I sad ja vako tipkam iz udobnosti vlastitog kreveta kontajuć kako moram izać iz kuće, a totalno mi se ne izlazi. Ko će bolan po ovoj zimi. Čak razmišljam i o opciji gradskog prevoza, tipa tramvaja ili komercijale. Mada mi se nešto ne daju pare za komercijalu, ne putujem ni 2 kilometra. Bolje malo protabanat, a uštedit markicu dvije. Ha ja. I onda mi ostaje opcija tramvaja. A kad pomislim na gužvu i smrad, i ta mi opcija postaje strana. I najradije ne bih, al eto, reko im pomoć, pa neću da ih izradim. Nekad imam osjećaj da ništa bez mene ne može i da ništa bez mene ne znaju. A da ne spominjem kako nisam spavo nimalo. Možebit da su svi na emesenu ironični kad mi kažu laku noć. Haj što sanjam nake budalaštine, nego što se svako malo budim. Ne računajući ova kratka buđenja, probudim se vako u 6. Vidim upaljeno svjetlo. Znači mati je ustala, saće ona na poso. Trebalo bi bit 7 sati. Gledam kroz prozor, žuto sve. Haj reko da vidim na mobitel, kad no 6. I štaš ti sa sebe u 6. Ako legnem opet, kontam zaspat ću i neću se probudit na vrijeme. Ako ne zaspem biću ko betmen čitav dan jer je i meni u zadnje vrijeme 5 sati sna malo. I sad imam osjećaj da ću na kraju montirat onu ratkapu i ušanku, zelene pantale i vozi. A možda i onaj skafander...
Ratkapa je inače jedini ratni trofej, pored one bombe koju smo razmontirali, koji je u našu kuću donesen i koji je ostao u našoj kući. Uvijek sam ja govorio, pater mi familijasu, nikad od tebe ratnog profitera. Dok su se drugi bogatili u ratu i donosili zlata i para svojoj djeci (čitaj bili pametni), ovaj meni donio ratkapu. Nekakav ko šal ko kapa, a nije ni jedno ni drugo. Al zato grije i po najvećoj zimi. Redovno se znojim od toga. Simbolično nazvan ratkapa jer ju je donio iz vojske za vrijeme rata. Nema baš neke veze sa onim ratkapama na autu.
A zelene pantale su... O njima samim treba pisat jedan post. I to svake zime. Zapravo se zima može mjeriti po tome jel ja nosim moje zelene pantale il ne nosim. Čim vako malo ozbiljnije zahladni, ja njih navučem i baaaš me briga za sva dešavanja u svijetu. Nekad davno dobijem ja te pantale iz Njemačku. I niko neće da ih nosi, a meni ko i branili da ih nosim, bile mi velike. Što nije ni začuđujuće jer sam ja tad nekad još uvijek išao u osnovnu školu. Kad se sjetim, obučem ja, a one nogavice se dole vuku po podu, po snijegu i po kiši. I znate šta je najbolje od svega? Ništa im. Onda pomislim na neke ljetne pantale koje nosim, pa poderu se nako ono, niodčeg. Što ti je reć kvalitet. Doduše, jesu se one vako malko poderale jedne prilike, a gdje i neće, nosim ih od osnovne. I mati to ušije i od tad ništa. A da ne spominjem da su i materi drage, nije do sad ni jednom pokušala da ih baci. Reko sam da mi je nać još jedne vake, da mi budu za drugu polovicu života, para bih dao. A pošto ova betmenka goni u onu goru Nizozemsku, baci pogled imajul kakvih JP Casuals pantala. Ako bude šta, pa mi kupi.
Ja sam vako u srednjoj nekad kupio skafander i išo u srednju u skafanderu. Dok dođem do škole, ništa. Ne osjetim. Al kad sjednem, pa kad se počnem kuhat. Još kad mi se ono počne po nogama lijepit, a vruće bolan. Noge se oznoje, mini sauna. Reko sam tad sam bio tolko blentav i nikad više.
Dobro kae ona jedna, zima i nije toliko strašna kad vas je dvoje. I kad ste u zatvorenom. Pod kakom dek(ic)om...
Eo vam gif Marsovke i mene. Jedno 86% vremena je vako...
Нема коментара:
Постави коментар