o modi... + bonus priča

Meni ako nešto ide na neku stvar onda je to moda. Haj mislim, hoće ljudi da su moderni i sve, i nema veze što nema nikakve logičke podloge u svemu tome. Ko da je ikad s ljudima i bilo. Nego što nikako ne kontam jes ko određuje šta je moderno, a šta nije. Ko određuje šta je trend, a šta nije. Trendseter?

Mene su vako imali poneki, hrabri, nazvat trendseterom. Trebalo mi je ihahaj vremena i vremena, godina i godina da skontam šta uopšte ta riječ znači. Ko kad nam je jezik nakaradan, a govornici istog su duhovna sirotinja, pa ono budu nešto oni tako prilagode neku stransku riječ i kofol ta ista sirotinja prekonoći postane pametna, a ono su i dalje zvono od ovce. Kad sam čuo ono stejdž i bekstejdž ja konto to neka nova dva svemirska broda iz najnovije sezone Star Treka (nije Star Trecka).Al nije bitno ovo sa jezikom nam, to je priča za sebe. Pa da se ja vratim na modu.

Kad nako pogledam svoj život retrospektivno, mogo bih ja komotno bit taj trendseter. Doduše nije to planski, al eto. Recimo onomad nekad, pa ima tome i nekolke godina, nađem ja materine avijatičarke. I noso ih ja vako, ne često, al ponekad. I hodaš ono ulicom, odjednom te svi blijedo gledaju. Ko divi onog papka, šta mu je no na glavi. Iduće godine odjednom avijatičarke postale modni trend, ko ih nema, papak je. Meni više i dodijale. A usput ih i slomio.
I u potrazi za novim nađem kod Majke mi od Tetke naočale. Ono prave one za plaže. Kupila ona jednom tih naočala, nekolke komada i nosala ona to tako. I ha je ona ošla u Švecku ja uzeo sebi taj jedan komad. Elem, nosio ja njih, isto svi te gledaju ko majmuna. Ono gledaju te i kontaju divi ovog ukro naočale od tetke. Još nako imale ko neki pseudotigričastoleopardski uzorak na sebi. Još smeđe bile. Heeej, zamisli neko proizvodi nešta smeđe. Nema gore boje. Kako no na šatrovačkom se kaže smeđe boje?
Ha ha. Ha. Niste to očekivali.

I haj, to s naočalama i nekako jerbo sam ja ionako ćorav pa ne mogu dugo bez ovih svojijeh orginalnih naočala. Izdevera se nekako.

Prije toga nosio one kundure ko one neke ko pape. I sve me ljudi zaebavali da sam pemzioner jer nosim te penzija cipele/pape. Ko one zepice eto. Prvo sam imo one neke prave hipsterske ko šarene ko nešta tako. Onda sam nakon jedno par mjeseci skonto da sam se dobro zaebo oko njih jer su mi vako za pola broja bile male. A pošto ja puno hodakam, ja moram imat iznimno udobnu obuću. I tako ja njih privremeno penzionišem. Kasnije kupim na taj fazon, samo ko brušena koža i sive. Tom Tejlor. E tek sam tad bio penzioner. Jedino mi vokri bi što ne uzeh dvoje, kako su dobre bile. Al hej, odjednom to postalo ubermegapopularno, ko ne nosi taj je derpe i slične priče. Odjednom eto.

Nekad vako prije nekolke godina isto sebi kupim ušanku. A ušanka sila kad zazimi ono ujutru, mene libo libido. Ja ništa ne osjetim. Još je ja nosio s onim klapnama nagore. Pa to izgleda ko šubara. A oni naš narod, go seljak, gleda. Pa ko da govno nosim na glavi, a ne zimsku kapu. Čak mi je ovaj jedan dobacivo nešta na ulici, nešta u vezi Rusa ovo ono (nas i Rusa trista miliona!). Ove prošle zime imam šta i vidjet, svaki džiber nosi jednu. I haj što nose, nek nose, nego bolan sve oni sa one jedne stanice, pored koje sam svaki dan prolazio, a koji su me gledali ko da nosim rakuna na glavi. I sad svi oni nose te iste kape. Mrtvi ladni.

I bilo tako tih ihahaj situacija, ko će bolan to sve popamtit. Nešta ja skontam, svi me blijedo gledaju, i onda godinu ili dvije kasnije odjednom ljudi ludi za tim nečim. Pravi sam čoek ispred svog vremena.
I haj da je samo s oblačanjem tako, nego sa svim i svačim.

Recimo ja počo slušat Laku kad niko živ nije znao za njeg. Mater mu rođena nije znala da pjeva. Sve ja slao raji, ma svi ono, joj eno ga opet nešta dosadno smislio, dosadnjaković bla bla. Godinu kasnije odjednom Laka planetarna zvijezda, na Tajlandu ga slušaju. Ma goni.

Ili oni iz Cazina recimo. Ja ono gledo, pa haman kad se pojavilo. A još nisam iz Krajine (al imam famelije tamo). I ja sve šalji ljudima, vid jes šega, divi jes dobro, ovo ono. Svi su u fazonu haj ne seri. Ne prođe puno, odjednom ti isti ljudi meni šalju nazad iste one klipove što sam ja njima slao uz komentare divi šege, pišno sam se u gaće (šta će mi mama reć). I tako to.

Pa Žužulina. Niko ti nju isprva nije čito. I ha sam je ja dodo u favorite, eto ti raje, svi odjednom čitaju njene postove. Omiljena blogerka postala. S oba Halida bila, s Brenom bila. I evo sad favorit ovom, favorit onom... sve dole do Krajine...

Pa bolan onu pjesmu Karabaja, kad ikad sam ja to slušo. Sjećam se ja uzmem onaj vokmen, uturim onu žutu kasetu i slušaj. A svidjela se meni pjesma ono pravo. I sad kofol bi ja da ja nju mogu slušat i mimo vokmena jel. I nejma druge nego da je naučiš napamet. A onaj tekst nemoš nafatat. Još sam ja ono ekspert za mishrd liriks. I ja ti vako fino iskinem jednu dvolisnicu i onaj vokmen i sjedi i piši tekst. Riječ po riječ, pa vraćaj nazad ono, premotavaj, zapisuj, ispravljaj. Otišlo vremena i vremena. Sad sve zguglaš u sekundi. Da ne spominjem da sam fulio dobar dio teksta. Al nije to ni bitno, nego bolan dođe mi neko prije par godine i kaže čuj im nove pjesme. Pjesma stara ko moj vokmen. Sonijev bio...

Pa onaj ajtjuns. U doba kad se još slušala muzika preko kompa, kad su brzi i neograničeni interneti bili u domenu mašte (ili makar van dometa džepa), ja slušo muziku preko vinampa. I skužim ja nedugo kasnije da ima ajtjuns koji je nako baš bio dobar. Govorim drugim ljudima, ma ne mogu se načudit koji sam ja seljak čoik i kako mogu s onim deverat. Nije prošlo dugo eto ti sveijednog stručnjaka sa makovima, ajfonima, ajpedima, ajvarima dok u pozadini svira ajtjuns.

Al haj sve i to, nego što me onaj gango nervira. Onaj korejski. Ja volim hercegovačku gangu. Al nije to ni bitno. Odjednom je on kao neko otkriće, odjednom su svi ludi i zainteresovani za korejsku muziku. Kad sam ja ljudima pokazivo Epaksu, istinskog kralja korejske muzičke scene, ljudi prestajali komunicirat s menom. Ko đeš ba ovo slušat, koji si ti hrzus. Prekidali razgovore i komunikacije sa mnom. Čoek prodo preko milion kaseta. Da, da, onih radio kaseta. Eto kad je on bio popularan. I sad isti ti meni našli seruckat o nakom Psaju, kofol on neki faktor bla bla.


Zipa kralja...

Vaj em si ej na korejski način i moj lični favorit monki međi'...



Gleaj mu reklame čoeče, ja bih ovo kupio a i ne treba mi. Možda bih doduše prsko ljude s ovim...










Danas ne samo da su bili svi ljubazni ovi predstavnici birokratije, nego su mi još i izašli u susret kad god su stigli. Ja još vamo pripremio čitavu salvu psovki, uvreda i ostalih ružnih riječi i na kraju sve propade u vodu. Još se ba fino ispričasmo. I nasmijasmo se hej...

o privatnim porukama...

Konačno sam uspio instalirat stari emesen i mlogo sam srećan zbog toga. A možda i što jedem onog sira stalno...

Pa eto da podjelim. Da ne bude ja uvijek neki namčor, meni sve smeta, ja samo kukam...


Nego sam skonto da je ovdje plaho bezveze što nejma onih privatnih poruka. Baš mi to nešta fali. Nekad bih vako šta brzinski priupito nekog, a ne da mi se dodavat hin po emesenovima, skajpovima, fejsbucima, tviterima, džemajlovima, mobitelima i inim sredstvima komuniciranja koja koristim. Treba pisat ovoj administraciji da nam to upale. Bolje to nego ona glupa guglo zarada od koje nejma para, mogu vam to garantovat.

Neki dan baš odem na onaj stari blog i pođem nešta rovit po onim privatnim porukama, ko nešta ja tražio šta li, više se i ne sjećam. Pa majko draga tamo nema čega nema. I haj što nema čega nema, al kad sad vidim sve silne bezobrašćine što su mi slali, vako finom i neiskvarenom momku, pa ja se namah počmem crvenit mjesto njih.

I u moru tih poruka naiđem neku od Žužuline. Ja znam vas sad kopka šta je to ona meni pisala, kakve bezobraštine su to bile i perverzije. E neću da vam kažem. Eto, pa se pojedite od muke. Ja sam gospodin čoek, diskretan momak. Elem, sad kad no čitam, šega me neka spopade.

U neke dvije ipo godine, od kojih barem godinu nisam ništa pošteno i konkretno napiso, stigo sam razmjenit nekih 3 - 3,5 hiljade privatnih poruka. Tačno se čovjek zapita koji besposličar moraš bit za tako što. Jedino što je nako zanimljivo jes da su se meni ljudi uglavnom prvi javljali (ko sad ja ono popularan) a još se nisam furo na onaj seljački ponos*. I sad ja uzmem no čitat, kao retrospektralno jel. I gledam i skontam da pojma nemam ko su oni ljudi s kojima sam ja nolko trabunjo. Eto što sam Žužulinu prepozno i još njih par vako, s vrha, ovo ostalo, pojma nemam. Ono kad se malo dublje zaroviš u ono, naka imena, nake priče, nešta. A pola ih vako nejma bloga, pa ti onda kontaj šta i kako. Možda bi me blog i asociro nanešta, al jok.


Eee, jeste vi primjetili kod one naše cinične romantičarke onaj sa strane ono nešta, kao da joj postaviš pitanje. Nešto mi danas pade napamet, ja jednom njoj nešta napiso, nešta je pito ili sam nešta izjavio. I nikad mi nije odgovorila na to. To ko ono postavi ti pitanje, al nigdje ne piše da ćeš dobit odgovor. Još piše da upisivanje imejla nije obavezno. I onda ona kaže ja trolam. Koji besklinac majko draga...

*seljački ponos je jedan moj bivši jaro definiso ko ono kad se ti ne bi nekom prvi javio da pričate jer... pa i nema nekog pametnog i konkretno razloga što mimo tog seljačkog ponosa...

o teorijama zavjere...

Ko ode kod Žužuline (koja sad sjedi kući i duri se ^^) na blog može vidjet jedan poluzanimljiv post o nekom fanatiku koji priča teorije zavjere.
Ja nisam ljubitelj teorija zavjere, mada se one nameću kao logična pojava u društvu. Nekim logičkim razmišljanjem i povezivanjem nekih opštepoznatih činjenica moguće je ukazat na postojanje istih, a na čemu se zapravo zasniva moje uvjerenje o postojanju istih. Konkretnih dokaza u vidu nakih knjiga/internet stranica/videa s jutuba neću mećat, jer neće bit ni potrebni. Osim što nisu potrebni u ovoj mojoj priči, ne smatram ih ni nešto puno relevantnijim od sebe. Uostalom kako je to Mel Gibson jednom dobro rekao da se dobra zavjera i ne može dokazati, jer da može, onda ne bi bila zavjera. Barem ne dobra. Ili tako nešto...

Ja nisam za sve te teorije zavjere, ali nešto razmišljam. Ako je legitimno i društveno prihvatljivo razmišljanje da postoji međunarodna organizovana grupa ljudi koja svjesno radi neka dobra djela čovječanstvu bez obzira na naciju, spol, rasu bla bla, recimo Crveni križ ili oni doktori što igraju igre bez granica, zašto je onda nevjerovatno da postoji suprotnost tome. Zašto je toliko nevjerovatno da postoji neka međunarodna organizovana grupa ljudi koja svjesno radi neka loša djela čovječanstvu bez obzira na naciju, spol, rasu bla bla, recimo Masoni ili Slobodni stolari ili kojeveć organizacije imaju.
Evo recimo primjer mafijaša. Oni su međunarodne organizovane grupe ljudi koje često imaju više moći, resursa i sredstava nego države u kojima djeluju. Svi vjeruju u postojanje organizovanog kriminala koji je udružen radi činjenja loših dijela, ali ako neko kaže da bi mogli postojati organizovani utjecajni ljudi koji su udruženi radi činjenja loših dijela, onda odjednom to sve pada u vodu. Mene u jednu ruku divi taj ljudski optimizam i razmišljanje da tamo negdje nema niko zao. A u drugu ruku me plaši, jel moguće da su ljudi toliko naivni.

Nadalje, pretpostavka je da su među tim masonima (eto nek su masoni ta neka zla organizacija) uglavnom uspješni ljudi. A da bi čovjek bio dobro uspješan, na nekom svjetskom nivou, osim što mora biti dobro vrijedan, mora biti i mrvicu pametniji od prosječnog čojeka. Po mojoj skromnoj procjeni, takvi ljudi bi trebali imati (visoko) iznadprosječan koeficijent inteligencije.
Ako uzmem u obzir pisanje ljudi na ovom blogu kako su drugi ljudi glupi, možemo vidjet da ljude (blogere) prilično iritiraju drugi ljudi za koje oni smatraju da su gluplji od njih. Od tog što slušaju narodnu muziku pa nas nerviraju, do tog kako se grle nasred ulice do tog što su simpli babe. Pritom treba uzet u obzir da ljudi koji piskaraju na blogu imaju, po mojoj skromnoj procjeni, prosječan koeficijent inteligencije (u vrh glave da neko ima blago iznadprosječan). I sva ta priča kako bi uradili ovo ili ono bi se moglo komotno protumačit da bi ljudi s bloga vjerovatno to sve i uradili samo kad bi imali prilike. Barem kad bi se našli u društvu ljudi sa sličnim uvjerenjima i kad bi imali mogućnosti. O tom neću trunit, to je i naučno dokazano uostalom.

Eh sad zamislimo te Mansone i njihove članove tamo. Mahom pametniji, uspješniji i inteligentniji ljudi. Na većinu ljudske populacije gledaju kao na gluplju od njih. A historija je pokazala da su uspješni ljudi mahom bili sputavani od društva, na ovaj ili onaj način. Od tog da su ih mlatili u školi jer su bile ćore do dobacivanja na ulici tipa pisac, napišel se šta i štas to ti lafo načitan. Ljudi koji su na taj način odbačeni od društva logično je da će osjećati animozitet prema istom (eto im motiva). Isto ko što će i osjećat privrženost nekom društvu koje ih prihvaća baš zbog toga što su vrijedni, uporni, radišni i tako to. I to ne bilo kakvo društvo, nego društvo njemu sličnih osoba sa mnogo mogućnosti (eto im prilike).

Uzimajući sve to u obzir nije teško povjerovati da tamo (ili ovdje?) stvarno postoji neko međunarodno organizovano društvo ljudi sa nekim zlim namjerama usmjerenim na ostatak čovječanstva. Ako bi neka blogerka sve babe protjerala u Mordor ili ako bi neki bloger gurno svakog mini nabildanog krkana koji davi svoju šmizlu od djevojke u obližnju kanalizaciju, zašto onda tamo neki uspješan čovjek kojeg su maltretirali pola života kojekakvi glupani ne bi turio malo mononatrijevog glutaminata u njihovo omiljeno jelo i time im suptilo štetu nanio. Pogotovo još kad se nađe u društvu istomišljenika koji ne samo da ga podržavaju u takvim djelatnostima i razmišljanjima, nego ga i potiču na iste.


S druge strane je sasvim drugi par (lakiranih) cipela što je priča o Masonima i inim organizacijama postala stvar mode, pa je sad odjednom svak stručnjak i za masone i lože i običaje i pozdrave i tajne simbole i javne simbole i štasvene. Mislim, svi trabunjaju o tom, i onda odu da ručaju ručak sa samo žličicom vegetom koja ima legendarnih 15% mononatrijevog glutaminata.

o roštilju...

Ja prvo kad dođem na ovaj blog vidim ko je šta novo piso. Pa onda vidim jel ko šta meni piso. I vidim kod Žužuline zanimljiv post i pođem joj pisat komentar i skontam da je predug i da bih komotno mogo napisat post povodom toga. Ali će taj post bit objavljen nekad kasnije jer imam nešto drugo da napišem.
Životinjoljupci i vegetarijanci mogu komotno stat čitat ovdje. A i oni što ne gledaju slike na mom blogu, jer će ovo biti jedan ženskasti post sa puno slika.

Eh, za sve ostale, da ja vama ispričam đe sam ja bio danas i šta sam radio. Ošli mi jutros, kad radni svijet ide na poso (radni smo i mi, da se razumijemo) malo da roštiljamo. Ošli kod ovog jare u šumu, nas 15 bar je bilo. Za razliku od ovih prethodnih postova, ovaj put sam ponešto i usliko. Ja ne volim slikat jer slika nikad ne uspije ko što bih ja volio.

Elem, ovo je ulaz u šumu.

I unišli mi tamo u šumu i vako malo hodaš po šumi, i onda nas je tu čeko sto i roštilj. Za razliku od većine ljudi koje ja znam, ja nisam ljubitelj roštiljanja. Ko će bolan ljeti pored one vatre stajat i nešta prevrtat one ćevope. Ne znaš kome je gore, tebi il nom ćevopu. I baš zato što to meni i nije neki fol i zanimacija, mene jaran zaduži da ja budem glavni i odgovorni. I ja, zbog specifičnosti situacije, nisam mogao to da odbijem i pristanem jel. I skontam ja kad ja već radim nešto što mi se i ne radi baš, što ja usput ne bih zaebavo ljude. Mislim, radio bih ja to svejedno, al sad sam kao imao opravdanje.

Evo moje radno mjesto.
(ovaj je roštilj vako sazidan usred šume)

Moje radno mjesto malo izbliza. Ova sjena je moja glava i imo sam šešir na glavi (što ne znači da mi nije velika glova jorane [ja danas nešta sjedim i govorim ovom jednom jorane i sjetim se one blentave Žužuline, to mi je od nje prešlo garant]).

A ovo je pogled s mog radnog mjesta. Divan pogled.

A ovo je moje radno mjesto iz midžet perspektive.

A ovo je moje radno mjesto iz moje perspektive. Paprika je bila glavna. Niko je živ nije tako.

A ovo je iz blogerske perspektive (moje radno mjesto jel).

Naprimjer ovo je moja obuća za koju mater tvrdi da su u pitanju lakirane cipele. Ja govorim da je ovo ništa drugo nego parče tena. Al pošto mater uvijek zna najbolje, onda su ovo sigurno lakirane cipele, taman i da nisu. I ja sam u njima u šumu išo. Ovdje su ko još i dobre bile kako sam ih uhelaćio poslije.

Ćevape nisam sliko jer nisu ni bili zanimljivi.



Ono što je bilo zanimljivo i što sam sliko je bilo janje.

Još je bilo zanimljivo paljenje vatre usred šume. Mislim, jes to privatna šuma i sve, al ono, našli smo đe ćemo roštiljat.
Ipak, nismo mi toliko glupi. Imali smo spreman aparat za gašenje požara.

Kanader jarane. Nemoš roštilj s ovim ugasit, a ne šumu. Al eto. Meni je sve to bilo šega, pa mi i nije pretjerano smetalo. Pa makar i po cijenu da izgorimo i roštilj, i mi, i šuma i po Bosne s nama.

Elem, skontali oni, pošto meni ni to nije zanimljivo, da ja vrćam ovaj ražanj. Mislim, mogu ja pojest njega, nije meni mrsko, al stvarno i nisam neki stručnjak u okretanju ražnja. Al opet, zbog specifičnosti situacije, nisam mogo odbit. I nako eto, bilo je zanimljivo isprva. Ko da voziš kakav avion ili brod. A kasnije je ko da voziš avion ili brod ukrug. Ko ono glupavo pašče kad sebi ganja rep. Otprilike takav osjećaj.

Eto ga na početku svog puta u vječna lovišta.

Sve vako razgleda okolo šta ima i ko će je sve jest.

Evo jedna iz perspektive mog novog radnog mjesta (unaprijeđen sam totalno).

Evo jedna iz perspektive mog novog radnog mjesta (unaprijeđen sam totalno) samo ovaj put iz perspektive blogera. I ovdje ima lopata lijevo. Ona služi da se može janje mlatnut po glavi ako mu slučajno padne napamet bilo kakav vid oživljavanja ili pobune i otpora.

Ovo sam uspio uslikat kad je janje probalo pobjeć al stukli smo ga lopatom, pa je ipak ostalo na kolcu.

Opet ja malo vrćam ovo, naravno iz blogerske perspektive. Ovdje se fino može vidjet kontrast izmeđ prljavog i čistog dijela moje obuće.

Malo šumskog ambijenta. Ono tam bijelo je mostić koji ide preko potoka. Probo sam uslikat i mostić iz normalne i blogerske perspektive. I nisam baš uspio.

Al sam usliko nakav izvor vode koji je nako malo sređen i uređen (iz blogerske perspektive ofkors).

Ko nakav balvan nešta, al ko preko ovog se isto može preć preko potoka.

Totalno isti balvan, ovaj put pokoren od strane moje imperijalističkoblogerske čizme tiranije. Jelde jes totalno drugačija ova blogerska perspektiva.

Ovo su kao stepenice kojim se silazi u ovu šumu.

Mada mislim da se ovdje gore baš i ne vidi jasno da su to stepenice. Na ovim dvjema slikama ispod, ove iz blogerske perspektive, izgleda vam sigurno puno jasnije.

 
Recimo na ovoj gore. A i na ovoj dole isto. Valjda vam je sad jasnije da su to stepenice. Nekako se na ove dvije slike jasno nazire ta forma i struktura stepenica.

Ko da gledam da niko živ ne može pogodit šta je na ovoj slici dole. Kontate vi sad šta li bi ovo moglo bit. Moglo bi bit svašta jelde?

He he, evo sad je sve jasnije na ovoj slici ispod. Svima je jasno da je to nakav uzgajamjagodezenfengšui vrt.

Kontam mogo bi se organizovat neki kvit za blogere. Naprimjer bude pitanje šta je ovo na slici?

I onda ljudi pogađaju šta bi ovo moglo bit jel. I nakon određenog broja pokušaja davanja tačnih odgovora ja kažem koji je bio najbliži tačnom i ponudim tačan.
 Tačan odgovor je ovo...

Kasnije smo pošli kući i usput sreli jednu mačku. I ta mačka kad ja namirisala meso je tolko mjaukala i tražila da i njoj damo. I nije problem dat toj mački mesa, bilo ga je. Nego je problem što njoj nikad nije dosta. Isto rupa bez dna. A da ne pričam što je bila dosadna pravo. Sve kofol eto njoj i nije do mesa al mjauče, ko eto došla ona da se druži s nama. Pa kofol hoće da je maziš, a kad nea mesa ne da prić sebi, pa nešta ti se oko nogu vrzma. Mene to pravo nervira. Šta mi se iko ima oko nogu vrzmat. I eto sve ko ona raja s nama. I kad je skontala da neće dobit više mesa nego što je ona planirala, onda je počela skakat po stolu. A što je pravo zanimljivo je bila scena kad eto ona se penje na klupicu i kao nju ne zanima meso uopšte, ona je naša raja, došla malo da posjedi s nama. I pušta ona sve da je se mazi, a vidiš da krajičkom oka gleda ono meso. I eto kao ode ona ima nekog posla, i sasvim slučajno je pošla u pravcu onog mesa. I ko samo da ona proviri šta ima tu, nije da to njoj treba. Sreća pa je ona satara bila blizu. Eto slike mace, al je vi garant i ne primjetite na slici.

Pogledajte ponovo.

Simpatična je, nema šta.

Eto i mesa malo za gladne oči. A za gladni želudac se snađite neđe drugo.

Ovdje ona plazi jezik.

Mada svi znamo ko se zadnji smije ha ha ha.


E sad se vi pitate šta je 15 ljudi pojelo kad ima volko mesa? E pa skrolajte na onaj početak posta đe piše da sam ja njih sve zaebo (nisam baš sve sam ja, malo su mi i oni pomogli). Najavio taj jaran da će bit roštilj i to se svi spremili da jedu. Nako kršni momci. Više vole na kašiku, al nije im mrsko ni janje.
Kad je bila ona prva faza roštilja napeko ja njima ćevopa kolko sam ikad mogo. I to se jelo i jelo. Pa im onda napeko piletine kolko sam ikad mogo. Još je nako fino reširo. I oni jeli i jeli. I kad je došlo vrijeme da se jede ovca niko ne može jer su se svi najeli. Ja levata majko mila.
I unatoč tome što su oni ispojedali tih ćevapa i piletine, nađu oni snage za još malo. Ono nazor ako treba. Došli ljudi zbog ražnja, ćevopa mogu uvijek jest. I uzeli mi (čitaj moja malenkost) skidat onog janjca s kolca. Meni bilo zanimljivo, osjećo sam se ko mesar. I kako smo mi to skidali, prvo one neke koščate strukture skidali, tipa rebaraca i štatijaznam. Uglavnom ono gdje i nema mesa nešto. I kako smo mi skidali ono, oni sebi to drito na tanjir. Isto lešinari. Ja vamo ko čoek fino skidam onu krtinu i lagano ćopkam. I dok smo mi završili sa skidanjem toga oni završili s jelom. I taman mi tad nekad onu punu tepsiju krtine pred njih. A njima oči gladne. Kofol ono pošlo još da jede, al ne može. Kad oči kažu janje, želudac kaže dobrojebaohanimalo. Haj što su levati jednom ispali, nego još i drugi put.

Ja šta ću ponesem malo i svojim. Nek i oni nešta bace pristojno u kljun i jedu ko ljudi. Ha ja.

I konačno više pošli kući.

Znam, i vi sad kontate jel vo Milica bila s menom. Ne, nije. Bila je duhovno, pomislio sam na nju kad sam ovo usliko.

Inače su možda ove slike mutne i tako to. Skonto sam nekad kasno da mi je mobitel, ono što se slika, umeljan janjetinom.

o starim postovima... + poklon čitateljima - uradi sam: kako popraviti frižider

Ibra k'dibra, iliti u narodu poznatije kao abra kadabra, bi na aramejskom značilo stvaram govorom. Govorim pismom, odnosno pišem. Što sve implicira da ja stvaram pisanjem.

Večeras pišem svoj 104. post na ovom blogu. Gledam ovaj prethodni, na njem sam zabilježio 429 zapisa i imo oko 70000 posjeta. Uzimajući u obzir da na istom ne pišem već pola godine haman, negdje mi je u prosjeku dolazilo 100 ljudi na blog. Sad vi čitate ovo i kontate, pa jarane ovaj je neki prava faca u svijetu bloga (a garant i šire). I da vam kažem iskreno, dobro vi to kontate.

E sad da sam ja kojim slučajem naplaćivo ljudima što mi čitaju blog, đe bi mi kraj bio. Mada, u konačnici, svo to piskaranje se meni dobro isplatilo.
Prethodna dva ili tri bloga, jer se više i ne sjećam koliko sam ih tačno imao, su isto imale popriličan broj postova. Dalo bi se zaključit da ja mogu poprilično puno piskarat. Ili što bi naš narod reko, mogu da serem.


Iako to nisam prije radio, a imao sam priliku, danas sam gledao neke svoje prijašnje postove. Posebno ove na današnji dan. I dok sam malo žrvnjo po tim postovima nađem jedan...

- Upravo je nešto roknulo vani. Ja odem da provjerim šta je, kad nema ništa. Vratim se nazad, kad opet roknu nešto. Onda čujem policijsku sirenu nakratko. Pa sam se malo lud pravio. Pa čujem neko auto, skoknem do prozora kad ono policija. I evo ih sa sad u mojoj ulici nešta rade, a ja ne vidim šta. I otprilike je sad došlo još jedno policijsko auto. Sad je neko malo i puco. Evo i vatrogasci došli. Meščini da nije ništa bitno. -

... i nađem ja taj jedan zapis iz rubrike uradi sam, pa ću po uzoru na Žužulinu, objavit jedan dežavi post.

22.01.2011.

uradi sam: kako popraviti frižider...

Svima nama se bar jednom desilo da poželimo nešto izvadit iz friždera, i taman kad posegnemo za vratima frižidera, ta ista vrata nam ostanu u ruci (ako ste malo snažniji) ili ta ista vrata otpadnu (ako niste malo snažniji) ili ta ista vrata (ot)padnu vama na nogu (ako niste malo snažniji, al ste zato peh).
Šta u tim trenucima uradit?

Odgovor je jednostavan. Popraviti frižider!

Kako?
E tu je isto odgovor jednostavan, ali je izvedba malo teža.



S obzirom da je ovo čest problem, i s obzirom da su ljudi mahom neozbiljno shvatali predmete tehničkog i domaćinstva u osnovnoj (ja nisam jedan od njih), ja ću probat u kratkim crtama objasnit kako riješit problem sa frižiderom.
Dakle, prvo je bitno identifikovati problem. U ovom kratkom navodilu, osvrnut ću se na svoj problem, iako je ovaj ključ rješenja primjenjiv u 97% slučajeva kada se pokvari frižider. Ako pak ne pomogne ovo na mom blogu, onda zovite majstora.
Dakle, prvo se problem uoči. U mom slučaju su vrata otpala. Dalje se mora vizualizirati rješenje problema u glavi. Treće, mora se sprovest to što se naumilo.

Ja sam prvo probo rukama da ono naštimam, da vratim kako je i bilo. I to nekad i može upalit. Međutim, sad nije moglo, pa su po ponovnom otvaranju vrata otpala. Svaki dobar uradisammajstor će posegnut za vlastitom kutijom alata. Kutija alata mora sadržavati sljedeće: papagajke, kombinirke, 3 krstasta šarafcigera različitih veličina, 3 ravna šarafcigera običnih veličina, 4 šarafcigera koja su zahrđala (inače se ne upotrebljavaju, samo da kutija izgleda punija), bateriju (svjetiljku) koja po pravilo ne bi trebala da radi, čekić, izolir traka, mala kutija sa šarafima i maticama raznih veličina i oblika (sve one što skinete od nekud, a ne bacite jer će vam jednog dana zatrebat), 7 francuskih ključeva (veličina po želji) i njegovo veličanstvo, kralja među alatima - selotejp.*

* Prema američkim standardima uradisammajstora kutija sa alatom mora sadržavati i neku vrstu bušilice, dok pak po evropskim standardima uradisammajstora kutija sa alatom ne mora sadržavati neku vrstu bušulice. Standardi uradisammajstora sa Balkana su specifični po tome što ne propisuju striktno posjedovanje bušilice, ali na to gledaju kao pozitivan čin. Dakle, poželjno je posjedovati istu, ali ne i neophodno. Na jednom od kongresa uradisammajstora Balkana, izglasano je da u slučaju da neko ne posjeduje bušilicu, mora neko od bližih komšija ili bližnje rodbine posjedovati istu, te biti spreman da je posudi u bilo koje doba dana. Dva kongresa poslije, ovoj odredbi dodali su i noći. Dakle, biti spreman da je posudi u bilo koje doba dana ili noći.

Nakon što posegnete za vašom kutijom alata, prvo uzmete šarafciger. Onda čačkate sa šarafcigerom kuda možete. Efekat je još veći ako ima neko ko vas gleda, pa izgledate još stručnije. Nakon 6 minuta, kažete da nema više fajde to popravljat i odložite šarafciger. Nakon toga posežete za izolir trakom i/ili selotejpom. U ovom mom konkretnom slučaju, jednostavno zalijepite vrata za ostatak frižidera, i onda ona više neće otpadati. Naravno, bitno je stalno mijenjati selotejp jer vremenom oslabi. Jako je bitno da nakon završenog posla promjenite ime frižidera iz frižider u skalamerija.

I ja sam tako postupio, da bih kasnije skontao da je to dobro sve do onog trena kad moram nešto izvaditi ili staviti u frižider. Stoga je trebalo osmisliti neko drugo idejno rješenje. Jedno od najboljih koje sam osmislio je jako zahtjevno za izvesti, ali krajnije učinkovito, a trajno rješava vaš problem zvani frižider.

Dakle, prvo je bitno nekako naštimat vrata da sama stoje. Vrata friždera imaju one jastučiće sa strane koje se haman pa lijepe na frižider, pa iskoristite to kao svoju prednost. Ukoliko to ne funkcioniše, ne zaboravite da je uvijek tu selotejp. Elem, bitno je naštimat cijelu konstrukciju kao da joj ništa ne fali (barem izvana) i da neki putnik-namjernik na prvi pogled ništa ne posumnja.
 (hint: povadite sve iz vrata frižidera, vrata će bit lakša )
Dalje, bitno je imati izvjesne glumačke sposobnosti. Ništa specijalno. Potrebne su vještine glumljenja pojedinih facijalnih ekspresija kao što su iznenađenje, čuđenje, ljutnja i oprostitćutisve izraz lica.
Treće, omiljena poslastica nekog od vaših ukućana. Više o ukućanima ispod.
Četvrti, ako ne i najbitniji faktor su vaši ukućani. Postoji nekoliko vrsta ukućana koji su pogodniji za ovu situaciju, ali ako nemate takvih ukućana, ne marite. Prvi među jednakim bi svakako bila djeca, zatim neko ko je po prirodi nervozan, neko ko je zaposlen, neko ko je agresivan ili neko ko je jednostavno nespretan. Ako nemate nekog od gorenabrojanih ukućana ne znači da nećete moć ostvarit zadatak, samo će biti malko otežan.

Dakle, prvo postavite omiljenu poslasticu vašeg ukućana u frižider. Zatim postavite vrata kao da im ništa ne fali. Ukoliko ne upali iz prve, nastavite da pokušavate. Kreativnost nije na odmet.
Drugo, pozicionirajte se negdje blizu frižidera, ali ne tako da imate direktan pogled na isti. Idealno bi bilo da se pozicionirate u recimo dnevni boravak. Opet, bitno je da iz te prostorije možete čuti kako padaju vrata.
Treće, čekate da vaš ukućanin, putnik-namjernik, vaša žrtva dođe kući.
Četvrto, nonšalatno mu priopćite da ste danas baš raspoloženi i da ste ga poželjeli. I ne samo to, nego da se mu kupili i omiljenu poslasticu koju ste eto sasvim slučajno stavili u frižider. Poguzija po prirodi, vaš ukućanin će pojuriti prema svojoj poslastici. Naravno, ne znajuć da ga između poslastice dijele pokvarena vrata frižidera.
Peto, nakon što otvori vrata, ista ima da mu il ostanu u ruci, il padnu il padnu na nogu.
Šesto, čujete kako psuje/dere se/galami/vrišti (u zavisnosti koji je tip ukućanina).
Sedmo, ovdje na scenu nastupate vi i jako su bitne vaše glumačke sposbnosti. Dakle, prvo ste iznenađeni i čudite se kako je neko mogao izvaliti vrata. Zatim ide ljutnja kako je to mogao uraditi, jel normalan (malo vike i galame nisu na odmet). Nakon toga slijedi oprostitćutisve izraz lica uz obaveznu napomenu da sad mora kupiti novi frižider. Dakle, ni slučajno to nemojte izostavit, inače je sve bilo badava. Jako je bitno ostati pribran, ne prasnuti u smijeh, ili na bilo koji način pokazati da ste zapravo vi pokvarili frižider prije njih.
I jako je bitno igrati na karakterne osobine vaših ukućana. Ako je inače nervozan ili agresivan, kažete da je to iz huje uradio, ako je nespretan biće mu samo jasno, ako je zaposlen moraće da plati. Ako je dijete, možete iskoristiti ovu priliku ne samo da ga dobro prepadnete, nego da imate razlog da mu odbijate džeparac u iduće, najmanje, 4 godine. Sve to uz izgovor kako je pokvario frižider i da to neko treba (ot)platit i nek se uči životu.

Ja probo i radi.