Dok jedem picu, ljutu al hladnu, sjedim u mraku (ne računajući svjetlo laptopa) i tišini (ne računajući zvukove tipkanja, mljackanja, lajanja, zujanja friždera i satova) dolazim do zaključka da bi svi ljudi trebali buditi peseke po danu. Ono ideš ti, vidiš onu lutalicu kako drinjca, a ti ga fino ćušneš malo nogom il kakim šćapom i probudiš ga. Ili ako ti se gadi ili te strah prilazit mu, gađaš ga kamenčićima ili limenkom kole recimo.
I onda, umjesto da oni laju navečer i zavijaju ili se iskupljaju po ulicama u gluho doba noći ili me prate dok sam maločas dolazio kući, oni fino spaaavaaaju ko sav normalan svijet. Prvo onaj jedan laje nešta. Ne znam na kog i na šta, al na nešta laje. Pa me onda ovaj drugi prati. Ko ja volim da me neko prati. I to posebno cuko koji mi se vrzma oko nogu i za kojem imam osjećaj da ću udarit svakog trena. Pa ako neko nekog prati u ovoj priči onda sam to ja. Pa onda idem ja dalje kad njih nekolke na sred ulice. Ne znam šta imaju radit u 2 sata ujutru nasred ulice. Idem ja, idu oni. Gledam ja, gledaju oni. Ja odem kući, oni nemaju kuće. Ha ha. Ha.
Eno ga sad nešta laje i laje i laje. A promuko više kolko laje. Nigdje žive duše na ulici, niko mu ne odgovara na lajanja, niko ni habera. Ne znam šta ima više pričat, što ne priča preko dana. Pa navečer, vako ko i ja, pođe spavat. Jok, ono drinjca čitav dan i normalno da navečer ne može spavat. I onda zaebaje ostale, jer ono, ako je njemu crkla krava, daj da roknemo komšijinu. Pa što ne bih i ja uzvratio istom mjerom...
---
Jutros ja idem, kad me naka cura pozdravlja. Pojma neam ko je. Ko ono ja je pogledo, mislim inače gledam ljude koji mi idu u susret, i ona me pozdravi. I ja nju. Ko znamo se iz viđenja, ko i ne znamo se. Možda joj se sviđam. Simpatična je.
Pođem ja navečer malo i idem ja i ide vako grupa nakih ljudi. I istom se jedna izdvoji i nakim čudnim hodom pođe prema meni. I sad ja no gledam, a normalno ne vidim ko je u pitanju. Ja otprilike prepoznajem ljude na 2 metra udaljenosti. Dalje od tog more proć i kakva blogerka, ja je ne bih zamijetio (pa vi skontajte). Jedino po čemu mogu prepoznat ljude jeste po hodu, al o tom drugom prilikom. Elem, nakon što priđe, skontam ja konačno ko je. A bilo je nako malo čudno vidjet da ti neko nako prilazi. Pa i simpatično u jednu ruku.
Nisam prošo ni 50 metara kad idu neke dvije cure i jedna od njih mi kaže ćao. I ja joj uzvratim. Mislim uzvratim joj sa pozdravom, ne sa hiljadu upitnika i pitanja ko je pa bre ovo.
Elem, kasnije te noći, sjednem ja, naručim piće kad eto ti nake cure za moj sto. Kaže ti si meni poznat od nekud, jel se znamo. Reko ne znamo. Ma poznat si ti meni. Ma jesam reko. Ja sam ti onaj što vodi dnevnik. Ne gledam ja dnevnik, kae ona. Ma reko snimio sam i tri reklame za one sokove.
Pošo ja kući i sad ko stojim ja i sad vako ko neka cura pored mene. Nešta ona priča, i primjetim ja da ima jako lijepe zube. Ili su barem izgledali jako lijepo iz moje perspektive. Elem priča ona nešta, upita nekog nešto i ja se ono nonšalantno ubacim u razgovor. Čito sam negdje da je to ljudima, curama pogotovo, pravo iritantno. Gleda ona u mene, kaže, jesi ti meni poznat nešto. Kontam ja hir vi go agen. Jesam li reko, upitam ja krajnije znatiželjno (a ustvari nisam bio znatiželjan ha ha). Ma jesi. Ma ja sam ti onaj što vodi dnevnik. Gleda ona, kobiva nije navikla da su ove televizijske zvijezde pored nje. A reko snimio sam i tri reklame za one sokove. Gleda ona, al simpatično je nako sve situacija komplet. Kaže, a jes ti odavde. Reko jesam. Pa ja kaže, zato ti i znaš sve (aludirajuć na moj komentar prilikom ubacivanja u njen razgovor).
I onda, umjesto da oni laju navečer i zavijaju ili se iskupljaju po ulicama u gluho doba noći ili me prate dok sam maločas dolazio kući, oni fino spaaavaaaju ko sav normalan svijet. Prvo onaj jedan laje nešta. Ne znam na kog i na šta, al na nešta laje. Pa me onda ovaj drugi prati. Ko ja volim da me neko prati. I to posebno cuko koji mi se vrzma oko nogu i za kojem imam osjećaj da ću udarit svakog trena. Pa ako neko nekog prati u ovoj priči onda sam to ja. Pa onda idem ja dalje kad njih nekolke na sred ulice. Ne znam šta imaju radit u 2 sata ujutru nasred ulice. Idem ja, idu oni. Gledam ja, gledaju oni. Ja odem kući, oni nemaju kuće. Ha ha. Ha.
Eno ga sad nešta laje i laje i laje. A promuko više kolko laje. Nigdje žive duše na ulici, niko mu ne odgovara na lajanja, niko ni habera. Ne znam šta ima više pričat, što ne priča preko dana. Pa navečer, vako ko i ja, pođe spavat. Jok, ono drinjca čitav dan i normalno da navečer ne može spavat. I onda zaebaje ostale, jer ono, ako je njemu crkla krava, daj da roknemo komšijinu. Pa što ne bih i ja uzvratio istom mjerom...
---
Jutros ja idem, kad me naka cura pozdravlja. Pojma neam ko je. Ko ono ja je pogledo, mislim inače gledam ljude koji mi idu u susret, i ona me pozdravi. I ja nju. Ko znamo se iz viđenja, ko i ne znamo se. Možda joj se sviđam. Simpatična je.
Pođem ja navečer malo i idem ja i ide vako grupa nakih ljudi. I istom se jedna izdvoji i nakim čudnim hodom pođe prema meni. I sad ja no gledam, a normalno ne vidim ko je u pitanju. Ja otprilike prepoznajem ljude na 2 metra udaljenosti. Dalje od tog more proć i kakva blogerka, ja je ne bih zamijetio (pa vi skontajte). Jedino po čemu mogu prepoznat ljude jeste po hodu, al o tom drugom prilikom. Elem, nakon što priđe, skontam ja konačno ko je. A bilo je nako malo čudno vidjet da ti neko nako prilazi. Pa i simpatično u jednu ruku.
Nisam prošo ni 50 metara kad idu neke dvije cure i jedna od njih mi kaže ćao. I ja joj uzvratim. Mislim uzvratim joj sa pozdravom, ne sa hiljadu upitnika i pitanja ko je pa bre ovo.
Elem, kasnije te noći, sjednem ja, naručim piće kad eto ti nake cure za moj sto. Kaže ti si meni poznat od nekud, jel se znamo. Reko ne znamo. Ma poznat si ti meni. Ma jesam reko. Ja sam ti onaj što vodi dnevnik. Ne gledam ja dnevnik, kae ona. Ma reko snimio sam i tri reklame za one sokove.
Pošo ja kući i sad ko stojim ja i sad vako ko neka cura pored mene. Nešta ona priča, i primjetim ja da ima jako lijepe zube. Ili su barem izgledali jako lijepo iz moje perspektive. Elem priča ona nešta, upita nekog nešto i ja se ono nonšalantno ubacim u razgovor. Čito sam negdje da je to ljudima, curama pogotovo, pravo iritantno. Gleda ona u mene, kaže, jesi ti meni poznat nešto. Kontam ja hir vi go agen. Jesam li reko, upitam ja krajnije znatiželjno (a ustvari nisam bio znatiželjan ha ha). Ma jesi. Ma ja sam ti onaj što vodi dnevnik. Gleda ona, kobiva nije navikla da su ove televizijske zvijezde pored nje. A reko snimio sam i tri reklame za one sokove. Gleda ona, al simpatično je nako sve situacija komplet. Kaže, a jes ti odavde. Reko jesam. Pa ja kaže, zato ti i znaš sve (aludirajuć na moj komentar prilikom ubacivanja u njen razgovor).
Нема коментара:
Постави коментар