Neki dan sam obuko čarape. I to dobre čarape. I na neku glupu foru ih bacim u korpu za veš nakon samo jednog dana nošenja. Ne znam šta mi bi. I pošo ja jutros, da nađem čarape, kad ko one dobre, iste, i mojoj sreći nije bilo kraja. Ja sam znao da taj dan mora bit dobar, čim je tako dobro počeo. Dan se po čarapama poznaje. Obično ja ne mogu naći nikako čarape. Pa ako i nađem, onda nađem samo jednu. Ako nađem dvije, jedna je poderana. Ako nijedna nije poderana, onda smrde nakon kratkog nosanja. Ako ne smrde, onda su neudobne. I tako u nedogled. Naći dobru čarapu je teže nego naći dobrog prijatelja ili dobru ženu. Al haj, dosta o čarapama...
Pošo ja jutros da kofole radim za izbore. I haj sinoć ja s ovim jednim čeko da nama dostave taj nakav materijal, da se mi to nešta pripremimo. I došlo to, mi zbrzali i razgulili kućama. Kaže on meni da se vidimo tamo u 15 do 7, ko ne dođe on propo. I ja normalno legnem u neka doba. I budim se ja u 6 jutros. Naravno, kad je šta bitno, a jutros je bilo, moj mobitel i alarm na njemu su prespavali. Jebote pa mjesto da mene budi onaj mobitel, ja budim njega. Eto, pa ti budi konj u životu... I normalno, nisam ja blentav da ustajem u ta doba, a taman nešta fino usnio. I kofol neka mene još samo 5 minuta. Ja se okrenem, vidim 7 i 35. Ustaj, spremaj se, traži čarape, izlazi iz kuće. Vako 7 i 40. Nea šanse da ja tamo dođem za 5 minuta, al nikako.
I ja u padže, kad tamo onaj spisak ljudi koji rade. I sad pošo da zovem ovog precednika nam, da javim da me eto i da me ne otpiše (povratak otpisanih). Ko znam mu ja broj, nako ono iz viđenja. Ja gledam na onaj papir, skroz drugačiji broj. Haj zovem ja, kad naka žena se javi. Ja reko dobro jutro, ha hu. Reko ko je to? Predstavi se žena. Reko jel precednik tu, kaže ona meni spava on. Šta bona spava, ja hoću da zakasnim, kontam on tamo uvelike broji one listiće. Kaže saću ga ja probudit. Meni vamo neke misli prolaze kroz glavu, kakvo crno buđenje, čovjek mora bit tamo. Ima da nas CIK sve ŽIK! Kad kaže nejma ti njega, otišo ti je on.
Haj ko meni nako malo lakše, a malo bolan, teže. Rovim ja po onom mobitelu dok idem prema obližnjem taksi štandu. Taksi štandu koji je prazan. Zora sviće, meni pada mrak na oči. Jedva ja iskobeljam onaj broj njegov na mobitelu, zovem ga da mu javim da ću okasnit malo. Tražim ja onog taksija, nigdje. Kad eto ti onog jednog, a ja se razmaho. Kontam i da mu ima mušterija, ima da je istjera zbog mene kolko sam mu maho. Spušta on meni onaj prozor, kaže jes ti sad zvao. Joj reko ovaj došo po narudžbi, meni pada mrak na mrak (koji je prethodno pao na oči). Ma reko nisam, jel more ovo. Haj upadaj. Reko vozi me do tih i tih, kaže on jel tamo na negdje drugom kraju grada. Ma reko nije bolan, vozi vamo. I pođosmo mi, neki fin taksista bio. Za veliko čudo. Ja tu firmu inače izbjegavam uzduž i poprijeko jer je leglo seljaka. I nešta on drobi, ja sanjam još uvijek, kad vidim ja on meni fula ono skretanje. Haj kontam, može i okolokokole, jes da mi je skuplje, al još mi i više vremena treba. I haj što je fulio jedno skretanje, nego pođe i drugo da fuli. Stani bolan reko jarane, de ti vamo skreni. A on joj izvini ovo ono. Kontam, mojne meni šuplju. Ja kolko god da sam (ne)svjestan i odsutan, uvijek znam na šta trošim pare.
Došo ja tamo, oni se zaebaju. Nisu ništa prebrojali, nešta šupljiraju i tako. Eto kobiva da se podjelimo za mjesta. Reko ja odoh da red uspostavljam, ovi ostali preuzeše svoje i tako poče.
Bilo dosadno manje više prvih sat vremena, niko živ ne dolazi. Prošli put kad sam radio za izbore bilo mi 10 penzionera u 5 do 7. Jedino što nas je spasilo jes što je to izborno mjesto neko novokomponovano i što se podjelila ona prethodna mjesna zajednica i svašta nešta. Elem, nama dolaze ljudi koji nam ne trebali dolazit.
I to je zapravo bilo super. Dolaze ljudi, kofole nešto radiš nije ti dosadno, a u suštini nemaš nekog pravog posla.
I nekad izjutra je došla naka žena i nešta prokomentarisala. Njoj nešta smeta, eto njoj neko pogino u ratu, bla bla. Ko nekog boli ono za čim žene žude jer je njoj neko pogino. Pogino je svakom po neko, pa šta sad. I haj što se ona navila, nego ovaj jedan naš se navio da raspravlja sa njom. Pa eto i njemu pogino, pa vako, pa nako. Kontam ja šta mu je, kad je vaki u 9, kakav će bit u 6 kad umor odradi svoje. I vako nako, prođe to nekako. Dolazili oni ljudi, pa ti njima nešta objašnjavaj, pa ovo, pa ono.
Pa ja došo ovaj jedan blentohan. Ma na faci mu vidiš da će te zaebavat nešta. Kaemo mi dobar dan, on nama eselamu alejkum. Daje onu ličnu, kaže ko je ovdje ezdea. Govori mu ovaj naš precednik da to nije bitno i da uzme papire i da glasa. Pa ode do onih posmatrača, jeste vi ezdea. Oni nako blenuli u njega. Ode on da glasa, završio sve i pođe da izađe. I utom on naleti na ovu jednu curu koja je bila njihov posmatrač i pričala na telefon. I sad on njoj, jel ona, ona kae da jest. Kad ovaj nju napade, šta ona ima izlazit, on je tu da kontroliše nju, onda je kontrola kontrole anderkavr. I navi se čiča, nešta dobacuje, komentariše, glupuje. Unio se toj curi u lice i reko Allahuekber! Cura se izbezumila. Ja kad se ova dvojica upališe, a pravi oni seljačići. Šta je čiča, haj razguli, odabi, završio si, haj prošetaj, šta je šta hoš... Isto Dule i Aki, kontam vratiće se rode. Elem, oćeraše ga oni.
Nije prošlo ni 5 minuta, zovu nam precednika, žalio se ovaj na nas. Te vako, te nako. Mi jednoglasno odlučili da nas nije briga, pa nek rade šta hoće.
Kasnije ova dvojica pričaju da ga znaju, da taj ode po hljeb i napravi scenu. Ovo mu došlo ko budali... prilika da pravi scenu. Kaže taj otvori širom vrata i prozore od stana i pušta ilahije.
A ta cura, ja sve izbjegavo da pričam sa njom. Meni nešto u glavi ime Maja, i kad god ona nešta, ja joj pođem reć đes Majo. Ne znam šta mi je...
I utom nekad ja zasjednem za one potpise. I ja normala sve, fino s ljudima, ovi se vamo pišaju od šege. I normalno meni šega što se oni smiju, pa se i ja počnem smijat. Njima šega što ja govorim ljudima fala, doviđenja, prijatno, dođite nam opet (meni to nikad niko nije reko :/). Onda su udruženo, ovi članovi i posmatrači, počeli razmatrati jesam ja glup i budala ili suptilno "podjebajem ljude". Kaže precednik ja ću ovo zapisat sve u zapisnik, reko ja ću potpisat. Ha hu, odustade on od svojih nakana. Pa su prešli na priču da li i koje opojne droge koristim. I to sve jer ja vako poneku stariju bakicu upitam kako je, šta radi, jel se umorila i tako to. Jarane, pa moš učinit nekom da se osjeća makar jedan dan u životu bitno i važno i kao da on nešto odlučuje i da se on nešta pita. Ha ja.
Mada, da se ne lažemo, jesam ja zaebavo one ljude kolko sam ikad mogo. A najbolje od svega jesu oni moji ofirni folovi, gdje ono ašćare ja šatro smiješan, a ono nisam. Dođu dvije sestre, a ja njima ono, lud se ja pravim, a reko jeste vi sestre. Kao ja iznenađen. A njima face, nemoš opisat riječima. Komentari pogotovo. I ja mjesto da se ušutim jer su skontale da ih zaebajem, ja još nastavljam u istom tonu. Al eto, niko se nije žalio na mene.
Na kraju mi dušmani zabranili da pričam sa ljudima. Ja im vratio s onim potpisima. Ima ono gdje da se neko potpiše, ja im pogrešno kažem gdje treba. Gleda onaj precednik. Kaže ovo ne smije nikako bit, a kod nas dvaput. Reko do sad dvaput. Al reko piši ti da sam ja kriv, bilo je ovo dok sam ja ovdje radio i eto. I ništa on. Ja kad priznam da sam nešta pogriješio, jok, neće ti odjednom niko ništa.
Ova jedan što je bio s nama, hajvan žešći. Nekad upo frke dođe naka cura, posmatrač neki nešta, i skonta njega. Kaže ovaj je zbo dvojicu, trećeg upuco. Mi ono pokerfejs(buk). A sve nešto on ko udure ovo ono. Vako meni priđe s vremena na vrijeme, kaže kakav si, jesi se umorio. Ma reko jesam. Kontam bolje da ja priznam da sam umoran, nego da me ovaj umori. Umorstvo prvog stepena. Sva sreća pa njega nisam zaebavo.
A sve vako hoda okolo i pita hoćel ko kafu. Hoš ti kafu, hoš ti čaja, hoš ti ovo, hoš ti ono. Naku čokoladu je odnekud iskobeljo, izlomio i počeo nudit svima. A naka sirotinjska ona čokolada. Niko neće.
Kad je došlo vrijeme brojanja, poslali ga kući. Ko haj ti, možemo mi i bez tebe, nema ovdje puno posla. I ode on.
Bio i onaj nam policajac. Stavio one topgan naočale i samo u njima. Ušo lik u kafić, u kafiću mrkli mrak, on naočale nosi. Boli ga ono za čim žene žude.
Bili ovi posmatrači i sad ja njima kaže, ima da i vi ostanete i brojite s nama. Smiju se oni. 7 sati navečer, mi zatvaramo mjesto, oni zagrijavaju stolice za brojanje.
Pošla ova jedna iz posmatrača kući, i ja njoj, fala, doviđenja i prijatno, dođite nam opet. Kaže ona meni eto fala na svemu, da u zdravlju starost dočekaš. Kad dolazi ovaj precednik, kaže, ima ovdje ova rubrika ovi komentari posmatrača. Hoćemo upisat ovo da ti je poželjela zdravlje u starosti?
Kad je počelo brojanje, ja odradio pola posla. Kontam radije ću radit ko konj, samo da prije završimo, nego što ću dat ovim levatima da rade. Otprilike ko prošli put kad sam radio. I eto, završili mi relativno brzo.
Pošo ja kući kad zvonja mi telefon. Eto mi smo iz stranke te i te, kolko smo dobili glasova. Reko koja stranka, ponovi ona. Pa reko što mene zovete, šta hoćete vi od mene, otkud ja znam kolko ste vi dobili glasova. A skroz neka lijeva stranka, nemaju veze s ovim za koje ja radim. Kaže pa mi se dogovorili. Oni se dogovorili sa ovom mojom strankom, a moja stranka meni ništa nije rekla. Ma reko ne znam ja to, al nije više od 10 glasova. Haj dobro.
Nije prošlo ni 20 minuta, opet oni zovu. Opet ista priča i isti zaključak.
Bilo još, al nije za priču. Odoh spavat, ne mogu gleat na oči više.
Al prvo jedna bonus priča. Ošo ja da glasam, i napišem ime ovog jarana i kofol njemu glas. I baš se potrefi da on na tom mjestu broji i naleti na samog sebe među onim dopisanim glasovima. I šalje on meni poruku u neka doba kako je dobio glas, a mene smijeh spopade nekakav nasred ulice. Prolazi naka cura pored mene, šmeka me, a ja se valjam od smijeha. Izgubi se cura...
Kasnije kae jaran da je dobio više glasova od dobrog dijela kandidata...
Pošo ja jutros da kofole radim za izbore. I haj sinoć ja s ovim jednim čeko da nama dostave taj nakav materijal, da se mi to nešta pripremimo. I došlo to, mi zbrzali i razgulili kućama. Kaže on meni da se vidimo tamo u 15 do 7, ko ne dođe on propo. I ja normalno legnem u neka doba. I budim se ja u 6 jutros. Naravno, kad je šta bitno, a jutros je bilo, moj mobitel i alarm na njemu su prespavali. Jebote pa mjesto da mene budi onaj mobitel, ja budim njega. Eto, pa ti budi konj u životu... I normalno, nisam ja blentav da ustajem u ta doba, a taman nešta fino usnio. I kofol neka mene još samo 5 minuta. Ja se okrenem, vidim 7 i 35. Ustaj, spremaj se, traži čarape, izlazi iz kuće. Vako 7 i 40. Nea šanse da ja tamo dođem za 5 minuta, al nikako.
I ja u padže, kad tamo onaj spisak ljudi koji rade. I sad pošo da zovem ovog precednika nam, da javim da me eto i da me ne otpiše (povratak otpisanih). Ko znam mu ja broj, nako ono iz viđenja. Ja gledam na onaj papir, skroz drugačiji broj. Haj zovem ja, kad naka žena se javi. Ja reko dobro jutro, ha hu. Reko ko je to? Predstavi se žena. Reko jel precednik tu, kaže ona meni spava on. Šta bona spava, ja hoću da zakasnim, kontam on tamo uvelike broji one listiće. Kaže saću ga ja probudit. Meni vamo neke misli prolaze kroz glavu, kakvo crno buđenje, čovjek mora bit tamo. Ima da nas CIK sve ŽIK! Kad kaže nejma ti njega, otišo ti je on.
Haj ko meni nako malo lakše, a malo bolan, teže. Rovim ja po onom mobitelu dok idem prema obližnjem taksi štandu. Taksi štandu koji je prazan. Zora sviće, meni pada mrak na oči. Jedva ja iskobeljam onaj broj njegov na mobitelu, zovem ga da mu javim da ću okasnit malo. Tražim ja onog taksija, nigdje. Kad eto ti onog jednog, a ja se razmaho. Kontam i da mu ima mušterija, ima da je istjera zbog mene kolko sam mu maho. Spušta on meni onaj prozor, kaže jes ti sad zvao. Joj reko ovaj došo po narudžbi, meni pada mrak na mrak (koji je prethodno pao na oči). Ma reko nisam, jel more ovo. Haj upadaj. Reko vozi me do tih i tih, kaže on jel tamo na negdje drugom kraju grada. Ma reko nije bolan, vozi vamo. I pođosmo mi, neki fin taksista bio. Za veliko čudo. Ja tu firmu inače izbjegavam uzduž i poprijeko jer je leglo seljaka. I nešta on drobi, ja sanjam još uvijek, kad vidim ja on meni fula ono skretanje. Haj kontam, može i okolokokole, jes da mi je skuplje, al još mi i više vremena treba. I haj što je fulio jedno skretanje, nego pođe i drugo da fuli. Stani bolan reko jarane, de ti vamo skreni. A on joj izvini ovo ono. Kontam, mojne meni šuplju. Ja kolko god da sam (ne)svjestan i odsutan, uvijek znam na šta trošim pare.
Došo ja tamo, oni se zaebaju. Nisu ništa prebrojali, nešta šupljiraju i tako. Eto kobiva da se podjelimo za mjesta. Reko ja odoh da red uspostavljam, ovi ostali preuzeše svoje i tako poče.
Bilo dosadno manje više prvih sat vremena, niko živ ne dolazi. Prošli put kad sam radio za izbore bilo mi 10 penzionera u 5 do 7. Jedino što nas je spasilo jes što je to izborno mjesto neko novokomponovano i što se podjelila ona prethodna mjesna zajednica i svašta nešta. Elem, nama dolaze ljudi koji nam ne trebali dolazit.
I to je zapravo bilo super. Dolaze ljudi, kofole nešto radiš nije ti dosadno, a u suštini nemaš nekog pravog posla.
I nekad izjutra je došla naka žena i nešta prokomentarisala. Njoj nešta smeta, eto njoj neko pogino u ratu, bla bla. Ko nekog boli ono za čim žene žude jer je njoj neko pogino. Pogino je svakom po neko, pa šta sad. I haj što se ona navila, nego ovaj jedan naš se navio da raspravlja sa njom. Pa eto i njemu pogino, pa vako, pa nako. Kontam ja šta mu je, kad je vaki u 9, kakav će bit u 6 kad umor odradi svoje. I vako nako, prođe to nekako. Dolazili oni ljudi, pa ti njima nešta objašnjavaj, pa ovo, pa ono.
Pa ja došo ovaj jedan blentohan. Ma na faci mu vidiš da će te zaebavat nešta. Kaemo mi dobar dan, on nama eselamu alejkum. Daje onu ličnu, kaže ko je ovdje ezdea. Govori mu ovaj naš precednik da to nije bitno i da uzme papire i da glasa. Pa ode do onih posmatrača, jeste vi ezdea. Oni nako blenuli u njega. Ode on da glasa, završio sve i pođe da izađe. I utom on naleti na ovu jednu curu koja je bila njihov posmatrač i pričala na telefon. I sad on njoj, jel ona, ona kae da jest. Kad ovaj nju napade, šta ona ima izlazit, on je tu da kontroliše nju, onda je kontrola kontrole anderkavr. I navi se čiča, nešta dobacuje, komentariše, glupuje. Unio se toj curi u lice i reko Allahuekber! Cura se izbezumila. Ja kad se ova dvojica upališe, a pravi oni seljačići. Šta je čiča, haj razguli, odabi, završio si, haj prošetaj, šta je šta hoš... Isto Dule i Aki, kontam vratiće se rode. Elem, oćeraše ga oni.
Nije prošlo ni 5 minuta, zovu nam precednika, žalio se ovaj na nas. Te vako, te nako. Mi jednoglasno odlučili da nas nije briga, pa nek rade šta hoće.
Kasnije ova dvojica pričaju da ga znaju, da taj ode po hljeb i napravi scenu. Ovo mu došlo ko budali... prilika da pravi scenu. Kaže taj otvori širom vrata i prozore od stana i pušta ilahije.
A ta cura, ja sve izbjegavo da pričam sa njom. Meni nešto u glavi ime Maja, i kad god ona nešta, ja joj pođem reć đes Majo. Ne znam šta mi je...
I utom nekad ja zasjednem za one potpise. I ja normala sve, fino s ljudima, ovi se vamo pišaju od šege. I normalno meni šega što se oni smiju, pa se i ja počnem smijat. Njima šega što ja govorim ljudima fala, doviđenja, prijatno, dođite nam opet (meni to nikad niko nije reko :/). Onda su udruženo, ovi članovi i posmatrači, počeli razmatrati jesam ja glup i budala ili suptilno "podjebajem ljude". Kaže precednik ja ću ovo zapisat sve u zapisnik, reko ja ću potpisat. Ha hu, odustade on od svojih nakana. Pa su prešli na priču da li i koje opojne droge koristim. I to sve jer ja vako poneku stariju bakicu upitam kako je, šta radi, jel se umorila i tako to. Jarane, pa moš učinit nekom da se osjeća makar jedan dan u životu bitno i važno i kao da on nešto odlučuje i da se on nešta pita. Ha ja.
Mada, da se ne lažemo, jesam ja zaebavo one ljude kolko sam ikad mogo. A najbolje od svega jesu oni moji ofirni folovi, gdje ono ašćare ja šatro smiješan, a ono nisam. Dođu dvije sestre, a ja njima ono, lud se ja pravim, a reko jeste vi sestre. Kao ja iznenađen. A njima face, nemoš opisat riječima. Komentari pogotovo. I ja mjesto da se ušutim jer su skontale da ih zaebajem, ja još nastavljam u istom tonu. Al eto, niko se nije žalio na mene.
Na kraju mi dušmani zabranili da pričam sa ljudima. Ja im vratio s onim potpisima. Ima ono gdje da se neko potpiše, ja im pogrešno kažem gdje treba. Gleda onaj precednik. Kaže ovo ne smije nikako bit, a kod nas dvaput. Reko do sad dvaput. Al reko piši ti da sam ja kriv, bilo je ovo dok sam ja ovdje radio i eto. I ništa on. Ja kad priznam da sam nešta pogriješio, jok, neće ti odjednom niko ništa.
Ova jedan što je bio s nama, hajvan žešći. Nekad upo frke dođe naka cura, posmatrač neki nešta, i skonta njega. Kaže ovaj je zbo dvojicu, trećeg upuco. Mi ono pokerfejs(buk). A sve nešto on ko udure ovo ono. Vako meni priđe s vremena na vrijeme, kaže kakav si, jesi se umorio. Ma reko jesam. Kontam bolje da ja priznam da sam umoran, nego da me ovaj umori. Umorstvo prvog stepena. Sva sreća pa njega nisam zaebavo.
A sve vako hoda okolo i pita hoćel ko kafu. Hoš ti kafu, hoš ti čaja, hoš ti ovo, hoš ti ono. Naku čokoladu je odnekud iskobeljo, izlomio i počeo nudit svima. A naka sirotinjska ona čokolada. Niko neće.
Kad je došlo vrijeme brojanja, poslali ga kući. Ko haj ti, možemo mi i bez tebe, nema ovdje puno posla. I ode on.
Bio i onaj nam policajac. Stavio one topgan naočale i samo u njima. Ušo lik u kafić, u kafiću mrkli mrak, on naočale nosi. Boli ga ono za čim žene žude.
Bili ovi posmatrači i sad ja njima kaže, ima da i vi ostanete i brojite s nama. Smiju se oni. 7 sati navečer, mi zatvaramo mjesto, oni zagrijavaju stolice za brojanje.
Pošla ova jedna iz posmatrača kući, i ja njoj, fala, doviđenja i prijatno, dođite nam opet. Kaže ona meni eto fala na svemu, da u zdravlju starost dočekaš. Kad dolazi ovaj precednik, kaže, ima ovdje ova rubrika ovi komentari posmatrača. Hoćemo upisat ovo da ti je poželjela zdravlje u starosti?
Kad je počelo brojanje, ja odradio pola posla. Kontam radije ću radit ko konj, samo da prije završimo, nego što ću dat ovim levatima da rade. Otprilike ko prošli put kad sam radio. I eto, završili mi relativno brzo.
Pošo ja kući kad zvonja mi telefon. Eto mi smo iz stranke te i te, kolko smo dobili glasova. Reko koja stranka, ponovi ona. Pa reko što mene zovete, šta hoćete vi od mene, otkud ja znam kolko ste vi dobili glasova. A skroz neka lijeva stranka, nemaju veze s ovim za koje ja radim. Kaže pa mi se dogovorili. Oni se dogovorili sa ovom mojom strankom, a moja stranka meni ništa nije rekla. Ma reko ne znam ja to, al nije više od 10 glasova. Haj dobro.
Nije prošlo ni 20 minuta, opet oni zovu. Opet ista priča i isti zaključak.
Bilo još, al nije za priču. Odoh spavat, ne mogu gleat na oči više.
Al prvo jedna bonus priča. Ošo ja da glasam, i napišem ime ovog jarana i kofol njemu glas. I baš se potrefi da on na tom mjestu broji i naleti na samog sebe među onim dopisanim glasovima. I šalje on meni poruku u neka doba kako je dobio glas, a mene smijeh spopade nekakav nasred ulice. Prolazi naka cura pored mene, šmeka me, a ja se valjam od smijeha. Izgubi se cura...
Kasnije kae jaran da je dobio više glasova od dobrog dijela kandidata...
Нема коментара:
Постави коментар