Neki dan mi padne napamet ova serija i sve nešto nikako da se nakanim da je nađem. I haj reko odoh večeras, i traži i traži i jedva nađem. Sjećal se ko ovog?
I sjetim se onda kako sam ja ovo gledo, nako izjutra u sklopu onih dječijih programa ili čega već. Sjećam se da sam u periodu gledanja ove serije obavezno imo natrpane džepove svakojakim glupostima, kofol detektivski.
A vrhunac utjecaja serije na mene su ostavili oni toki vokiji. To je bolan bio pojam u to doba. I imo ja vako jednu knjigu fizike, malo više usmjerena na praktičnu stranu fizike i eksperimente i štatijaznam. I dobro se sjećam da je tamo bio onaj telefon od čaša da se napravi, upustvo ono. I tako ja skontam da ću napravit taj ko telefon, i stvarno jesam. I stvarno se čuje. Ekvivalent tim toki vokijima jel.
Međutim, ja ne bih bio ja da sam na tom ostao. Skontam ja kako ja puno pričam s ovim jaranom, a on vako živio u zgradi prekoputa mene. I reko odoh ja napravit taj telefon pa da se nas dvojica povežemo, i kad nam je do priče, izađemo na balkon i ispričamo se. I haj što su nam zgrade bile udaljene nekih pedesetak metara, nego što je on živio na osmom spratu, a ja na jedanestom. Najteže bilo nać one čaše od pavlake, sačuvam jednu, dok se druga pojede, prvu izgubim ili bacim. A normalno ja sam taj projekat, kao i sve druge, radio u tajnosti. Pa ti nemoš reć nikom da uopšte čuvaš te čaše.
Elem, konačno ja to sve napravio i zovnem tog jarana da siđe ispred zgrade. Plan je bio da ja njemu jednu onu slušalicu spustim, svežem drugu kod sebe, onda on ode do kuće, spusti mi neki konac da ja to svežem, i onda on podigne na osmi sprat. I tako bismo mi pofino zaebali telekom. I počnem ja to njemu spuštat, čeka on dole, vidim ja puše vjetar i nosi onu čašu tamovamo. Skontam ja kako da prevaziđem i taj problem. I počnem ja to konačno više spuštat, kad ovaj jedan đubre jedno, s četvrtog, vidio nas da to radimo i samo uzeo makaze i cvicnu ono. Eto kad je neko ono đubre, dabili đubre jedno. Nikakve on koristi ni štete nije imo od tog, al daj ono da usere drugim. Haj što mi nikad nije bio drag, nego mi je uvijek bio nekakav odbojan i gadan. Fuj.
Bjež, kad se sjetim ne da mi se više ni pisat...
Нема коментара:
Постави коментар