Počelo odlično. Za doručak lokumi. Haj što nisam doručkovao mjesec dana, nego što su bili lokumi. Kod nas se kući lokumi tradicionalno jedu nedjeljom. Nekim čudom smo uspjeli mater na to nagovorit. U ljetnim danima ona traži predah, jer joj je vruće pržit to. Obično niko ne negoduje. Barem ne naglas. Jesu bili malo gumenkasti, al meni bili odlični.
Spremimo se mi i lagano krenemo. Meščini da sam ja prvi put stavio parfem samoincijativno u životu. Ne znam šta mi bi. Ja inače nisam ljubitelj parfema. Vazda tako pred neke familijarne posjete mene oni štrcali parfemom. Kaže stavi, i ja ono tuc muc i ne stavim. I prođe mi to tako par puta i skontali oni mene. I onda znaš uzme onaj parfem i hoda iza mene i štrcne me sa onim. I onda ja ono probaj skinut sa sebe, al ne ide. I nešta moraš hodat namirisan. Elem, danas ja sam stavio. Evo do sad nije izlapio. Majko draga ko će zaspat sa mnom vakim.
I haj pošli mi, vozikamo se onim autom na jedno groblje. Pošto je ovo meščini moj prvi bajramski post na ovom blogu, da vam kažem da ja za svaki Bajram pišem dogodovštine s groblja. Pošto je to uglavnom najzanimljiviji dio Bajrama. A mi uvijek idemo prvi dan, neko smislio da izbjegnemo gužve one. I došli mi na ono jedno groblje, tamo one nake ženturače prose. Ono nabije maramu i nešta ti nabraja. Ama dao bih ti, al ti ne dam zbog te marame. Da se stoput pokriješ, ne dam. Idemo dalje, kad vako ko neka džamija. Pravo šega. I ispred džamije stoji nekakva kutija sa tri katanca. A katanci isti oni što idu na kofere, pa malo deblji. Pljuneš ga on se raspadne. I vako piše na kutiji prilog za džamiju. Ja kontam što bi dobro bilo maznut ono. Čak sam u povratku nazad to i predložio. Niko nije bio za. I hodamo mi po onom suncu najvećem, a ja imam osjećaj da niko pojma nema gdje idemo. I došli mi tamo, obišli šta i kako i haj sad da krenemo jer imamo još dva groblja obić. A svako od njih na svoju stranu grada. I nešta bila neka ruža, i ode amidža nazad do auta i nekakve makaze donio i kreše ružu. A sad je no malo nezgodno, nemoš mu reć haj ba ostavi to, ja se skuha. Skresa on ružu i mi lagano krenuli nazad. I on ufatio onog granja i sve mene čarka sa onim trnjem. Neka reko bolan, podera mi majicu. Zamisli ti scene samo usred groblja, za Bajram, idu dva čovjeka i jedan nosi granje ruže i čarka ovog drugog. I gleda on džamiju onu, kaže vidi jes lijepa munara. A stvarno je bila malo neobičnija od ovih uobičajnih. Ma reko odlična. E kaže, mogli bi otić tamo jednom. Pa mogli bi reko. Pa ja kaže, sjednemo gore na munaru i po pivu. A i pogled je dobar. Uh reko, i kakve one pršute dalmatinske. Kaže mu žena, one od svinjetine jel? Ma ja reko. A nakav narod prolazi pored, čudi se. Još mi nako namjerno malo glasnije pričamo. A haj što smo mi to glasnije pričali, nego što je bio neki, priča na mobitel, dere se, probudio mrtve. Samo čekam da neko izađe iz groba i kaže dobro je ba, tiše to malo.
I utom je počela neka šuplja priča o vjeri. Meni je to zapravo i odgovaralo jer mene, za veliko čudo, doživljavaju kao neki vjerski autoritet u familiji. Ko ono kad imaju kakva vjerska pitanja, oni mene upitaju. A meni sve šega što oni pričaju. Priča je bila kombinacija babskih vjerovanja, narodnih mudrosti i izmišljenih priča.
I haj došli mi na drugo groblje. Kupili onog nakog cvijeća i haj u obilazak. Meni nikad nije bilo jasno što se uopšte mrtvim kupuje cvijeće. Što niko živim ne kupuje cvijeće. Ha ja. Šta on ima dole, dva metra pod zemljom, od nakog cvijeća. Al haj eto, da ne bude da ideš u goste praznih ruku. Mada sad kad skontam, dobro je pa nisu smislili da se nosi po kila kafe i šećera kocke i još sok na razmutit. Paganski običaji... Ovaj put smo promjenili rutu. A ja taman planiro da se konačno uslikam pored najjačeg mi groba ikad viđenog (ne računajuć one ciganske). Sve isplaniro. Vjerovatno ste već vidjeli tu sliku svi.
Pravi onaj blogerski grob. I to ono slika da bude moje noge i ovaj grob. Kad bi bilo deset zapovjedi blogovanja, jedna od njih bi bila thou shall slikat svoje noge and metnut ih na blog. I ne odosmo ovim putem.
Idemo mi dalje kad naletimo na naku cigansku grobnicu. Amidža im opsova šta je stigo, ko odakle njima ovo ovoliko, odakle im pare, ko im je dozvolio da ono prave. A jes nako malo ružnjikavo. Mislim, nije ni ružnjikavo nego je kič. Grobni kič. Kontam ja ovi sigurno nisu imali djece pa su sve pare od svadbe potrošili na nadgrobni spomenik. Ono, ljudi iscrtali sliku svoju na onoj ploči. I još vako neka knjiga i nešta sinovi moji, sokolovi moji... bla bla.
Pa smo onda naišli na ovog jednog drugog, a on vako sebi montiro bistu svoju na grob i neke dvije ženske plaze po njemu. I on ima knjigu isto.
I na povratku sam vidio jedan od najljepših grobova ikad. Mislim, grob ko grob, ali je imao pravo zanimljiv natpis na njemu i nacrtan stećak. Ne znam koji me đavo spriječi da to uslikam, ali eto. Ostanem vam dužan to. Do idućeg Bajrama, tad ću uslikat pa postavit.
Iako idem tamo već i hi hi godina, prvi put sam vidio grob onih nekih uglednih ličnosti tipa Džemala Bijedića, Đure Pucara Starog i Emerika Bluma. Bilo je tu još nekih likova i ličnosti, meščini poznatih, al ja ovu trojicu samo poznadoh.
Pošli mi na treće groblje. Tamo sam vidio vako neku biljku, pravo lijepu. Neko nekom na grob zasadio. Rekoše mi da se zove ranjenik, a ja evo gledam malo po gugletu i one slike i nije zglave slično. Al nea veze. Još sam vidio da su nekom momku metnuli čuvarkuću. To je nako dobar fol. Simbolično dobar fol.
Pošli onda malo kod majke. Jeli. Ništa specijalno, još ja ne volim baklave/hurmašice/ostalebajramskekolač, pa ću to preskočit. Na te veu bio Karate Kid i oni neki bajramski programi. To su inače najveće budalaštine koje su mogli smislit, jer je to koncipirano tako da oni zovu nekakve estradne ličnosti i onda oni nešta trabunjaju o vjeri. Eto moja nana radila tako, moja nana radila vako. I onaj blećak s druge strane ekrana konta da to tako i treba, dok je to radila njegova nana i još na televiziji.. Još nešta puštaju one ko sevdalinke, jer eto to neki ko fol ko nešta. Niko se ne sjeti puštat sevdalinke za recimo Dan zaljubljenih.
Note to majself - moraću jednom napisat post isključivo o Karate Kidu, jer je to vrhunski film. Meni bi mogo nako po nekim citatima stat ravno pored Kuma recimo. No o tom drugi put.
I kasnije se s materom vratio kući. I ufatismo se priče o Jugoslaviji, a sve započe sa nekim drvetom javora, javorovim listom i tetkom u Kanadi. Pa poče priča šta bi bilo da se nikad nije zaratilo. Pa ovo, pa ono, pa Jugoslavija. Meni uvijek bude malo muka kad se priča o Jugoslaviji. Valjda zato što ljudi uvijek pričaju o toj državi kao o državi u kojoj ljudi nikad nisu imali sve, ali su imali dovoljno. I vodili su normalne živote. A ja vako moram živjet u sranju od države. Pa ja njoj malo o statistikama i izborima, pa o nekim sankcijama, pa o ovom, pa o onom. I utoj svoj priči mi padnu napamet ljudi s ovog bloga. Od Hrvatske, preko Bosne, pa do Srbije i Makedonije. Navodno pričamo 4 različita jezika, a svak svakog razumije. Svi se druže i svima fino. I još svak živi u nekoj banana državi i u govnima. Pa se pođem nervirat, pa kontam šta bi bilo kad bi bilo... Pa malo o našoj apoteci, pa o našem orahu, pa o patuljastoj breskvi, pa o drugom najprolaznijem pasošu na svijetu, pa o modi, pa kako se ona oblačila, pa kako nije mogla podnijet da ona nosi nešto što neko drugi ima. Pa je kobiva kupovala vani neke stvari. Pa ja reko, zbog tvoje mode i tvog modiranja raspade se Jugoslavija...
Spremimo se mi i lagano krenemo. Meščini da sam ja prvi put stavio parfem samoincijativno u životu. Ne znam šta mi bi. Ja inače nisam ljubitelj parfema. Vazda tako pred neke familijarne posjete mene oni štrcali parfemom. Kaže stavi, i ja ono tuc muc i ne stavim. I prođe mi to tako par puta i skontali oni mene. I onda znaš uzme onaj parfem i hoda iza mene i štrcne me sa onim. I onda ja ono probaj skinut sa sebe, al ne ide. I nešta moraš hodat namirisan. Elem, danas ja sam stavio. Evo do sad nije izlapio. Majko draga ko će zaspat sa mnom vakim.
I haj pošli mi, vozikamo se onim autom na jedno groblje. Pošto je ovo meščini moj prvi bajramski post na ovom blogu, da vam kažem da ja za svaki Bajram pišem dogodovštine s groblja. Pošto je to uglavnom najzanimljiviji dio Bajrama. A mi uvijek idemo prvi dan, neko smislio da izbjegnemo gužve one. I došli mi na ono jedno groblje, tamo one nake ženturače prose. Ono nabije maramu i nešta ti nabraja. Ama dao bih ti, al ti ne dam zbog te marame. Da se stoput pokriješ, ne dam. Idemo dalje, kad vako ko neka džamija. Pravo šega. I ispred džamije stoji nekakva kutija sa tri katanca. A katanci isti oni što idu na kofere, pa malo deblji. Pljuneš ga on se raspadne. I vako piše na kutiji prilog za džamiju. Ja kontam što bi dobro bilo maznut ono. Čak sam u povratku nazad to i predložio. Niko nije bio za. I hodamo mi po onom suncu najvećem, a ja imam osjećaj da niko pojma nema gdje idemo. I došli mi tamo, obišli šta i kako i haj sad da krenemo jer imamo još dva groblja obić. A svako od njih na svoju stranu grada. I nešta bila neka ruža, i ode amidža nazad do auta i nekakve makaze donio i kreše ružu. A sad je no malo nezgodno, nemoš mu reć haj ba ostavi to, ja se skuha. Skresa on ružu i mi lagano krenuli nazad. I on ufatio onog granja i sve mene čarka sa onim trnjem. Neka reko bolan, podera mi majicu. Zamisli ti scene samo usred groblja, za Bajram, idu dva čovjeka i jedan nosi granje ruže i čarka ovog drugog. I gleda on džamiju onu, kaže vidi jes lijepa munara. A stvarno je bila malo neobičnija od ovih uobičajnih. Ma reko odlična. E kaže, mogli bi otić tamo jednom. Pa mogli bi reko. Pa ja kaže, sjednemo gore na munaru i po pivu. A i pogled je dobar. Uh reko, i kakve one pršute dalmatinske. Kaže mu žena, one od svinjetine jel? Ma ja reko. A nakav narod prolazi pored, čudi se. Još mi nako namjerno malo glasnije pričamo. A haj što smo mi to glasnije pričali, nego što je bio neki, priča na mobitel, dere se, probudio mrtve. Samo čekam da neko izađe iz groba i kaže dobro je ba, tiše to malo.
I utom je počela neka šuplja priča o vjeri. Meni je to zapravo i odgovaralo jer mene, za veliko čudo, doživljavaju kao neki vjerski autoritet u familiji. Ko ono kad imaju kakva vjerska pitanja, oni mene upitaju. A meni sve šega što oni pričaju. Priča je bila kombinacija babskih vjerovanja, narodnih mudrosti i izmišljenih priča.
I haj došli mi na drugo groblje. Kupili onog nakog cvijeća i haj u obilazak. Meni nikad nije bilo jasno što se uopšte mrtvim kupuje cvijeće. Što niko živim ne kupuje cvijeće. Ha ja. Šta on ima dole, dva metra pod zemljom, od nakog cvijeća. Al haj eto, da ne bude da ideš u goste praznih ruku. Mada sad kad skontam, dobro je pa nisu smislili da se nosi po kila kafe i šećera kocke i još sok na razmutit. Paganski običaji... Ovaj put smo promjenili rutu. A ja taman planiro da se konačno uslikam pored najjačeg mi groba ikad viđenog (ne računajuć one ciganske). Sve isplaniro. Vjerovatno ste već vidjeli tu sliku svi.
Idemo mi dalje kad naletimo na naku cigansku grobnicu. Amidža im opsova šta je stigo, ko odakle njima ovo ovoliko, odakle im pare, ko im je dozvolio da ono prave. A jes nako malo ružnjikavo. Mislim, nije ni ružnjikavo nego je kič. Grobni kič. Kontam ja ovi sigurno nisu imali djece pa su sve pare od svadbe potrošili na nadgrobni spomenik. Ono, ljudi iscrtali sliku svoju na onoj ploči. I još vako neka knjiga i nešta sinovi moji, sokolovi moji... bla bla.
Pa smo onda naišli na ovog jednog drugog, a on vako sebi montiro bistu svoju na grob i neke dvije ženske plaze po njemu. I on ima knjigu isto.
I na povratku sam vidio jedan od najljepših grobova ikad. Mislim, grob ko grob, ali je imao pravo zanimljiv natpis na njemu i nacrtan stećak. Ne znam koji me đavo spriječi da to uslikam, ali eto. Ostanem vam dužan to. Do idućeg Bajrama, tad ću uslikat pa postavit.
Iako idem tamo već i hi hi godina, prvi put sam vidio grob onih nekih uglednih ličnosti tipa Džemala Bijedića, Đure Pucara Starog i Emerika Bluma. Bilo je tu još nekih likova i ličnosti, meščini poznatih, al ja ovu trojicu samo poznadoh.
Pošli mi na treće groblje. Tamo sam vidio vako neku biljku, pravo lijepu. Neko nekom na grob zasadio. Rekoše mi da se zove ranjenik, a ja evo gledam malo po gugletu i one slike i nije zglave slično. Al nea veze. Još sam vidio da su nekom momku metnuli čuvarkuću. To je nako dobar fol. Simbolično dobar fol.
Pošli onda malo kod majke. Jeli. Ništa specijalno, još ja ne volim baklave/hurmašice/ostalebajramskekolač, pa ću to preskočit. Na te veu bio Karate Kid i oni neki bajramski programi. To su inače najveće budalaštine koje su mogli smislit, jer je to koncipirano tako da oni zovu nekakve estradne ličnosti i onda oni nešta trabunjaju o vjeri. Eto moja nana radila tako, moja nana radila vako. I onaj blećak s druge strane ekrana konta da to tako i treba, dok je to radila njegova nana i još na televiziji.. Još nešta puštaju one ko sevdalinke, jer eto to neki ko fol ko nešta. Niko se ne sjeti puštat sevdalinke za recimo Dan zaljubljenih.
Note to majself - moraću jednom napisat post isključivo o Karate Kidu, jer je to vrhunski film. Meni bi mogo nako po nekim citatima stat ravno pored Kuma recimo. No o tom drugi put.
I kasnije se s materom vratio kući. I ufatismo se priče o Jugoslaviji, a sve započe sa nekim drvetom javora, javorovim listom i tetkom u Kanadi. Pa poče priča šta bi bilo da se nikad nije zaratilo. Pa ovo, pa ono, pa Jugoslavija. Meni uvijek bude malo muka kad se priča o Jugoslaviji. Valjda zato što ljudi uvijek pričaju o toj državi kao o državi u kojoj ljudi nikad nisu imali sve, ali su imali dovoljno. I vodili su normalne živote. A ja vako moram živjet u sranju od države. Pa ja njoj malo o statistikama i izborima, pa o nekim sankcijama, pa o ovom, pa o onom. I utoj svoj priči mi padnu napamet ljudi s ovog bloga. Od Hrvatske, preko Bosne, pa do Srbije i Makedonije. Navodno pričamo 4 različita jezika, a svak svakog razumije. Svi se druže i svima fino. I još svak živi u nekoj banana državi i u govnima. Pa se pođem nervirat, pa kontam šta bi bilo kad bi bilo... Pa malo o našoj apoteci, pa o našem orahu, pa o patuljastoj breskvi, pa o drugom najprolaznijem pasošu na svijetu, pa o modi, pa kako se ona oblačila, pa kako nije mogla podnijet da ona nosi nešto što neko drugi ima. Pa je kobiva kupovala vani neke stvari. Pa ja reko, zbog tvoje mode i tvog modiranja raspade se Jugoslavija...
Нема коментара:
Постави коментар