o šišanju...

Neki dan ja na ovom jednom šalteru i pružam teti dokumente i tamo moja slika. A ono brate kad se slikaš, upicaniš se maksimalno. Gleda ona onu sliku, pa gleda mene. Pa sliku, pa mene. Kaže ona meni, pa šta si ovo frizuru promjenio. Ma ja reko, malo. Pa kaže bolje ti je vako (upiruć pritom na sliku mi). E reko saću se ja ošišat kad je tako.
Odem ja fakat da se ošišam kod ovog mi jarana koji me šiša već 10 godina najmanje. Samo mu ja sjednem, ne moram ništa govorit, zna on tačno šta ja hoću. I ošo ja jučer do njeg, nešta nea vremena ovo ono, a ja nešta navro da se šišam. I odem kod ovog mi komše, ono lokalni frizer kad ni on ne može. I sad on meni kako ćeš, ja ne znam šta da mu kažem. Ko da odgovaram pred tablom jorane. Ko kad nisam nikom reko kako da me šiša već 10 godina, ispo iz fazona totalno. Ma reko bolan samo me malo upristoji eto, da ne izgledam ko majmun. Nešta on mene ispituje valjal ovo, valjal ono. A ja skino one naočale, ništa ne vidim. Ma reko odlično, prva liga, vrhunski. Zaebajem ja njega, ko da ja njega šišam, a ne on mene. Ja došo kući, pogledam se u ogledalo kad imam šta i vidjet. Ošišo me, ko Hitlerjugend izgledam. Ko Hitlerjugend al s brkovima eto. Ma ko Hitler izgledam jebote...

Još me mater zaebaje. Kaže odlična ti frizura. Nikad kriminalnija nije bila. Frizura, ne mater. Dođe mi da nabacim onaj krkanski zlatni lanac ala Kristijan Golubović ili da otkopčam šlic, ono da skrenem pažnju s glove jorane.

Eo je, maksuz za tebe...