novogodišnji (onaj pravi)...

Ja nešto ne volim ove novogodišnje postove, a evo već drugi pišem.

Ovaj put ne pišem što mi je dosadno, nego što sam se danas, dok sam čekao red da se ošišam, ufatio razmišljat o protekloj godini. I nije da sam nešto pametno skonto. Da sam sjedio na ve ce šolji, možda bih nešto i skontao. Definitivno bi trebali ukinut stolice iz svih mogućih čekaonica i zamjenit ih ve ce šoljama. Djeluju krajnije inspirativno. I ne samo iz čekaonica, nego iz škola, javnog prevoza, stadiona, kancelarija... No to je već druga priča.

Kontam da pomalo zavidim ljudima i njihovom poimanju nove godine. Po tim njihovim poimanjima, rekao bi čovjek da je Nova godina stvarno nova, novi početak nekog ciklusa. I jeste, samo što nije. Ja kontam da me sve obaveze koje nisam stigao uraditi u 2012. čekaju u 2013. Većina poslova se nastavlja, dešavanja, okolnosti i čega sve ne. Isto kao što su se oni započeti 2011. nastavili u 2012., tako će se i ovi sadašnji nastaviti u 2013. Ne živim svoj život parcijalizirano, nego kao cjelinu. I ne mogu se zavaravati nikakvim praznicima, (lažnim) novim počecima, bez obzira što bih rado želio da to bude tako. Da ne spominjem da mi nikad ova Nova godina nije značilo i bukvalno novu godinu. Kad se sve sabere i oduzme, prije bih stavio da mi je Nova godina 1. septembra. Puno je više novih početaka počelo tada nego 1. januara.

Što se tiče godine ko godine, bila je zanimljiva. Bolja od prethodne, a kako stvari stoje biće lošija od predstojeće. Uvijek nekih dešavanja što me podjednako veseli i neveseli. Malo me smara s vremena na vrijeme, a opet ne bih da mi je dosadno. Neću pamtiti ništa vezano za 2012., jer nikakve događaje ne vežem za vremenski kontekst. Desilo se iz mnoštva drugih razloga, a ne jer je 2012. Osim možda onog smaka svijeta koj je bio maksuz vezan za 2012. Bilo je dosta nekih gubitaka, ali i dobitaka. U svakom slučaju sve vidim kao pobjedu i iskustvo više koje me oblikuje da budem kakav jesam (što mi prilično i odgovara). I kad se sve sabere i oduzme, ne mogu reći da za bilo čim žalim. Stvari su tekle manje-više predviđenim tokom.

Što se tiče 2013., imam osjećaj da će biti krajnije uzbudljiva. Neke stvari koje se nisu uspjele realizirati u 2012. će se vjerovatno realizirati u 2013. i to me plaho raduje. Pored tih, mislim da će biti i dosta nekih drugih dešavanja, ne tako lijepih, kojima je više vrijeme da eskaliraju. Ne radujem se tome kao što se ne radujem tome što će me čekati više obaveza, ali sam više i navikao jer je tako svake godine. Sve to kompenzuje (pa čak i nadmašuje) činjenica da ću imati daleko više mogućnosti. Iako bih najradije ovaj termin mogućnosti zamjenio sa terminom moći, neću, jer bi sve moglo biti dobiti neku negativnu konotataciju kojoj ovdje nije vrijeme ni mjesto.
Primjetio sam kod sebe da napredujem vremenom, u raznim sferama života, i to me posebno raduje i to jedva čekam. Taj vlastiti razvoj mi je uvijek bio nekako zanimljiv jer se uvijek otvaraju neke nove mogućnosti koje me iznenađuju i koje su se donedavno činile nemogućim, što opet na svoj način čini život težim, ali i ljepšim i uzbudljivijim.

Inače nemam nekih planova za mjenjanje nekih svojih navika, osobina, radnji i šta sve nije popularno mjenjati od 1. Neću magično početi vježbati, neću prestati jesti onoliko mesa, neću se manje sekirati, neću više spavati, neću prestati biti ciničan i sarkastičan, a ponajmanje neću manje zaebavati ljude i govoriti manje neću. Doduše, sad kako ovo nabrajam, skontao sam da ipak jedna navika koju hoću da promjenim u ovoj predstojećoj godini. Odlučio sam prestati pisati 2012. na dokumentima, i početi pisati 2013. Držite mi fige da uspijem!

Vama želim sretnu Novu godinu, da budete zdravi i da pazite na svoje zdravlje, da budete hitri uz brdo i da se nikad ne popnete na vrh životnog brda, da vas pare služe a ne vi njih, da ni za čim ne žalite i da vas niko ne žali, da uvijek idete naprijed i da ne živite u prošlosti, i za kraj da mislite na mene i spominjete me u svojim postovima kad god možete. Za ostalo se snađite sami...

novogodišnji bezvezni post

Od kako mi je hanuma otputovala, meni je, da izvinete, pravo dosadno...

Ša ima u vas nako?

o ogledalu...

Ne znam kako je kod drugih, al kad se sve sabere i oduzme, ja više vremena provedem sređujući se u liftu pred onim ogledalom, nego u kući.

o Hobitu... + anegdota (skroz na kraju)

Ošo ja neku noć gledat Hobita. Majko koji je to fejl potez bio. Jedino me nako tješi što nisam ja odgovoran za to. Pozvan sam, nagovoren sam.

Znao sam ja da će ono bit avantura, al nolka, to nisam znao. Počela je tako što smo odlučili gledat 3de. Ako ima nešto glupo što je jedan čovjek drugom čovjeku smislio da mu napakosti, onda su to 3de filmovi. I mada sam ja davno reko da neću to nikad više gledat pa makar filma ne odgledo u kinu, nisam htio da zanovijetam. Kontam, ajde de, možda i ne bude toliko loše.
Sama karta za 3de je skuplja. Niko ne zna po kojem osnovu. Umjesto da normalno gledaš film, moraš gledati film sa naočalama. Koje ti, osim što smetaju, usput potamne sliku. Ja ne znam jel ikad ijedan od onih koji puštaju filmove zapravo i pogledao taj film koji pušta i koji se treba gledati sa naočalama. Slika je tamnija i to znatno. Što je u filmu kao što je Hobit neprihvatljivo. Ko da čitav film pada kiša ili hoće pasti kiša jer se pravo smračilo i tmurno je vrijeme. Vako sam ja par puta skino one naočale da bih se iznenadio jer i nije sve tako crno. Bilo je i par sunčanih scena. Kad skinem naočale jel. Isto ko da blejim u onaj stari monitor onomad kad sam krišom ostajo do nekih doba budan, pa ukinem one svjetlosti da roditelje ne probudi svjetlost monitora.

Kokice su bile dobre. Dugo su i trajale. A posebno je zanimljivo kad je nako scena neka tišina, i onda se čuje kako ja meljem one kokice. Dalje ide o filmu, pa ko hoće da gleda al traži izgovor da ne gleda, nek čita i dalje. Ko samo hoće da gleda, more komotno prestat ovdje. Barem do onog dijela sa anegdotom.



E sad o filmu. Film je nako. Ne mogu reći da je bezze, al ne mogu reći ni da je dobar. Mada ga Gospodar prstenova mete nadugo i naširoko. Jeste, znam da sam ja gledao Prstenove kad sam bio mlađi, ali to ne znači da se moja želja za naučnom fantastikom i fantazijom promjenila (čitaj umanjila). Čak naprotiv, prilično je volim. Al brate imam i ja standarde u životu, pa i kad su vakvi filmovi u pitanju.

Ja bih najradije reko da je film odron, al to ne bi bilo pošteno i iskreno. Prvenstveno zbog muzike. Muzika rastura. Uzeli su me na onoj sceni kad počme onaj lik da pjevuši onu pjesmu. Uglavnom, muzika je čista desetka. Scenografija je prati u korak. Što jes jes. Doduše meni je to bilo nako u nekom mračnom izdanju zbog naočala, al to je do mene jel. Onda mi se još plaho dopalo što nema onog američkog naglaska. Pravo je iznenađenje kad gledaš američki film, a nema onih američkih zaebancija. A ponajviše mi se svidjelo što nema psovanja i golotinje. U ovom vremenu kad svi živi imaju internet i golotinje kolko hoš, oni još malo stave u film. Mislim, niko nije došo gledat Betmena da vidi kako Ra's al Ghul prca nu Melisande dok pokušava napravit Taliju. Oni to ipak nastoje ubaciti. Prevod je isto bio vrhunski. Još kad vidjeh ono bagra, pošteno me nasmijalo. I eto, to bi bilo to što se tiče onog što se meni svidjelo.

Likovi su mi nako, meh. Nitam nivam. U Prstenovima su daleko razrađeniji likovi. Vamo su svi isti. Mada eto, izvlači ih ona priča i akcent. A i što su patuljci.

A što se tiče onog što mi se ne sviđa, e to je priča za sebe. I to bukvalno. Priča je žešći odron. Prepuna nelogičnosti i gluposti, da je to za nepovjerovat. Još su u to sve ubacili onaj američki humor od kojeg meni hoće nešta bit. Pojedine scene su ubitačne.

Film nije ni počeo, već su počeli da seru. Idu patuljci, nekad moćni i bogati, protjerani i raštrkani po svijetu. I to još kroz pustinju. Faraon ih ipak nije ganjao, ostao je da čuva zlato. Prokletnik jedan!
Ali hajde de, pripisat ćemo to slučajnosti (koja inače ne postoji, al eto).

Pa nešta ono nešta oni dolaze svi na sastanak. Pregršt o-moj-Bože-al-niste-smiješni scena. Pravi onaj američki humor koji ne da nije smiješan, nego je gadan. Glup. I to nije glup ala glup gluplji, nego je samo glup. I haj što je glup, nego što se još raja smije na te glupe scene koje kao trebaju biti smiješne, a eto nisu smiješne.

Za početak su ga ubiberili sa Sarumanom. Mislim, Saruman na čelu tamo nekog vehabijskog vijeća, najpametniji od svih, najduža brada, najjači čarobnjak svih vremena, ali je prikazan ko neki glupan kojeg niko ne benda ni 2%. Najboljem liku su posvetili 3 minute. I to prekoneke stvari. To im ne mogu oprostiti. Mada, kad skontam, nije puno bolje prošao ni u Prstenovima. A svaka scena sa njim je malojereć legendarna. I baš dok gledam ovu scenu dole kontam kakvu samo Saruman ima izolaciju, dolje 10000 bučnih orkova, prozori otvoreni, a ništa se ne čuje gore dok ne dođe do balkona.

Ide dalje priča i prvi zaplet. Svaki idući koji je došao me naveo da čovjek poželi da ne dođe do raspleta, jer je svaki odroničan. Haj što nije za mene, ipak je to dječiji film, al jel prolaze one gluposti i kod djece? Ono, trebaju ih pojesti trolovi koji drže političke govore prije nego što pređu na sam čin hranjenja. I nešta i nešta i ovaj prepolovi kamen. I etooo. To je to.
Kasnije scena oni negdje upali u Kreku, u sred zemlje gdje ni Žil Vernova mašta nije dosegla, živi 100000 goblina. I normalno naše junake zarobe sem ovog jednog. Haj i to. I razoružaju ih. Haj i to. I mjesto da to završe po kratkom postupku, jok, i kralj goblina drži nekakve pseudoduhovite političke govore. Mislim, nije da žive u nekakvom demokratskom sistemu pa da je bitno šta kaže jer ga eto možda neće izabrati na izborima. I haj sve to, nego je to bolan čitav nekakav podzemni grad. I usred tog grada se pojavi Gandalf kojeg niko živ do tog trena nije primjetio. I nikom nije sumnjivo što u tom goblingradu hoda starac u sivom. Niko se nije sjetio da pokrene uzbunu, niko se nije sjetio da mu traži ličnu kartu, da ga pretrese, da ga pita đe će. A da ne spominjem što je prilazak kralju ono ko kod nas. Dođeš i došetaš do kralja. Pa da je to tako bilo bi jedno 16000 puta više dinastija. Al haj, recimo da je on čarobnjak i da ih je sve smlatio bez da oni to i znaju. Pojavi se on i kaže borite se! I odjednom su svi skontali da se ipak trebaju boriti. I odjednom imaju snage i da se oslobode i da ih mlatu. Kamooon. Da ne spominjem da svi znaju put kuda treba ić i kuda se kretat. Haj prepišimo i to obilnom Gandalfovom znanju.
Posljednja napeta scena došli naki orkovi i satjerali ih na vrh nake litice odakle imaš na izbor samo borbu il da propanu u hendek. A oni zaebu sve nas i pobjegnu na drvo. I najveći čarobnjak svih vremena dođe na ideju da ove orkove gađa zapaljenim šišarkama. I uspije mu. I to se vatre prepadnu orkovi koji su nastali iz vatre Mordora. I ti kontaš 3 sata gledanja filma su ti usrali sa vatrenim šišarkama. Priča se da su tu scenu snimali ljetos u Hercegovini i da je za sve požare dole zapravo kriv Gandalf koji se smijao scenama jer su glupe, pa su iste morali ponavljat i ponavljat...

I onda kontaš može li biti gore od zapaljenih šišarki, a Petar Džekson govori može može dok u kadar ulijeću goleme mutirane ptičurine. Ptičurine su srećom na strani ovih naših vehabija i napadaju negativce. Ti černobilski orlovi gonjaju te orkove i bacaju ih u tu dole strmopizdinu gdje ih čeka drugi svijet. I tako oni pobacaju skoro sve te što su ih progonili osim ovog glavnog koji je zapravo i glavni inicijator te hajke. I umjesto da ti orlovi roknu njega, a kojeg i nije bilo pretjerano teško spaziti u gomilu jer je albino, oni bacaju one pijune oko njega. Zašto bi sasjekli problem u korijenu kad to ima smisla. I kad kontaš jel više kraj silovanja logike, redaljka se nastavlja. Ne samo da su ih ptičurine spasile, nego su im odlučile i pomoći. Svi su oni zajahali te ptice i te ptice su ih vozile do nakve stijene odakle se vidi planina gdje moraju ići. Niko živ ne zna zašto ih ptice nisu vozile od početka ili zašto ih ptice nisu vozile do te planine. Ili zašto su ih uopšte ostavili na vrhu neke stijene s koje moraju sići i izgubiti vremena, energije, zaliha hrane i vode. A može se neko okliznuti i pasti. I slomit nogu recimo.

I kad kontaš da je to to, opet Petar Džekson govori da nije dok onaj glavni patuljak napada Frodu (znam da nije Frodo) i govori mu da je niškorist, zgubidan, lopov, seoska varalica i šta sve ne. I nikom to nije čudno i niko mu ne kaže haj ne seri više. Niko ni ne koluta očima. A onda kaže da se šalio i sad je to kao smiješno. Vrhunac američkog humora.

Ali to nije sve, ako pozovete odmah dobijete i ubitačno glup kraj gdje nekakva ptica uzme lupat u planinu, a unutra sve odzvanja. Ja bio u onoj Bijambarskoj pećini i nisam čuo šta oni pričaju koji su 4 metra ispred mene, ali kad nekakva ptica lupa orahom u planinu, to čitava planina odzvanja. I još usput probudi židovskog zmaja koji se unutra kupa u zlatu.

E sad anegdota. Došla u mene mi ova famelija od svakud, i tako oni meni znaju kupit po koju krpicu il pošalju po nekom ko dolazi. I sjeti se mene ova rodica, ljubi je rođo, i kupila mi džemper. A ja već imam isti takav džemper, ista šara, išta boja, ista veličina, isti fol, isto sve. Samo je ovaj mrvicu deblji.

o šišanju i frizuri...

Dok su se druga djeca bojala zubara, ja sam kod zubara išao ko s pjesmom. Al kad se šišanje spomene, meni je redovno pado mrak na oči. Ja bježo u školu da ne idem frizeru. I dan danas ne volim otić da se šišam, pa to ti je. Još pogotovo što je to uvijek bila neka ceremonija u mojoj kući, isto ko da sam uradio ne znam ti ni ja šta. Odem da se ošišam, vratim se kući, auuu jes ti dobra frizura. Pa de da vidim, haj se okreni. Pa ti nešta ljudi pucaju sefte. Pa haj otiđi kod šire i uže porodice da vide kako si se ošišao. Ja mislim da govno pojedem ne bi tolko pričali o tome.
A da ne spominjem što su moji bili vazda paranoični glede te kose i šišanja, pa to jal malo duže naraste panika i frka u kući. Odmah se to vodi frizeru i tako stalno. Dok se ja jednom nisam zapitao što je to tako. Kad sam ja bio mali, imo sam dugu kosu. Nako bio pravi vagabundo, ko Jago onaj (hauambaumbaje). I mjesto da sam išo u obdanište ko i sva normalna djeca, jok, mene njaka žena čuvala. Mene i svu ostalu djecu iz zgrade. I jedno od njih, uljup dabili uhljup uhljupski imo vaške, i te vaške pređu na mene. A meni nako kosa bujna, vaške u mojoj kosi ko onaj Džordž iz džungle. I otad su oni mene uvijek najež šišali i tako sve dok se ja nisam pobunio i to se svađali i svađali hoću li ja imat kratku ili dužu kosu i kakvu ću frizuru nosit. I na kraju ja izgonio svoje, iako oni meni i dan danas znaju reć haj se ošišaj.

Sjedam ja neki dan za sto da jedem. Gleda me mati i pita jesam se ja to šišo. Jesam reko, valjal. Kaže valja.

Ja sam skoro čitav život češljo sa lijeva na desno. Doduše ovo češljo je malo pretjerano, jer se ja i ne češljam baš. Al recimo da sam nagonio kosu s lijeva na desno. I jedan dan ja nagrnem kosu sa desna na lijevo. I svidi mi se pravo. A skroz drugačija frizura ispadne. I tako ja stalno počeo nositi. Sve do neki dan dok mi nije više kosa počela upadat u oči i smetat mi. I šta ću, prebacim opet na s lijeva na desno. Rođena mater me ne može više prepoznat.

Uopšte se nisam šišo...

o turbofolku...

Ovo stalno napadanje uživalaca i ljubitelja turbo folk muzike je stvarno zastrašujuće. Ono što me još više čudi jesu dežurni "borci za ljudska prava" koji ništa ne rade po ovom pitanju. Odjednom ljudska prava više nisu bitna. Ili su ljudska prava bitna samo za jedan dio populacije? Meni se čini da smo došli do stepena kad su ljudska prava elitizirana i pripadaju samo određenim populacijama u društvu.

U svakom slučaju pritsak stalni i napadi sa svih strana ne jenjavaju. Stalna medijska prozivanja, pa čak se i protesti organizuju protiv turbofolk muzike. Mene samo zanima koga to turbofolkeri ugrožavaju pa su oni toliko nepoželjni. Ljudi slušaju muziku između svoja 4 zida. Zašto to ikog zanima i zašto je ikog briga ko koju muziku sluša? A da ne spominjem da turbofolk muzike i nema na ovim javnim servisima. Ne zaboravimo da taj isti javni servis finansiraju i plaćaju ljubitelji turbofolk muzike. Gdje je tu pravda? Pa de da prestanu plaćat, pa eto servisa do ujutru. Dalje ne bi ni potrajao jer bi propao zbog nedostatka finansija. Znamo ko čini najveću populaciju u plaćanju ovih poreza i kojekakvih gluposti.

A kad čujem koje su navodne opasnosti od turbofolk muzike, pa mislim stvarno... Ko da djeca smišljaju te razloge. Te imaju kockaste glave, te prave nerede, te ovo, te ono. A sve same neistine. Većina raje koja ide na koncerte ide da se dobro zabavi u čemu obično i uspijeva. Ali kao da se uvijek nađu neke zavidne duše koje bi to da sruše i pokvare. I ne, tamo se ne prodaju tablete i droga kao na onim partijima na kojima trešti ona elektronska muzika. Niti ima tuča i šutki ko što ima na onim rok i pank koncertima.

Da ne spominjem ove neke zabrane i prijetnje glede održavanja koncerata. Oni bi nekog tukli i nekom prijetili. Pa šta ćete ako vam sutra dijete kaže da voli turbofolk i da uživa u tome. Hoćete se odreć vašeg djeteta? Ili ćete ga marisat dok ne počne slušat Dipeš mod, Koldplej ili Majkla Džeksona. Halo, pa nije vam ovo onaj prošli sistem da branite kako vi šta hoćete po vašem nahođenju. Prevazišli smo to. Sloboda govora (u ovom slučaju pjevanja) i okupljanja je zakonom zagarantovana. A opet neki pozivaju na kojekakve zabrane i time ruše temelje modernog i demokratskog društva. Mislim, danas su turbofolkeri, sutra ko zna ko. Možda ja, a možda i vi koji čitate ovo.


Evo vama malo Esada Plavog, pa vi meni recite šta ovdje ima loše. Čovjek pjeva, svi plešu i zabavljaju se, a lijepe cure na sve strane. Svi nasmijani i raspoloženi. I neko bi ovo branio...

o svemu pomalo...

Primjećujem neke stvari, neplanski...



Veliki je, da bi bio slučajan, stepen slaganja između onog što je za ručak i ponude dana u Konzumu/Merkatoru/Maksiju.

Mi smo jedino meni poznato domaćinstvo koje ne ide u kupovinu kad šta treba kupiti ili kad se isprazni frižider (to ni pod slučajno), nego idemo kad nestane kesa za smeće.

Osjećam se uzbuđeno zbog stvari koje se dešavaju nigdje drugo nego u mojoj glavi. Kada bih još mogao sve to realizovati, gdje bi mi bio kraj. Opet, ne smeta mi malo da maštam.
Pitanje je samo kako ću reagovati na stvarnost i činjenicu da se uspješnost ovakvih mojih ideja i zamisli eksponencijalno smanjuje sa brojem ljudi koji planiram uključiti u ostvarenje istih (kojih ne manjka u ovom slučaju).

Ništa od ovog govnarskog smaka svijeta. Imam predviđanja za iduća dva. Prvi je ovaj bliži, u idući petak. U novinama petkom izađe onaj prilog RTV Ekstra (ono o televiziji i serijama i pregledima programa). I tamo su stavili pregled programa samo do idućeg petka. Znači tad je smak svijeta sigurno. A ako ne bude tad biće 31. decembra 2099. godine. Ko ne vjeruje nek pogleda onaj sat i datum na kompjuteru. Ne ide dalje od tog datuma, što implicira da je na taj dan smak svijeta. Ako već ne bude sad u petak.

o simpatičnim blogerkama...

Pošo sam pisat o nekim stvarima koje me nerviraju, ali je to promjenio jedan sasvim bezazleni događaj. Naime, danas sam naletio na jednu blogerku. Mogao bih reći da smo se neformalno upoznali. Ili barem mislim da je blogerka. Ili opasno liči na jednu blogerku. Tražim joj blog, znam da je objavljivala nakih svojih slika na blogu, samo ne mogu da nađem. Bilo mi malo nezgodno da je pitam pred drugim ljudima jel ona ta i ta. A i da smo bili nasamo vjerovatno ne bih. Ona pojma nema s kim je danas razgovarala.

Elem, pravo je fina i simpatična bila (ha ha). Etooo...

o vampirima i sukubima ... + bonus anegdota

Dan je bio zanimljiv. Dosadankast, ali zanimljiv. Barem u početku. Ma doduše i nije. Prilično je počelo zanimljivo. Meni jel.
Ja sam nako poćorav i nemam sata u sobi. Doduše ima jedan na ormaru. Mislim da smo mi ono rijetko domaćinstvo koje ima sat na ormaru. Međutim moja sposobnost percepcije kazaljki na istom bez naočala je ravna nuli. Ili je možda bolje reć minusu (kontate, dioptrija ovo ono). Naočale nisu opcija jer ne mogu ja stavit naočale prije nego što su umijem. A mobitel isto nije opcija jer je moj mobitel pouzdan ko žemsko (ha ha ha, jesam nešto večeras duhovit). Nego sam ja skonto najnoviji metod utvrđivanja kolko je sati. Bacim pogled kroz prozor i ima vako jedna zgrada prekoputa mene. I ako vidim da negdje gori svjetlo znači da i ja moram ustat. Jer ti se ljudi obično bude vako oko pola 7 pa taman i ja sa njima. Ja jutros šmeknem kroz prozor nema ništa. Bijelo sve. Niđe ba nebodera. Trebalo mi malo da se uhavizam, da skontam da je pala magla (do pola Sarajeva).

Ja na onaj mobitel, kad no 9 sati. I ja šta ću, ustanem, umijem se bla bla i pođem. Inače nama počinje poso od 8. Ovi dođu i oko pola 8 da se pripreme. Ja dolazim oko pola 10, ono šefovski. Nisam ja šef, al se ponašam ko da jesam. Mislim, možda me nekad i drugi počnu doživljavat ko šefa.

I haj sve, nego bolan uđem ja u tramvaj. A ja vako uđem u tramvaj nikad. Meni je to doživljaj pravi. Gužva, smrdi, prljavo i ihahaj baja i virusa, svejedvačekaju da te zaraze. Al haj kontam, nije svaki dan ponedjeljak. I uvijek ona standardna pitanja kud su eto baš svi sad pošli. Meščini da se to u gužvi svaki čovjek pita.

Došo ja tamo i to namah mene prozivaju kad se to dolazi ovo ono. Nisam ja kriv što je meni sve organizovano i što ja svoj poso brzo završim i onda izgleda samo ko da ja ništa ne radim. Iako ja radim malo i više od njih, al eto. Uzmem ja dio posla od ove kolegice, da joj pripomognem malo, dosadno mi bilo. Kasnije sam ovoj još jednoj pomogo. Mislim, pravi sam kolega. Ajde mala pomogni kolezi, kad se umoriš slobodni prilezi...

Pravo zatišje pred buru. I bi bura. Hodam ti ja tako kad eto ti nje. Đes đes, šta ima. I uđemo mi u neku zezaozbiljnu priču o ovome o onome. O stanju u društvu, politici, poslu, ekonomiji. I ispizdi me momentalno. A kad kažem momentalno mislim da je to bilo u trajanju od nekih sat vremena. Ja ne mogu onih ljudi vampira. Vampiri su ljudi koji crpe iz tebe šta god da imaš. Ko oni dementori. Samo su još gori od toga. Između ostalog se dotakla i ovog što ja radim. Eto to je njojzi bezveze. Time se ništa neće postići. Pa dobro reko, neće se sad prevrnut svijet, ali biće neki mali pomak. Uvijek je to tako. Grupa malih pomaka zapravo čini jedan veliki pomak. Tako djeluju stvari u svijetu. A kad nisi dio tih malih pomaka, sa strane ti djeluje ko da ih i nema. I onda mi uze kontrirat kako to nije tako, kako pojedinac ne može ništa uraditi, kako je sve bezveze, kako ništa ne valja, kako su temeljne vrijednosti u društvu poremećene, kako ništa nema smisla.

Jebote kako ljudi mogu živjeti sa sobom i takvim razmišljanjima. Taman da i jeste tako, a nije, gdje ćeš se svaki dan buditi i razmišljati tako. I sve je to propraćeno pričama o masi i nekakvom individualizmu. Ako me pizdi neka riječ onda je to masa. Kad čujem masa, ono u kontekstu spominjanja većih grupa ljudi, u meni se atomi počnu cjepat od muke. Mene malo šta nervira, malo mi šta smeta, al ovo...
I normalno tu je neizostavna priča o nekakvoj individualnosti, koje me pizdi u rangu ovog gore. Meni je ta priča o nekakvoj individualnosti bila zanimljiva u srednjoj možda. Prva dva razreda. Ono ja individualac, niko ko ja, bla bla. Onda kad malo odrasteš i sazriješ, skontaš da je ta priča zakurac. Mislim, čitav svijet teži nekakvom ujedinjenju, zajedničkom jeziku, jer je tako svijet i život ugodniji, ono jok. A da ne pričam koliko je malo pravih individualaca. Otprilike me nervira ko farmerke. Ono toliko su svi individualni i posebni, to više nije nekakvo pitanje svijesti i ponašanja, nego je to trend. Ko i farmerke. I sad ono kao ima 100 hiljada vrsta farmerki, kao i tih individualaca, ali su u konačnici sve one - farmerke. Mislim, moraš baš bit karakter za individualca. A većina to nije. I nervira me to, ono pravo. Ja nisam nasilan čovjek, stvarno nisam, al bih takve tuko bez imalo kajanja. I što je najgore od svega, takvi, individualci, su prvi koji se žale na društvo. Sve njima smeta, ništa im nije po volji. A kad kažeš haj ba, da promjeniš, eh neću ja, ne mogu se ja petljat s masom. Ma idi jedi govna.

Ovi su mi u rangom sa onim mizantropima. I to nije mizantrop, nego je pseudomizantrop. Fura se na mizantropiju. Ti su mi gori od pravih mizantropa. Šta se bolan imaš furat na nešta loše. Što se nikad niko nije furao na nekog ko je stalno dobar recimo i ko voli ljude i život. Ti su obično najglasniji kad kukaju kako njih eto niko ne voli, nikom ne trebaju bla bla. Kako bolan da te neko voli kad ti nikog ne voliš. Kako da te neko voli kad si (pseudo)mizantrop. To bolan po definiciji ne voli druge ljude, a hoće da ga drugi ljudi vole. Pa gdje to ima. Pravi onaj vampir. Sjekirom zatuć. Pa tek onda namarisat, dok se boje ne rastope.
Ili oni koji su eto zaboga bili povrijeđeni u životu. I nikom više ne vjeruju i dižu kojekakve zidove prema drugim ljudima i na distanci su. I onda se čude što ne interesuju druge ljude i kmeče kako nisu nikom zanimljivi. Kako će bolan, imaš zidine nekakve, ne vidiš se iza njih. Haaalooo, slušajul ti ljudi gluposti koje pričaju i vide li kako se glupo ponašaju. Pa nisam Atila bič Božiji da hodam okolo i osvajam nekakve zidine, da žarim i palim (dobro, žarim i palim ponekad [he he]), nit mi se da zajebavat sa sjebanim ljudima koji se u životu ne znaju nosit sa porazima i gubicima, pa se nešta doživotno sjebaju. Eto ne bi oni da budu povrijeđeni. I sad ti oni to naglašavaju isto ko da mi ostali eto želimo bit povrijeđeni. Idi živi na Tibetu, negdje gdje nema ljudi i neš bit povrijeđen. Osim ako ti onaj tibetanski bivol ne napravi zasjedu jednog dana i ne odgrize ti nogu i komad gujsce.


Nego pusti bolan to, da nastavim ja sa ovim sukubusom. Kaže ona meni ne može pojedinac ništa promjenit. Reko može, kaže ona ne može. Ama reko može, samo možda ne zna. Nije to onda do sistema, nego je do pojedinca. A i moraš malo zapet. I sad ona meni uzme prepričavat šta je ona svašta radila u životu i sabotira nju sistem, teškog individualca da napravi nešto konkretno u životu. Ja razumijem sve i svašta, i stvarno moš mi govorit da vaki il naki, al nemoj mi priče da se ne može ništa. Bolan ženska glavo ja promjenio knjigu historije radom i upornošću, i ti meni nađeš pričat nešta ne može. Jašta nego može. Problem je što bi svi da preko noći naprave Švecku. Švecka se gradila 1000 godina da bi danas bila to što jest - Švecka. Ono bi preko noći. I pošto naravno ništa ne može preko noći, konta ne može nikako. A može. Samo treba bit uporan u životu. 

Pa kad je prećutno potvrdila da ipak nešto može, a njoj je u suštini mrsko (jer je i više nego sposobna), onda je uzela pričat da ona nema prilike. Sve bitne funkcije obavljaju bezvezići. Standardno razmišljanje na Balkanu (a morebit i u svijetu). Sve bitne poslove i sve što je bitno je u rukama bezvezića, a ovi najpametniji u društvu kod nas sjede obično kod kuće uz kompjuter i internet i seruckaju šta ne valja i kako treba da se radi. Eventualno voze taksi. Dobro kaže ona da treba pustiti taksiste i frizere da vode državu, oni ionako sve znaju. I uvijek su to neke uopštene priče koje nemaju neke osnove i podloge. I još ona meni zamjera što ja mišljenja takvih ljudi uzimam za ozbiljno. Kažem ja njoj fino da je normalno da ću uzimati mišljenja takvih ljudi za ozbiljno, ipak su se oni za nešto izborili i postigli u životu. A eto složit ću se sa njom da su bezvezići. Hej bolan tamo neki bezvezić ode i bude premijer vlade recimo. Glupan teški. A zamisli da je svezić. A tek zamisli na kojem si ti nivou ako je on postigao to što je postigao, a ti sjediš tu bez posla i kukaš kako su ti levati uzeli posao. Pa koji su ti onda tek bezvezić ako su ovi koji su nešto postigli u društvu obični bezvezići. On nekog kaže poznavo i eto došo na poziciju. Jes eto, pa što ti to nekog ne poznaješ. I poznavati druge ljude je neko postignuće i treba uložiti trud u to. Poznavati prave ljude je još veće postignuće. A još je veće postignuće kad se ti pravi ljudi sjete baš tebe. Ne osporavam ja da ima tu štela i inih pizdarija. I ne osporavam ja da ima pametnijih ljudi i među ovim taksistima i onim i petim desetim, al džaba im sva ta pamet kad jedino imaju fajde od nje ukućani i internet prostori. Ko oni ljudi čitaju silne knjige i čitaju još malo i čitaju još malo. I još malo čitaju i onda nekad umru. Pričaju pametan bio. Koga briga što je pametan bio kad je čito za sebe. Džaba ti svo znanje kad ga ne primjenjuješ i koristiš. I dok ona tako priča kako treba ovo ili treba ono, tamo neki radi. Radi, ne priča. I to je temeljna razlika između bezvezića i ovih samoprozvanih svezića.

Pa kad smo zaključili da je lijena skontala je ona da ima nekakvu gomilu genijalca, koji kao nešto rade ali su eto bez (konkretnog) posla jer ih haman pa sistem sabotira. Pa reko prvo nek se zahvale roditeljima na tome, pa tek onda ostalim, jer su njihovi roditelji napravili sistem kakav je danas. I kakvi su to genijalci koji su bez posla. To je haman pa nespojivo. Genijalac ode i sam sebi napravi poso. I ne samo to, nego uposli još 15 drugih genijalaca i naprave nekog govno koje ti ne treba, i promoviraju ga na taj način da ga svejedno kupuješ jer ti ne treba (nisam ništa pogriješio glede ove rečenice, iako tako izgleda). To je genijalac. Nisam je upito za njenu definiciju genijalca, al imam osjećaj da naše definicije genijalca nemaju ama baš ništa zajedničko. Čuj molim te. Pa sistem ti taj isti omogućio da praviš firme, udruženja, organizacije, klubove, štabove, paravojne formacije i sad ti meni dođeš tu pričat kako genijalci nemaju posla. Il su im ovi bezvezići odozgo uzeli posao. Što se reko ne udružite, imate slične životne filozofije, ideje, ciljeve i probleme u životu. Fino kakvu stranku i borite se za svoja prava. A ne, onda su odjednom svi alergični na politiku i sve što ide s tim. Pa jebeš me, al ono pravo. Evo reko, genijalci teški, frcaju od kreativnosti i inovativnosti, dajte mi ideju, platiću vam. Pa vako, pa nako. Govnijalci, a ne genijalci.
I kad god ja s ljudima tako u glupim pričama okrenem na konkretno, uvijek idu neki izgovori ne može to tako. Ne može to tako s tim ljudima. Ovi bezvezići odozgo ti u međuvremenu daju ideju i još jednu gratis. I čudi se otkud bezvezić da se nešto pita.

Bezvezići rade nešto. To što je to u očima drugih ljudi malo ili nedovoljno bi trebalo zapravo biti prednost, a ne nedostatak. Jer čim neko radi više i bolje, a očigledno su svi sposobni za to, onda su ti i šanse da te neko primjeti veće. Ali ne. Sve što se radi, veli ona, je uzalud. Jer je društvo trulo iznutra, pa je to ko da gradiš kuću od krova. Jeste, društvo je trulo i šta ćemo sad? Ja kažem hajmo ga krpit, ona kaže nemoj da ništa radimo. Evo, moje ideje i razmišljanja su pogrešna. Hajmo poslušat tebe. Nemaš ti nju šta poslušašt jer ona nema šta reć. Ona zna samo da kuka, a ne nudi alternative i rješenja. Implementacije tih rješenja da i ne spominjem. Naučna fantastika, Žil Vern. Evo reko, nek bude po tvom, nećemo ništa radit i čekaćemo da se ovaj svijet ne sruši na nas. Ja znam da stanje nije idealno, i da je dosta toga šupljeg. Samo što se ne mora ništa graditi, izgrađeno je već dosta toga. Ali je šuplje. I treba ga zakrpit. Ja to činim onoliko koliko mi mogućnosti dopuštaju. Kad bi svako tako radio, bila bi Švecka. Al jok, bolje meni seruckat kako se ništa ne može i imati neki lažni izgovor i utjehu za sopstvenu ljenost, nezainteresiranost, nemotiviranost i dobro razvijen vanjski lokus kontrole.

I tako te neke glupe priče i pričice i skontam da dangubim vrijeme sa njom, kažem joj da je najbolja garancija da nešto bude dobro obavljeno da sama to obavi i zdravo. Al me odavno neko nije tako iznerviro i iscrpio mi energije. Ko da pričaš sa zidom jebote. Bjež odoh spavat, vid koja su doba. Valja mi sutra ustajat...





 Hodam ja s ovim jaranom i iz one magluštine pravo u naku prodavnicu. Nikad ja tu ne kupujem osim ako nisam u šetnji, a jedno 90% stvari što sam tu kupio bile su košpice. Elem, kupuje on nakav hljeb i nake čokoladne bananice sad tu stoje. I sad ja njemu pred nom prodavačicom, e reko neš me natjerat da kupim bananice, nema šanse. Neću, nema tih para. Gleda ona žena. Ma reko svaki put mi vako pođemo, kofol da on kupi hljeb i nagovori mene da kupim bananica. E reko nema šanse ovaj put. Neću ih uzet, nema teorije. Kaže on, e kupiću ja. Kaže dajte mi 5 bananica. I uze ona njemu ono davat, kad kae, a hoš 6, svakom po dvije...

o ozbiljnim postovima...

Taman ja pošo pisat ozbiljan post, kad naletim na ovo. I ja šta ću, kontam ozbiljan post može (sa)čekat...

o niočem konkretnom...

Nešto sam se večeras zamislio koje sam riječi najviše koristio u životu. Došo sam do zaključka da je to vjerovatno rječica ne (uglavnom u svojstvu sufiksa), zatim haha(ha) i zašto? Jedno 80% mojih pitanja je zašto. Zašto? Nemam pojma...

Nego neki dan spomenusmo one ambasadore dobre volje. I to je nako opšteprihvaćeno, niko se posebno ne osvrće na to. A kad se osvrne ima šta i vidjet. Mislim, ambasador dobre volje. Ko izmišlja te gluposti uopšte? Ima li onda loša volja svog ambasadora? Ambasador mrzovoljnosti? Otkud im legitimitet da budu ambasadori dobre volje? Jesu li oni ambasadori dobre volje u smislu da predstavljaju dobru volju tamo negdje u svijetu ili su ambasadori koji su često dobre volje, raspoloženi i tako to?

Imam neopisivu želju da gradim kućicu na drvetu. Ne znam ni ja što.

Svako malo odem pogledat u onim statistikama ključne riječi. Ja sad ne kontam jesul to ključne riječi zahvaljujući kojim ljudi dolaze na moj blog il šta već, al uvijek ima nekih bisera. Za ovu nedjelju izdvajam sljedeće:

• čizme Marsovke u Novom Sadu
• bezobrazne torte za 18 ti
• duh sa groblja Bosna i Hercegovina

o lakovima (za nokte ovaj put)...

Kažem ja njojzi kako su joj fino nalakirani nokti. Ko neki joj cvjetići nešta. Kad ona aaaaa, kako si samo primjetio. Jao, jelde da su dobri, i sad ono pokazuje. Kaže obično kao ne primjete i ne razumiju se u te stvari. E jaranice, kontam se ja, pročito sam ja više o lakovima nego ti lektira. Ne da znam, nego znam bolje od tebe o tim ti lakovima. Al ne rekoh joj ništa...

o zimaziji + bonus gif Marsovke i mene...

Jedan od većih izuma u kući je svakako neki termometar koji smo dobili od nakog lika. I to nije onaj na živu, nego na struju. I ima onu ono nešto, i ti to izbaciš kroz prozor i on ti mjeri. Pogledam ja na to govno jutros, kad imam šta i vidjet. -12. A s obzirom da često ima tendenciju slagati, ima i -15.

I sad ja vako tipkam iz udobnosti vlastitog kreveta kontajuć kako moram izać iz kuće, a totalno mi se ne izlazi. Ko će bolan po ovoj zimi. Čak razmišljam i o opciji gradskog prevoza, tipa tramvaja ili komercijale. Mada mi se nešto ne daju pare za komercijalu, ne putujem ni 2 kilometra. Bolje malo protabanat, a uštedit markicu dvije. Ha ja. I onda mi ostaje opcija tramvaja. A kad pomislim na gužvu i smrad, i ta mi opcija postaje strana. I najradije ne bih, al eto, reko im pomoć, pa neću da ih izradim. Nekad imam osjećaj da ništa bez mene ne može i da ništa bez mene ne znaju. A da ne spominjem kako nisam spavo nimalo. Možebit da su svi na emesenu ironični kad mi kažu laku noć. Haj što sanjam nake budalaštine, nego što se svako malo budim. Ne računajući ova kratka buđenja, probudim se vako u 6. Vidim upaljeno svjetlo. Znači mati je ustala, saće ona na poso. Trebalo bi bit 7 sati. Gledam kroz prozor, žuto sve. Haj reko da vidim na mobitel, kad no 6. I štaš ti sa sebe u 6. Ako legnem opet, kontam zaspat ću i neću se probudit na vrijeme. Ako ne zaspem biću ko betmen čitav dan jer je i meni u zadnje vrijeme 5 sati sna malo. I sad imam osjećaj da ću na kraju montirat onu ratkapu i ušanku, zelene pantale i vozi. A možda i onaj skafander...

Ratkapa je inače jedini ratni trofej, pored one bombe koju smo razmontirali, koji je u našu kuću donesen i koji je ostao u našoj kući. Uvijek sam ja govorio, pater mi familijasu, nikad od tebe ratnog profitera. Dok su se drugi bogatili u ratu i donosili zlata i para svojoj djeci (čitaj bili pametni), ovaj meni donio ratkapu. Nekakav ko šal ko kapa, a nije ni jedno ni drugo. Al zato grije i po najvećoj zimi. Redovno se znojim od toga. Simbolično nazvan ratkapa jer ju je donio iz vojske za vrijeme rata. Nema baš neke veze sa onim ratkapama na autu.

A zelene pantale su... O njima samim treba pisat jedan post. I to svake zime. Zapravo se zima može mjeriti po tome jel ja nosim moje zelene pantale il ne nosim. Čim vako malo ozbiljnije zahladni, ja njih navučem i baaaš me briga za sva dešavanja u svijetu. Nekad davno dobijem ja te pantale iz Njemačku. I niko neće da ih nosi, a meni ko i branili da ih nosim, bile mi velike. Što nije ni začuđujuće jer sam ja tad nekad još uvijek išao u osnovnu školu. Kad se sjetim, obučem ja, a one nogavice se dole vuku po podu, po snijegu i po kiši. I znate šta je najbolje od svega? Ništa im. Onda pomislim na neke ljetne pantale koje nosim, pa poderu se nako ono, niodčeg. Što ti je reć kvalitet. Doduše, jesu se one vako malko poderale jedne prilike, a gdje i neće, nosim ih od osnovne. I mati to ušije i od tad ništa. A da ne spominjem da su i materi drage, nije do sad ni jednom pokušala da ih baci. Reko sam da mi je nać još jedne vake, da mi budu za drugu polovicu života, para bih dao. A pošto ova betmenka goni u onu goru Nizozemsku, baci pogled imajul kakvih JP Casuals pantala. Ako bude šta, pa mi kupi.

Ja sam vako u srednjoj nekad kupio skafander i išo u srednju u skafanderu. Dok dođem do škole, ništa. Ne osjetim. Al kad sjednem, pa kad se počnem kuhat. Još kad mi se ono počne po nogama lijepit, a vruće bolan. Noge se oznoje, mini sauna. Reko sam tad sam bio tolko blentav i nikad više.

Dobro kae ona jedna, zima i nije toliko strašna kad vas je dvoje. I kad ste u zatvorenom. Pod kakom dek(ic)om...

Eo vam gif Marsovke i mene. Jedno 86% vremena je vako...

o macama i kratkim stripovima...

Pošto me vako ljudi na emesenu ignorišu kad im šaljem slike maca, odem ja nekad kod matere pa joj prepričavam šta je bilo na gifu ili slici ili jutubu i tako to. I sad ja nako pun ushićenja odem ispričat najnoviju sliku što sam vidio, kaže ona meni u stilu ti bi trebo više gledat ove mačke na dvije, a ne te na četiri noge.

Ima još svašta nešta, al sam skonto da sam plaho umoran i ne mogu više pisat.

Umjesto toga, evo vam strip. Ionako je svima mrsko čitat, svi navikli na slike.

Evo još jedan ipak i neću više.

pjesmica zamorca Mrkvice

Ja znam da vi sad očekujete neki šaljivi post sa nekom skrivenom, mudrom, porukom, no ovaj će put bit drugačije. Naime, dobio sam jedan mail i zamoljen sam da isti objavim. A pošto meni zamorci ne pišu svakog dana, odlučih da ovaj put izađem u susret. 

Što naravno ne znači da mi sad svi trebate i možete slat gluposti preko maila. Elem, mail ovako glasi...

Ja sam mali zamorac

i boli me ku... tnjak

jer ja ću ozdraviti

niko se ne treba sekirati

a posebno ne moja gazdarica

vlažna joj je jastučnica (pa nije Mađarica [samo četvrtina nje])

od stalnog plakanja

i brige i nespavanja

a od tog, da vam kažem, nema fajde

nego ti sad gazdarice moja hajde

na spavanje 

i ostavi plakanje

jer ja ću čim prije ozdraviti

za to treba vremena ipak

niko nije ozdravio preko noći, šipak

i opet ću ti seruckat po kući

nemaš pojma šta će te snaći

sve ćeš me Oskar zvati

i onda ćeš me slikati

i po blogu slike objavljivati

i ja ću tebe grijati

i u onom točku trčati

i svakakvu hranu grickati

a do tada nemoj tužna biti

i haj sad spavati!

Tvoj Mrkvica

o dosadi...

Danas sam nešto pravo u dosadnomije raspoloženju. Ne stanju, nego raspoloženju. Jer ovo kao stanje se meni rijetko dešava, uvijek se mogu nečim dedosadirat. Ili da preformulišem, uvijek se nečim zanimam. Al ovo raspoloženje je ubitačno. Gledo sam filmove, spavo, igro se, gricko nokte, usisavo, slago suđe, jeo, raspravljo preko interneta, jeo slatkiše, četovo, jutubovo i ništa ne pomaže. Čak sam i knjigu naku uzeo čitat (eto dokle je došlo). Al džaba. I dalje mi je ubitačno dosadno. Ne znam kuću sa sebe. Cjelokupnu situaciju pogoršavaju moja razmišljanja da su svi negdje nečim zaokupirani i nečim se zanimaju pritom se ludo zabavljajući, samo ja ne radim ništa konstruktivno i produktivno. Jedino sam sposoban da radim ništa. Mislim da će proći ovo samo od sebe, samo je pitanje vremena. Problem je što vrijeme tako sporo prolazi*.

Jedva čekam da ovo prođe...

*inače kad vrijeme ide sporo ljudi se žale da im je dosadno, a kad ide brzo žale se da nemaju vremena

o dobrom filmu i nekim random glupostima...

U onim trenucima kad vam je dosadno, ne znate šta biste radili, e pa sjetite se mene i ovog posta. Zato što vam ja u ovom postu preporučujem da pogledate film La cara oculta. The Hidden Face je prevod na engleski, mada sam ja isti našao na torentu pod ovim španski imenom. Isto vam tako preporučujem da ne gledate trejlere po jutubu ili da gledate sadržaj filma, tako je puno zanimljivije. Žanr je triler.

A sad i link ako ima pametnjakovića među vama koji neće da me poslušaju glede gorespomenutih savjeta.




A kome je mrsko to gledat, može uvijek pogledat ovaj video dole. Ja sam skonto da malo šta može podići raspoloženje kao ovi videovi gdje se ljudi lome i padaju i tako to. A najbolje od svega su ovi što padaju na usta. Uvijek se pitam imaju li oni onaj refleks da nekako rukama probaju ublažiti pad. A ono jok, svaki put pravo na usta. Kontam, šta bi bilo da su ljudi malo hafifniji. Sigurno nas ne bi bilo 7 milijardi...






A onda, ako je nekom i ovo mrsko, evo mu kratki strip.

A ako mu je i to mrsko pogledat, onda mu evo komentari ispod.

o devestrećem... + rođendanska čestitka

Ove nove generacije pojma nemaju. Haj što ne zna za Nervoznog poštara, naviko sam da ljudi nemaju muzičkog ukusa. I haj što ne zna za komodo zmaja, to što ja ponešto o dotičnim znam možemo prepisati mojim simpatijama prema Davidu Atenborgu (il kako se već preziva) koje je odabrao Đelo Hadžiselimović. Al ne znat za Sandokana, Malajskog tigra, to već ozbiljno dovodi u pitanje naše druženje...

Jelde da vi znate o pobrojanom, bez da guglate?









Barabo mala, sretan ti rođendan. Da si zdrava i uzbrdo hitra. I da uvijek ideš uzbrdo, da nikad ne stigneš do vrha. I da imaš uvijek u životu para, jer je bezveze biti siromašan. I da se okaniš Kemice. I da ti se razvije osjećaj za lijepo. Eto, da ne kažeš da su ti rođendani bezveze uvijek bili.

o svemu pomalo...

U menem' rođo otišo u vojsku ima jedno dva mjeseca, iako se komplet familija tome protivila. Našli se ubjeđivat sa njim i odgovarat ga. Meščini da sam ja jedini bio za tu opciju, ili da kažem da mu ja jedini nisam branio. Reko nek mu puste Rado ide Srbin u vojnike i nek prospu vode za njim. Meščini da je više svima muka od mog (crnog) humora i komentara na dešavanja u porodici. Elem, sad za Božić treba prvi put doć kući. Kaže da ne dolazi sam, dovodi i buduću mladu. Kupio joj prsten od 1000$. 

Nešto kontam o tom mi rođi i skontam da ona genetika nije nimalo za potcjenit. Nije ni dva mjeseca u vojsci, a među silnim kobasicama nađe žemsku. Ljubi ga rođo. To što hoće da je ženi, to su geni onog drugog dijela mu familije s kojom ja neam ništa...

Al to nije ništa naspram iznenađenju koje je mene danas dočekalo kad sam došao kući. Ja ulazim, skidam svoje nove čizme (koje inače same biju djecu kolko su dobre), kad tamo na sred poluhodnika stoji torba. Stigla iz Njemačku, poslala Majka. To može značiti samo jedno, gomilu slatkiša. I sad ja no otvaram...

kad bi bio jedan gif koji opisuje moj život, to bi bio ovaj...

... kad no puter unutra. Jes materemi moje, jes životami. Da ne povjeruješ. Puter mi poslala iz Njemačke.

o Pepeljuzi... + bonus slika

Izišo ja neku noć vani i moram vam reć, bilo je kao u bajci (ili bajki). Trčo da stignem kući prije ponoći. Nestaje vode...

o blogorođendanu...

Upravo na današnji dan prije pet godina je počeo jedan od većih projekata u mom životu. Iako je većina aktivnosti u mom životu planirana, što je malo čudno jer inače djeluje kao da djelujem spontano (ha ha ha), ova eto i nije bila. Zapravo je sve počelo kao jedna velika šala i zezancija...

Moja dva jarana su počela pisati blogove. Jedan je počeo da piše o glupostima i počeo je stavljati neke svoje fotografije, jer je tad nekad i počeo da se zanima fotografijom. Do današnjeg dana on je uspio izgurati sa tom fotografijom. Ovaj drugi je počeo pisati blog i objavljivati neke smiješne priče. Koje ljudima i nisu bile toliko smiješne. I onda sam došao ja. S ciljem da njih dvojicu zaebajem preko bloga, da im ostavljam hrpu komentara i glumim velikog ljubitelja njihovog pisanja. Normalno da im nisam rekao da pišem. I moram priznati da je meni išlo najbolje od nas trojice, jer sam jedino ja ispunio svoju svrhu blogovanja. Moja zaebancija je išla ko podmazana...

Uglavnom, njih dvojica prestadoše pisati kad su skontali da ja pišem, a meni se i nije išlo. Još kad su me neko dvoje blogera malo izreklamirali, pa počela mi raja dolazit, meni se osladilo pravo. I tako je sve zapravo i počelo. Ko zaebancija. A završilo ko... pa i nije završilo. Evo i dan danas traje. Bilo je tu kojekakvih prekida piskaranja, brisanja blogova, pravljenja novih, seljakanja i svega nečega. I haj što je bilo toga, nego sam se i nagledo i naslušo svega što me možda i ne zanima i čime se ne interesujem, ali se jednostavno tako nametne. Najzanimljivije su mi bile priče o meni, ono čuješ o sebi stvari koje i ne znaš o sebi. Malo ti se zgadi blog poslije takih stvari, ali eto, valjda to tako ide. S druge strane, bilo je tu i lijepih stvari. Zapravo je puno više lijepih stvari, druženja, poznanstava i prijateljstava. I to mi je nekako najdraži dio blogovanja, pored nekih mojih ličnih razloga za pisanje. Veliki broj ljudi sa kojima često komuniciram su sa bloga zapravo. I kad se uzme u obzir da se ja baš i ne bih sa svakim družio, može se dobiti prilično precizna računica na kakve sam to ljude naišao na blogu...

Nako malo kad skontam, haman da mi je ovaj blogorođendan draži od pravog rođendana. Mislim, rodio se i eto. Nije da sam ja išta uradio konkretno. Glagolski pridjev trpni. S druge strane, blog je ipak mojih ruku djelo i prilično sam ponosan na svoje piskaranje. Glagolski pridjev radni.
 Još sam ja imao taj običaj uvijek pisati navečer, pred spavanje. To je bilo korisno iz dva razloga. Prvo što se nako rasteretim pred spavanje, pa znatno umanjim one misli koje se uvijek javljaju pred spavanje i ne daju ti zaspat do dugo u noć. A drugi razlog je što su mi pola komentara ostavljali dok ja spavam, pa ono ujutru kad ustanem i čitam, gomila komentara. Isto ono u onim božićnim filmovima kad ona djeca dobiju paketiće ujutru. Tako nekako otprilike.
Pogotovo što su meni komentari na mom blogu nekako najdraži i najposebniji od svih komentara na svim blogovima. Valjda što nema onih kenjkavih, sladunjavih i romantičnih komentara tipa jao ti si super, ti si kul, ovo je divno, baš si lijepa bla bla, koji mene malko ponekad znaju iznervirat često.

I tako si ja kupim za rođendan jedne čizmice za zimu, ružne ko... Meščini da nikad nisam imo ružniji par zimske obuće. S druge strane mislim da nikad nisam imao bolji par obuće za zimu. Em su prilično duboke (najdublje što sam mogao naći), em su tople (futrovane), em vodootporne, em udobne, em lagane. Doduše, ovo udobne je podložno kritici, jer je meni dosta toga udobno na prvi korak, pa mi kasnije nacijepa nogu. Uglavnom, vićemo. Sad sve čekam snijeg da ih isprobam...

Meščini da su to ove, mrsko mi otić pogledat, al nešto na ovaj fazon