o vampirima i sukubima ... + bonus anegdota

Dan je bio zanimljiv. Dosadankast, ali zanimljiv. Barem u početku. Ma doduše i nije. Prilično je počelo zanimljivo. Meni jel.
Ja sam nako poćorav i nemam sata u sobi. Doduše ima jedan na ormaru. Mislim da smo mi ono rijetko domaćinstvo koje ima sat na ormaru. Međutim moja sposobnost percepcije kazaljki na istom bez naočala je ravna nuli. Ili je možda bolje reć minusu (kontate, dioptrija ovo ono). Naočale nisu opcija jer ne mogu ja stavit naočale prije nego što su umijem. A mobitel isto nije opcija jer je moj mobitel pouzdan ko žemsko (ha ha ha, jesam nešto večeras duhovit). Nego sam ja skonto najnoviji metod utvrđivanja kolko je sati. Bacim pogled kroz prozor i ima vako jedna zgrada prekoputa mene. I ako vidim da negdje gori svjetlo znači da i ja moram ustat. Jer ti se ljudi obično bude vako oko pola 7 pa taman i ja sa njima. Ja jutros šmeknem kroz prozor nema ništa. Bijelo sve. Niđe ba nebodera. Trebalo mi malo da se uhavizam, da skontam da je pala magla (do pola Sarajeva).

Ja na onaj mobitel, kad no 9 sati. I ja šta ću, ustanem, umijem se bla bla i pođem. Inače nama počinje poso od 8. Ovi dođu i oko pola 8 da se pripreme. Ja dolazim oko pola 10, ono šefovski. Nisam ja šef, al se ponašam ko da jesam. Mislim, možda me nekad i drugi počnu doživljavat ko šefa.

I haj sve, nego bolan uđem ja u tramvaj. A ja vako uđem u tramvaj nikad. Meni je to doživljaj pravi. Gužva, smrdi, prljavo i ihahaj baja i virusa, svejedvačekaju da te zaraze. Al haj kontam, nije svaki dan ponedjeljak. I uvijek ona standardna pitanja kud su eto baš svi sad pošli. Meščini da se to u gužvi svaki čovjek pita.

Došo ja tamo i to namah mene prozivaju kad se to dolazi ovo ono. Nisam ja kriv što je meni sve organizovano i što ja svoj poso brzo završim i onda izgleda samo ko da ja ništa ne radim. Iako ja radim malo i više od njih, al eto. Uzmem ja dio posla od ove kolegice, da joj pripomognem malo, dosadno mi bilo. Kasnije sam ovoj još jednoj pomogo. Mislim, pravi sam kolega. Ajde mala pomogni kolezi, kad se umoriš slobodni prilezi...

Pravo zatišje pred buru. I bi bura. Hodam ti ja tako kad eto ti nje. Đes đes, šta ima. I uđemo mi u neku zezaozbiljnu priču o ovome o onome. O stanju u društvu, politici, poslu, ekonomiji. I ispizdi me momentalno. A kad kažem momentalno mislim da je to bilo u trajanju od nekih sat vremena. Ja ne mogu onih ljudi vampira. Vampiri su ljudi koji crpe iz tebe šta god da imaš. Ko oni dementori. Samo su još gori od toga. Između ostalog se dotakla i ovog što ja radim. Eto to je njojzi bezveze. Time se ništa neće postići. Pa dobro reko, neće se sad prevrnut svijet, ali biće neki mali pomak. Uvijek je to tako. Grupa malih pomaka zapravo čini jedan veliki pomak. Tako djeluju stvari u svijetu. A kad nisi dio tih malih pomaka, sa strane ti djeluje ko da ih i nema. I onda mi uze kontrirat kako to nije tako, kako pojedinac ne može ništa uraditi, kako je sve bezveze, kako ništa ne valja, kako su temeljne vrijednosti u društvu poremećene, kako ništa nema smisla.

Jebote kako ljudi mogu živjeti sa sobom i takvim razmišljanjima. Taman da i jeste tako, a nije, gdje ćeš se svaki dan buditi i razmišljati tako. I sve je to propraćeno pričama o masi i nekakvom individualizmu. Ako me pizdi neka riječ onda je to masa. Kad čujem masa, ono u kontekstu spominjanja većih grupa ljudi, u meni se atomi počnu cjepat od muke. Mene malo šta nervira, malo mi šta smeta, al ovo...
I normalno tu je neizostavna priča o nekakvoj individualnosti, koje me pizdi u rangu ovog gore. Meni je ta priča o nekakvoj individualnosti bila zanimljiva u srednjoj možda. Prva dva razreda. Ono ja individualac, niko ko ja, bla bla. Onda kad malo odrasteš i sazriješ, skontaš da je ta priča zakurac. Mislim, čitav svijet teži nekakvom ujedinjenju, zajedničkom jeziku, jer je tako svijet i život ugodniji, ono jok. A da ne pričam koliko je malo pravih individualaca. Otprilike me nervira ko farmerke. Ono toliko su svi individualni i posebni, to više nije nekakvo pitanje svijesti i ponašanja, nego je to trend. Ko i farmerke. I sad ono kao ima 100 hiljada vrsta farmerki, kao i tih individualaca, ali su u konačnici sve one - farmerke. Mislim, moraš baš bit karakter za individualca. A većina to nije. I nervira me to, ono pravo. Ja nisam nasilan čovjek, stvarno nisam, al bih takve tuko bez imalo kajanja. I što je najgore od svega, takvi, individualci, su prvi koji se žale na društvo. Sve njima smeta, ništa im nije po volji. A kad kažeš haj ba, da promjeniš, eh neću ja, ne mogu se ja petljat s masom. Ma idi jedi govna.

Ovi su mi u rangom sa onim mizantropima. I to nije mizantrop, nego je pseudomizantrop. Fura se na mizantropiju. Ti su mi gori od pravih mizantropa. Šta se bolan imaš furat na nešta loše. Što se nikad niko nije furao na nekog ko je stalno dobar recimo i ko voli ljude i život. Ti su obično najglasniji kad kukaju kako njih eto niko ne voli, nikom ne trebaju bla bla. Kako bolan da te neko voli kad ti nikog ne voliš. Kako da te neko voli kad si (pseudo)mizantrop. To bolan po definiciji ne voli druge ljude, a hoće da ga drugi ljudi vole. Pa gdje to ima. Pravi onaj vampir. Sjekirom zatuć. Pa tek onda namarisat, dok se boje ne rastope.
Ili oni koji su eto zaboga bili povrijeđeni u životu. I nikom više ne vjeruju i dižu kojekakve zidove prema drugim ljudima i na distanci su. I onda se čude što ne interesuju druge ljude i kmeče kako nisu nikom zanimljivi. Kako će bolan, imaš zidine nekakve, ne vidiš se iza njih. Haaalooo, slušajul ti ljudi gluposti koje pričaju i vide li kako se glupo ponašaju. Pa nisam Atila bič Božiji da hodam okolo i osvajam nekakve zidine, da žarim i palim (dobro, žarim i palim ponekad [he he]), nit mi se da zajebavat sa sjebanim ljudima koji se u životu ne znaju nosit sa porazima i gubicima, pa se nešta doživotno sjebaju. Eto ne bi oni da budu povrijeđeni. I sad ti oni to naglašavaju isto ko da mi ostali eto želimo bit povrijeđeni. Idi živi na Tibetu, negdje gdje nema ljudi i neš bit povrijeđen. Osim ako ti onaj tibetanski bivol ne napravi zasjedu jednog dana i ne odgrize ti nogu i komad gujsce.


Nego pusti bolan to, da nastavim ja sa ovim sukubusom. Kaže ona meni ne može pojedinac ništa promjenit. Reko može, kaže ona ne može. Ama reko može, samo možda ne zna. Nije to onda do sistema, nego je do pojedinca. A i moraš malo zapet. I sad ona meni uzme prepričavat šta je ona svašta radila u životu i sabotira nju sistem, teškog individualca da napravi nešto konkretno u životu. Ja razumijem sve i svašta, i stvarno moš mi govorit da vaki il naki, al nemoj mi priče da se ne može ništa. Bolan ženska glavo ja promjenio knjigu historije radom i upornošću, i ti meni nađeš pričat nešta ne može. Jašta nego može. Problem je što bi svi da preko noći naprave Švecku. Švecka se gradila 1000 godina da bi danas bila to što jest - Švecka. Ono bi preko noći. I pošto naravno ništa ne može preko noći, konta ne može nikako. A može. Samo treba bit uporan u životu. 

Pa kad je prećutno potvrdila da ipak nešto može, a njoj je u suštini mrsko (jer je i više nego sposobna), onda je uzela pričat da ona nema prilike. Sve bitne funkcije obavljaju bezvezići. Standardno razmišljanje na Balkanu (a morebit i u svijetu). Sve bitne poslove i sve što je bitno je u rukama bezvezića, a ovi najpametniji u društvu kod nas sjede obično kod kuće uz kompjuter i internet i seruckaju šta ne valja i kako treba da se radi. Eventualno voze taksi. Dobro kaže ona da treba pustiti taksiste i frizere da vode državu, oni ionako sve znaju. I uvijek su to neke uopštene priče koje nemaju neke osnove i podloge. I još ona meni zamjera što ja mišljenja takvih ljudi uzimam za ozbiljno. Kažem ja njoj fino da je normalno da ću uzimati mišljenja takvih ljudi za ozbiljno, ipak su se oni za nešto izborili i postigli u životu. A eto složit ću se sa njom da su bezvezići. Hej bolan tamo neki bezvezić ode i bude premijer vlade recimo. Glupan teški. A zamisli da je svezić. A tek zamisli na kojem si ti nivou ako je on postigao to što je postigao, a ti sjediš tu bez posla i kukaš kako su ti levati uzeli posao. Pa koji su ti onda tek bezvezić ako su ovi koji su nešto postigli u društvu obični bezvezići. On nekog kaže poznavo i eto došo na poziciju. Jes eto, pa što ti to nekog ne poznaješ. I poznavati druge ljude je neko postignuće i treba uložiti trud u to. Poznavati prave ljude je još veće postignuće. A još je veće postignuće kad se ti pravi ljudi sjete baš tebe. Ne osporavam ja da ima tu štela i inih pizdarija. I ne osporavam ja da ima pametnijih ljudi i među ovim taksistima i onim i petim desetim, al džaba im sva ta pamet kad jedino imaju fajde od nje ukućani i internet prostori. Ko oni ljudi čitaju silne knjige i čitaju još malo i čitaju još malo. I još malo čitaju i onda nekad umru. Pričaju pametan bio. Koga briga što je pametan bio kad je čito za sebe. Džaba ti svo znanje kad ga ne primjenjuješ i koristiš. I dok ona tako priča kako treba ovo ili treba ono, tamo neki radi. Radi, ne priča. I to je temeljna razlika između bezvezića i ovih samoprozvanih svezića.

Pa kad smo zaključili da je lijena skontala je ona da ima nekakvu gomilu genijalca, koji kao nešto rade ali su eto bez (konkretnog) posla jer ih haman pa sistem sabotira. Pa reko prvo nek se zahvale roditeljima na tome, pa tek onda ostalim, jer su njihovi roditelji napravili sistem kakav je danas. I kakvi su to genijalci koji su bez posla. To je haman pa nespojivo. Genijalac ode i sam sebi napravi poso. I ne samo to, nego uposli još 15 drugih genijalaca i naprave nekog govno koje ti ne treba, i promoviraju ga na taj način da ga svejedno kupuješ jer ti ne treba (nisam ništa pogriješio glede ove rečenice, iako tako izgleda). To je genijalac. Nisam je upito za njenu definiciju genijalca, al imam osjećaj da naše definicije genijalca nemaju ama baš ništa zajedničko. Čuj molim te. Pa sistem ti taj isti omogućio da praviš firme, udruženja, organizacije, klubove, štabove, paravojne formacije i sad ti meni dođeš tu pričat kako genijalci nemaju posla. Il su im ovi bezvezići odozgo uzeli posao. Što se reko ne udružite, imate slične životne filozofije, ideje, ciljeve i probleme u životu. Fino kakvu stranku i borite se za svoja prava. A ne, onda su odjednom svi alergični na politiku i sve što ide s tim. Pa jebeš me, al ono pravo. Evo reko, genijalci teški, frcaju od kreativnosti i inovativnosti, dajte mi ideju, platiću vam. Pa vako, pa nako. Govnijalci, a ne genijalci.
I kad god ja s ljudima tako u glupim pričama okrenem na konkretno, uvijek idu neki izgovori ne može to tako. Ne može to tako s tim ljudima. Ovi bezvezići odozgo ti u međuvremenu daju ideju i još jednu gratis. I čudi se otkud bezvezić da se nešto pita.

Bezvezići rade nešto. To što je to u očima drugih ljudi malo ili nedovoljno bi trebalo zapravo biti prednost, a ne nedostatak. Jer čim neko radi više i bolje, a očigledno su svi sposobni za to, onda su ti i šanse da te neko primjeti veće. Ali ne. Sve što se radi, veli ona, je uzalud. Jer je društvo trulo iznutra, pa je to ko da gradiš kuću od krova. Jeste, društvo je trulo i šta ćemo sad? Ja kažem hajmo ga krpit, ona kaže nemoj da ništa radimo. Evo, moje ideje i razmišljanja su pogrešna. Hajmo poslušat tebe. Nemaš ti nju šta poslušašt jer ona nema šta reć. Ona zna samo da kuka, a ne nudi alternative i rješenja. Implementacije tih rješenja da i ne spominjem. Naučna fantastika, Žil Vern. Evo reko, nek bude po tvom, nećemo ništa radit i čekaćemo da se ovaj svijet ne sruši na nas. Ja znam da stanje nije idealno, i da je dosta toga šupljeg. Samo što se ne mora ništa graditi, izgrađeno je već dosta toga. Ali je šuplje. I treba ga zakrpit. Ja to činim onoliko koliko mi mogućnosti dopuštaju. Kad bi svako tako radio, bila bi Švecka. Al jok, bolje meni seruckat kako se ništa ne može i imati neki lažni izgovor i utjehu za sopstvenu ljenost, nezainteresiranost, nemotiviranost i dobro razvijen vanjski lokus kontrole.

I tako te neke glupe priče i pričice i skontam da dangubim vrijeme sa njom, kažem joj da je najbolja garancija da nešto bude dobro obavljeno da sama to obavi i zdravo. Al me odavno neko nije tako iznerviro i iscrpio mi energije. Ko da pričaš sa zidom jebote. Bjež odoh spavat, vid koja su doba. Valja mi sutra ustajat...





 Hodam ja s ovim jaranom i iz one magluštine pravo u naku prodavnicu. Nikad ja tu ne kupujem osim ako nisam u šetnji, a jedno 90% stvari što sam tu kupio bile su košpice. Elem, kupuje on nakav hljeb i nake čokoladne bananice sad tu stoje. I sad ja njemu pred nom prodavačicom, e reko neš me natjerat da kupim bananice, nema šanse. Neću, nema tih para. Gleda ona žena. Ma reko svaki put mi vako pođemo, kofol da on kupi hljeb i nagovori mene da kupim bananica. E reko nema šanse ovaj put. Neću ih uzet, nema teorije. Kaže on, e kupiću ja. Kaže dajte mi 5 bananica. I uze ona njemu ono davat, kad kae, a hoš 6, svakom po dvije...

o nerviranju utorkom...

Ja ne spadam u onu kategoriju ljudi koja ne voli druge ljude. Ne mogu reći ni da volim ljude, jer znaju bit govna, al više naginjem na tu stranu da ih volim nego da ih nešta mrzim. Ruku na srce, ali ja se dobrim dijelom ostvarujem preko drugih ljudi. Ostvarujem se kao prijatelj, kao dijete, kao bloger, kao rođak, kao jebač, kao komšija, kao... ma mislim da se ostvarujem preko svih uloga koje imam sem jedne.

Al bez obzira na to, određeni ljudi su me uvijek nervirali i tako će ostati sve dok se ja pitam nešto u svom životu. Recimo uvijek su me nervirali ti pseudomizantroptipovi. Eto ja ne volim druge ljude, meni niko ne treba, bla bla ser ser. Pa idi u mičku paterinu, idi usred ničega, pa tamo pričaj te govnjive priče. A ono jok, sjedne na fejsbuk/blog/forum i onda nešta serucka i šupljira. Znaš ono, okupi ljude oko sebe i priča im da njemu ljudi ne trebaju. Pa i Lazaru Drljači, koji je bio pravi onaj vuk samotnjak, su ljudi trebali i sa ljudima je pričo, a ne nekom nedojebanom tinejđeru (pritom ne misleć na tinejđera po broju godina). I haj sve, nego im to furka neka. Mrš!

Od svih ljudi, ovi što se furaju na asocijalnost  su me uvijek nervirali. Ono dođe nešta u društvo i biva asocijalno. I sad kao neko treba da se zanima za take ljude. Jedna od blagodati druženja je, između ostalog, verbalna komunikacija. Jedna od glavnih odlika druženja. I onda ti dođe neko i šuti. Uvijek se sjetim ovog jednog iz osnovne koji je vazda bio omiljeni kod većine djevojčica (i zamislite, to nisam bio ja :O [šokantno ali nevjerovatno]) zato što je šutio. Al nije on obično šutio, nego je misteriozno šutio, šta god to značilo. Valjda takvi ljudi kontaju da smo svi ostali na mentalnom nivou osnovnoškolaca pa nam je to zanimljivo, a ono nismo. Mislim, to je ko da odeš na bazen, i poneseš vokmen sa sobom i slušaš na nekoj stolici pored bazena. Može, al i nema pretjeranog smisla. Ja brate volim komunikativne ljude, kad nemam nekih tenzija dok pričamo, kad ne moram izvlačiti riječi iz njih, kad razgovor teče normalno. Nije ni da sad hoću da ne mogu doći do riječi, ali između dobro šutljivih i dobro pričljivih, odabrao bi docnije. Mogu ja i sa zidom pričat, ni on ne govori. I vama jedno mrš!

Ne volim ni sjebane osobe. Takvi se, po nepisanom pravilu, obično djele u dvije kategorije.
Jednoj kategoriji je toliko dobro u životu, toliko nemaju nikakvih problema, da moraju izmislit problem da bi imali problema. I to izmisle da su sjebani od problema, a u suštini im je to jedini problem. Kad se kojim nesretnim slučajem nađem s nekim takvim u društvu, a dobro pazim da se ne nađem, uvijek se pitam jel me neko od raje zaebaje i jesul namjerno doveli taku osobu da mene nervira. Ja bih takve udaro pesnicama sve dok im ne izbijem tu sjebanost iz tijela.
Druga kategorija je ona koja je stvarno sjebana. I obično je takvo stanje izazvano nekim stvarnim i ozbiljnim životnim događajima. Ovi bi donekle bili i uredu da je ta ista sjebanost privremeno stanje, a ne karakterna osobina. Oni me ono baš nerviraju. Prvo me nerviraju što su negativni. Niko brate ne voli negativne ljude. Ili moraš bit malo nako naopak da voliš negativne ljude. A drugo, meni ti ljudi odmah govore da su nezreli i to na onaj najgori mogući način. To su oni ljudi koji se ne znaju nosit sa životnim problemima, pa im je odgovor na sve životne nedaće sjebanost. Ko nešta će se rješit samo zato što su oni sjebani. Neka hvala. I o da, mrš!
Sreća u nesreći je da je ovu kategoriju vrlo lako prepoznati. Obično imaju cigaru u ustima (e jesam ih detaljno opiso u mp3). E sad je ključno da ih upitate zašto imaju cigaru u ustima. Ako vam kažu da imaju cigaru u ustima jer imaju problema, to su ti. Prijateljski savjet - izbjegavajte ih.

I ništa ne bi bilo toliko strašno da ja nemam neki indirektni problem, ili da kažem konflikt, s takvim ljudima, koji ono, pa ko da im je krivo što si ti veseo i raspoložen i druželjubiv i pričljiv i pozitivan (i još gomilu drugih pozitivnih osobina koje me krase). I onda ono samo čeka da kaže nešto, da izjavi neki glupi komentar od kojeg bi se trebao osjećati loše na ovaj ili onaj način. Hoće mi nešta bit od takvih...