Moja dva jarana su počela pisati blogove. Jedan je počeo da piše o glupostima i počeo je stavljati neke svoje fotografije, jer je tad nekad i počeo da se zanima fotografijom. Do današnjeg dana on je uspio izgurati sa tom fotografijom. Ovaj drugi je počeo pisati blog i objavljivati neke smiješne priče. Koje ljudima i nisu bile toliko smiješne. I onda sam došao ja. S ciljem da njih dvojicu zaebajem preko bloga, da im ostavljam hrpu komentara i glumim velikog ljubitelja njihovog pisanja. Normalno da im nisam rekao da pišem. I moram priznati da je meni išlo najbolje od nas trojice, jer sam jedino ja ispunio svoju svrhu blogovanja. Moja zaebancija je išla ko podmazana...
Uglavnom, njih dvojica prestadoše pisati kad su skontali da ja pišem, a meni se i nije išlo. Još kad su me neko dvoje blogera malo izreklamirali, pa počela mi raja dolazit, meni se osladilo pravo. I tako je sve zapravo i počelo. Ko zaebancija. A završilo ko... pa i nije završilo. Evo i dan danas traje. Bilo je tu kojekakvih prekida piskaranja, brisanja blogova, pravljenja novih, seljakanja i svega nečega. I haj što je bilo toga, nego sam se i nagledo i naslušo svega što me možda i ne zanima i čime se ne interesujem, ali se jednostavno tako nametne. Najzanimljivije su mi bile priče o meni, ono čuješ o sebi stvari koje i ne znaš o sebi. Malo ti se zgadi blog poslije takih stvari, ali eto, valjda to tako ide. S druge strane, bilo je tu i lijepih stvari. Zapravo je puno više lijepih stvari, druženja, poznanstava i prijateljstava. I to mi je nekako najdraži dio blogovanja, pored nekih mojih ličnih razloga za pisanje. Veliki broj ljudi sa kojima često komuniciram su sa bloga zapravo. I kad se uzme u obzir da se ja baš i ne bih sa svakim družio, može se dobiti prilično precizna računica na kakve sam to ljude naišao na blogu...
Nako malo kad skontam, haman da mi je ovaj blogorođendan draži od pravog rođendana. Mislim, rodio se i eto. Nije da sam ja išta uradio konkretno. Glagolski pridjev trpni. S druge strane, blog je ipak mojih ruku djelo i prilično sam ponosan na svoje piskaranje. Glagolski pridjev radni.
Još sam ja imao taj običaj uvijek pisati navečer, pred spavanje. To je bilo korisno iz dva razloga. Prvo što se nako rasteretim pred spavanje, pa znatno umanjim one misli koje se uvijek javljaju pred spavanje i ne daju ti zaspat do dugo u noć. A drugi razlog je što su mi pola komentara ostavljali dok ja spavam, pa ono ujutru kad ustanem i čitam, gomila komentara. Isto ono u onim božićnim filmovima kad ona djeca dobiju paketiće ujutru. Tako nekako otprilike.
Pogotovo što su meni komentari na mom blogu nekako najdraži i najposebniji od svih komentara na svim blogovima. Valjda što nema onih kenjkavih, sladunjavih i romantičnih komentara tipa jao ti si super, ti si kul, ovo je divno, baš si lijepa bla bla, koji mene malko ponekad znaju iznervirat često.
I tako si ja kupim za rođendan jedne čizmice za zimu, ružne ko... Meščini da nikad nisam imo ružniji par zimske obuće. S druge strane mislim da nikad nisam imao bolji par obuće za zimu. Em su prilično duboke (najdublje što sam mogao naći), em su tople (futrovane), em vodootporne, em udobne, em lagane. Doduše, ovo udobne je podložno kritici, jer je meni dosta toga udobno na prvi korak, pa mi kasnije nacijepa nogu. Uglavnom, vićemo. Sad sve čekam snijeg da ih isprobam...
Meščini da su to ove, mrsko mi otić pogledat, al nešto na ovaj fazon
Нема коментара:
Постави коментар