Meni ako nešto ide na neku stvar onda je to moda. Haj mislim, hoće ljudi da su moderni i sve, i nema veze što nema nikakve logičke podloge u svemu tome. Ko da je ikad s ljudima i bilo. Nego što nikako ne kontam jes ko određuje šta je moderno, a šta nije. Ko određuje šta je trend, a šta nije. Trendseter?
Mene su vako imali poneki, hrabri, nazvat trendseterom. Trebalo mi je ihahaj vremena i vremena, godina i godina da skontam šta uopšte ta riječ znači. Ko kad nam je jezik nakaradan, a govornici istog su duhovna sirotinja, pa ono budu nešto oni tako prilagode neku stransku riječ i kofol ta ista sirotinja prekonoći postane pametna, a ono su i dalje zvono od ovce. Kad sam čuo ono stejdž i bekstejdž ja konto to neka nova dva svemirska broda iz najnovije sezone Star Treka (nije Star Trecka).Al nije bitno ovo sa jezikom nam, to je priča za sebe. Pa da se ja vratim na modu.
Kad nako pogledam svoj život retrospektivno, mogo bih ja komotno bit taj trendseter. Doduše nije to planski, al eto. Recimo onomad nekad, pa ima tome i nekolke godina, nađem ja materine avijatičarke. I noso ih ja vako, ne često, al ponekad. I hodaš ono ulicom, odjednom te svi blijedo gledaju. Ko divi onog papka, šta mu je no na glavi. Iduće godine odjednom avijatičarke postale modni trend, ko ih nema, papak je. Meni više i dodijale. A usput ih i slomio.
I u potrazi za novim nađem kod Majke mi od Tetke naočale. Ono prave one za plaže. Kupila ona jednom tih naočala, nekolke komada i nosala ona to tako. I ha je ona ošla u Švecku ja uzeo sebi taj jedan komad. Elem, nosio ja njih, isto svi te gledaju ko majmuna. Ono gledaju te i kontaju divi ovog ukro naočale od tetke. Još nako imale ko neki pseudotigričastoleopardski uzorak na sebi. Još smeđe bile. Heeej, zamisli neko proizvodi nešta smeđe. Nema gore boje. Kako no na šatrovačkom se kaže smeđe boje?
Ha ha. Ha. Niste to očekivali.
I haj, to s naočalama i nekako jerbo sam ja ionako ćorav pa ne mogu dugo bez ovih svojijeh orginalnih naočala. Izdevera se nekako.
Prije toga nosio one kundure ko one neke ko pape. I sve me ljudi zaebavali da sam pemzioner jer nosim te penzija cipele/pape. Ko one zepice eto. Prvo sam imo one neke prave hipsterske ko šarene ko nešta tako. Onda sam nakon jedno par mjeseci skonto da sam se dobro zaebo oko njih jer su mi vako za pola broja bile male. A pošto ja puno hodakam, ja moram imat iznimno udobnu obuću. I tako ja njih privremeno penzionišem. Kasnije kupim na taj fazon, samo ko brušena koža i sive. Tom Tejlor. E tek sam tad bio penzioner. Jedino mi vokri bi što ne uzeh dvoje, kako su dobre bile. Al hej, odjednom to postalo ubermegapopularno, ko ne nosi taj je derpe i slične priče. Odjednom eto.
Nekad vako prije nekolke godina isto sebi kupim ušanku. A ušanka sila kad zazimi ono ujutru, mene libo libido. Ja ništa ne osjetim. Još je ja nosio s onim klapnama nagore. Pa to izgleda ko šubara. A oni naš narod, go seljak, gleda. Pa ko da govno nosim na glavi, a ne zimsku kapu. Čak mi je ovaj jedan dobacivo nešta na ulici, nešta u vezi Rusa ovo ono (nas i Rusa trista miliona!). Ove prošle zime imam šta i vidjet, svaki džiber nosi jednu. I haj što nose, nek nose, nego bolan sve oni sa one jedne stanice, pored koje sam svaki dan prolazio, a koji su me gledali ko da nosim rakuna na glavi. I sad svi oni nose te iste kape. Mrtvi ladni.
I bilo tako tih ihahaj situacija, ko će bolan to sve popamtit. Nešta ja skontam, svi me blijedo gledaju, i onda godinu ili dvije kasnije odjednom ljudi ludi za tim nečim. Pravi sam čoek ispred svog vremena.
I haj da je samo s oblačanjem tako, nego sa svim i svačim.
Recimo ja počo slušat Laku kad niko živ nije znao za njeg. Mater mu rođena nije znala da pjeva. Sve ja slao raji, ma svi ono, joj eno ga opet nešta dosadno smislio, dosadnjaković bla bla. Godinu kasnije odjednom Laka planetarna zvijezda, na Tajlandu ga slušaju. Ma goni.
Ili oni iz Cazina recimo. Ja ono gledo, pa haman kad se pojavilo. A još nisam iz Krajine (al imam famelije tamo). I ja sve šalji ljudima, vid jes šega, divi jes dobro, ovo ono. Svi su u fazonu haj ne seri. Ne prođe puno, odjednom ti isti ljudi meni šalju nazad iste one klipove što sam ja njima slao uz komentare divi šege, pišno sam se u gaće (šta će mi mama reć). I tako to.
Pa Žužulina. Niko ti nju isprva nije čito. I ha sam je ja dodo u favorite, eto ti raje, svi odjednom čitaju njene postove. Omiljena blogerka postala. S oba Halida bila, s Brenom bila. I evo sad favorit ovom, favorit onom... sve dole do Krajine...
Pa bolan onu pjesmu Karabaja, kad ikad sam ja to slušo. Sjećam se ja uzmem onaj vokmen, uturim onu žutu kasetu i slušaj. A svidjela se meni pjesma ono pravo. I sad kofol bi ja da ja nju mogu slušat i mimo vokmena jel. I nejma druge nego da je naučiš napamet. A onaj tekst nemoš nafatat. Još sam ja ono ekspert za mishrd liriks. I ja ti vako fino iskinem jednu dvolisnicu i onaj vokmen i sjedi i piši tekst. Riječ po riječ, pa vraćaj nazad ono, premotavaj, zapisuj, ispravljaj. Otišlo vremena i vremena. Sad sve zguglaš u sekundi. Da ne spominjem da sam fulio dobar dio teksta. Al nije to ni bitno, nego bolan dođe mi neko prije par godine i kaže čuj im nove pjesme. Pjesma stara ko moj vokmen. Sonijev bio...
Pa onaj ajtjuns. U doba kad se još slušala muzika preko kompa, kad su brzi i neograničeni interneti bili u domenu mašte (ili makar van dometa džepa), ja slušo muziku preko vinampa. I skužim ja nedugo kasnije da ima ajtjuns koji je nako baš bio dobar. Govorim drugim ljudima, ma ne mogu se načudit koji sam ja seljak čoik i kako mogu s onim deverat. Nije prošlo dugo eto ti sveijednog stručnjaka sa makovima, ajfonima, ajpedima, ajvarima dok u pozadini svira ajtjuns.
Al haj sve i to, nego što me onaj gango nervira. Onaj korejski. Ja volim hercegovačku gangu. Al nije to ni bitno. Odjednom je on kao neko otkriće, odjednom su svi ludi i zainteresovani za korejsku muziku. Kad sam ja ljudima pokazivo Epaksu, istinskog kralja korejske muzičke scene, ljudi prestajali komunicirat s menom. Ko đeš ba ovo slušat, koji si ti hrzus. Prekidali razgovore i komunikacije sa mnom. Čoek prodo preko milion kaseta. Da, da, onih radio kaseta. Eto kad je on bio popularan. I sad isti ti meni našli seruckat o nakom Psaju, kofol on neki faktor bla bla.
Zipa kralja...
Vaj em si ej na korejski način i moj lični favorit monki međi'...
Gleaj mu reklame čoeče, ja bih ovo kupio a i ne treba mi. Možda bih doduše prsko ljude s ovim...
Danas ne samo da su bili svi ljubazni ovi predstavnici birokratije, nego su mi još i izašli u susret kad god su stigli. Ja još vamo pripremio čitavu salvu psovki, uvreda i ostalih ružnih riječi i na kraju sve propade u vodu. Još se ba fino ispričasmo. I nasmijasmo se hej...
Mene su vako imali poneki, hrabri, nazvat trendseterom. Trebalo mi je ihahaj vremena i vremena, godina i godina da skontam šta uopšte ta riječ znači. Ko kad nam je jezik nakaradan, a govornici istog su duhovna sirotinja, pa ono budu nešto oni tako prilagode neku stransku riječ i kofol ta ista sirotinja prekonoći postane pametna, a ono su i dalje zvono od ovce. Kad sam čuo ono stejdž i bekstejdž ja konto to neka nova dva svemirska broda iz najnovije sezone Star Treka (nije Star Trecka).Al nije bitno ovo sa jezikom nam, to je priča za sebe. Pa da se ja vratim na modu.
Kad nako pogledam svoj život retrospektivno, mogo bih ja komotno bit taj trendseter. Doduše nije to planski, al eto. Recimo onomad nekad, pa ima tome i nekolke godina, nađem ja materine avijatičarke. I noso ih ja vako, ne često, al ponekad. I hodaš ono ulicom, odjednom te svi blijedo gledaju. Ko divi onog papka, šta mu je no na glavi. Iduće godine odjednom avijatičarke postale modni trend, ko ih nema, papak je. Meni više i dodijale. A usput ih i slomio.
I u potrazi za novim nađem kod Majke mi od Tetke naočale. Ono prave one za plaže. Kupila ona jednom tih naočala, nekolke komada i nosala ona to tako. I ha je ona ošla u Švecku ja uzeo sebi taj jedan komad. Elem, nosio ja njih, isto svi te gledaju ko majmuna. Ono gledaju te i kontaju divi ovog ukro naočale od tetke. Još nako imale ko neki pseudotigričastoleopardski uzorak na sebi. Još smeđe bile. Heeej, zamisli neko proizvodi nešta smeđe. Nema gore boje. Kako no na šatrovačkom se kaže smeđe boje?
Ha ha. Ha. Niste to očekivali.
I haj, to s naočalama i nekako jerbo sam ja ionako ćorav pa ne mogu dugo bez ovih svojijeh orginalnih naočala. Izdevera se nekako.
Prije toga nosio one kundure ko one neke ko pape. I sve me ljudi zaebavali da sam pemzioner jer nosim te penzija cipele/pape. Ko one zepice eto. Prvo sam imo one neke prave hipsterske ko šarene ko nešta tako. Onda sam nakon jedno par mjeseci skonto da sam se dobro zaebo oko njih jer su mi vako za pola broja bile male. A pošto ja puno hodakam, ja moram imat iznimno udobnu obuću. I tako ja njih privremeno penzionišem. Kasnije kupim na taj fazon, samo ko brušena koža i sive. Tom Tejlor. E tek sam tad bio penzioner. Jedino mi vokri bi što ne uzeh dvoje, kako su dobre bile. Al hej, odjednom to postalo ubermegapopularno, ko ne nosi taj je derpe i slične priče. Odjednom eto.
Nekad vako prije nekolke godina isto sebi kupim ušanku. A ušanka sila kad zazimi ono ujutru, mene libo libido. Ja ništa ne osjetim. Još je ja nosio s onim klapnama nagore. Pa to izgleda ko šubara. A oni naš narod, go seljak, gleda. Pa ko da govno nosim na glavi, a ne zimsku kapu. Čak mi je ovaj jedan dobacivo nešta na ulici, nešta u vezi Rusa ovo ono (nas i Rusa trista miliona!). Ove prošle zime imam šta i vidjet, svaki džiber nosi jednu. I haj što nose, nek nose, nego bolan sve oni sa one jedne stanice, pored koje sam svaki dan prolazio, a koji su me gledali ko da nosim rakuna na glavi. I sad svi oni nose te iste kape. Mrtvi ladni.
I bilo tako tih ihahaj situacija, ko će bolan to sve popamtit. Nešta ja skontam, svi me blijedo gledaju, i onda godinu ili dvije kasnije odjednom ljudi ludi za tim nečim. Pravi sam čoek ispred svog vremena.
I haj da je samo s oblačanjem tako, nego sa svim i svačim.
Recimo ja počo slušat Laku kad niko živ nije znao za njeg. Mater mu rođena nije znala da pjeva. Sve ja slao raji, ma svi ono, joj eno ga opet nešta dosadno smislio, dosadnjaković bla bla. Godinu kasnije odjednom Laka planetarna zvijezda, na Tajlandu ga slušaju. Ma goni.
Ili oni iz Cazina recimo. Ja ono gledo, pa haman kad se pojavilo. A još nisam iz Krajine (al imam famelije tamo). I ja sve šalji ljudima, vid jes šega, divi jes dobro, ovo ono. Svi su u fazonu haj ne seri. Ne prođe puno, odjednom ti isti ljudi meni šalju nazad iste one klipove što sam ja njima slao uz komentare divi šege, pišno sam se u gaće (šta će mi mama reć). I tako to.
Pa Žužulina. Niko ti nju isprva nije čito. I ha sam je ja dodo u favorite, eto ti raje, svi odjednom čitaju njene postove. Omiljena blogerka postala. S oba Halida bila, s Brenom bila. I evo sad favorit ovom, favorit onom... sve dole do Krajine...
Pa bolan onu pjesmu Karabaja, kad ikad sam ja to slušo. Sjećam se ja uzmem onaj vokmen, uturim onu žutu kasetu i slušaj. A svidjela se meni pjesma ono pravo. I sad kofol bi ja da ja nju mogu slušat i mimo vokmena jel. I nejma druge nego da je naučiš napamet. A onaj tekst nemoš nafatat. Još sam ja ono ekspert za mishrd liriks. I ja ti vako fino iskinem jednu dvolisnicu i onaj vokmen i sjedi i piši tekst. Riječ po riječ, pa vraćaj nazad ono, premotavaj, zapisuj, ispravljaj. Otišlo vremena i vremena. Sad sve zguglaš u sekundi. Da ne spominjem da sam fulio dobar dio teksta. Al nije to ni bitno, nego bolan dođe mi neko prije par godine i kaže čuj im nove pjesme. Pjesma stara ko moj vokmen. Sonijev bio...
Pa onaj ajtjuns. U doba kad se još slušala muzika preko kompa, kad su brzi i neograničeni interneti bili u domenu mašte (ili makar van dometa džepa), ja slušo muziku preko vinampa. I skužim ja nedugo kasnije da ima ajtjuns koji je nako baš bio dobar. Govorim drugim ljudima, ma ne mogu se načudit koji sam ja seljak čoik i kako mogu s onim deverat. Nije prošlo dugo eto ti sveijednog stručnjaka sa makovima, ajfonima, ajpedima, ajvarima dok u pozadini svira ajtjuns.
Al haj sve i to, nego što me onaj gango nervira. Onaj korejski. Ja volim hercegovačku gangu. Al nije to ni bitno. Odjednom je on kao neko otkriće, odjednom su svi ludi i zainteresovani za korejsku muziku. Kad sam ja ljudima pokazivo Epaksu, istinskog kralja korejske muzičke scene, ljudi prestajali komunicirat s menom. Ko đeš ba ovo slušat, koji si ti hrzus. Prekidali razgovore i komunikacije sa mnom. Čoek prodo preko milion kaseta. Da, da, onih radio kaseta. Eto kad je on bio popularan. I sad isti ti meni našli seruckat o nakom Psaju, kofol on neki faktor bla bla.
Zipa kralja...
Vaj em si ej na korejski način i moj lični favorit monki međi'...
Gleaj mu reklame čoeče, ja bih ovo kupio a i ne treba mi. Možda bih doduše prsko ljude s ovim...
Danas ne samo da su bili svi ljubazni ovi predstavnici birokratije, nego su mi još i izašli u susret kad god su stigli. Ja još vamo pripremio čitavu salvu psovki, uvreda i ostalih ružnih riječi i na kraju sve propade u vodu. Još se ba fino ispričasmo. I nasmijasmo se hej...
Нема коментара:
Постави коментар