Jes da te ne mogu nazvat na telefon da vide gdje si, al zato dobiješ masnih batina kad dođeš kući. Ovu danas djecu nazovu i namah skontaju gdje su i šta su i niko se ne brine više. Bolan naši roditelji se brinuli gdje smo, pa šta radimo i onda brinuli još malo. I onda tu svu brigu sublimiraju u batine i ispolje je na tebi kad se vratiš kući. Lijepo djetinjstvo...
Elem, podsjeti ona mene i na to kako sam ja jedne prilike napravio belaj, samo što za promjenu nisam dobio batina.
To je bilo ono doba kad su bile moderne one tene što svijetle. Otprilike tad nekad. Mada, kad si dijete, uvijek su ti moderne tene što svijetle. Elem, ko sve da mi je, a nikako da ih nađem. A i ako nađem, bile skupe ubitačno. 250 dojč markica. I prerasteš ih za pola godine. I jedne prilike hodam ja tako s roteljima, mi u prodavnicu, kad no tamo tene mojih snova. Ove nisu svjetlile, ove su svirale. Svirale hej! Niko nije imo takve. Pritisneš him onaj jezik i svira ono ni na ni na ni na. Ko milicija.
Ja se već vidim u razredu kako ih palim nakon zvona za kraj malog odmora i govorim svima da moraju sjesti i da se smire. Haj što sam bio redar tad, nego još i predsjednik razreda. Nije se bolan s tim zaebavat.
Haj da mi kupe, nećkali se oni, nema šanse. Haj haj, eto ko i možda će. A sve oni nešto odugovlačili, pa ko nemoj sad, pa iduće sedmice, pa dok dođe plata, pa vako pa nako. Al uzeće oni meni sigurno. Meni gooodraaa, ono praaavooo.
I zamisli ti kolko je meni bilo godra da ja više nisam mogo izdurat i iskupim ti ja ove raje što je bilo i vodim ja njih u čaršiju da vide tene koje ću ja sebi kupiti, ima u izlogu. A bolan mali mi bili, nemaš nas šta vidjet. Da ne pričam što niko nikad nije otišo sam mimo našeg naselja. Ono pređeš ulicu, to se pričalo iha haj. Ono je onaj što je prešo ulicu. Ko kad brate nismo ni imali potrebe da idemo iđe.
Elem, skupimo se mi, sačekamo tramvaj i piči. Al prvo da ja njih odvedem na sajam. Bio tad nakav sajam turizma. I došli mi tamo, ono se plaća ulaz. Al kad su vidjeli mene, a ja bio bolan lijep i sladak ko med, odmah meni oni govore ajde ulazite, vama je džaba. Još ja nako bio, pa nisam bio skockan ko inače što sam ja skockan. Bio u onoj zelenoj trenirci, dobro se sjećam. Šuškavac onaj, a mala mi još bila, nogavice do iznad članaka. To se, nako kad čovjek skonta, prvi ovi začeci mog vehabizma koji su kasnije evoluirali u postojanje mene kao punopravnog člana veh bi aj zajednice, no o tom drugom prilikom.
I gdje ćemo mi, pojma oni nemaju gdje, šta i kako. I ja ti njih odvedem da gledamo nake manekenke. Kofol bila tamo neka i ko modna revija ko nešta, ja u prvom redu. Od malih nogu sam ja to počeo ganjat, štaš. I one sve, jao vidi ga jes lijep i sladak i meden. Vidi što ima lijepe oči. Ma sav je on sladak. Standardna ona priča. Mada je to malo glupo u suštini, mjesto da mi sad tu priču slažu, da sad sve lete da me maze i gnjave i miluju i govore mi lijepe riječi, i to sve samo na osnovu mog postojanja, jok. Sad ja nešta moram njih barickat i šta ja znam, a opet se sve svede na isto. Al nije to ni bitno toliko za ovu priču. Elem, tako ja s njima, a mali bolan bio. I govorim ja njima hajmo, a ovaj jedan govori neka nas još da gledamo makenenke. Vako je nešta sročio, elem nije znao izgorovit manekenke. Ma reko idemo mi.
I lagano mi uz onu glavnu cestu, tamo pored Miljacke, kad vidim ja prolazi zeleni škodilak. Govorim njima, divi isto auto ko moje. Kad samo vidim pali žmigavce i skreće. Kad mi nije srce skočilo u onu Miljacku. Ma reko nije ono naše auto. Kurac nije, izlazi stari iz auta. Meni došlo da skačem u onu vodu, ko će sad njemu na oči. Gleda on nas trojicu, nešta maše viče, ma haj ga znaj više. Kaže ulazite u auto. I mi šta ćemo, potrpamo se. Kontam ja kud ne poslušah onog, što ne ostadosmo gledat one manekenke. Kaže gdje ste to bili, reko pošli da im pokažem tene. Nema veze što je nedjelja bila i što ne radi prodavnica, dovoljno je da oni to vide u izlogu. Mislim, zamisli ti tog mog entuzijazma glede tena i moje sposobnosti prenošenja tog entuzijazma na njih, kad sam ja njih uspio obrlatiti da odemo do čaršije da vidimo tene i razgulimo nazad. Mrsko im do prodavnice hljeb kupit. Ama da sad nekom kažem da ću mu platiti da ode sa mnom ne bi pristo.
Naravno mi nikad ne stigosmo do te prodavnice da ja njima to pokažem. Mislim ko bi reko da će eto baš u tom trenu on nešta ić do čaršije. Dovezo on nas, kaže idi kući i reci materi šta si uradio, a ja odoh ovu dvojicu odvest kućama i reć šta ste uradili. Mislim eto koliko je to bilo davno da su tad roditelji bili odgovorni za ono što im rade djeca i stid ih bilo.
Došo ja kući, mati napravila neki bućkuriš za ručak. Ja pojeo bez ijedne riječi i otišo u sobu da čitam nešta. Dolazi stari kući, kaže jel ti reko šta je uradio i gdje je bio. A mati ko mati, odmah najcrnije misli. Sedmogodišnji sin (a možda nisam imo ni toliko, ovo ja samo da dočaram dramatičnost situacije) joj garant drogu prodavo, nema šta drugo bit. Bla bla, ja kontam saće batine kad no ništa. Umjesto toga mi za kaznu neće ni kupit te tene što sviraju. Mislim da su tad ubili dio mene...
Нема коментара:
Постави коментар