o filmu...

Sjedim na balkonu i pišem post. Malo šmeknem u daljinu. I nemam Bogznašta vidjet. Ptice lete nisko, odoše na istok. Šišmiši, pak, letaju tamo amo. Reko bi čovjek ne znaju kud će sa sebe...
Mjesec je crvenkast. Iz moje perspektive, ovdje gdje ja sjedim, izgleda ko da viri iz jednog dimnjaka. I polako izlazi. Pun (sebe). Ode i on neđe...
Reko bi čvojek sad će kakav smiješan ili kakav pametan post ili neki post samohvale. Pa i neće baš. Malo da promjenim i ja.



Ja volim domaće filmove. Ni srbijanski nisu loši. Hrvatski su zato odron. Ne znam ko uopšte finansira one filmove.
 Ima puno neke simbolike, ako hoćeš da je ima. Ako nećeš, nema je. Svakom po volji. Šteta samo što se ne snimaju češće. A gluma vrhunska. Zapitaš se nekad i jel gluma uopšte.
Možda sam i ja trebao ganjat put glume. Uvijek su mi govorili da dobro glumim, što ja i ne osporavam. Jedino što su zanemarili jest da sam ja uvijek glumio za sebe, a ne za druge...


Da me neko pita koji mi je najbolji, teško da bih mu odgovorio. Svaki ima neki dobar, sebi svojstven, razlog da ga pogledaš. Mada ima par scena nako, koje se, meni jel, prilično ističu.

Ova je recimo jedna od njih. Ovo je jedna od onih scena koje te naježe svaki put kad ih gledaš...

Ova je meščini još bolja. Što neko reče, da je ovo američki film, dobili bi oskara. Uvijek sam simpatiso ovo Bogdana, a poslije ovog filma pogotovo.

Ova scena mi je isto vrhunska.

Dodo bih ja tu još ponešta. Recimo ona scena pred kraj filma Gori vatra, kad počne ona muzika. Ta mi je scena vrhunska. Ali je nema nigdje taj isječak.

o odlasku...

Meščini da mi je mater osujetila planove glede mogu (ne)napuštanja kuće. Čini kojekakve poteze da se ja ono osjećam ko da mi je vakat da idem više. Ona valjda konta da ja još malo i odoh. Ha ha ha. Pojma nema da ja ne planiram ić uopšte. Što bih, baš mi je fino. Odlazak od kuće je jedan od glupljih poteza koji ljudi čine, a koji je nekako društveno nametnut. To su izmislili oni ljudi koje su roditelji išćerali iz kuće, pa da se ovi, koji nisu išćerani, loše osjećaju. Ko ono to nešta normala. Kad je meni crkla krava, de da roknemo komšijinu, pa i od kravu od komšijinog komšije. Nek nema od kog kupit mlijeko. Moš mislit...

o poslu...

Ja sam nako u fazonu da ako je meni dobro, hoću da napravim i drugim ljudima da bude. Međutim, to je ponekad tako teško jer ljudi jednostavno ne žele da im bude dobro. Takvo što može djelovati krajnije frustrirajuće ponekad.

Počeo sam raditi jedan vamo poso. Meni je nako potrebna pomoć oko toga, a ko i nije. U suštini bih mogao sve sam da stignem, ali bi mi trebalo duplo više vremena. A opet, s druge strane bih mogao uključiti još nekoga. To bi i podrazumijevalo da određeni dio zarade dam toj nekoj osobi. Meni novac i ne znači puno i sveijedna aktivnost koju sam obavljao u životu nikad nije bila primarno motivirana novcem. Pri tom obavljanju poslova puno mi je bitnije da mi ima još neko s menom da to radi. U ovom dobu besparice takvo razmišljanje je možda malo i čudno, al je tako.
Tako je meni palo napamet određen broj osoba da ih pozovem da raduckaju s menom. Osim što bi dobili lovu, imali bi prilike i upoznat nove ljude što bi im bila veća korist od novca koji bi dobili. A eto, nekako sam birao ljude u koje bih se mogao pouzdati, a da im usput koja kinta ne bi loše došla.

Poso koji bi raduckali je nako, pa hajmo reć zahtjevan. Prije nego što sam ikog zvao, meni se javio mali problem, jer nisam znao koga prvog da zovnem. Kontam ako zovnem ovog jednog, za to će čut onaj drugi pa će reć što nisi mene zvao i još se naljutit na mene.
Prva osoba je prihvatila i odustala napola posla kojeg je rekla da će odraditi. Druga je rekla da hoće, da jedva čeka i nakon što joj je sve objašnjeno šta i kako treba da se radi, nije ni započela, al je odustala. Treća ima pametnija posla (i za veliko čudo stvarno ima). Četvrta isto ima pametnija posla (ali u suštini nema). Peta nikad nije odgovorila na poruku. Šesta je rekla da je ne interesuje to i uštedila mi vremena (što i nije tako loše). Sedma je rekla da ima nešto drugo raditi, a na moj upit šta drugo pokazala mi je mobitel. Niko živ ne zna šta to treba da znači. Osma osoba je rekla kao da je eto ko i zanima, ali kao ima i pametnija posla, pa kobiva da razmisli o tome. U međuvremenu je naišla deveta osoba, kojoj ja nako spomenuh neozbiljno bil ona radila, i prije nego što sam objasnio o čemu se tačno radi. Tad nekad je ponovo naišla osma osoba i počela je neku kenjkavu priču koja mene nako pošteno iritira. Pa eto ko bi, ko ne bi, ko ne bi ona ovo što joj nudim, nego bi ona nešto malo naprednije od toga bla bla. Ama reko fala tebi, al ja nađoh koga da te zamjenim.

Da ne pričam da je većini njih koje sam zvao posao vezan za struku. Haj kontam, mogu se ljudi zanimat i drugim stvarima. Al kad mi neko napriča ja bih ovo, ja bih ono, ja bih govno i ti joj nađeš baš to prema opisu, i onda ti kaže neću, pa hoće mi nešta bit.
Mislim, nastranu i to. Tačno ova omladina danas ima pogrešnu percepciju posla i zapošljavanja. Valjda ljudi kontaju da čim završe određene škole ono jedva neko čeka da njih zaposli. Valjda zadojeni onim pričama kako su mamino zlato, pa kontaju svima su zlato. Jeste rampu moju. Ja pričam sa njom i tu dozu arogancije i umišljenosti ni ja nemam, pa ni kad se ono baš dobro potrudim. Ko eto radilo bi ono, al daj da je kako rukovodeća. Ma da je kako da se radi, al da ne radi nego da neko drugi radi za tebe, al da ti dobijaš platu. Pravi onaj robovlasnički mentalitet. A da cirkus bude veći, taj robovlasnički mentalitet se javlja kod (budućih) robova.

Onda se sjetim stvari koje sam ja radio isprva, radio i što hoću i što neću, i što me zanima i ne zanima. I tek kad tako radiš, možda ti se i ukaže prilika da češće radiš ono što hoćeš. Ali ti to ljudima ne možeš objasnit i dokazat. Ono konta da je neki ekspert i stručnjak čim završi školu i ono, svijet čeka na tebe.
Dođe mi da napišem knjigu sa kakvim praktičnim savjetima. Ono odaš ljudima tajne, znane i neznane, zgrneš milione. Eto, kome je do miliona nek piše.
I poslije svega toga slušaš priče kako nema posla, kako ništa ne funkcioniše, kako ovo kako ono. Pa lokalne samouprave nema, to je sigurno. Ali posla ima, i to je sigurno. Samo što nije baš da hodaš ulicom i zapneš od posao, nego hodaš po tamo nakim šumama i gorama da nađeš isti. Što je omladina lijena i što taksi/tramvaj/trolejbus/autobus ne vozi po šumama i gorama nije problem gradskog saobraćaja, nego lijenih osoba kojima je mrsko malo prohodat po svijetu.

Nije moj dida džaba čitav život govorio da je ljenost gora od bolesti...




Danas sam baš nešto u fazonu da bih mogo pričat i pisat.

o ranojutarnjim razmišljanjima...

Ustanem jutros nekad rano pa se zapitam ima li ljepšeg osjećaja od onog kad se probudiš ranom zorom kako bi se kobiva malo pripremio za pisanje nekakvog teksta od kojeg ovisi hoćeš li izgubiti 15000 maraka (pretvarajte sami u valute po potrebi) ili nećeš ipak ništa izgubiti.

Ja kažem da ima. Kad to moraš ponovit još 2 puta...



Sjo dobro pjesme. Znaju ovi židovi nešto napravit i kako treba...

o pantalama novim...

Nakon što sam skonto da Žužu (ovog puta bez onog lina) pojma nema kad mi je rođendan i kad sam se zapitao da li moj život više ima smisla uopšte, zbavio sam si nove pantale od 2 marke (čitaj 1,25 dolara; 1 euro; 7,5 kuna; 120 dinara (srbijanskih); 60 dinara (makedonskih); 40 rubalja, 100 jena; 8 juana; 2 leva; 0,80 funti). Pamuk 100%. A odavno nisam nosio nešto neudobnije. Same se skidaju, ne moram ja ništa (so you don't have to!). Da me ko vidi u njima reko bi da sam onaj hiphopster, ja sebi kažem da izgledam ko kakav janjičar iz boljih dana...

o čaju...

Danas je moj alarm odlučio da malo trola, pa nije ni zvonio. Ima tako običaj. Obično kad ja imam posla, pa ono, de ti još malo spavaj, dangubi vrijeme spavajući. Šansa da će trolat je obrnuto proporcionalna obimu posla koji me čeka tog dana da obavim. Osim što sam spavo u to vrijeme sam i sanjo. Sanjam ja kako spavam i kako moram ustat i ko pošo ja, al mi se nešto ko i ne da. I škiljim ja nako, ne mogu otvorit krmeljave oči kako treba, kad vidim tamo nake dvije trebe na krevetu do mog. I istom se one počeše cmakat i fatat, bez pardona... Ja kontam, pa pored mene vakog, vi našle jedna drugu, eto kud će vam duša. A one se nako ponašaju ko da ih niko ne vidi, kontaju valjda da ja spavam šta li. E jel, kontam ja. I probudim se (njima u inat).



Sjeli mi danas i kaže ona šta ćete, reko jedan čaj. Čaj? pita ona. Samo čekam da kaže, jarane jes to bolestan. Idi u bolnicu pa se liječi. Ja reko čaj. Od čega. Od nane. Kaže hoš od mlađe il starije nane. Ma reko osrednje nako.



Eto, toliko je dovoljno da mene neko kupi ko mušteriju i da ja budem zadovoljan uslugom. Ubaci i dodaj tu koji osmijeh, i još mi uljepša dan. Da ne pričam što je cura fenomen, konobarica i još ljubazna.

 A ne ja odem i kažem jedan čaj, i naglasim voćni. Oni meni donesu od kamilice. Reko fala stvarno, al ja sam tražio voćni. I ona mene nađe ubjeđivat da ja nisam ništa reko i da neće ona bacat grah da vidi koji ja čaj volim. Reko ne moraš, neću ni ja pit čaj (pa makar se ohladio). Hej bolan zamisli drskosti. Ko da sam joj dijete, a ne gost. I onda ja nešta ters u društvu, samo nešta kontriram i svađam se. Ne shvataju oni da je to ko da odeš u buregdžinicu i kažeš de mi tikvenice (koju jedem posljednja tri obroka evo), a on ti donese burek. Ili kažeš de mi kilu janjetine, a on ti da piletine. Pa nećemo tako Dino...

o tomidžeriju i oskaru...

And the Oscar goes to...

1943

1944 -

1945

1946 (moj favorit)


1949


1952


1953

Ono što je zanimljivo jeste da 1950. godine tomidžeri nije osvojio oskara. Zapravo, nije bio ni kandidovan za istog. Da je kojim slučajem bio, siguran sam da bi osvojio oskara. Pored onog iz 1946., ovaj mi je također favorit. Baš nešto večeras slušam Die Fledermaus pa se ne mogu načudit kako nema zvuka onog autobusa kad pregazi Toma...

1950

o svemu pomalo...

Sjećatel se onog rutera govnarskog što se inatio s menom? E našo je s kim će se inatit.

Meni nema ništa bolje od tog kad izađemo Marsovka i ja s društvom, pa ja pričam ljudima neke svoje događaje koje sam već piso na blogu i koje je ona pročitala, i kad se ona pravi da to prvi put čuje (a nikad ništa ne komentariše), a znam da joj je sve muka što mora opet slušat istu priču. Jedino što mi je zanimljivije od tog kad se ja pravim lud jest gledat nju kako se pravi luda. Pogotovo što ona nije baš od tog posla (za razliku recimo od mene).

Sjetio sam se da su mi za Bajram dali da nosim nekakvih baklava, pite, čokolada. Sve to strpali u jednu kesu. I kaže meni majka, ma joj jel ti teško to. U svakoj prethodnoj situaciji sam ja govorio da nije. Onda ona mene ubjeđuje da jeste, a ja nju ubjeđujem da nije. Ko ona bolje zna jel meni nešto teško il nije. Ovaj put sam rekao da jeste. Naravno da nije bilo teško, al eto čisto da vidim šta će bit. I ništa. Muk i tišina. Stojimo tako i gledamo se. Ona se okrenu i ode svojim putem.
(sad ona ovo čita i nervira se jer sam ja već ovo pričo večeras i sad opet ista priča hahahaha)

Ja kad vako odem da jedem navečer, ja hodam na prstima. Ne palim svjetlo i jedem u mraku. Ne pravim nikakve buke, a i ako napravim uvijek mi bude neugodno. Moje komšije su čista suprotnost od mene. Oni hodaju ulicom i pjevaju i nešta se deru i vrište i galame, isto ko da je 2 popodne a ne ujutru. Upravo sad nešta pjevaju i pričaju i ja ih čujem ko da su mi u susjednoj sobi.

Večeras sam skonto da ja ništa ne vidim s ovim naočalama. Vidim možda kako treba na udaljenosti od neka tri metra, iza toga magla. Ako koga ne pozdravim, nije što sam umišljen (a nije ni da nisam), nego vas vjerovatno nisam vidio.

Saću. Saću je bila jedina riječ koja je bila zabranjena u kući. Ocu i materi nije nikad bio problem reć neću ili ne mogu, ali reć saću, to je bilo ravno samoubistvu. Ko da se kroz maglu sjećam i jednih batina vezanih za to saću. Poslije toga nikad. I neki dan mi tako isto kod majke na Bajramu i ona mene munta da jedem. Haj jedi, haj jedi. A ja jeo prije nego što sam izašo iz kuće. Haj jedi, haj jedi. I sjetim se ja magične riječi saću. Kažem ja njoj saću. I upali. Moraću ovu riječ ponovo ubacit u svoj rječnik.
Jednom ja hodam s ovom dvojicom, a oni bili kobiva najbolji jarani. Ovaj jedan bio ono dobar, a ovaj drugi bio ono namazan. I sad ovaj dobri pita ovog namazanog da mu posudi mobitel da nazove mamu. Kaže njemu namazani saću. I osta na tome, nikad ovaj mater ne nazva...


:p

o tehnologiji...

Da sam znao da će mi današnji dan bit vakav, ja bih ga hladno prespavo. Jutros od 9 ja pokušavam napravit govno od routera i neće. I to ga kupim na preporuku ljudi koji govore da je namještanje istog čas posla. Mislim dadneš 50 i kusur maraka za nekako govno i ono ne radi. Pa mogo sam ja komotno imati i u džepu tih 50 maraka, pa nek onda ne radi. A ne vako. Jebem ti tehnologiju...

o teorijama zavjere...

Ko ode kod Žužuline (koja sad sjedi kući i duri se ^^) na blog može vidjet jedan poluzanimljiv post o nekom fanatiku koji priča teorije zavjere.
Ja nisam ljubitelj teorija zavjere, mada se one nameću kao logična pojava u društvu. Nekim logičkim razmišljanjem i povezivanjem nekih opštepoznatih činjenica moguće je ukazat na postojanje istih, a na čemu se zapravo zasniva moje uvjerenje o postojanju istih. Konkretnih dokaza u vidu nakih knjiga/internet stranica/videa s jutuba neću mećat, jer neće bit ni potrebni. Osim što nisu potrebni u ovoj mojoj priči, ne smatram ih ni nešto puno relevantnijim od sebe. Uostalom kako je to Mel Gibson jednom dobro rekao da se dobra zavjera i ne može dokazati, jer da može, onda ne bi bila zavjera. Barem ne dobra. Ili tako nešto...

Ja nisam za sve te teorije zavjere, ali nešto razmišljam. Ako je legitimno i društveno prihvatljivo razmišljanje da postoji međunarodna organizovana grupa ljudi koja svjesno radi neka dobra djela čovječanstvu bez obzira na naciju, spol, rasu bla bla, recimo Crveni križ ili oni doktori što igraju igre bez granica, zašto je onda nevjerovatno da postoji suprotnost tome. Zašto je toliko nevjerovatno da postoji neka međunarodna organizovana grupa ljudi koja svjesno radi neka loša djela čovječanstvu bez obzira na naciju, spol, rasu bla bla, recimo Masoni ili Slobodni stolari ili kojeveć organizacije imaju.
Evo recimo primjer mafijaša. Oni su međunarodne organizovane grupe ljudi koje često imaju više moći, resursa i sredstava nego države u kojima djeluju. Svi vjeruju u postojanje organizovanog kriminala koji je udružen radi činjenja loših dijela, ali ako neko kaže da bi mogli postojati organizovani utjecajni ljudi koji su udruženi radi činjenja loših dijela, onda odjednom to sve pada u vodu. Mene u jednu ruku divi taj ljudski optimizam i razmišljanje da tamo negdje nema niko zao. A u drugu ruku me plaši, jel moguće da su ljudi toliko naivni.

Nadalje, pretpostavka je da su među tim masonima (eto nek su masoni ta neka zla organizacija) uglavnom uspješni ljudi. A da bi čovjek bio dobro uspješan, na nekom svjetskom nivou, osim što mora biti dobro vrijedan, mora biti i mrvicu pametniji od prosječnog čojeka. Po mojoj skromnoj procjeni, takvi ljudi bi trebali imati (visoko) iznadprosječan koeficijent inteligencije.
Ako uzmem u obzir pisanje ljudi na ovom blogu kako su drugi ljudi glupi, možemo vidjet da ljude (blogere) prilično iritiraju drugi ljudi za koje oni smatraju da su gluplji od njih. Od tog što slušaju narodnu muziku pa nas nerviraju, do tog kako se grle nasred ulice do tog što su simpli babe. Pritom treba uzet u obzir da ljudi koji piskaraju na blogu imaju, po mojoj skromnoj procjeni, prosječan koeficijent inteligencije (u vrh glave da neko ima blago iznadprosječan). I sva ta priča kako bi uradili ovo ili ono bi se moglo komotno protumačit da bi ljudi s bloga vjerovatno to sve i uradili samo kad bi imali prilike. Barem kad bi se našli u društvu ljudi sa sličnim uvjerenjima i kad bi imali mogućnosti. O tom neću trunit, to je i naučno dokazano uostalom.

Eh sad zamislimo te Mansone i njihove članove tamo. Mahom pametniji, uspješniji i inteligentniji ljudi. Na većinu ljudske populacije gledaju kao na gluplju od njih. A historija je pokazala da su uspješni ljudi mahom bili sputavani od društva, na ovaj ili onaj način. Od tog da su ih mlatili u školi jer su bile ćore do dobacivanja na ulici tipa pisac, napišel se šta i štas to ti lafo načitan. Ljudi koji su na taj način odbačeni od društva logično je da će osjećati animozitet prema istom (eto im motiva). Isto ko što će i osjećat privrženost nekom društvu koje ih prihvaća baš zbog toga što su vrijedni, uporni, radišni i tako to. I to ne bilo kakvo društvo, nego društvo njemu sličnih osoba sa mnogo mogućnosti (eto im prilike).

Uzimajući sve to u obzir nije teško povjerovati da tamo (ili ovdje?) stvarno postoji neko međunarodno organizovano društvo ljudi sa nekim zlim namjerama usmjerenim na ostatak čovječanstva. Ako bi neka blogerka sve babe protjerala u Mordor ili ako bi neki bloger gurno svakog mini nabildanog krkana koji davi svoju šmizlu od djevojke u obližnju kanalizaciju, zašto onda tamo neki uspješan čovjek kojeg su maltretirali pola života kojekakvi glupani ne bi turio malo mononatrijevog glutaminata u njihovo omiljeno jelo i time im suptilo štetu nanio. Pogotovo još kad se nađe u društvu istomišljenika koji ne samo da ga podržavaju u takvim djelatnostima i razmišljanjima, nego ga i potiču na iste.


S druge strane je sasvim drugi par (lakiranih) cipela što je priča o Masonima i inim organizacijama postala stvar mode, pa je sad odjednom svak stručnjak i za masone i lože i običaje i pozdrave i tajne simbole i javne simbole i štasvene. Mislim, svi trabunjaju o tom, i onda odu da ručaju ručak sa samo žličicom vegetom koja ima legendarnih 15% mononatrijevog glutaminata.

o roštilju...

Ja prvo kad dođem na ovaj blog vidim ko je šta novo piso. Pa onda vidim jel ko šta meni piso. I vidim kod Žužuline zanimljiv post i pođem joj pisat komentar i skontam da je predug i da bih komotno mogo napisat post povodom toga. Ali će taj post bit objavljen nekad kasnije jer imam nešto drugo da napišem.
Životinjoljupci i vegetarijanci mogu komotno stat čitat ovdje. A i oni što ne gledaju slike na mom blogu, jer će ovo biti jedan ženskasti post sa puno slika.

Eh, za sve ostale, da ja vama ispričam đe sam ja bio danas i šta sam radio. Ošli mi jutros, kad radni svijet ide na poso (radni smo i mi, da se razumijemo) malo da roštiljamo. Ošli kod ovog jare u šumu, nas 15 bar je bilo. Za razliku od ovih prethodnih postova, ovaj put sam ponešto i usliko. Ja ne volim slikat jer slika nikad ne uspije ko što bih ja volio.

Elem, ovo je ulaz u šumu.

I unišli mi tamo u šumu i vako malo hodaš po šumi, i onda nas je tu čeko sto i roštilj. Za razliku od većine ljudi koje ja znam, ja nisam ljubitelj roštiljanja. Ko će bolan ljeti pored one vatre stajat i nešta prevrtat one ćevope. Ne znaš kome je gore, tebi il nom ćevopu. I baš zato što to meni i nije neki fol i zanimacija, mene jaran zaduži da ja budem glavni i odgovorni. I ja, zbog specifičnosti situacije, nisam mogao to da odbijem i pristanem jel. I skontam ja kad ja već radim nešto što mi se i ne radi baš, što ja usput ne bih zaebavo ljude. Mislim, radio bih ja to svejedno, al sad sam kao imao opravdanje.

Evo moje radno mjesto.
(ovaj je roštilj vako sazidan usred šume)

Moje radno mjesto malo izbliza. Ova sjena je moja glava i imo sam šešir na glavi (što ne znači da mi nije velika glova jorane [ja danas nešta sjedim i govorim ovom jednom jorane i sjetim se one blentave Žužuline, to mi je od nje prešlo garant]).

A ovo je pogled s mog radnog mjesta. Divan pogled.

A ovo je moje radno mjesto iz midžet perspektive.

A ovo je moje radno mjesto iz moje perspektive. Paprika je bila glavna. Niko je živ nije tako.

A ovo je iz blogerske perspektive (moje radno mjesto jel).

Naprimjer ovo je moja obuća za koju mater tvrdi da su u pitanju lakirane cipele. Ja govorim da je ovo ništa drugo nego parče tena. Al pošto mater uvijek zna najbolje, onda su ovo sigurno lakirane cipele, taman i da nisu. I ja sam u njima u šumu išo. Ovdje su ko još i dobre bile kako sam ih uhelaćio poslije.

Ćevape nisam sliko jer nisu ni bili zanimljivi.



Ono što je bilo zanimljivo i što sam sliko je bilo janje.

Još je bilo zanimljivo paljenje vatre usred šume. Mislim, jes to privatna šuma i sve, al ono, našli smo đe ćemo roštiljat.
Ipak, nismo mi toliko glupi. Imali smo spreman aparat za gašenje požara.

Kanader jarane. Nemoš roštilj s ovim ugasit, a ne šumu. Al eto. Meni je sve to bilo šega, pa mi i nije pretjerano smetalo. Pa makar i po cijenu da izgorimo i roštilj, i mi, i šuma i po Bosne s nama.

Elem, skontali oni, pošto meni ni to nije zanimljivo, da ja vrćam ovaj ražanj. Mislim, mogu ja pojest njega, nije meni mrsko, al stvarno i nisam neki stručnjak u okretanju ražnja. Al opet, zbog specifičnosti situacije, nisam mogo odbit. I nako eto, bilo je zanimljivo isprva. Ko da voziš kakav avion ili brod. A kasnije je ko da voziš avion ili brod ukrug. Ko ono glupavo pašče kad sebi ganja rep. Otprilike takav osjećaj.

Eto ga na početku svog puta u vječna lovišta.

Sve vako razgleda okolo šta ima i ko će je sve jest.

Evo jedna iz perspektive mog novog radnog mjesta (unaprijeđen sam totalno).

Evo jedna iz perspektive mog novog radnog mjesta (unaprijeđen sam totalno) samo ovaj put iz perspektive blogera. I ovdje ima lopata lijevo. Ona služi da se može janje mlatnut po glavi ako mu slučajno padne napamet bilo kakav vid oživljavanja ili pobune i otpora.

Ovo sam uspio uslikat kad je janje probalo pobjeć al stukli smo ga lopatom, pa je ipak ostalo na kolcu.

Opet ja malo vrćam ovo, naravno iz blogerske perspektive. Ovdje se fino može vidjet kontrast izmeđ prljavog i čistog dijela moje obuće.

Malo šumskog ambijenta. Ono tam bijelo je mostić koji ide preko potoka. Probo sam uslikat i mostić iz normalne i blogerske perspektive. I nisam baš uspio.

Al sam usliko nakav izvor vode koji je nako malo sređen i uređen (iz blogerske perspektive ofkors).

Ko nakav balvan nešta, al ko preko ovog se isto može preć preko potoka.

Totalno isti balvan, ovaj put pokoren od strane moje imperijalističkoblogerske čizme tiranije. Jelde jes totalno drugačija ova blogerska perspektiva.

Ovo su kao stepenice kojim se silazi u ovu šumu.

Mada mislim da se ovdje gore baš i ne vidi jasno da su to stepenice. Na ovim dvjema slikama ispod, ove iz blogerske perspektive, izgleda vam sigurno puno jasnije.

 
Recimo na ovoj gore. A i na ovoj dole isto. Valjda vam je sad jasnije da su to stepenice. Nekako se na ove dvije slike jasno nazire ta forma i struktura stepenica.

Ko da gledam da niko živ ne može pogodit šta je na ovoj slici dole. Kontate vi sad šta li bi ovo moglo bit. Moglo bi bit svašta jelde?

He he, evo sad je sve jasnije na ovoj slici ispod. Svima je jasno da je to nakav uzgajamjagodezenfengšui vrt.

Kontam mogo bi se organizovat neki kvit za blogere. Naprimjer bude pitanje šta je ovo na slici?

I onda ljudi pogađaju šta bi ovo moglo bit jel. I nakon određenog broja pokušaja davanja tačnih odgovora ja kažem koji je bio najbliži tačnom i ponudim tačan.
 Tačan odgovor je ovo...

Kasnije smo pošli kući i usput sreli jednu mačku. I ta mačka kad ja namirisala meso je tolko mjaukala i tražila da i njoj damo. I nije problem dat toj mački mesa, bilo ga je. Nego je problem što njoj nikad nije dosta. Isto rupa bez dna. A da ne pričam što je bila dosadna pravo. Sve kofol eto njoj i nije do mesa al mjauče, ko eto došla ona da se druži s nama. Pa kofol hoće da je maziš, a kad nea mesa ne da prić sebi, pa nešta ti se oko nogu vrzma. Mene to pravo nervira. Šta mi se iko ima oko nogu vrzmat. I eto sve ko ona raja s nama. I kad je skontala da neće dobit više mesa nego što je ona planirala, onda je počela skakat po stolu. A što je pravo zanimljivo je bila scena kad eto ona se penje na klupicu i kao nju ne zanima meso uopšte, ona je naša raja, došla malo da posjedi s nama. I pušta ona sve da je se mazi, a vidiš da krajičkom oka gleda ono meso. I eto kao ode ona ima nekog posla, i sasvim slučajno je pošla u pravcu onog mesa. I ko samo da ona proviri šta ima tu, nije da to njoj treba. Sreća pa je ona satara bila blizu. Eto slike mace, al je vi garant i ne primjetite na slici.

Pogledajte ponovo.

Simpatična je, nema šta.

Eto i mesa malo za gladne oči. A za gladni želudac se snađite neđe drugo.

Ovdje ona plazi jezik.

Mada svi znamo ko se zadnji smije ha ha ha.


E sad se vi pitate šta je 15 ljudi pojelo kad ima volko mesa? E pa skrolajte na onaj početak posta đe piše da sam ja njih sve zaebo (nisam baš sve sam ja, malo su mi i oni pomogli). Najavio taj jaran da će bit roštilj i to se svi spremili da jedu. Nako kršni momci. Više vole na kašiku, al nije im mrsko ni janje.
Kad je bila ona prva faza roštilja napeko ja njima ćevopa kolko sam ikad mogo. I to se jelo i jelo. Pa im onda napeko piletine kolko sam ikad mogo. Još je nako fino reširo. I oni jeli i jeli. I kad je došlo vrijeme da se jede ovca niko ne može jer su se svi najeli. Ja levata majko mila.
I unatoč tome što su oni ispojedali tih ćevapa i piletine, nađu oni snage za još malo. Ono nazor ako treba. Došli ljudi zbog ražnja, ćevopa mogu uvijek jest. I uzeli mi (čitaj moja malenkost) skidat onog janjca s kolca. Meni bilo zanimljivo, osjećo sam se ko mesar. I kako smo mi to skidali, prvo one neke koščate strukture skidali, tipa rebaraca i štatijaznam. Uglavnom ono gdje i nema mesa nešto. I kako smo mi skidali ono, oni sebi to drito na tanjir. Isto lešinari. Ja vamo ko čoek fino skidam onu krtinu i lagano ćopkam. I dok smo mi završili sa skidanjem toga oni završili s jelom. I taman mi tad nekad onu punu tepsiju krtine pred njih. A njima oči gladne. Kofol ono pošlo još da jede, al ne može. Kad oči kažu janje, želudac kaže dobrojebaohanimalo. Haj što su levati jednom ispali, nego još i drugi put.

Ja šta ću ponesem malo i svojim. Nek i oni nešta bace pristojno u kljun i jedu ko ljudi. Ha ja.

I konačno više pošli kući.

Znam, i vi sad kontate jel vo Milica bila s menom. Ne, nije. Bila je duhovno, pomislio sam na nju kad sam ovo usliko.

Inače su možda ove slike mutne i tako to. Skonto sam nekad kasno da mi je mobitel, ono što se slika, umeljan janjetinom.

o glupavim parovima

 Jedan od pametnijih poteza koji sam napravio ove godine su mi ove naočale. U odnosu na one prošle, s kojima sam mogo vidjet sve i svašta, s ovim slabo. Jesu one nove, ali je i manja dioptrija nego na onim starim. To što se meni nije stvarno smanjila dioptrija znači samo da ja manje vidim s novim naočalima (jel se kaže naočalima ili naočalama il kako, totalno sam zablokiro). I prvo sam konto da je to nako plaho bezze, a onda sam skonto i da nije. Nije da ja sad nešta imam plaho pametno vidjet, uglavnom su neke gluposti. A ja sam uvijek za opciju manje gluposti.

Znate šta mene nako pravo nervira, kad vidim one pojedine parove kako hodakaju ulicom i nešta se grle. A kad kažem pojedine mislim na one gdje mali nabildani krkančić, a ona neka špica što je neaš šta vidjet. I onda on nju nešta uzme grlit i hodat tako s njom. I da on metne šapu na rame ili oko struka - ne! On nju nađe grlit oko vrata. Jarane pa niste kečeri ili braćapoderanihgaća da se tako grlite. Imaš osjećaj da on nju pokušava udavit. Da se nije cura glupavo kikotala, ja bih pomislio evo ga - davitelj protiv davitelja 2. I haj sve to, nego se on još objesio na nju. Isto oni crnci iz američkih filmova kad hodaju getom pa ono jo maj bro folovi golovi  plaze onom cestom i smišljaju kako će uzet pare od socijalnog, ne mogu normalno hodat ko ljudi. E tako i ovo dvoje, on se objesio na nju. Ona jedva samu sebe nosi, još i njega krmka. Sreća brže hodam od njih, pa su mi se relativno brzo izgubili iz vidokruga.


I još jedna zanimljiva priča. Po uzoru na ove blogerke, kao malo da se uklopim u društvo, otišo i ja u šoping u DM. Uzeo prvi Old Spajs koji sam ugledo, platio i otišo dalje svojim poslom. Etooo. To je to. Nema više ništa.
E sad mjesto da stavim sliku svega što sam kupio, ja ću stavit video reklamu.

Jer su reklame vrhunske. Ko da sam ih ja pravio/glumio u njima. Možda i jesam, haj ga znaj...

Ja bih mogo komotno glumit u reklamama. Al samo ovim dobrim. Tipa ove za Old Spajs. A i ove tri dole su odlične. Prve reklama da sam vidio a da mi ne smeta ovaj motiv seksa kojeg turaju gdje stignu ikad treba ikad ne treba. Četvrta nije loša, ovaj dio sa roleplejom. Mislim šega je to, ko skonta...
Ko da gledam niko ih neće ni pogledat. Ljudi jednostavno obraćaju malo pažnje na ovom blogu. Isto ko recimo prošli post, niko nije skonto onu sliku. Reko bi čovjek sad sve vam treba crtat, al eto ni to nacrtano ne pali. Det mejks me sed.

o nagradi što sam dobio i spajdermenu...

Eto došla i do mene ova neka blogonagrada od Misti. Mislim da je ovo neko smislio ko nema puno ljudi koji ga prate, pa ono da postane popularniji. A ja baš neki dan kontam hoćel mene ko potrefit s nekom nagradom. Ono znaš, napiši ko ti je dodijelio nagradu, nalakiraj nokte, uslikaj se i prozovi idućih 5 blogera. E sad ja moram proslijedit ovo na idućih pet ljudi (i još im javit), a da ima manje od 200 sljedbenika. Ko ono reko bi čovjek ima ovdje 10000 blogera koji imaju 200 sljedbenika...

Elem, sad da ja nabrojim pet ovih blogerki (jer je ovdje suvišno govorit o blogerima jel).

1. Žužulina - prva blogerka koja se zaljubila u mene i javno progovorila o tome
2. Milica - prototip šmekerskog osmijeha
3. Biščanka - jer je nova
4. Čunge Lounge - jer mi je pomogla da se samoaktualiziram ostavljajući prvi komentare na njenom blogu
5. Biberli - jedina blogerka koja me blokirala, a da ja ni dan danas ne znam što



Mimo toga, ja sinoć oplakah. Al bukvalno. Tražeći golotinju po internetu (štaš drugo i radit na internetu) nabasam na neki strip spajdermena i tako sve poče. Gledam ono i haj šega mi isprva. Pa što više gledam, sve mi više smješno. I dok mi nisu suze počele lit niz oči i stomak me bolit od smijeha, nisam presto. A još mi se i lice ukočilo više od smijanja. Ne znam onda šta mi je smješnije što se ja smijem nako naglas u gluho doba noći, a još sam u sobi, il onaj strip. Elem, evo neki od najboljih...

Eto, dosta od mene. Neću više. Mislim, stavio bih ja još ovog al moram ić...