvi put da ja nisam mogo dokusurit švarcvald do kraja. A znao sam, kad sam imao prilike, pojest čitavu tortu sam bez problema. Ovo jednostavno ne može. I završimo mi sve, pođemo kući da se ova okupa. Valja se sredit za derneka, il što bi oni rekli žurke.
Došli mi nazad kući, kad ovi uvelike zasjeli sa ekipom iz Rijeke. Inače, prije nego što smo se našli s Pečurkom, ove Riječanke me našle opijat nakim vinom. Kako se to uzjogunilo poslije mog nastupa, to je za nepovjerovat. Svi odjednom traže mejlove, neke kontakte nešta. I tu sam primjetio još nešta. Oni su bili pravo mirni i tihi, u odnosu na nas. Najtiša osoba iz našeg štaba je bila glasnija od najglasnije osobe iz njihovog štaba. Svi su naki mirni i tihi i cici mici, ma mi i nismo skontali da su tu. A smisao za humor im je... ma nije više ni ravan nuli, otišo je u kriptodepresiju. Ja ne znam fakat na šta ti momci bare cure u Hrvatskoj, al sumnjam da je humor i šega i šala. Tako su im niski standardi (ako ih uopšte i imaju), da je to za ne povjerovat. I nije ni čudo onda što su se oni nolko nama obradovali. Ismijale se cure s nama, ono za kući ponijet im ostalo.
I tek vako kad čovjek vidi stvari iz drugog ugla, bude mu drago što ove blogerke (iz lipe naše) kolko tolko imaju smisla za humor. A kad smo već kod blogerki, hodam ja i sjetim se da i ovo uslikam.
Jednoj od meni najdražih blogerki... (sad još samo skontajte na koju tačno mislim ha ha ha!)
Nego, dok misam odmako od ovog primjećivanja, primjetio sam da kud god smo se mi kretali oni imaju ovu fensi uličnu rasvjetu. I baš sam sad moro prešaltat sve slike da vidim jel ja stvarno pretjerujem, al stvarno, i na svim drugim slikama je uglavnom ova rasvjeta. Jedini izuzetak su one slike sa keja, tamo je ipak drugačija rasvjeta.
Famozna rasvjeta, romantika živa
Uglavnom, vratimo se mi nazad s tog druženja sa Pečurkom i nazad kući kad tamo sjelo uvelko. I tako mi sjedili malo, družili se, pričali. Pričaju oni kako smo im mi ful zabavni i ful smiješni i tako to. I tako nako sve u nekoj veseloj atmosferi, traže oni od nas vic da ispričamo o Hrvatima. Ja naravno jedva dočeko da ispričam legendarni vic o Tmuji, međutim ne kontaju one. Pa im onda nešta objašnajvaj. A nema ništa gore kad nekom moraš objašnjavat vic. Ja se ko mali uvijek pito šta im znači ono kad neko kaže usra i šefa i stanicu. I onda sam skonto šta to otprilike znači kad tako neko ne skonta vic i onda haj ti njemu objašnjavaj. I poče tako neka šuplja priča, ovi vakvi, oni nakvi, sve dok ovaj jaran ne prekide komentarom da smo mi Bosanci možda vaki il naki, al definitivno smo najzabavniji i najbolje jebemo! I tu stade sva šuplja priča...
Konačno mi izašli više i odemo u Šamrok. To vam je ona djetelina s listovima. Ja namah skinem onaj sako, kontam, neš meni računa donosit. I stvarno niko nije tražio da bilo šta platim. Čak ni ono što sam ja sebi naručivo. Šamrok me očaro što je to izgleda jedino mjesto u životu na kojem sam bio, a gdje zvučnik nije bio odvrnut na maksimum. Nego je baš bilo nako, dovoljno glasno da se čuje muzika, a opet i ne toliko glasno da ne možeš pričat normalno. Noć prije ova jedna jaranica nešta plesala, ma samo što se nije po stolu verala. I sad ona nešta mlatila prstima po zraku, kofol ono puca rukama, a meni to kad sam gledo sa strane baš bilo nako šega. I normalno ja odlučim da je suptilno zaebajem čitavu noć. I čitavu noć ja kombinaciju tog njenog pucanja i plesa od Ziska, inače gradonačelnika Goražda. Ja plačem u sebi, a niko ništa ne konta. Još me vako neko upita šta ja to radim, kažem ja to je naš tradicionalni ples (pritom misleć na naše zvanje). I malo malo vidiš svi taj rad. A još bila neka muzika uživo, pravo dobro sviraju. Atmosferu ipo napravili. Još se Pečurka odazvala pozivu i povela čoeka sa sobom. Da vidite jesu simpatičan par. Plus vam može potvrditi sve ovo, ili barem većinu ovog što vam pričam. Da ne bude ja vamo slažem lovačke.
I haj, ja kontam to je to, kad ovaj domaćin ode tamo za tu pozornicu. Nisam ja njega baš ni skonto, kad samo čujem svoje ime, okrenem se, i čujem njega kako govori iz Sarajeva. Ja kad počeše svi vrištat, totalno ludilo. A ja pojma nemam šta se dešava. Mislim, znam da sam ja, al ne znam šta je bilo. Kad kaže osvojio ja nagradu, kobiva imo najbolje izlaganje. I utom dolazi konobar, donosi piće od tog domaćina i tad ludnica počinje. Odjednom nake cure prilaze, to plešu sa mnom, to se upoznaju, to mi traže kontakt, bacaju se po meni. Ja samo čekam kad će me koja silovat. Kako se žensko usplahiri na popularnost, to je čudo jedno. Mislim onaj Rafo akrep što je nešta bio na onim supertalentima, ma nema, odjednom žene lude za njim, a inače ga ni štapom ne bi pogledale. A ja bolan, imaš me šta i vidjet. Još ja izvadio namjerno onu akreditaciju i stavim je na vidno mjesto. Nemoš hodat normalno, nema stola za kojim ja nisam s nekim nazdravio. Još ja nemam pića sa sobom, al jok, isto ko da su svi imali jedno piće u rezervi, ako ja naiđem, pa da možemo nazdravit. Više sam popio tako od drugih nego što sam ja sebi naručio. Plešem s jednom, okrenem se, kofol da pobjegnem, kad eto ti druge. 4 sata bez prestanka. Samo čekam nekog ljubomornog frajera od dotičnih djevojčica da me štocira.
I na kraju pobjegnem ja tamo kod ve cea. Tamo mirno i tiho, nigdje žive duše. Ma nije ni minuta prošla eto ti odjednom red se napravio ispred ženskog ve cea. I ova jedna sa mnom, pa uđe u onaj ve ce, kad eto ti druge da je zamjeni. Pa se vrati ova prva, pa nako malo ljubomorna na jaranicu. A sve me bare. Znate ono kako ja vas barim vako ovuda po blogu, e pa tako slično. Samo što se ja uglavnom šalim s vama, a one ozbiljne. Sve traže moj genetski materijal, da im ga prenesem jel. Pričaju one meni nešto, bare me, a ja sebi složio mantru u glavi i ponavljam sebi, ne želiš postati otac i plaćat alimentaciju, ne želiš postati otac i plaćat alimentaciju, ne želiš postat otac i plaćat alimentaciju... Odu ove dvije, dođe treća. Da ne spominjem što mi je ona jedna skinula akreditaciju i vako je na sise metnu. A ima onu neku dekolteiranu majicu. I još ono rukama podiže sise i nešta komentariše tipa, valjal ovo vako. A tek onaj lik, kaže haj se upoznaj kao s ovom djevojkom, ja zdravo zdravo. Kaže haj se zagrlite. I ja šta ću, zagrlim curu. Malo nako čudno, al haj nek im bude. Nije prošlo ni pet minuta, vidim ja tog lika kako se ljubi s tom curom. Da bi se ispostavilo da mu je to djevojka. Kontam, vtf, šta je ovo. Šta će sad, pričat okolo kako sam mu ja zagrlio djevojku i hvalit se tim pred rajom il šta? Ono, znaš ti ko je zagrlio moju curu!?
I ja na kraju skontam, nema fajde da se ja nešta skrivam, naćeme gdjegod. Vratim se ja tamo, nastavljam ja sa svojim plesom kad eto ti jedne. I haj, kontam ja, normala sve. Kad pita ona što se ne može otkopčati dugme na mojoj košulji. A nako inače malo teže otkopčat dugmad na mojoj košulji (to ja iz sigurnosnih mjera). I kažem ja njoj da treba malo jače ono povuć i onda može. Ja kad me lujka poče otkopčavat. I kako ona otkopčava, tako ja zakopčavam. Navalila cura da vidi pločice (čitaj pipu). Bjež stid me više pisat o tom mjestu.
Elem, pošli mi na neko drugo mjesto. Vako je već negdje 3 ujutru. Noge ne osjećam. Hodamo mi, kad naki tipovi počeše se derat TUZLA! SARAJEVO! I sad ja kontam ovi neki naši. Kad nisu. Valjda im samo drago što su vidjeli malo sarajevske škole. Zanimljivo je to da nas niko nije poprijeko gledao dok smo tamo bili. Nije da sam ja očekivao drugačije, samo je nekako čudno. Nekako kad čovjek upali te ve, reko bi da nemamo drugih ljudi u okruženju mimo četnika i ustaša. A zanimljivo je da sam primjetio samo jedan grafit na ovu nacionalnu tematiku, pisalo je Novi Sad je
Voja, inače učenik sarajevske škole kojem se četalji dive, a nas ostale ne mogu smisliti (niko živ ne zna po kojem osnovu)
Elem, hodali mi tako, i negdje upo frke nam se pridruži nakav lik. Kažu da je inače lokalni pjano. Samo što ovaj ne izgleda baš ko pjano, mislim, sređen je, nije prljav, ne tetura. Kažu samo tako priđe raji i eto. Nije nametljiv i ne smeta. Ovi govore da hoće da idu u Kompresor, a tamo je ko neka drama i baza muzika (ili kako je već neki fol u vezi toga). A on ko eto ono, i ne ide se njemu baš tamo. Šega prava. I onda smo lutali po gradu jer nismo znali gdje ćemo, il ništa više ne radi il nema mjesta. Pa su se vako neka dvojica gancija pojavili i počeli oni naku muziku, ono bitboks. Ovaj jedan ko to bitboksa, a drugi nosi konobarsku tacnu u koju raja treba ubacivat pare. Ja im velikodušno ubacim 20 dinara. Nije beg cicija! Para ima hadžija i za sitnu raju! (tn tn tntntntnt tn tn!!!)
I meni više dodije to silno preseravanje, te haj tamo, te haj vamo i reko odoh ja kući. I mi lagano u taksi i vozi Miško. Došli, povaljali se u krevet i lezi spavat.
Ujutru ustali, jeli i piči na bus. U povratku nije bilo ništa zanimljivo.
The End
четвртак, 22. новембар 2012.
o Novom Sadu - petak je dan za m...
Petak...
Iako sam lego oko 4, budim se u 7. Nestalo mi zraka i to me probudilo. A nemam snage da se odvučem do vrata. I kako neko otvori vrata, tako i ja živnuh. Obučem odijelo i pravac po hljeb. Da mi je neko pričo da ću u odijelu ići po hljeb, nikad mu ne bih vjerovo.
Vratimo se mi, za doručak naravno pašteta (pa šteta bacit). Samo što sam jeo, pođem da se malo plaknem. Ja nako stojim u ženama poželjnom izdanju, ko Adem kad je bio protjeran iz raja, kad ova jedna mi pođe provaljivat u kupatilo. Isto ko da osjete kad sam ja bez odjeće. Elem, prođe to nekako bezazleno.
Još sam primjetio da iako svi jedu pofino, nigdje nisam upratio neku mršavu ili debelu osobu. Tamo su svi nekako... taman. Baš sam i drugim govorio da obrate pažnju na to i ista stvar. Nema mršavih ni debelih. Ali su im zato sve životinje debele. Njima je mačka ko ovca. A golub ko kokoš. Da ne spominjem što je njima bijeli golub stvarno bijeli, za razliku od ovog našeg bijelog goluba koji je sivi, eventualno crni. Čak im golubovi imaju sve prste i noge. Strah me vidjet kakva im je ovca, ako su vakve mačke i golubovi...
I saobraćaj im je plaho zanimljiv. Totalno drugačiji od našeg. Prvo, nema toliko gužve na ulicama. Iako koriste auta, ne mogu se mjerit sa nama. Kod nas se i po hljeb ide autom. Drugo, pravo puno biciklare. A što i ne bi. Ko kad im je sve ravno, plus na svakom koraku one biciklističke staze. Treće, što mi je nako pravo zanimljivo jeste što je kod njih u isto vrijeme upaljeno zeleno i za pješake i za auta. Totalno ludilo. Da ne spominjem da svi staju na pješačkom. Kod nas te udari na pješačkom, pa još tebe okrivi što te udario. Šta si ti baš eto sad našo prelazit preko pješačkog kad je on kreno u kladionicu da uplati tiket. I što je najzanimljivije od svega, niko od njih ne koristi trubu. Nisam čuo da je jednom neko nekome svirno. Vako se mi vozimo taksijem kad vidim ja ispred nas dva auta. I sad jedan od njih se prestrojava i ne gleda. I zamalo lupi ovog drugog. Ja se vamo nerviram, kontam vidi majmuna, ništa ne gleda, psujem mu, u sebi jel. Oni ništa. Mrtvi ladni. Ma ni da mu svirne. Da mu ablenduje makar. Ništa. A opet meni glupo da galamim čovjeku u autu. Pogotovo što mi nemamo nikakve veze sa njima, al eto. Kad taj vozač, par sekundi poslije, glasom ko kad Balašević ono nešta priča, kaže kud ovaj gleda. Ja jedva dočeko. Ne gleda on, nigdje on ne gleda. I nako bi malo čudna situacija i ja se ugasim.
Elem, pošli mi do tvrđave. A sve nešto polako šetali, pa haman da je čitav dan prošo u toj nekoj šetnji. A prije toga se po gradu provrzmali, otišli do Dunavskog i tamo malo sjedili i tako. Sjeli na onu klupu i uživali. Kad smo već kod klupa, kod njih su sve klupe čitave. Nema niti jedne razvaljene klupe. Čak mi se čini da nisu ni išarane. Sad možda i prećerujem, ovo za išaranost, al il ja to nisam primjetio il stvarno nisu. Mada mi je puno veći fenomen to što su sve čitave. I prilično su udobne.
Nastavimo mi iz Dunavskog do tvrđave. Ja se već udomaćio tamo. Pa onaj nakav hotel tamo, pa jeleni oni, pa konj. Konj je glavni.
Malo se uslikavali i tako to. I pođemo mi nazad lagano, uz obalu. Ili što bi oni rekli kej. I tako šetamo i odemo na ova neka izlaganja/predavanja što su nam domaćini organizovali. Poslije toga neka pauza i mi sjednemo u neki kafić. Iznaručujemo sve i svašta. Kad pogodite kome se obraća konobarica da se plati račun. A reko što ja Boga ti? Kaže ona, pa ti si tu glavni. I ja šta ću, platim. Pogledamo nakav film poslije toga i nazad kući. Kobiva da se spremimo za izlaska.
Mi tamo, kad došli predstavnici mog fan kluba iz Rijeke. I nešta mi tu pričamo, bla bla, zovem ja njih da izađu s nama. I haj ko hoće oni. Pitam do kad ostaju, kažu da i oni ostaju do nedjelje, s tim što ova jedna hoće ić u subotu kući, nekad oko podne. Ma reko nema šanse da ti ideš, ima da ostaneš ovdje s nama. Naumila ona da ide u Niš. Ko ono ima nešto zanimljivo u Nišu. I nađem se ja ubjeđivat s njom da će ona ostat, da čim vidi kako mi dernečimo, ima da ostane.
I tako se malo vrzmali po kući i pođemo mi svi vani. I gdje ćemo, opet svi nahrle u Tata bradu. A tamo nema mjesta zglave. Ma nemreš se okrenut. I šta ćemo, kako ćemo, nas nekolke odluči otić negdje drugo. I hodaj i hodaj i hodaj. Sve same tetkice. Te ne sviđa im se muzika, te ružni ljudi unutra, te ovo te ono. Što ne mogu ja tih priča, sve mi nešta hoće bit. Ko ono pošo neko vani da sluša muziku. I na kraju se svi vratimo u Tata bradu. Opet tamo nema mjesta i nas 4 odluči otić bilo gdje drugo. Svratimo do jednog paba, gužva. Drugi pab, gužva.
I vrzmali se mi po gradu i dođemo opet do Laze Telečkog. I dodije nam više hodat i odlučimo uć u prvo što nam naiđe pod noge, a da ima mjesta. I prvo bi nakav noćni klub, više noćni nego klub. Ja mu dadoh kodno ime K.O.K.O.S. (koka ovakih, koka onakih, sjooo). U nas se kaže da je petak dan za metak, u Novom Sadu petak je dan za Mađarice. Mi vako za jednim stolom, a namah prekoputa nas nake cure (čitaj 3,14čke) spojile dva stola. I nako mi kuliramo, ja kad poče perverzija na sve strane. Njih samo prevrnu neka luda i počeše se fatat međusobno. Gledam ja isprva, nije mi ništa jasno. Skontam ja da su to te Mađarice na koje su me svi upozoravali. Haj što one plešu i nešta se ko fataju. Al kad se počeše ljubakat, lizat i žvaljit... I haj jel ko prođe do njihovog stola, one njega namah safataju, izljube ga i vrate ga. A one... aj što su nako ljepuškaste, nego još i napucane, boli glava. Ma čitava ta scena, isto mađarski pornić. A ja nako kuliram s druge strane, šmekam, boli me.
I vako ti se njih dvije fataju i ljube, normalno ja bleno, kad se istom ona jedna okrenu prema meni. I pogleda me pravo u oči. Nako dobre 3 sekunde. Sad šta sam ja tačno osjetio u tom trenutku, to se ne može riječima opisat (ili bar ja ne znam). U najmanju ruku sam se naježio. Cura ubi pogledom samo (moš mislit šta još zna). Prvi put da mi se to desi u životu. Pogubio se sav. E mošte mislit kakvo je to žensko kad se i ja pogubih pored nje. Da, da, JA! I taman čovjek konta to je to, kad jok. Izvadiše bolan kanticu eurokrema. I kašike i počeše ono da jedu. Lujke prave. I naki tipovi što su tu bili, pa i njima one kašike guraju u usta. Bjež, stid me pisat šta je sve bilo. Perverzija živa...
Pokupimo se oko trice i piči kući, peri zube i na spavanje.
Skonto sam i što je Balašević nolka tetkica...
Iako sam lego oko 4, budim se u 7. Nestalo mi zraka i to me probudilo. A nemam snage da se odvučem do vrata. I kako neko otvori vrata, tako i ja živnuh. Obučem odijelo i pravac po hljeb. Da mi je neko pričo da ću u odijelu ići po hljeb, nikad mu ne bih vjerovo.
Most, e pa pređeš most i dođeš do tvrđave
Vratimo se mi, za doručak naravno pašteta (pa šteta bacit). Samo što sam jeo, pođem da se malo plaknem. Ja nako stojim u ženama poželjnom izdanju, ko Adem kad je bio protjeran iz raja, kad ova jedna mi pođe provaljivat u kupatilo. Isto ko da osjete kad sam ja bez odjeće. Elem, prođe to nekako bezazleno.
Još sam primjetio da iako svi jedu pofino, nigdje nisam upratio neku mršavu ili debelu osobu. Tamo su svi nekako... taman. Baš sam i drugim govorio da obrate pažnju na to i ista stvar. Nema mršavih ni debelih. Ali su im zato sve životinje debele. Njima je mačka ko ovca. A golub ko kokoš. Da ne spominjem što je njima bijeli golub stvarno bijeli, za razliku od ovog našeg bijelog goluba koji je sivi, eventualno crni. Čak im golubovi imaju sve prste i noge. Strah me vidjet kakva im je ovca, ako su vakve mačke i golubovi...
Gradska kuća
Elem, pošli mi do tvrđave. A sve nešto polako šetali, pa haman da je čitav dan prošo u toj nekoj šetnji. A prije toga se po gradu provrzmali, otišli do Dunavskog i tamo malo sjedili i tako. Sjeli na onu klupu i uživali. Kad smo već kod klupa, kod njih su sve klupe čitave. Nema niti jedne razvaljene klupe. Čak mi se čini da nisu ni išarane. Sad možda i prećerujem, ovo za išaranost, al il ja to nisam primjetio il stvarno nisu. Mada mi je puno veći fenomen to što su sve čitave. I prilično su udobne.
Klupe, i to čitave (a ljudi me čudno gledaju što slikam klupe)
Nastavimo mi iz Dunavskog do tvrđave. Ja se već udomaćio tamo. Pa onaj nakav hotel tamo, pa jeleni oni, pa konj. Konj je glavni.
Kooonjooo
Malo se uslikavali i tako to. I pođemo mi nazad lagano, uz obalu. Ili što bi oni rekli kej. I tako šetamo i odemo na ova neka izlaganja/predavanja što su nam domaćini organizovali. Poslije toga neka pauza i mi sjednemo u neki kafić. Iznaručujemo sve i svašta. Kad pogodite kome se obraća konobarica da se plati račun. A reko što ja Boga ti? Kaže ona, pa ti si tu glavni. I ja šta ću, platim. Pogledamo nakav film poslije toga i nazad kući. Kobiva da se spremimo za izlaska.
Mi tamo, kad došli predstavnici mog fan kluba iz Rijeke. I nešta mi tu pričamo, bla bla, zovem ja njih da izađu s nama. I haj ko hoće oni. Pitam do kad ostaju, kažu da i oni ostaju do nedjelje, s tim što ova jedna hoće ić u subotu kući, nekad oko podne. Ma reko nema šanse da ti ideš, ima da ostaneš ovdje s nama. Naumila ona da ide u Niš. Ko ono ima nešto zanimljivo u Nišu. I nađem se ja ubjeđivat s njom da će ona ostat, da čim vidi kako mi dernečimo, ima da ostane.
I tako se malo vrzmali po kući i pođemo mi svi vani. I gdje ćemo, opet svi nahrle u Tata bradu. A tamo nema mjesta zglave. Ma nemreš se okrenut. I šta ćemo, kako ćemo, nas nekolke odluči otić negdje drugo. I hodaj i hodaj i hodaj. Sve same tetkice. Te ne sviđa im se muzika, te ružni ljudi unutra, te ovo te ono. Što ne mogu ja tih priča, sve mi nešta hoće bit. Ko ono pošo neko vani da sluša muziku. I na kraju se svi vratimo u Tata bradu. Opet tamo nema mjesta i nas 4 odluči otić bilo gdje drugo. Svratimo do jednog paba, gužva. Drugi pab, gužva.
Fan starts hir
I vrzmali se mi po gradu i dođemo opet do Laze Telečkog. I dodije nam više hodat i odlučimo uć u prvo što nam naiđe pod noge, a da ima mjesta. I prvo bi nakav noćni klub, više noćni nego klub. Ja mu dadoh kodno ime K.O.K.O.S. (koka ovakih, koka onakih, sjooo). U nas se kaže da je petak dan za metak, u Novom Sadu petak je dan za Mađarice. Mi vako za jednim stolom, a namah prekoputa nas nake cure (čitaj 3,14čke) spojile dva stola. I nako mi kuliramo, ja kad poče perverzija na sve strane. Njih samo prevrnu neka luda i počeše se fatat međusobno. Gledam ja isprva, nije mi ništa jasno. Skontam ja da su to te Mađarice na koje su me svi upozoravali. Haj što one plešu i nešta se ko fataju. Al kad se počeše ljubakat, lizat i žvaljit... I haj jel ko prođe do njihovog stola, one njega namah safataju, izljube ga i vrate ga. A one... aj što su nako ljepuškaste, nego još i napucane, boli glava. Ma čitava ta scena, isto mađarski pornić. A ja nako kuliram s druge strane, šmekam, boli me.
I vako ti se njih dvije fataju i ljube, normalno ja bleno, kad se istom ona jedna okrenu prema meni. I pogleda me pravo u oči. Nako dobre 3 sekunde. Sad šta sam ja tačno osjetio u tom trenutku, to se ne može riječima opisat (ili bar ja ne znam). U najmanju ruku sam se naježio. Cura ubi pogledom samo (moš mislit šta još zna). Prvi put da mi se to desi u životu. Pogubio se sav. E mošte mislit kakvo je to žensko kad se i ja pogubih pored nje. Da, da, JA! I taman čovjek konta to je to, kad jok. Izvadiše bolan kanticu eurokrema. I kašike i počeše ono da jedu. Lujke prave. I naki tipovi što su tu bili, pa i njima one kašike guraju u usta. Bjež, stid me pisat šta je sve bilo. Perverzija živa...
Pokupimo se oko trice i piči kući, peri zube i na spavanje.
Skonto sam i što je Balašević nolka tetkica...
среда, 21. новембар 2012.
o Novom Sadu - prvi dojmovi...
Četvrtak...
Negdje oko 5 ujutru smo bili niko živ ne zna gdje, kad stiže nama poruka od ovih što su nas trebali dočekati. On usto, pa eto, da izađe na stanicu. A mi ni do Rume nismo došli. Kažemo mi da nema potrebe da dolazi po nas, da imamo još 2 sata puta, da legne spavat, pa ćemo se vidjet nekad u toku dana.
Negdje oko 6 otprilike stižemo mi u Rumu, i tu se ja namah sjetim one šmekerice.
Oko 7 stižemo mi u Novi Sad na stanicu. Iako je prilično rano, ima raje na sve strane. I tako se mi potrpamo u taksi i vozi. Taksista neki fin tip, glumac i taksista. Žena mu radi na sve strane. Sve u svemu, njemu nije loše. Drago mu što smo došli. Kad smo rekli gdje da nas vozi, on nako malo složi facu, kobiva ima problem. Kakav problem, ta ulica se radi, pa eto, imaćemo mi da idemo pjehe neki dio. Kobiva da nam odmah kaže, ne bi on nas zakino nešto. Mi kažemo da nije problem i da samo vozi. Došli mi tamo, kad imaš šta i vidjet. Bukvalno smo prešli preko ulice i na nekih 10 metara je bilo to naše odredište. Po njegovoj priči reko bi čovjek ima da pješačit bar 2 kilometra. Zasad, nije loše.
Nakav kukuruz ispred razbacan. Nako nama malo bilo neobično, što bi iko baco kukuruz. Al kasnije se ispostavilo da se kod njih inače razbacuje hranom, barem u poređenju sa Sarajevo gdje škrtarimo više od židova. Tad nekad dolazi lik s početka priče, sav skockan i sređen. Došo on kao eto da nas dočeka. Nama svima oči na pola koplja, odmah pitanja što je dolazio, nije trebo i slično. Ništa on, ruke na leđa i baš ga briga. Kod nas po mater ne bi došli u 7 ujutru, al haj.
Tad nekad spoznajemo da nema vode u čitavom gradu. Mi nako jedva dočekali da se istuširamo, kad hoš đavla. Sad, iz ove perspektive, ne bi me čudilo da dovedu gradonačelnika da nam se lično izvine, ili makar ovog direktora vodovoda i kanalizacija. Ono što se posebno ističe kod Novosađana, ili je možda prikladnije reći Vojvođana, jeste neviđeno gostoprimstvo i gostoljubivost. A to se vrlo lako da primjetiti. I kad čovjek onako malo razmisli, to je jedno sasvim novo iskustvo. Pa onaj njihov nogometni klub propo jer ne mogu utakmice dobit. Uvijek oni puste goste da pobjeđuju, da im šta ne fali. Nema više priče osjećajte se kao kod kuće, nego osjećajte se kao u Novom Sadu. Jer mislim kuća je kuća, al budi Bog s nama, mene i ne paze nolko kod kuće.
Druga stvar koja se odmah da primjetiti, i na kojoj im ja zavidim, jeste struktura grada. Prvo i osnovno, sve im je jako široko. Oni nemaju uličice. Rasipaju se prostorom. Drugo, sve im je nekako organizovano. Za razliku od Sarajeva gdje je jedna stvar na jednom kraju grada, druga stvar na drugom, kod njih su stvari nekako prilično grupisane. Tipa imaju sportski centar i tu je sve. Kod nas je bazen na jednom, stadion na drugom, staza trčanje na trećem, košarkaška dvorana na četvrtom kraju grada i tako u nedogled. Treće, imaju pravo puno zelenih površina. Haj što imaju zelene površine, nego su im te zelene površine čiste. Mislim, nisam ja sad zagledo travku po travku, ali smeća skoro da i nema. A zato ima statua na svakom koraku, i to mi se pravo dopada. Statua ova, spomenik onaj. Pravo simpatično. Četvrto, plaho im je čist grad. Mislim, Sarajevo nije baš prljav grad (kakvih ima), ali je daleko od toga da je čist. Novi Sad mi se učinio čistim. Ama kod njih kad se dvije grupe huligana sretnu na ulici onda se nako malo gađaju kukuruzima ili žitom (jer em je kamenje meinstrim, em nemaju kamenja [sve pijesak]), pa onda sve to počiste da ne bude nered. Komunalna policija im je ubitačna, mislim da imaju veće ovlasti od ove obične policije. Ako ništa, voze bolja auta.
Treća stvar koja se odmah da primjetiti jesu ljudi. Ono što sam vidio tamo je otprilike ravno onim pričama o prijeratnom Sarajevu. Ljudi opušteni, bar 50% njih hoda u sivoj trenirci i er maksicama. Takvi se mogu vidjeti ne samo na ulici, već i u zgradama suda, fakultetima, prodavnicama, poštama, skupim restoranima. Svuda. Isto ko da im je to nacionalna nošnja. Dosta ih vozaju bacikla, a priličan ih broj i šeta. Doduše, mi jesmo bili u centru, gdje je sve nako blizu, ali ipak... Urijetko ko da negdje žuri, obično sam ja bio najbrži među njima. A svi se doimaju pristupačnim. Najgore što se čovjek jako brzo navikne na to. Recimo, ja sam imao osjećaj da nekog slučajanog prolaznika zaustavim na ulici i pitam hoćel s menom ispijat kafe ili čajeve, vjerujem da bi pristao. U Sarajevu bi me, u sličnoj situaciji, zboli nožem, opljačkali ili eventualno pljunuli. Ogroman je kontrast između ljudi gore i ovdje, i kad sam se vratio kući to mi je prvo zasmetalo. Osim toga, cure su im daleko ljepše nego ove domaće. Ma ljudi nako generalno su ljepši, vedriji, više se smiju, manje žure, čini mi se i da manje puše. Barem kad su cigare u pitanju. Inače, kod njih se ljudi dijele na muškarce, žene i Mađarice.
To nam je zapravo rekao onaj čiko koji je radio u mjenjačnici, ovom kolegi mi i meni. Kaže, vidim slobodni ste strijelci, pucajte na Mađarice. I haj, bi nama simpatično, mada nismo skontali na šta tačno vidi. Zapravo, veliki broj njih nije skontao šta to tačno znači. Ja sam skonto nekad u petak tek.
Elem, došli mi oko sedmice, nas troje odlučilo da idemo sa domaćinom prošetat po gradu malo. Ostatak ekipe je ujela sova. I tako mi hodamo s njim, on nama priča. Ja umoran, a nit mi se spava, nit mogu šta da upratim šta priča. Jer nema kod njega eto to je to i zdravo. Ne, ne. Tu zgradu je sagradio taj i taj, od tog i tog kamena, dobio tu i tu nagradu, koštalo sve to toliko i toliko, vlasnici bili ti i ti, renovirano tad i tad. Ma sve lik zna. Kad ovaj moj ga prekide upo priče, kaže jesi to ti čito vikipediju prije nego što si se našao s nama. On nako zbunjeno odgovara da nije, i mi nastavljamo dalje. Inače nako malo slabije kontaju ove naše folove, al ne zamjeram im ja. Ono što su oni po gostoprimstvu, to smo mi po šegama, šalama i pošalicama. I zaebanciji.
I tako mi hodamo, on nama pokazuje znamenitosti. Ja pokušavam uslikat što stignem, međutim poče duvat onaj vjetar. Odnese. Još ja nisam imo rukavica, pa je to aman zaman. Al naslikavo sam ja, ima slika. Neću ih sve objaviti namah, da mogu malo razgodit po postovima. A i mrsko mi.
Elem, pokaza on nama dobar dio zanimljivosti, sve to u neka 3 sata. Kasnije on nas vodi da nešta meznemo, i mi odemo na Grbavicu. Grbavica je naselje u Novom Sadu koje su, za vrijeme bratimljenja sa Sarajevom, kopirali od nas. Sarajevska Grbavica i ova njihova i nemaju nešto mnogo zajedničkog, ali je svejedno zabavno. Elem, vodi on nas na roštilj nekakav. I ne zna on reć idemo na roštilj, nego kaže idemo na roštilj tu i tu, kod Lepe Brene. I stvarno mi došli tamo i sad štaš uzet. A ima svašta vako. Sad pošto ja nisam ljubitelj svinjetine (kodno ime klempo), ja uzmem nake dimljene piletine. A to ubi kako je ukusno. Tu sam naučio i za sos zvani urnebes, al isti ne probah. Kažu da je prilično ljut. Poslije toga u pekaru Kao nekad, a onda u nakav pab na piće. A vako 10 sati ujutru.
U pabu bila jedna maca, ona plava ruska. Pa se sve vrti oko mene, igra se, mazi se. Slike nemam jer niko živ da postavi sve slike.
Elem, taj lik nije hotio da nas vodi na tvrđavu, kao da svi idemo đuture. I mi se vratimo kući. Malo lego da odmorim. I samo što sam lego budi me ovaj jedan da idemo na tvrđavu, ja kažem da idu oni i okrenem se na drugu stranu i nastavim sa spavanjem. Dobra tri sata sam ja spavo, al baš onaj tvrdi, vojnički, san. Ubalio sam onaj jastuk uzduž i poprijeko. Budim se ja kad tri nove poruke. Između ostalog odgovara meni Pečurka, jer sam joj se javio da dolazim. Ta red je kad dolaziš negdje kod nekog blogera da se javiš, jel. I haj, zdogovorimo se mi ispred katedrale.
Za razliku od BeGea, gdje sam se relativno lako snašao, sa Novim Sadom je malko bilo drugačije. Iako je nama taj lik sve fino objasnio, slabo da sam ja njega šta skontao. Sad ja nisam uopšte znao doći do katedrale, al haj, malo avanture nije na odmet. I nekako se ja ipak pojavih, kad tamo Pečurka.
Upoznamo se mi, nako službeno i pođemo hodati nekud. Meni je nako inače malo nezgodno upoznavat nove ljude, a eto s njom te neugodnosti nije bilo. Ona vam je nako pravo društvena i komunikativna, a i zabavna pritom. A mala vako, nemaš je šta vidjet. Prava mrvica. Još kad joj čujem onaj naglasak... ma bjež, neću više o njoj pričat, treba jedan post posebno o tom. I tako se mi družali i hodali, otišli malo do tvrđave. Uslikavali se tamo, pričali, smijali se. Ma baš nam ono fino bilo. Barem meni jeste. I ko moglo bi se nešto i pojest, i tako ti ona mene odvede u neko fensi šmensi mjesto. Ja ne znam jel onaj konobar derpe ili sam mu šega je bio u odijelu, al mi se nekako čudno smijao. Inače, ko je bio u Novom Sadu preko vikenda mene je vrlo lako mogao prepoznati na ulici baš po tom odijelu. Niko živ ne nosi odijelo.
Elem, smlatili mi neki slatkiš, tračali malo ostale blogere i dođe vrijeme da se krene. Dok se ona oblačila, odem ja da platim. Kad pita on mene hoću li platiti karticom ili kešom. Ma reko kešom. Sad nisam siguran da li im je to pitanje uobičajna praksa ili to samo mene pitaju. Mislim, mene inače ljudi drugačije gledaju kad sam u odijelu, a gore je to posebno izraženo. I haj platim ja. I vako bio račun x18 dinara. Jel bio 518 ili 418 ili nešto tako, ne sjećam se, al se sjećam ovog 18. I platim ja njemu x20 dinara i kažem uredu je. Kobiva ostavio ja njemu bakšiša 2 dinara. I tu je sve počelo...
Vratim se ja kući tamo, kad svi ovi moji, mahalaši, da im je znat gdje sam bio. I normalno ja im ne kažem, ta njih briga jel. A oni se pojedoše od muke. Ko da im je znat. I kažem ja njima da sam ostavio bakšiš 2 dinara, kobiva šalim se na svoj račun. Ja kad oni mene uzeše zaebavat, pa mi uzeše računat koliko je 2 dinara. Kofol ja ne znam. Elem, zezali oni mene čitavu noć.
Nekad oko 22 pođemo mi vani. I gdje ćemo, odemo u Tata bradu. Tata brada je inače pab usred grada, ono meščini da svi tamo izlaze. I vako ima onaj neki viking i ima ogromnu bradu i na onom mu šljemu s rogovima petokraka stoji. I kako ovaj moj fan klub tu uđe, tamo mi i popunismo mjesto. Naručili svi piće, kad meni konobar donosi račun i kaže haj plati. Valjda zbog odijela. I kažem ja njemu da ćemo kasnije platiti i tako i bi. Čitavu noć skakali, plesali, zaebavali se, smijali i svašta nešta. Meni je početak noći je kolko tolko mirno prošlo. A i ja nešto bio umoran, od puta jel, pa se taman sve poklopilo. Zanimljiv im je izbor muzike, Bijelo dugme, Zabranjeno pušenje, Dino Merlin i gomila drugih sarajevskih i sarajevskih bendova i izvođača. Prvo sam mislio da oni to zbog nas, a onda sam skonto da im svugdje ta muzika svira.
I ko pošli mi, kad meni opet onaj konobar, haj plati. A ja ne znam za sebe, što od umora što od pića. I nabaca ona raja para, a para ko u monopolu. Prvo ja probam prebrojat, ne ide. Pođe ovaj jaran mi, ma ne ide ni njemu. A vako smo spičkali oko 10000 dinara prvu noć. I ja šta ću, uzmem one pare i onom konobaru odnesem. Eto reko, uzmi kolko ti treba, meni daj ostalo. Uze on, broj nešta, ma i on se sav pogubio. A vidim ja faliće para, ko da gledam. I tako i bi. Kad ovaj neki domaćin utrpava još dvije hiljadarke, a konobar meni vrati nešta sitno kusura. Ja nako od tog kusura izvadim cvaju i bacim na onu gomilu i kažem uredu je. I odem ja odatle. Meščini da se onaj konobar izgubio kad je vidio bakšiš.
Pričam ja to ovim svojim, i mjesto da nastave sa zaebancijom na moj račun, oni jok. Kaže dobar sam, popravljam se, ko nije malo 20 dinara. Mislim, jeste 10 puta više u odnosu na prvi put, ali to nije ni 1% računa kojeg smo napravili. Više kao 0,2%. Meni šega žešća, a niko ništa ne konta.
I konačno se mi vratimo kući. Samo nema kod nas da idemo tiho, jok. Što reče onaj, ovdje su ljudi drčni i odlučni, veseli Bosanci, hodaju i deru se, galame, vrište. Barem nako kad gledaš sa strane. Nama je to bila normala. Pa to ne može da šuti dok se uz stepenice popne do stana, a kamoli šta više.
Da ne spominjem što je voda uveliko došla. Dok smo mi oprali zube, eto ti već 4, pola 5. I šta ćemo, mi na spavanje...
Negdje oko 5 ujutru smo bili niko živ ne zna gdje, kad stiže nama poruka od ovih što su nas trebali dočekati. On usto, pa eto, da izađe na stanicu. A mi ni do Rume nismo došli. Kažemo mi da nema potrebe da dolazi po nas, da imamo još 2 sata puta, da legne spavat, pa ćemo se vidjet nekad u toku dana.
Negdje oko 6 otprilike stižemo mi u Rumu, i tu se ja namah sjetim one šmekerice.
Oko 7 stižemo mi u Novi Sad na stanicu. Iako je prilično rano, ima raje na sve strane. I tako se mi potrpamo u taksi i vozi. Taksista neki fin tip, glumac i taksista. Žena mu radi na sve strane. Sve u svemu, njemu nije loše. Drago mu što smo došli. Kad smo rekli gdje da nas vozi, on nako malo složi facu, kobiva ima problem. Kakav problem, ta ulica se radi, pa eto, imaćemo mi da idemo pjehe neki dio. Kobiva da nam odmah kaže, ne bi on nas zakino nešto. Mi kažemo da nije problem i da samo vozi. Došli mi tamo, kad imaš šta i vidjet. Bukvalno smo prešli preko ulice i na nekih 10 metara je bilo to naše odredište. Po njegovoj priči reko bi čovjek ima da pješačit bar 2 kilometra. Zasad, nije loše.
Nakav kukuruz ispred razbacan. Nako nama malo bilo neobično, što bi iko baco kukuruz. Al kasnije se ispostavilo da se kod njih inače razbacuje hranom, barem u poređenju sa Sarajevo gdje škrtarimo više od židova. Tad nekad dolazi lik s početka priče, sav skockan i sređen. Došo on kao eto da nas dočeka. Nama svima oči na pola koplja, odmah pitanja što je dolazio, nije trebo i slično. Ništa on, ruke na leđa i baš ga briga. Kod nas po mater ne bi došli u 7 ujutru, al haj.
Tad nekad spoznajemo da nema vode u čitavom gradu. Mi nako jedva dočekali da se istuširamo, kad hoš đavla. Sad, iz ove perspektive, ne bi me čudilo da dovedu gradonačelnika da nam se lično izvine, ili makar ovog direktora vodovoda i kanalizacija. Ono što se posebno ističe kod Novosađana, ili je možda prikladnije reći Vojvođana, jeste neviđeno gostoprimstvo i gostoljubivost. A to se vrlo lako da primjetiti. I kad čovjek onako malo razmisli, to je jedno sasvim novo iskustvo. Pa onaj njihov nogometni klub propo jer ne mogu utakmice dobit. Uvijek oni puste goste da pobjeđuju, da im šta ne fali. Nema više priče osjećajte se kao kod kuće, nego osjećajte se kao u Novom Sadu. Jer mislim kuća je kuća, al budi Bog s nama, mene i ne paze nolko kod kuće.
Druga stvar koja se odmah da primjetiti, i na kojoj im ja zavidim, jeste struktura grada. Prvo i osnovno, sve im je jako široko. Oni nemaju uličice. Rasipaju se prostorom. Drugo, sve im je nekako organizovano. Za razliku od Sarajeva gdje je jedna stvar na jednom kraju grada, druga stvar na drugom, kod njih su stvari nekako prilično grupisane. Tipa imaju sportski centar i tu je sve. Kod nas je bazen na jednom, stadion na drugom, staza trčanje na trećem, košarkaška dvorana na četvrtom kraju grada i tako u nedogled. Treće, imaju pravo puno zelenih površina. Haj što imaju zelene površine, nego su im te zelene površine čiste. Mislim, nisam ja sad zagledo travku po travku, ali smeća skoro da i nema. A zato ima statua na svakom koraku, i to mi se pravo dopada. Statua ova, spomenik onaj. Pravo simpatično. Četvrto, plaho im je čist grad. Mislim, Sarajevo nije baš prljav grad (kakvih ima), ali je daleko od toga da je čist. Novi Sad mi se učinio čistim. Ama kod njih kad se dvije grupe huligana sretnu na ulici onda se nako malo gađaju kukuruzima ili žitom (jer em je kamenje meinstrim, em nemaju kamenja [sve pijesak]), pa onda sve to počiste da ne bude nered. Komunalna policija im je ubitačna, mislim da imaju veće ovlasti od ove obične policije. Ako ništa, voze bolja auta.
Ovo je negdje u kampusu, gdje se inače nalaze svi fakulteti osim medacine i farmacije i pravo im je sve organizovano
Treća stvar koja se odmah da primjetiti jesu ljudi. Ono što sam vidio tamo je otprilike ravno onim pričama o prijeratnom Sarajevu. Ljudi opušteni, bar 50% njih hoda u sivoj trenirci i er maksicama. Takvi se mogu vidjeti ne samo na ulici, već i u zgradama suda, fakultetima, prodavnicama, poštama, skupim restoranima. Svuda. Isto ko da im je to nacionalna nošnja. Dosta ih vozaju bacikla, a priličan ih broj i šeta. Doduše, mi jesmo bili u centru, gdje je sve nako blizu, ali ipak... Urijetko ko da negdje žuri, obično sam ja bio najbrži među njima. A svi se doimaju pristupačnim. Najgore što se čovjek jako brzo navikne na to. Recimo, ja sam imao osjećaj da nekog slučajanog prolaznika zaustavim na ulici i pitam hoćel s menom ispijat kafe ili čajeve, vjerujem da bi pristao. U Sarajevu bi me, u sličnoj situaciji, zboli nožem, opljačkali ili eventualno pljunuli. Ogroman je kontrast između ljudi gore i ovdje, i kad sam se vratio kući to mi je prvo zasmetalo. Osim toga, cure su im daleko ljepše nego ove domaće. Ma ljudi nako generalno su ljepši, vedriji, više se smiju, manje žure, čini mi se i da manje puše. Barem kad su cigare u pitanju. Inače, kod njih se ljudi dijele na muškarce, žene i Mađarice.
To nam je zapravo rekao onaj čiko koji je radio u mjenjačnici, ovom kolegi mi i meni. Kaže, vidim slobodni ste strijelci, pucajte na Mađarice. I haj, bi nama simpatično, mada nismo skontali na šta tačno vidi. Zapravo, veliki broj njih nije skontao šta to tačno znači. Ja sam skonto nekad u petak tek.
Ovo je park Dunavski, vako u centru grada i pravo je lijepo
Elem, došli mi oko sedmice, nas troje odlučilo da idemo sa domaćinom prošetat po gradu malo. Ostatak ekipe je ujela sova. I tako mi hodamo s njim, on nama priča. Ja umoran, a nit mi se spava, nit mogu šta da upratim šta priča. Jer nema kod njega eto to je to i zdravo. Ne, ne. Tu zgradu je sagradio taj i taj, od tog i tog kamena, dobio tu i tu nagradu, koštalo sve to toliko i toliko, vlasnici bili ti i ti, renovirano tad i tad. Ma sve lik zna. Kad ovaj moj ga prekide upo priče, kaže jesi to ti čito vikipediju prije nego što si se našao s nama. On nako zbunjeno odgovara da nije, i mi nastavljamo dalje. Inače nako malo slabije kontaju ove naše folove, al ne zamjeram im ja. Ono što su oni po gostoprimstvu, to smo mi po šegama, šalama i pošalicama. I zaebanciji.
Nako šetalište, pravo skockano (kažu da je zbog izbora renovirano)
I tako mi hodamo, on nama pokazuje znamenitosti. Ja pokušavam uslikat što stignem, međutim poče duvat onaj vjetar. Odnese. Još ja nisam imo rukavica, pa je to aman zaman. Al naslikavo sam ja, ima slika. Neću ih sve objaviti namah, da mogu malo razgodit po postovima. A i mrsko mi.
Elem, pokaza on nama dobar dio zanimljivosti, sve to u neka 3 sata. Kasnije on nas vodi da nešta meznemo, i mi odemo na Grbavicu. Grbavica je naselje u Novom Sadu koje su, za vrijeme bratimljenja sa Sarajevom, kopirali od nas. Sarajevska Grbavica i ova njihova i nemaju nešto mnogo zajedničkog, ali je svejedno zabavno. Elem, vodi on nas na roštilj nekakav. I ne zna on reć idemo na roštilj, nego kaže idemo na roštilj tu i tu, kod Lepe Brene. I stvarno mi došli tamo i sad štaš uzet. A ima svašta vako. Sad pošto ja nisam ljubitelj svinjetine (kodno ime klempo), ja uzmem nake dimljene piletine. A to ubi kako je ukusno. Tu sam naučio i za sos zvani urnebes, al isti ne probah. Kažu da je prilično ljut. Poslije toga u pekaru Kao nekad, a onda u nakav pab na piće. A vako 10 sati ujutru.
U pabu bila jedna maca, ona plava ruska. Pa se sve vrti oko mene, igra se, mazi se. Slike nemam jer niko živ da postavi sve slike.
Naka tenda usred parka, romantika živa
Elem, taj lik nije hotio da nas vodi na tvrđavu, kao da svi idemo đuture. I mi se vratimo kući. Malo lego da odmorim. I samo što sam lego budi me ovaj jedan da idemo na tvrđavu, ja kažem da idu oni i okrenem se na drugu stranu i nastavim sa spavanjem. Dobra tri sata sam ja spavo, al baš onaj tvrdi, vojnički, san. Ubalio sam onaj jastuk uzduž i poprijeko. Budim se ja kad tri nove poruke. Između ostalog odgovara meni Pečurka, jer sam joj se javio da dolazim. Ta red je kad dolaziš negdje kod nekog blogera da se javiš, jel. I haj, zdogovorimo se mi ispred katedrale.
Eto i katedrale
Za razliku od BeGea, gdje sam se relativno lako snašao, sa Novim Sadom je malko bilo drugačije. Iako je nama taj lik sve fino objasnio, slabo da sam ja njega šta skontao. Sad ja nisam uopšte znao doći do katedrale, al haj, malo avanture nije na odmet. I nekako se ja ipak pojavih, kad tamo Pečurka.
Upoznamo se mi, nako službeno i pođemo hodati nekud. Meni je nako inače malo nezgodno upoznavat nove ljude, a eto s njom te neugodnosti nije bilo. Ona vam je nako pravo društvena i komunikativna, a i zabavna pritom. A mala vako, nemaš je šta vidjet. Prava mrvica. Još kad joj čujem onaj naglasak... ma bjež, neću više o njoj pričat, treba jedan post posebno o tom. I tako se mi družali i hodali, otišli malo do tvrđave. Uslikavali se tamo, pričali, smijali se. Ma baš nam ono fino bilo. Barem meni jeste. I ko moglo bi se nešto i pojest, i tako ti ona mene odvede u neko fensi šmensi mjesto. Ja ne znam jel onaj konobar derpe ili sam mu šega je bio u odijelu, al mi se nekako čudno smijao. Inače, ko je bio u Novom Sadu preko vikenda mene je vrlo lako mogao prepoznati na ulici baš po tom odijelu. Niko živ ne nosi odijelo.
Elem, smlatili mi neki slatkiš, tračali malo ostale blogere i dođe vrijeme da se krene. Dok se ona oblačila, odem ja da platim. Kad pita on mene hoću li platiti karticom ili kešom. Ma reko kešom. Sad nisam siguran da li im je to pitanje uobičajna praksa ili to samo mene pitaju. Mislim, mene inače ljudi drugačije gledaju kad sam u odijelu, a gore je to posebno izraženo. I haj platim ja. I vako bio račun x18 dinara. Jel bio 518 ili 418 ili nešto tako, ne sjećam se, al se sjećam ovog 18. I platim ja njemu x20 dinara i kažem uredu je. Kobiva ostavio ja njemu bakšiša 2 dinara. I tu je sve počelo...
Vratim se ja kući tamo, kad svi ovi moji, mahalaši, da im je znat gdje sam bio. I normalno ja im ne kažem, ta njih briga jel. A oni se pojedoše od muke. Ko da im je znat. I kažem ja njima da sam ostavio bakšiš 2 dinara, kobiva šalim se na svoj račun. Ja kad oni mene uzeše zaebavat, pa mi uzeše računat koliko je 2 dinara. Kofol ja ne znam. Elem, zezali oni mene čitavu noć.
Nekad oko 22 pođemo mi vani. I gdje ćemo, odemo u Tata bradu. Tata brada je inače pab usred grada, ono meščini da svi tamo izlaze. I vako ima onaj neki viking i ima ogromnu bradu i na onom mu šljemu s rogovima petokraka stoji. I kako ovaj moj fan klub tu uđe, tamo mi i popunismo mjesto. Naručili svi piće, kad meni konobar donosi račun i kaže haj plati. Valjda zbog odijela. I kažem ja njemu da ćemo kasnije platiti i tako i bi. Čitavu noć skakali, plesali, zaebavali se, smijali i svašta nešta. Meni je početak noći je kolko tolko mirno prošlo. A i ja nešto bio umoran, od puta jel, pa se taman sve poklopilo. Zanimljiv im je izbor muzike, Bijelo dugme, Zabranjeno pušenje, Dino Merlin i gomila drugih sarajevskih i sarajevskih bendova i izvođača. Prvo sam mislio da oni to zbog nas, a onda sam skonto da im svugdje ta muzika svira.
I ko pošli mi, kad meni opet onaj konobar, haj plati. A ja ne znam za sebe, što od umora što od pića. I nabaca ona raja para, a para ko u monopolu. Prvo ja probam prebrojat, ne ide. Pođe ovaj jaran mi, ma ne ide ni njemu. A vako smo spičkali oko 10000 dinara prvu noć. I ja šta ću, uzmem one pare i onom konobaru odnesem. Eto reko, uzmi kolko ti treba, meni daj ostalo. Uze on, broj nešta, ma i on se sav pogubio. A vidim ja faliće para, ko da gledam. I tako i bi. Kad ovaj neki domaćin utrpava još dvije hiljadarke, a konobar meni vrati nešta sitno kusura. Ja nako od tog kusura izvadim cvaju i bacim na onu gomilu i kažem uredu je. I odem ja odatle. Meščini da se onaj konobar izgubio kad je vidio bakšiš.
Pričam ja to ovim svojim, i mjesto da nastave sa zaebancijom na moj račun, oni jok. Kaže dobar sam, popravljam se, ko nije malo 20 dinara. Mislim, jeste 10 puta više u odnosu na prvi put, ali to nije ni 1% računa kojeg smo napravili. Više kao 0,2%. Meni šega žešća, a niko ništa ne konta.
I konačno se mi vratimo kući. Samo nema kod nas da idemo tiho, jok. Što reče onaj, ovdje su ljudi drčni i odlučni, veseli Bosanci, hodaju i deru se, galame, vrište. Barem nako kad gledaš sa strane. Nama je to bila normala. Pa to ne može da šuti dok se uz stepenice popne do stana, a kamoli šta više.
Da ne spominjem što je voda uveliko došla. Dok smo mi oprali zube, eto ti već 4, pola 5. I šta ćemo, mi na spavanje...
уторак, 20. новембар 2012.
o Novom Sadu - avantura počinje...
Sljedeći postovi će biti poprilično dugi i s vremena na vrijeme vulgarni. I mada se čini kao da postove pišem vama, zapravo ih pišem sebi. Što ne znači da ih vi ne možete čitati, komentarisati, prepričavati drugima ili šta već radite sa mojim postovima...
Srijeda...
Sama ideja za put je počela još nekad poodavno, prije neka dvatri mjeseca, doduše samo u mojoj glavi. I kako je vrijeme odmicalo, tako se to sve više formiralo u jednu smisleniju cjelinu. A meni je taj put opasno trebao iz mnoštva razloga.
Elem, nekad u srijedu ja se budim i nako poprilično mrzovoljno odem kasnije oko 11 na jedan sastanak da vidim jel mi ima šta od plana nacrta prijedloga projekta i hoćel bit para više od svega toga što ja radim. I tu se mi ko nešta dogovorimo, al ko idalje ništa konkretno. Nekad oko 12 odem na drugi sastanak i na kofol neki doručak nešta. I skontam ja odoh ja i na treći sastanak, kad me već ide, opet kod ovih prvih da više završimo oko tog projekta. Već je bilo negdje oko 13 ili 14, više se i ne sjećam. Uglavnom, dogovorim ja s njima oko svega, dostavim svu potrebnu dokumentaciju, i odluče oni da odriješe kasicu.
Ja nako hitar veselo odem do kuće jer je ovo drugi put da sam unovčio jedan posao koji sam radio. Nije to loše.
I vako sam ja nekad oko 5 bio kući. Kofol ja pošo da se spremam. A autobus kreće u 23 nekad. I sad ja vako navadio stvari koje bih trebo nosit, popeglo nakih košulja i tako to. Još se i okupo, neću ja bolan svakakav ić. Tamo negdje oko 18 skontam da ne bi bilo loše da ja uradim tu neku prezentaciju, ta ipak ja idem tamo da poslovno, a ne da se zaebajem. I nako ja nju sfušerim, prekokurca što bi naš narod reko. Mada me eto još i dobro išlo, dok nisam zapeo na ovom jednom dijelu i onda čitaj i čitaj nešta dok ja skontam kako da nastavim dalje. Sva ta moja nespremnost je zapravo bitna za jedan drugi dio priče koji treba da uslijedi nekad kasnije. Elem, ko ja i završio i haj eto da popakujem ove stvari u torbu. Već je vako oko 20 sati. Ja prerovio čitavu kuću nigdje moje torbe. Odmah sam se prisjetio zašto ja spadam u onu grupu ljudi koja ne voli putovanja. Meni uvijek pripreme za putovanje traju duže od samog putovanja. Dok ja nađem torbu, dok ovo, dok ono, izgubim volju za putovanje. I skontam, e neš sad tako, pa makar. I nađem naku torbu od laptopa i u nju potrpam stvari za put. Odmah se dalo naslutiti da će put bit pun nadasve veselih, uzbudljivih i urnebesno jebitačnih događaja i dešavanja...
Skontam ja da je najbolje da obučem svoje odijelo broj 7 i da se pretjerano ne zanimam odjećom. Mislim, odijelo je ipak odijelo. Gdje god dođeš s njim, gospodin si. Što i nije toliko izraženo u Novom Sadu, ali ja to nisam znao...
I vako nekad oko 22 krenem ja s ovim članom mog fan kluba do stanice autobuske. Kasnije nam se pridružila još jedna članica. Mog fan kluba, jel. Sam put do stanice je bio krajnije dinamičan, a vrhunac tog puta je bila priča jedne vona-bi članice mog fan kluba koja je ubitačno glupa.
Došli mi na stanicu. I sad se kao trebamo naći sa ostatkom mog fan kluba. Ja inače nigdje vako ne idem poslovno bez ovih mojih fanova. Kadgod ja šta radim, oni su tu da slikaju, vrište, plješću, hvale me i rade gomilu sličnih stvari. Zauzvrat imaju moj osmijeh, a pojedinim dam i nešto više. Uglavnom, mi na stanici, tamo isto ko da je pala vremenska bomba i ništa se ne dešava. Bio je, prema izjavama svjedoka, i jedan mišić mali koji je po stanici hoduckao. Ja ga i nisam vidio, ali sam vidio da je neko pofino izgrio stolariju.
I tako mi krenusmo našim malim autobusčićem, a zaebancija poče navelko. Još njih vako 15ak bilo, pa to totalno ludilo. Čak je bila i jedna cura s Pala, za koju sam ja sumnjao da je neka nova članica mog fan kluba. A sve se nako smješka na ove naše šale i komentare. I dok sam ja kontempliro o tom prilasku njoj, utom dođe stanica Pale i ode mala...
Ja prvi put pošo na put bez čipsa. Što i nije bio loš potez, nimalo. Al sam zato ponio paket pašteta i nake hrane koju planiram odvest da vidi Novi Sad i vratit je nazad u Sarajevo, netaknutu.
I tako se mi kotrljali i kotrljali. Ja sve pođem zaspat, onaj vozač stane na neku stanicu, upali svjetla i pokvari mi ono malo spavanja koje sam mogao ostvariti u autobusu. Još kad se uzme u obzir moja visina i sjedišta u autobusima, dobiješ recept za izuzetno neudobnu vožnju. Nekad se čovjek zapita po čijoj mjeri se prave autobusi. Ko da su za barbike pravljeni. Ili za patuljke u najmanju ruku...
I tako smo se mi vozikali i vozikali. Za veliko čudo meni i nije bilo nešto muka, mada me smorio put poprilično. Pogotovo ona stalna stajanja i štatijaznam neke gluposti nešta.
I utom nekad nastupi i četvrtak...
Srijeda...
Sama ideja za put je počela još nekad poodavno, prije neka dvatri mjeseca, doduše samo u mojoj glavi. I kako je vrijeme odmicalo, tako se to sve više formiralo u jednu smisleniju cjelinu. A meni je taj put opasno trebao iz mnoštva razloga.
Elem, nekad u srijedu ja se budim i nako poprilično mrzovoljno odem kasnije oko 11 na jedan sastanak da vidim jel mi ima šta od plana nacrta prijedloga projekta i hoćel bit para više od svega toga što ja radim. I tu se mi ko nešta dogovorimo, al ko idalje ništa konkretno. Nekad oko 12 odem na drugi sastanak i na kofol neki doručak nešta. I skontam ja odoh ja i na treći sastanak, kad me već ide, opet kod ovih prvih da više završimo oko tog projekta. Već je bilo negdje oko 13 ili 14, više se i ne sjećam. Uglavnom, dogovorim ja s njima oko svega, dostavim svu potrebnu dokumentaciju, i odluče oni da odriješe kasicu.
Ja nako hitar veselo odem do kuće jer je ovo drugi put da sam unovčio jedan posao koji sam radio. Nije to loše.
I vako sam ja nekad oko 5 bio kući. Kofol ja pošo da se spremam. A autobus kreće u 23 nekad. I sad ja vako navadio stvari koje bih trebo nosit, popeglo nakih košulja i tako to. Još se i okupo, neću ja bolan svakakav ić. Tamo negdje oko 18 skontam da ne bi bilo loše da ja uradim tu neku prezentaciju, ta ipak ja idem tamo da poslovno, a ne da se zaebajem. I nako ja nju sfušerim, prekokurca što bi naš narod reko. Mada me eto još i dobro išlo, dok nisam zapeo na ovom jednom dijelu i onda čitaj i čitaj nešta dok ja skontam kako da nastavim dalje. Sva ta moja nespremnost je zapravo bitna za jedan drugi dio priče koji treba da uslijedi nekad kasnije. Elem, ko ja i završio i haj eto da popakujem ove stvari u torbu. Već je vako oko 20 sati. Ja prerovio čitavu kuću nigdje moje torbe. Odmah sam se prisjetio zašto ja spadam u onu grupu ljudi koja ne voli putovanja. Meni uvijek pripreme za putovanje traju duže od samog putovanja. Dok ja nađem torbu, dok ovo, dok ono, izgubim volju za putovanje. I skontam, e neš sad tako, pa makar. I nađem naku torbu od laptopa i u nju potrpam stvari za put. Odmah se dalo naslutiti da će put bit pun nadasve veselih, uzbudljivih i urnebesno jebitačnih događaja i dešavanja...
Famozna torba u koju sam ja potrpo stvari za put
Skontam ja da je najbolje da obučem svoje odijelo broj 7 i da se pretjerano ne zanimam odjećom. Mislim, odijelo je ipak odijelo. Gdje god dođeš s njim, gospodin si. Što i nije toliko izraženo u Novom Sadu, ali ja to nisam znao...
I vako nekad oko 22 krenem ja s ovim članom mog fan kluba do stanice autobuske. Kasnije nam se pridružila još jedna članica. Mog fan kluba, jel. Sam put do stanice je bio krajnije dinamičan, a vrhunac tog puta je bila priča jedne vona-bi članice mog fan kluba koja je ubitačno glupa.
Došli mi na stanicu. I sad se kao trebamo naći sa ostatkom mog fan kluba. Ja inače nigdje vako ne idem poslovno bez ovih mojih fanova. Kadgod ja šta radim, oni su tu da slikaju, vrište, plješću, hvale me i rade gomilu sličnih stvari. Zauzvrat imaju moj osmijeh, a pojedinim dam i nešto više. Uglavnom, mi na stanici, tamo isto ko da je pala vremenska bomba i ništa se ne dešava. Bio je, prema izjavama svjedoka, i jedan mišić mali koji je po stanici hoduckao. Ja ga i nisam vidio, ali sam vidio da je neko pofino izgrio stolariju.
I tako mi krenusmo našim malim autobusčićem, a zaebancija poče navelko. Još njih vako 15ak bilo, pa to totalno ludilo. Čak je bila i jedna cura s Pala, za koju sam ja sumnjao da je neka nova članica mog fan kluba. A sve se nako smješka na ove naše šale i komentare. I dok sam ja kontempliro o tom prilasku njoj, utom dođe stanica Pale i ode mala...
Ja prvi put pošo na put bez čipsa. Što i nije bio loš potez, nimalo. Al sam zato ponio paket pašteta i nake hrane koju planiram odvest da vidi Novi Sad i vratit je nazad u Sarajevo, netaknutu.
I tako se mi kotrljali i kotrljali. Ja sve pođem zaspat, onaj vozač stane na neku stanicu, upali svjetla i pokvari mi ono malo spavanja koje sam mogao ostvariti u autobusu. Još kad se uzme u obzir moja visina i sjedišta u autobusima, dobiješ recept za izuzetno neudobnu vožnju. Nekad se čovjek zapita po čijoj mjeri se prave autobusi. Ko da su za barbike pravljeni. Ili za patuljke u najmanju ruku...
Pogled kroz prozor
I tako smo se mi vozikali i vozikali. Za veliko čudo meni i nije bilo nešto muka, mada me smorio put poprilično. Pogotovo ona stalna stajanja i štatijaznam neke gluposti nešta.
Pogled kroz vozačev prozor
I utom nekad nastupi i četvrtak...
недеља, 18. новембар 2012.
o Novom Sadu...
Šta ono bi?
Ne, stvarno, šta ono bi?
Vaš najdraži bloger se upravo vratio iz Novog Sada, grada najljepših (dosad viđenih) žena, Mađarica (one su posebna kategorija [vjerujte mi]), vjerovatno najgostoljubivijih domaćina, grada u kojem se ljudi gađaju žitom i kukuruzom u slobodno vrijeme, gdje su golubovi ko kokoši (pored toga što su čisti i imaju sve prste i noge na broju), gdje su mačke ko jagnjad, gdje možeš ručat sendvič, gdje je nacionalna nošnja siva trenirka i eir maksice, gdje su svi opušteni i društveni, gdje semafor pokazuje zeleno i pješacima i automobilima u isto vrijeme, gdje sam spavao 5 sati u prosjeku (što je izuzetno malo uzimajući u obzir da sam ostalih 19 sati bio konstantno uposlen), gdje osvojih jednu od dražih nagrada u životu, upoznah puno dobrih ljudi i jednu blogerku (za koju me stid reći da je dobra jer je to previše skromno) i njenog čoeka koji su toliko simpatični da ne stane u ovu rečenicu, gdje sam imao jedno od najljepših iskustava u životu kao i gomilu drugih stvari o kojima ću pisati u narednim postovima.
Biće i slika, vama za dušu. Izračunao sam da će mi trebati barem mjesec dana da iskupim sve slike na kojima sam ja, a sve slike ukupno barem pola godine (možda i više).
Stej tjund...
Ne, stvarno, šta ono bi?
Vaš najdraži bloger se upravo vratio iz Novog Sada, grada najljepših (dosad viđenih) žena, Mađarica (one su posebna kategorija [vjerujte mi]), vjerovatno najgostoljubivijih domaćina, grada u kojem se ljudi gađaju žitom i kukuruzom u slobodno vrijeme, gdje su golubovi ko kokoši (pored toga što su čisti i imaju sve prste i noge na broju), gdje su mačke ko jagnjad, gdje možeš ručat sendvič, gdje je nacionalna nošnja siva trenirka i eir maksice, gdje su svi opušteni i društveni, gdje semafor pokazuje zeleno i pješacima i automobilima u isto vrijeme, gdje sam spavao 5 sati u prosjeku (što je izuzetno malo uzimajući u obzir da sam ostalih 19 sati bio konstantno uposlen), gdje osvojih jednu od dražih nagrada u životu, upoznah puno dobrih ljudi i jednu blogerku (za koju me stid reći da je dobra jer je to previše skromno) i njenog čoeka koji su toliko simpatični da ne stane u ovu rečenicu, gdje sam imao jedno od najljepših iskustava u životu kao i gomilu drugih stvari o kojima ću pisati u narednim postovima.
Biće i slika, vama za dušu. Izračunao sam da će mi trebati barem mjesec dana da iskupim sve slike na kojima sam ja, a sve slike ukupno barem pola godine (možda i više).
Stej tjund...
Ja kuliram ispred katedrale, slušam nakog lika što svira gitaru i šmekam žene...
среда, 14. новембар 2012.
o putovanju... + bonus strip
Sjooo, danas trke frke. Ništa ne stižem. Samo da vam kažem, da ne brinete, ode vam vaš najdraži bloger poslovno u Novi Sad da se provodi. Pa ako koga bude tamo, nek se javi, da se družamo. Eto. Odoh ja sad. Nemojte plakat...
Odoh ja...
Evo sam otišo...
Putujem...
Nema me više...
A dok se ne vratim, evo vam ovaj strip koji me i natjero da idem.
Nemojte se svađat dok mene nema. Fino se ponašajte.
o svemu pomalo...
Jel vi onim ljudima u kolicima tražite nekad da se provozate u njihovim kolicima? A onim što nosaju štake ili štap, jel im tražite da malo hodate unokolo sa štakama ili štapom? A jel tražite starim ljudima da vam daju zubnu protezu da probate nešta prezalogajit? Ili onim što nose one šine preko zuba? A jel tražite sisatim ženama da vam daju grudnjak, da oprobate malo i to?
Pa nemojte tražit ni ovim što nose naočale da vam daju svoje naočale da malo pronosate. A pogotovo nemojte nudit svoje jeftine sunčane naočale u zamjenu i garanciju. Ružno je. I nepristojno. Gadno. A tek što vrijeđa...
Neki dan gledam kao riječi koje vode ljude do mog bloga. Bilo je vako: ogromne sise, koji je najbolji lak za parket, hitlerjugend frizura, kupujem rulet, eto šta sam mogo i još je bilo nešto ubijbožesmiješno, a ne mogu se sjetit.
Pričo sam vam o mom suptilnom planu da zbavim mačku. Pričo sam vam i da je meni mati odjednom počela pokazivat videove mačaka na jutubu? Ha ha!
Kad smo već kod matere, e pa moja je legendarna. Prvo me dobrovoljno prijavi da joj pomažem nosat kese iz kupovine. Haj. Kaže zvaću te ja kad završim. Jako je bitno ovo kad završim. I ode ona, nazove me na telefon i kaže dođi do prodavnice. Ja planski i namjerno sačekam 15 minuta, spremim se i ono idem tako lagano da ljudi kontaju da se vučem po zemlji. Treba mi 10 minuta do prodavnice. Dođem tamo planirajući da me ona čeka na kasi sa onim kesama, jok. Gleda pavlaku. Puter. Pa vako izvadi 6 onih pavlaka, svakom pregleda datum i vrati nazad. I tako ja moram čekat još nekih 15 minuta dok ona skonta hoće li uzeti pavlaku kojoj datum ističe 20.12.2012. ili će onu koju ističe 19.12.2012. A možda ima neka koja ističe i kasnije. Nema veze što će se ta ista pavlaka pojesti do petka...
Pa nemojte tražit ni ovim što nose naočale da vam daju svoje naočale da malo pronosate. A pogotovo nemojte nudit svoje jeftine sunčane naočale u zamjenu i garanciju. Ružno je. I nepristojno. Gadno. A tek što vrijeđa...
Neki dan gledam kao riječi koje vode ljude do mog bloga. Bilo je vako: ogromne sise, koji je najbolji lak za parket, hitlerjugend frizura, kupujem rulet, eto šta sam mogo i još je bilo nešto ubijbožesmiješno, a ne mogu se sjetit.
Pričo sam vam o mom suptilnom planu da zbavim mačku. Pričo sam vam i da je meni mati odjednom počela pokazivat videove mačaka na jutubu? Ha ha!
Kad smo već kod matere, e pa moja je legendarna. Prvo me dobrovoljno prijavi da joj pomažem nosat kese iz kupovine. Haj. Kaže zvaću te ja kad završim. Jako je bitno ovo kad završim. I ode ona, nazove me na telefon i kaže dođi do prodavnice. Ja planski i namjerno sačekam 15 minuta, spremim se i ono idem tako lagano da ljudi kontaju da se vučem po zemlji. Treba mi 10 minuta do prodavnice. Dođem tamo planirajući da me ona čeka na kasi sa onim kesama, jok. Gleda pavlaku. Puter. Pa vako izvadi 6 onih pavlaka, svakom pregleda datum i vrati nazad. I tako ja moram čekat još nekih 15 minuta dok ona skonta hoće li uzeti pavlaku kojoj datum ističe 20.12.2012. ili će onu koju ističe 19.12.2012. A možda ima neka koja ističe i kasnije. Nema veze što će se ta ista pavlaka pojesti do petka...
понедељак, 12. новембар 2012.
o agresiji...
Uzmem ja da vidim kad sam ja to prvi post objavio i vidim da je prošla tačno godina dana (i još 3-4 dana kusura). I to je to. Moj mali blogorođendan. Ko što ima veliki i mali Bajram, tako i ja imam veliki i mali blogorođendan. Ovo je mali. A o velikom ću vam pričat drugom prilikom.
Nego, primjetio sam kod sebe da sam ja tipična žrtva društva. Ja sam vako bio jedno jako fino, mirno, pametno i lijepo dijete. Od svega toga je ostalo samo ovo lijepo. Ovo ostalo se negdje izgubilo u međuvremenu. Hoćureć, primjetio sam kod sebe da sam postao daleko daleko agresivniji nego što sam bio prije nekih 6-7 godina i nego što sam planirao da budem. I mada priznajem da dobar dio odgovornosti za tu agresivnost snosim ja lično, najvećio dio krivice pripisujem društvu. Jesam i ja pridonio toj svojoj agresivnosti, gledajući one kojekakve agresivne filmove i igrajući agresivne igrice, ali to je ono što sam ja planirao.
Drugi je dio koji nisam planirao i koji mi je nametnut od strane društva. U našem društvu jednostavno moraš bit agresivan da bi bilo šta postigao. I kad kažem bilo šta postigao, mislim na to da neki posao, ma koliko on banalan bio, dobro obaviš. Recimo odeš kupit hljeb. Meni uvijek pokušaju uvalit bajat hljeb. Valjda mi se na faci vidi da sam naviko više da jedem bajat hljeb, pa ja ko kakav hajvan moram naglasit da hoću friški hljeb. Ali samo to naglašavanje nije dovoljno. Moraš uputit mamoebački pogled i malo nako povisit ton. Otprilike ga povisit toliko da im bude jasno da ne pristaješ ninašta manje, a opet ne ispast agricolae istovremeno. A da ne spominjemo neke ozbiljnije stvari. I što je najbolje od svega, meni to nimalo ne smeta. Baš mi odgovara bit nasilnik i siledžija.
I šta je tu problem? Problem je što moja tjelesna konstitucija ne prati moj nivo agresije, pa moram pribjegavat alternativnim metodama ispoljavanja iste. Mislim, mogu se ja, što bi naš narod reko, kurčit, al ću sigurno dobit po nosu. Većina mangupa to ionako radi. I prolazi im kod 95% ljudi.
Kod ovih ostalih 5% se pametno ušute i podviju rep. Ko onaj jedan kad je naišo na mene, a ja bio ljut ko feferon (jedna cura me nasekirala plaho). Pa mi nešta prijetio, pa šta se ja njemu pravim mangup, te zbost će me, te on došo iz Zence, te ovo, te ono. Hajde reko, prekrati mi muke (ljubavne). Još ja ne skontah ovo za Zencu. Ja sam njemu reko da me briga što je on došo iz Zenice prije par dana, da sam ja u Sarajevu čitav život i da mi nije jasno uopšte što mi spominje što je on otamo. I na kraju se on ušuti. Nakon što sam odmako nekih 30 metara, slušajući njega kako dobacuje da će me razbit idući put (razbiću te ćoro), usput vitlajući nakom sabljom ili handžarom, skontam šta je pisac htio reć sa ovom pričom da je iz Zence. Htio je reć da je došao iz zatvora. Još ja glupan stavio ruke u džepove. E mene bi upravo tih 5%, kakav sam ja bio u gorespomenutoj situaciji, tih krkana koji se čitav život marišu, kojima je to više postao stil života i kojim je izbit mi zub ko hljeba se najest, došlo glave. Jer ja ne znam ohanut kad treba, nego de još, de još. Do krajnjih granica, pa makar i na svoju štetu. A moji zubi nisu vrijedni te žrtve. Pa kontam onda e neš sad nikako.
I zato sam pronalazio alternativne strategije koje su relativno bezbjede i što je još bitnije, društveno prihvatljive. Ma koliko meni fizička agresija bila privlačna, isto je toliko društveno neprihvaćena. Ne mogu ja tek tako marisat druge ljude. Ali zato verbalna agresija nema ta ograničenja. Ha ha! Nije ni ona nešto pretjerano društveno poželjna, al je kudikamo prihvatljivija. Niko živ ne zna logiku na kojoj se to temelji, ali je tako. Puno je lakše bit sarkastičan i ironičan, nego udariti nekog. Iako isto boli. Naravno, zadovoljstvo je veće kad nekom naneseš tjelesne povrede, al ne može sve jel. I stvarno mi je to veliki fenomen, ali valjda što je narod poglup, pa i ne konta sarkazam. I onda se nekako sve svede na to da je i vuk sit, a i ovce na broju...
Nego, primjetio sam kod sebe da sam ja tipična žrtva društva. Ja sam vako bio jedno jako fino, mirno, pametno i lijepo dijete. Od svega toga je ostalo samo ovo lijepo. Ovo ostalo se negdje izgubilo u međuvremenu. Hoćureć, primjetio sam kod sebe da sam postao daleko daleko agresivniji nego što sam bio prije nekih 6-7 godina i nego što sam planirao da budem. I mada priznajem da dobar dio odgovornosti za tu agresivnost snosim ja lično, najvećio dio krivice pripisujem društvu. Jesam i ja pridonio toj svojoj agresivnosti, gledajući one kojekakve agresivne filmove i igrajući agresivne igrice, ali to je ono što sam ja planirao.
Drugi je dio koji nisam planirao i koji mi je nametnut od strane društva. U našem društvu jednostavno moraš bit agresivan da bi bilo šta postigao. I kad kažem bilo šta postigao, mislim na to da neki posao, ma koliko on banalan bio, dobro obaviš. Recimo odeš kupit hljeb. Meni uvijek pokušaju uvalit bajat hljeb. Valjda mi se na faci vidi da sam naviko više da jedem bajat hljeb, pa ja ko kakav hajvan moram naglasit da hoću friški hljeb. Ali samo to naglašavanje nije dovoljno. Moraš uputit mamoebački pogled i malo nako povisit ton. Otprilike ga povisit toliko da im bude jasno da ne pristaješ ninašta manje, a opet ne ispast agricolae istovremeno. A da ne spominjemo neke ozbiljnije stvari. I što je najbolje od svega, meni to nimalo ne smeta. Baš mi odgovara bit nasilnik i siledžija.
I šta je tu problem? Problem je što moja tjelesna konstitucija ne prati moj nivo agresije, pa moram pribjegavat alternativnim metodama ispoljavanja iste. Mislim, mogu se ja, što bi naš narod reko, kurčit, al ću sigurno dobit po nosu. Većina mangupa to ionako radi. I prolazi im kod 95% ljudi.
Kod ovih ostalih 5% se pametno ušute i podviju rep. Ko onaj jedan kad je naišo na mene, a ja bio ljut ko feferon (jedna cura me nasekirala plaho). Pa mi nešta prijetio, pa šta se ja njemu pravim mangup, te zbost će me, te on došo iz Zence, te ovo, te ono. Hajde reko, prekrati mi muke (ljubavne). Još ja ne skontah ovo za Zencu. Ja sam njemu reko da me briga što je on došo iz Zenice prije par dana, da sam ja u Sarajevu čitav život i da mi nije jasno uopšte što mi spominje što je on otamo. I na kraju se on ušuti. Nakon što sam odmako nekih 30 metara, slušajući njega kako dobacuje da će me razbit idući put (razbiću te ćoro), usput vitlajući nakom sabljom ili handžarom, skontam šta je pisac htio reć sa ovom pričom da je iz Zence. Htio je reć da je došao iz zatvora. Još ja glupan stavio ruke u džepove. E mene bi upravo tih 5%, kakav sam ja bio u gorespomenutoj situaciji, tih krkana koji se čitav život marišu, kojima je to više postao stil života i kojim je izbit mi zub ko hljeba se najest, došlo glave. Jer ja ne znam ohanut kad treba, nego de još, de još. Do krajnjih granica, pa makar i na svoju štetu. A moji zubi nisu vrijedni te žrtve. Pa kontam onda e neš sad nikako.
I zato sam pronalazio alternativne strategije koje su relativno bezbjede i što je još bitnije, društveno prihvatljive. Ma koliko meni fizička agresija bila privlačna, isto je toliko društveno neprihvaćena. Ne mogu ja tek tako marisat druge ljude. Ali zato verbalna agresija nema ta ograničenja. Ha ha! Nije ni ona nešto pretjerano društveno poželjna, al je kudikamo prihvatljivija. Niko živ ne zna logiku na kojoj se to temelji, ali je tako. Puno je lakše bit sarkastičan i ironičan, nego udariti nekog. Iako isto boli. Naravno, zadovoljstvo je veće kad nekom naneseš tjelesne povrede, al ne može sve jel. I stvarno mi je to veliki fenomen, ali valjda što je narod poglup, pa i ne konta sarkazam. I onda se nekako sve svede na to da je i vuk sit, a i ovce na broju...
недеља, 11. новембар 2012.
o duhovima...
Nešto kontam, trebo bih ja malo češće izlazit vako subotom, samo da nije baš subota nego eto četvrtak ili utorak.
A haj što to kontam, nego još nešta kontam...
Što ljudi kontaju da duhovi, pod pretpostavkom da postoje u onom obliku u kojem ih viđamo na filmovima, provode vrijeme na groblju?
Ono znaš, ide grupica tinejdžera, na putu im se nađe groblje i ono neće oni tuda jer ima duhova. Zašto bi bilo kojeg duha zanimalo groblje? Ako već ima tu slobodu da nije vezan za tijelo, baš bi neko čamio na groblju. Tamo nema ništa zanimljivo. Niko se nikad ne stavi u situaciju, šta da sam ja taj duh. Što ne bi mogao recimo duh otići u Antaliju na ljetovanje? Ili ode u Dubai da vidi one gluposti što se tamo imaju vidjeti. Ili ode na kineski zid. Ili u Japan, da gleda one perverzne crtane (pipci ovo ono). Ili ode u Moksvu, u Sibir. Ili negdje pod vodu, znam da bih ja rado. Ili brate samo ode da šmeka blogerke dok se kupaju i mažu i trackaju onim kremama i kremicama. Svaka je opcija zanimljivija od groblja.
Đe bi vi ošli?
A haj što to kontam, nego još nešta kontam...
Što ljudi kontaju da duhovi, pod pretpostavkom da postoje u onom obliku u kojem ih viđamo na filmovima, provode vrijeme na groblju?
Ono znaš, ide grupica tinejdžera, na putu im se nađe groblje i ono neće oni tuda jer ima duhova. Zašto bi bilo kojeg duha zanimalo groblje? Ako već ima tu slobodu da nije vezan za tijelo, baš bi neko čamio na groblju. Tamo nema ništa zanimljivo. Niko se nikad ne stavi u situaciju, šta da sam ja taj duh. Što ne bi mogao recimo duh otići u Antaliju na ljetovanje? Ili ode u Dubai da vidi one gluposti što se tamo imaju vidjeti. Ili ode na kineski zid. Ili u Japan, da gleda one perverzne crtane (pipci ovo ono). Ili ode u Moksvu, u Sibir. Ili negdje pod vodu, znam da bih ja rado. Ili brate samo ode da šmeka blogerke dok se kupaju i mažu i trackaju onim kremama i kremicama. Svaka je opcija zanimljivija od groblja.
Đe bi vi ošli?
субота, 10. новембар 2012.
o šetnji... + bonus anegdota
Danas sam bio u CeeMu. Nije vama ženama lako. Ja sam zamalo kupio nešto, a ništa mi otamo ne treba. Al ono sve svjetli, svjetluca, šarene neke boje. Sve ti govori ja ti ne trebam, ali me svejedno kupi parama kojih nemaš! I bio sam jedino muško tamo, ne računajući onog jednog derpea i onog papučara što je ženi korpu nosio.
Al koga briga to. Nego, konačno su mi nakon dva poslana pisma i odgovorili na jedno. Mene stvarno pizdi kad mi neko ne odgovara na mailove, pogotovo što ljudi ne znaju kroz šta sve ja moram proći da bih poslao jedan obični mail. I onda ono ni da kaže ok ili nešto tako glupo. Uglavnom, vele da su primili k znanju ono što sam im napiso. Na idućem sastanku upravnog odbora će razmotriti o mom prijedlogu. I neka, kažem ja, imaju zbog kog i sazivat sastanke upravnog odbora. Sad je samo pitanje hoću li ja otić u Novi Sad nako ili ću otić ono baš rahat. Tipujem na ovu drugu opciju, al kakve sam usrane sreće u zadnje vrijeme...
Nego pusti i to, šetam ja danas s vašom omiljenom blogerkom i prolazimo mi pored onih štandova nake zdrave hrane i zaebancija. I vidim sok od šljive. A svi znaju da sam ja veliki ljubitelj soka od šljive, a još veći ljubitelj soka od kruške. I prošli mi pored toga i kontam ja u sebi, ako budu tu i kad se budu vraćali, ima da kupim onaj sok pa makar. I stvarno mi nazad, kad tamo ona teta s onim sokićima. Gledam ja ono, kad ona, hoćete probat. Pa haj reko. I probamo mi, a meni se dopalo vopra. Ko meni se teško dopast jel. I kaže ona meni, eto, sad kupi. I ja htjedoh uzet 5 onih flašica, ma reko dajte vi meni dvije. I dade ona meni. I ja ono u padže i kući. A jedna flašica 2 marke. I ništa ja.
I vako ja došo kući i govorim materi da sam joj kupio pravog soka, eko uzgoj ovo ono, a ne one otrove koje ona meni kupuje. I tek tad skontam, jebote dao sam 4 marke za manje od pola litre soka. 0,40 litara da budem precizniji. Mislim jes on dobar, al ipak ja nisam toliki potrošač kolko je on dobar.
E sad bonus anegdota.
Ja vako pošo kući i zvoni mi mobitel, poruka došla. Reko evo neka garant skontala da ne može bez mene večeras, petak ovoono, pa eto da dođem. Kad jok, od kuće, kažu da kupim hljeba. I sad ja idem prema kući i počnem ja sebi ponavljat kupi hljeba jer uvijek tako mi kažu i ja zaboravim. I ponavljam ja, al nešto se glupo osjećam. I počnem ja pjevušit, nekako mi je to imalo više smisla. Kupi hljeba, hljeba kupi ti, umrijećeš od gladi, moraš hljeba kupiti, oni su ti tako rekli, kupi hljeba bla bla. Ne sjećam se ja više ni kako je išo taj tekst, zadubio se ja u to pravo, smišljam neke rime i nešto, muziku neku tananananačem u sebi. I samo se ufatim kako otključavam vrata, a normalno hljeba nisam kupio. I šta ću, na kraju se moro vratiti po hljeb...
Al koga briga to. Nego, konačno su mi nakon dva poslana pisma i odgovorili na jedno. Mene stvarno pizdi kad mi neko ne odgovara na mailove, pogotovo što ljudi ne znaju kroz šta sve ja moram proći da bih poslao jedan obični mail. I onda ono ni da kaže ok ili nešto tako glupo. Uglavnom, vele da su primili k znanju ono što sam im napiso. Na idućem sastanku upravnog odbora će razmotriti o mom prijedlogu. I neka, kažem ja, imaju zbog kog i sazivat sastanke upravnog odbora. Sad je samo pitanje hoću li ja otić u Novi Sad nako ili ću otić ono baš rahat. Tipujem na ovu drugu opciju, al kakve sam usrane sreće u zadnje vrijeme...
Nego pusti i to, šetam ja danas s vašom omiljenom blogerkom i prolazimo mi pored onih štandova nake zdrave hrane i zaebancija. I vidim sok od šljive. A svi znaju da sam ja veliki ljubitelj soka od šljive, a još veći ljubitelj soka od kruške. I prošli mi pored toga i kontam ja u sebi, ako budu tu i kad se budu vraćali, ima da kupim onaj sok pa makar. I stvarno mi nazad, kad tamo ona teta s onim sokićima. Gledam ja ono, kad ona, hoćete probat. Pa haj reko. I probamo mi, a meni se dopalo vopra. Ko meni se teško dopast jel. I kaže ona meni, eto, sad kupi. I ja htjedoh uzet 5 onih flašica, ma reko dajte vi meni dvije. I dade ona meni. I ja ono u padže i kući. A jedna flašica 2 marke. I ništa ja.
I vako ja došo kući i govorim materi da sam joj kupio pravog soka, eko uzgoj ovo ono, a ne one otrove koje ona meni kupuje. I tek tad skontam, jebote dao sam 4 marke za manje od pola litre soka. 0,40 litara da budem precizniji. Mislim jes on dobar, al ipak ja nisam toliki potrošač kolko je on dobar.
E sad bonus anegdota.
Ja vako pošo kući i zvoni mi mobitel, poruka došla. Reko evo neka garant skontala da ne može bez mene večeras, petak ovoono, pa eto da dođem. Kad jok, od kuće, kažu da kupim hljeba. I sad ja idem prema kući i počnem ja sebi ponavljat kupi hljeba jer uvijek tako mi kažu i ja zaboravim. I ponavljam ja, al nešto se glupo osjećam. I počnem ja pjevušit, nekako mi je to imalo više smisla. Kupi hljeba, hljeba kupi ti, umrijećeš od gladi, moraš hljeba kupiti, oni su ti tako rekli, kupi hljeba bla bla. Ne sjećam se ja više ni kako je išo taj tekst, zadubio se ja u to pravo, smišljam neke rime i nešto, muziku neku tananananačem u sebi. I samo se ufatim kako otključavam vrata, a normalno hljeba nisam kupio. I šta ću, na kraju se moro vratiti po hljeb...
четвртак, 8. новембар 2012.
среда, 7. новембар 2012.
o macama...
Prvo, pošto ljudi imaju tendenciju da čitaju samo moje prve rečenice postova, odmah da preporučim film Loopers svim ljubiteljima naučene fantastike. A i ovim koji nisu jel.
A drugo, danas sam vako ja sjeo da jedem, i sad ja čekam da mi donesu i dolazi nakva mačka. I sva je ona ono raja, hoće se igrat, hoće se mazit, ma nema. I kako nama onaj ne donosi ono ode ona neđe drugo. I ja taman ono pojeo i vraća se ona. I sjede vako na onu ko klupicu poredmene. A na klupici ima vako ko ona neka ponjava, ono nešto. I zovem ja nju, da joj dam komadić piletine, ništa ona. Okrenula mi leđa. I kako ja potapšah po leđima, tako se ona okreće i poče da skače za onim komadićem mesa. Malo me vako i grebnula. Al ne smeta meni, naviko sam ja da me mace grebu.
Nego, pojede ona to i vrati se na onu ponjavu. I sad ja uzo ono da vučem prema sebi, a ona nako klizi i ništa ne konta kako se miči. Elem, pravo je šega bilo. Mada, kad skontam, i nije šega kad pričam o tom.
Haha, ova je najbolja.
I treće, skonto ja da sebi nabavim mačku. A mati se oštro protivi tome. I sad sam ja skonto plan, kad ga sprovedem u djelo ima da ona mene nagovara da nabavimo macu. Već neko vrijeme joj puštam smješne videove maca na jutubu. Kao slučajno ja to našao. Danas ona mene zove da mi pokaže neki video, šega maca neka bila. Elem, zasad sve ide prema planu.
A drugo, danas sam vako ja sjeo da jedem, i sad ja čekam da mi donesu i dolazi nakva mačka. I sva je ona ono raja, hoće se igrat, hoće se mazit, ma nema. I kako nama onaj ne donosi ono ode ona neđe drugo. I ja taman ono pojeo i vraća se ona. I sjede vako na onu ko klupicu poredmene. A na klupici ima vako ko ona neka ponjava, ono nešto. I zovem ja nju, da joj dam komadić piletine, ništa ona. Okrenula mi leđa. I kako ja potapšah po leđima, tako se ona okreće i poče da skače za onim komadićem mesa. Malo me vako i grebnula. Al ne smeta meni, naviko sam ja da me mace grebu.
Nego, pojede ona to i vrati se na onu ponjavu. I sad ja uzo ono da vučem prema sebi, a ona nako klizi i ništa ne konta kako se miči. Elem, pravo je šega bilo. Mada, kad skontam, i nije šega kad pričam o tom.
Haha, ova je najbolja.
I treće, skonto ja da sebi nabavim mačku. A mati se oštro protivi tome. I sad sam ja skonto plan, kad ga sprovedem u djelo ima da ona mene nagovara da nabavimo macu. Već neko vrijeme joj puštam smješne videove maca na jutubu. Kao slučajno ja to našao. Danas ona mene zove da mi pokaže neki video, šega maca neka bila. Elem, zasad sve ide prema planu.
уторак, 6. новембар 2012.
o telefonu...
Neki dan mi padne napamet ova serija i sve nešto nikako da se nakanim da je nađem. I haj reko odoh večeras, i traži i traži i jedva nađem. Sjećal se ko ovog?
I sjetim se onda kako sam ja ovo gledo, nako izjutra u sklopu onih dječijih programa ili čega već. Sjećam se da sam u periodu gledanja ove serije obavezno imo natrpane džepove svakojakim glupostima, kofol detektivski.
A vrhunac utjecaja serije na mene su ostavili oni toki vokiji. To je bolan bio pojam u to doba. I imo ja vako jednu knjigu fizike, malo više usmjerena na praktičnu stranu fizike i eksperimente i štatijaznam. I dobro se sjećam da je tamo bio onaj telefon od čaša da se napravi, upustvo ono. I tako ja skontam da ću napravit taj ko telefon, i stvarno jesam. I stvarno se čuje. Ekvivalent tim toki vokijima jel.
Međutim, ja ne bih bio ja da sam na tom ostao. Skontam ja kako ja puno pričam s ovim jaranom, a on vako živio u zgradi prekoputa mene. I reko odoh ja napravit taj telefon pa da se nas dvojica povežemo, i kad nam je do priče, izađemo na balkon i ispričamo se. I haj što su nam zgrade bile udaljene nekih pedesetak metara, nego što je on živio na osmom spratu, a ja na jedanestom. Najteže bilo nać one čaše od pavlake, sačuvam jednu, dok se druga pojede, prvu izgubim ili bacim. A normalno ja sam taj projekat, kao i sve druge, radio u tajnosti. Pa ti nemoš reć nikom da uopšte čuvaš te čaše.
Elem, konačno ja to sve napravio i zovnem tog jarana da siđe ispred zgrade. Plan je bio da ja njemu jednu onu slušalicu spustim, svežem drugu kod sebe, onda on ode do kuće, spusti mi neki konac da ja to svežem, i onda on podigne na osmi sprat. I tako bismo mi pofino zaebali telekom. I počnem ja to njemu spuštat, čeka on dole, vidim ja puše vjetar i nosi onu čašu tamovamo. Skontam ja kako da prevaziđem i taj problem. I počnem ja to konačno više spuštat, kad ovaj jedan đubre jedno, s četvrtog, vidio nas da to radimo i samo uzeo makaze i cvicnu ono. Eto kad je neko ono đubre, dabili đubre jedno. Nikakve on koristi ni štete nije imo od tog, al daj ono da usere drugim. Haj što mi nikad nije bio drag, nego mi je uvijek bio nekakav odbojan i gadan. Fuj.
Bjež, kad se sjetim ne da mi se više ni pisat...
I sjetim se onda kako sam ja ovo gledo, nako izjutra u sklopu onih dječijih programa ili čega već. Sjećam se da sam u periodu gledanja ove serije obavezno imo natrpane džepove svakojakim glupostima, kofol detektivski.
A vrhunac utjecaja serije na mene su ostavili oni toki vokiji. To je bolan bio pojam u to doba. I imo ja vako jednu knjigu fizike, malo više usmjerena na praktičnu stranu fizike i eksperimente i štatijaznam. I dobro se sjećam da je tamo bio onaj telefon od čaša da se napravi, upustvo ono. I tako ja skontam da ću napravit taj ko telefon, i stvarno jesam. I stvarno se čuje. Ekvivalent tim toki vokijima jel.
Međutim, ja ne bih bio ja da sam na tom ostao. Skontam ja kako ja puno pričam s ovim jaranom, a on vako živio u zgradi prekoputa mene. I reko odoh ja napravit taj telefon pa da se nas dvojica povežemo, i kad nam je do priče, izađemo na balkon i ispričamo se. I haj što su nam zgrade bile udaljene nekih pedesetak metara, nego što je on živio na osmom spratu, a ja na jedanestom. Najteže bilo nać one čaše od pavlake, sačuvam jednu, dok se druga pojede, prvu izgubim ili bacim. A normalno ja sam taj projekat, kao i sve druge, radio u tajnosti. Pa ti nemoš reć nikom da uopšte čuvaš te čaše.
Elem, konačno ja to sve napravio i zovnem tog jarana da siđe ispred zgrade. Plan je bio da ja njemu jednu onu slušalicu spustim, svežem drugu kod sebe, onda on ode do kuće, spusti mi neki konac da ja to svežem, i onda on podigne na osmi sprat. I tako bismo mi pofino zaebali telekom. I počnem ja to njemu spuštat, čeka on dole, vidim ja puše vjetar i nosi onu čašu tamovamo. Skontam ja kako da prevaziđem i taj problem. I počnem ja to konačno više spuštat, kad ovaj jedan đubre jedno, s četvrtog, vidio nas da to radimo i samo uzeo makaze i cvicnu ono. Eto kad je neko ono đubre, dabili đubre jedno. Nikakve on koristi ni štete nije imo od tog, al daj ono da usere drugim. Haj što mi nikad nije bio drag, nego mi je uvijek bio nekakav odbojan i gadan. Fuj.
Bjež, kad se sjetim ne da mi se više ni pisat...
понедељак, 5. новембар 2012.
o reklamama...
Ko o čemu, ja o reklamama i žemskim (sisama).
Zanimljivo je koliko se ja zanimam tim marketingom, a ni ne gledam televiziju. Ja gledam televiziju samo kad odem u goste. Ili recimo kad sam negdje vani, ono izađemo svi u kafanu neku, i ima televizija, i onda ja gledam dok oni meni nešta bitno pričaju. Ili vako kad se vraćam kući, pa zastanem kod nekog ko živi u prizemlju i ono nema navučene roletne, pa malo sa njim šmekam šta ima na televizoru. Dok me ne skonta.
Elem, pade mi napamet, zašto nikad ja nisam u reklamama. Ja sam uvijek konto da oni nafataju nako raje sa ulice, pa da im eto idu snimat reklamu. I vazda se pito kako nikad po mene ne dođu.
Nego nije to ni bitno, kolko je bitno što mi pade napamet kako su uvijek oni ljudi u reklamama kreteni. Baš ono - kreteni.
Koji moraš bit glupan da ovako oblačiš cipele...
Koliko puta vam se desilo da kao glupan skakućete dok oblačite svoje omiljene cipele? Možda je vrijeme da kupite nove cipele. Ako kupite naše cipele, aj kju će vam porasti za 2 puta od broja cipela. A ako nazovte oma, vaš aj kju će se uvećati za 4 puta uz specijalne pape zapokući.
Koliko puta vam se desilo da otvorite policu u kojoj su nabacane posude i sve vam počne ispadati? Ajde razmislite još jednom. Nazovite odmah i naručite vašu treću ruku. A ako nazovete odmah, dobićete četvrtu ruku potpuno besplatno. Posude koje ispadaju će postati stvar prošlosti!
Da li imate neko dijete koje joj pravi psine po kući, ili možda imate domaće? A možda ste samo neuredni. U svakom slučaju nazovite odmah i naručite set od 65 posuda, koje sve stoje jedna u drugoj plus 4 tave. A ako nazovete dvaput, dobićete i 2 pretis lonca potpuno besplatno!
Koliko puta vam se desilo da vaše malo crnče prospe mlijeko? Da li mislite vaše crnče slučajno prosipa mlijeko koje je sasvim slučajno bijele boje? Ako vam je dosta rasizma i vašeg crnčeta koje se iživljava na svemu što bijelo, pozovite odmah i zamjenite ga bijelim djetetom! A ako nazovete odmah, vaše crnče ćemo poslati u lokalni geto. Neka crna djeca postanu dio prošlosti!
Koliko puta vam se desilo da rodite glupu djecu koja ne znaju obaviti najosnovnije radnje kao što je sipanje mlijeka u čašu dok drugo dijete čeka na isto? Kupite mlijeko u kocki kako vaša glupa djeca ne bi prosipala isto. A ako nazovete odmah, dobijate kravu besplatno!
Da li i vašem djetetu ruke služe za ukras? Nazovite odmah i naručite dijete koje ima funkcionalne ruke. Ako nazovete odmah, dobićete i rezervne dijelove za vaše dijete, potpuno besplatno!
Koliko puta vam se desilo ovo? Pozovite odmah i mi ćemo vam dati diplomu građevinskog fakulteta s kojom ćete s lakoćom da odmotavate vaše dekice jednostavno i efikasno. A ako nazovete odmah, dobićete i diplomu arhitektonskog fakulteta potpuno besplatno, tako da ćete sami moći planirati kako smotati i odmotati vašu omiljenu dekicu. Pozovite i požurite iskoristiti ovu specijalnu ponudu koja traje još samo danas!
Sigurno vam je dosta folije koju ne znate odmotati jer ste u reklami i morate se praviti smotani. Vrijeme je da počnete odmotavati foliju iz udobnosti vašeg doma. Pozovite odmah i kupite svoj vlastiti dom. A ako nazovete odmah, u ovoj specijalnoj ponudi, dobićete kamp prikolicu za pola cijene vašeg novog vlastitog doma. Tako se uvijek možete osjećati kao doma, čak i kad niste doma!
Da li sječete luk ovako? Nazovite nas i uhvatite se nečeg pametnijeg, jer cjepanje luka očigledno nije za vas! A ako nazovete još jednom, samo u ovoj specijalnoj ponudi, radićete nešto pametnije čak dva puta. Da, dobro ste čuli, zato nazovite odmah!
Koliko ste puta sebe pokušali posuti nečim crnim i niste uspjeli? Čak ni mi nemamo rješenje za vas. Ali nas nazovite! Nazovite nas odmah, jer ako nas nazovete odmah, vaš idući poziv će biti potpuno besplatan!
Da li vam se dešava ovo? Možda je vrijeme da pomjerite vašu desnu ruku više prema tavi, odmah sada, potpuno besplatno! A ako nazo... nema potrebe da zovete!
Da li vaše dijete jede kao seljak? Da li se bezobrazno razbacuje kečapom i senfom? Nazovite odmah i naručite egzorcistu i istjerajte đavla iz vašeg djeteta odmah. I ne, to nije sve, ako nazovete odmah, dobićete kanticu kečapa, potpuno besplatno!
Dobro je neko reko, ove televizijske reklame rješavaju probleme koje nijedna normalna osoba nema.
Zanimljivo je koliko se ja zanimam tim marketingom, a ni ne gledam televiziju. Ja gledam televiziju samo kad odem u goste. Ili recimo kad sam negdje vani, ono izađemo svi u kafanu neku, i ima televizija, i onda ja gledam dok oni meni nešta bitno pričaju. Ili vako kad se vraćam kući, pa zastanem kod nekog ko živi u prizemlju i ono nema navučene roletne, pa malo sa njim šmekam šta ima na televizoru. Dok me ne skonta.
Elem, pade mi napamet, zašto nikad ja nisam u reklamama. Ja sam uvijek konto da oni nafataju nako raje sa ulice, pa da im eto idu snimat reklamu. I vazda se pito kako nikad po mene ne dođu.
Nego nije to ni bitno, kolko je bitno što mi pade napamet kako su uvijek oni ljudi u reklamama kreteni. Baš ono - kreteni.
Koji moraš bit glupan da ovako oblačiš cipele...
Koliko puta vam se desilo da otvorite policu u kojoj su nabacane posude i sve vam počne ispadati? Ajde razmislite još jednom. Nazovite odmah i naručite vašu treću ruku. A ako nazovete odmah, dobićete četvrtu ruku potpuno besplatno. Posude koje ispadaju će postati stvar prošlosti!
Da li imate neko dijete koje joj pravi psine po kući, ili možda imate domaće? A možda ste samo neuredni. U svakom slučaju nazovite odmah i naručite set od 65 posuda, koje sve stoje jedna u drugoj plus 4 tave. A ako nazovete dvaput, dobićete i 2 pretis lonca potpuno besplatno!
Koliko puta vam se desilo da vaše malo crnče prospe mlijeko? Da li mislite vaše crnče slučajno prosipa mlijeko koje je sasvim slučajno bijele boje? Ako vam je dosta rasizma i vašeg crnčeta koje se iživljava na svemu što bijelo, pozovite odmah i zamjenite ga bijelim djetetom! A ako nazovete odmah, vaše crnče ćemo poslati u lokalni geto. Neka crna djeca postanu dio prošlosti!
Koliko puta vam se desilo da rodite glupu djecu koja ne znaju obaviti najosnovnije radnje kao što je sipanje mlijeka u čašu dok drugo dijete čeka na isto? Kupite mlijeko u kocki kako vaša glupa djeca ne bi prosipala isto. A ako nazovete odmah, dobijate kravu besplatno!
Da li i vašem djetetu ruke služe za ukras? Nazovite odmah i naručite dijete koje ima funkcionalne ruke. Ako nazovete odmah, dobićete i rezervne dijelove za vaše dijete, potpuno besplatno!
Koliko puta vam se desilo ovo? Pozovite odmah i mi ćemo vam dati diplomu građevinskog fakulteta s kojom ćete s lakoćom da odmotavate vaše dekice jednostavno i efikasno. A ako nazovete odmah, dobićete i diplomu arhitektonskog fakulteta potpuno besplatno, tako da ćete sami moći planirati kako smotati i odmotati vašu omiljenu dekicu. Pozovite i požurite iskoristiti ovu specijalnu ponudu koja traje još samo danas!
Sigurno vam je dosta folije koju ne znate odmotati jer ste u reklami i morate se praviti smotani. Vrijeme je da počnete odmotavati foliju iz udobnosti vašeg doma. Pozovite odmah i kupite svoj vlastiti dom. A ako nazovete odmah, u ovoj specijalnoj ponudi, dobićete kamp prikolicu za pola cijene vašeg novog vlastitog doma. Tako se uvijek možete osjećati kao doma, čak i kad niste doma!
Da li sječete luk ovako? Nazovite nas i uhvatite se nečeg pametnijeg, jer cjepanje luka očigledno nije za vas! A ako nazovete još jednom, samo u ovoj specijalnoj ponudi, radićete nešto pametnije čak dva puta. Da, dobro ste čuli, zato nazovite odmah!
Koliko ste puta sebe pokušali posuti nečim crnim i niste uspjeli? Čak ni mi nemamo rješenje za vas. Ali nas nazovite! Nazovite nas odmah, jer ako nas nazovete odmah, vaš idući poziv će biti potpuno besplatan!
Da li vam se dešava ovo? Možda je vrijeme da pomjerite vašu desnu ruku više prema tavi, odmah sada, potpuno besplatno! A ako nazo... nema potrebe da zovete!
Da li vaše dijete jede kao seljak? Da li se bezobrazno razbacuje kečapom i senfom? Nazovite odmah i naručite egzorcistu i istjerajte đavla iz vašeg djeteta odmah. I ne, to nije sve, ako nazovete odmah, dobićete kanticu kečapa, potpuno besplatno!
Dobro je neko reko, ove televizijske reklame rješavaju probleme koje nijedna normalna osoba nema.
Пријавите се на:
Постови (Atom)