note to myself

Joj koji sam ja bezvezić jarane...

o izletu u Mostar...

Nakon što su me uzeli na foru i na prevaru nagovorili da idemo u Mostar, skonta se nas četvero i zaputi dole. Počelo je veselo i optimistično nakon što je mlada dama zalupila gepek usljed čega je otpala registracija.
Oni svi jeli, a ja nisam. I haj kontam ja staćemo negdje u neku pekaru da ja sebi nešto kupim, al niko ne haje ni 2% što sam ja gladan. Barem do Konjica, kad su i oni malo ogladnili. Stanemo u Konjicu i odem ja do one dobre pekare. Uzeo nakve pogače skajmakom, ma ubi. Sve friško, dobro, a jeftino. Nakupovo ja punu kesu onih krafni, kifala i kroatsana, i to sve ispade haman pa bambadava.

Ostatak puta je bio dobar. Požara ni na vidiku, al je bilo odrona. U neka doba mi prilazimo Mostaru i prolazimo hladno pored putokaza koji pokazuje za centar Mostara. Kao ovamo je Mostar i mi ćemo jednostavno produžit dalje. I onda smo se vozikali onim nakim mostarskim sokacima. Ja ne znam odakle ljudima stvarno volja i želja da žive i da se naseljavaju po brdima. Hu ha, dođemo mi ko u neki poznatiji dio Mostara i pravo u zabranu, u pješačku zonu, s autom ofkors. Meščini da su nam svi familiju spominjali nako sportskorekreativno. I iako sam ja reko da ima zabrana, njih troje su me hladno ignorisali dok im žardinjere nisu potvrdile moju priču.

Parkirali mi konačno i haj lagano u šetnju. Po onom suncu. A ja nisam ponio šešir. Niko živ ne zna zašto. Ako nešto ne volim, onda je to vrijeme u Mostaru. Zimi fuj, ljeti fuj. U jesen isto fuj. A fuj je i u proljeće. Ne uvijek iz istih razloga, ali je fuj.

Došli mi na most, kad tamo neki malac stoji na onoj ivici, uzeo kapu i munta raju da mu ubace pare. Haj plati da skoči, haj plati da skoči. Još samo 5 eura. I tako pola sata. Još samo 5 eura, još samo 5 eura. Dođe do nekog lika, kaže e ti ćeš nam nešto ubacit. Kaže on neću, nemam para. Kaže mu ovaj, pa što si igdje pošo bez para (hercegovački - nikomsmješni - (pokušaj) humora). Odesmo mi, on i dalje išće one pare. Kad konačno dođe neki zemčo da skoči. I skoči. I ništa...

Sjeli mi u kafanu neku, onu dole, pod mostom. Reko de meni jedan senzejšn, al s ledom. Kaže nema leda. Jarane, 40 stepeni vani, kafana i nema leda. Pijuckamo mi, oni tamo skaču, a i vjetar fino zapuha. Tolko fino da je oborio onaj suncobran jedan. I dok su svi očekivali da ja pripomognem, što bih ja inače i uradio, meni u glavi samo odzvanjalo ono njeno nema leda. Nema leda - nema pomoći.

Njima dosadno, oni bi nešta radili (mimo sjedenja i nerađenja ničega). A ja otprilike dosegao svoje radne kapacitete za taj dan. Hajmo mi do Neretve da malo plaknemo noge. Bio 2 minuta u vodi, kad se samo nisam srušio. Ko da sam u onaj tečni azot umočio noge. Nakon nekog vremena sam se ipak privikao i nisam ništa osjećao. Jer mi je cirkulacija stala.
U neka doba nekom je pala glupa ideja da se počnemo prskat. I tako smo se svi živi isprskali, a pogodite ko se zadnji osušio? I prvi razbolio? Aha.
Dok smo stajali u onom plićaku uzmem ja par onih kamenčića i počnem pravit žabice. Utom mi se pridruži ostatak vesele družine. Nakon par minuta, pola ljudi koji su bili s nama u onom plićaku su pravili žabice. Valjda kontaju to tako treba il šta već...

Izašli malo da se suhnemo, ja tarzo skino majicu. One trebe se odmah nešto lože. Kontam, ne može se čovjek više ni skinut, a da ne izazove senzaciju. Počeću ko oni selebritiji odlazit na neke anonimne plaže daleko od očiju naroda. Utom mi prilazi neki lik, vjerovatno gej provenijencije, i traži da uslikam njega i njegove gej fredove stelefonom. A možda je samo prepoznao moj umjetnički duh koji je zračio okolokole.
Nekad tad je još jedan zemčo hotio skočit smosta. Al ono mostarski skočit. Dođe na ogradu, pa ko saće, pa neće, pa hoće. Čim ga vidiš tako, znaš da imaš fore jedno 10 minuta dok on STVARNO skoči. To su skontali i drugi pa su se počeli zanimat svojim poslom. Bar dok ja nisam počeo govorit malo glasnije, kofol ovim mojim, eno ga eno ga, saće saće, gledaj gledaj. I onda na šafl te kombinacije. Al je fora da to govoriš jako brzo. I onda svi gledaju gore, a ono ništa.

Sjeli mi da jedemo, onaj još nije skočio. Jeo ja nekakvu picu s artičokama. Egzotika živa. Imaju picu s kukuruzom i majonezom, al nemaju običnu najobičniju picu sa sirom, kečapom i gljivama. Da, u Mostaru jedu picu s majonezom. I otprilike nigdje više...

Poslije toga odemo na Bunu, do Tekije. E tamo je pravo fino. Nekako je mir i tišina, i lijepo je. Isto ko da nisi u Hercegovini. Srknuli malo one vode riječne, a poslije toga gledali kako djeca bacaju pare i pljuju u tu istu vodu koju smo mi do maločas pili. Ja ne znam jel to balkanski, bosanski ili jednostavno primitivni mentalitet, al ono čim vidi neku ogradu, to je njemu okidač da mora pljuvat preko toga.

Sjeli mi na sladoled. Fino mjesto, vode na sve strane, a vrućina popustila. Jes da nam je donosio sladoled jedno 14 minuta, al haj. Imaju samo 3 vrste sladoleda, vanilija, čokolada i jagoda. Al ambijent je bio fin.
U neka doba opet njima dosadno, hoće igrat asocijacija. Njih dvije protiv nas dvojice. Mislim, možeš igrat tenisa, aberečkeabertude, klikera, kamenasramena, tračanja s preponama, bacanje diska, bacanje koplja, domina, pokera... ma možeš igrat gluho glamočko kolo protiv nas, al nemoj igrat asocijacija. Mi ih ko pravi džentlmeni pustimo da izgube i tu ti se one naljute. Mi se cerekali ko napušeni, one kontale zbog njih, a mi vamo zbog nekih svojih fora.
Kasnije kupim ja ovoj mladoj jedan magnetić. Ona se obradovala pravo. Sebi isto kupio jedan. I lavandu. I ruzmarin.

Došli mi do auta, njih dvije se nešto kilave i zaostaju za nama. Inače kad smo dolazili, bio neki čiko što lafo naplaćuje parking. Prilazimo mi autu, on negdje u daljini. I utom ti mi u ono auto uletismo, onaj na gas, njih dvije upadoše i bježi od čiče. Ko da smo banku opljačkali, a ne pokušavali da ne platimo parking (čija je cijena usputrečeno bila smiješna u odnosu na to kolko smo do tad potrošili). Isto ko u filmovima. Al baš. Nekakva uska cesta, i našu traku zablokiro kombi. A iz suprotne trake kolona svatova. U tim momentima se činilo ko da joj nema kraja. A mi svi blenuli u one retrovizore, kontamo hoće li nas sustić čiko s parkinga. I kako smo mi svi blenuli, tako i lupismo u auto ispred nas. Sva sreća pa je čovjek imo kuku na autu, pa njemu ne bi ništa strašno. Izlazi on iz auta, kaže sve ok i uđe u auto. Mi vamo ko na iglama hoće li nam doći čiča s parkinga. Kad počeše da izlaze iz auta od tog čovjeka i žena i dijete i zaova i strina i dajdža i svastika i rođak i tetka. Ma kad ih petnest nije izašlo iz onog auta i sad svi oni gledaju šta je bilo. Mi nako svi u sebi kontamo haj ulazite u to auto (uz adekvatne psovke) i bježmo. Onaj mali nešta govori, dobro ste prošli jarane, ko on neki stručnjak. Mrš u auto. Kad u zadnji tren uđoše oni u auto, mi na gas i bjež kući...

o nuteli...

Sinoć sam zaplijenio teglu nutele (750 gr.). Ko će na palačinke?

Već neko vrijeme sam u iščekivanju da se desi nešto lijepo. I to ne lijepo koje će biti uvertira za nešto loše, ono u fazonu da Bog da imo pa nemo. Pošto je to neki dominantan obrazac ponašanja u zadnjih pola godine najmanje...

o mravima...

Ja volim mrave jer su nako vrijedne i radišne životinje.

Al me pravo nerviraju u zadnje vrijeme. Ne znam ni ja kojim čudom, al neki im je merak hodati po meni. I onda ja ne znam jel meni to od nervoze il mi je od stresa il nešto stvarno hoda po meni. Pa se onda petljaju po onim dlakavima nogama. A ovog jednog sam zaustavio na predgrađu gaća u koje se zaputio.
I haj sve to, nego što sam ja neki dan uganjo neki rafaelo i kofol pojest ću ja to. A kako je bilo nekih čokolada od prije i nekog slatka, ja nikako to da stamanim. Haman i da sam zaboravio sve do danas. Sjedim i čujem nešto šuška. Kontam da nije ovaj kabl od laptopa, ukipim se, opet šuška. Kad ja pogledam, ono mravi šuškaju onaj omot rafaela. Iskupilo ih se ko u priči i pokušavaju ono otvorit. Ili se barem isprva mislio da pokušavaju otvorit dok nisam ugledo jednog mrava s unutrašnje strane kako se valja u onom kokosu. Gleda on mene, gledam ja njega. I na kraju ih sve išćeram na balkon!

o nikome...

Kad porastem biću niko...

o Banja Luci...

Neki dan ti mene zove jaro, kaže hajmo u Banja Luku na neki seminar radionicu nešta. Sve plaćeno, sve obezbjeđeno, moje samo da se pojavim.
I tako i bi.
Dogovorili se nas petorica da krenemo odavde oko 10, tačnije 10 do 10. Ja dolazim na dogovorenu lokaciju, nigdje žive duše. Zovem nam vozača, kaže kasniće on. Odem ja do jarana i sjedimo mi čakulamo pomalo, ovih zglave nema. Kad eto ti njih pola sata kasnije, kez oduhadouha, ko da se ništa nije desilo.

Ja ne volim kad neko kasni. Nervira me to. Jer kašnjenje nije samo kašnjenje, kašnjenje je ujedno i nepoštovanje. Ko sad ja ne znam kud ću sa sebe, pa mogu čekat nekog bezvezića pola sata. Haj kad mi neko javi, uredu. Kasniću pola sata, sat, dva, dva dana. Svašta može da se desi. Al kad mi nako bezobrazno kasni, i još ja moram zivkat na telefon da vidim što dotični kasni, to me plaho nervira.

I haj, krenemo mi konačno, nas četvorica po ovog petog. Usljed nekog glupog razmišljanja, peti je sjeo pozadi, u sredinu. Peti je ujedno težio oko 100 kila i imo je ramena dimenzija motke Sergeja Bubke.

Nekom nikom znanom računicom je naš vozač skonto da ćemo mi bit u Banja Luci za dva ipo sata. Pa da letimo, i nekako. Zato je on odlučio da jurca. Ja ne volim brzu vožnju. Čak ni kad sam ja za volanom. A kod nas putevi frcaju od krivina. Kad se te krivine, brzina i peti (čitaj veseli debeljko) spoje, dobiješ da smo mi zamalo postali kakav simbiotički organizam u onim krivinama koliko je on upado u mene. Ugnjavio me samo tako. To je opet dovelo do kojekakvih reakcija u mom želucu što je opet rezultiralo čestim stajanjem jer ja nisam mogo izdurat od muke.
Da bi sve kulminiralo mojim prelaskom na prednje sjedište.

Došli mi u Banja Luku, prva raskrsnica, spuštam ja prozor i neku djevojku pitam gdje je taj hotel. Veze nema. Nekog lika upitamo, kaže tu je on, lijevo iza desno ćoška. I haj, mi kružimo i kružimo, tražimo, jedva nađosmo.
Parkirali se, kad eto ti domaćina. Fin neki momak. Dobro, nije baš momak, al je fin.

Mi na recepciju, nama ključeve i mi razgulimo u sobe do početka toga svega. Ja nešto i nisam očekivo da će svaki od nas dobit sobu zasebno. Mazno sam im sve one sapunčiće, kape za kosu i šampone. Ha ha! A pravi merak nako imat svoju sobu. Kad skontam, nisam ja tako bio u hotelu ima ihi hi...

I haj, sletimo mi dole u tu neku salu, tamo je bilo još 10 ljudi, 5 iz Mostara i 5 iz Banja Luke. Nije što smo moji, ali mi smo tamo daleko najuljudniji bili. Banjalučani nekakvi neuredni, zapušteni. Mostarci u šorcevima za kupanje i japankama. Kod nas sve fino, uređeni, obrijani, košulje ovo ono. Banjalučani se inače nisu ponudili da nam šta pokažu po gradu, iako je taj momak domaćin predložio da idemo na Demo(n)fest.

Odradili mi tog posla do 6 sati što smo imali i šta ćemo sada...

Ovi navalili da idemo nazad kući odmah, da ne noćimo. Predlaže vozač da idemo u Travnik, kobiva da tamo iftarimo i lagano za Sarajevo. Meni se to i nije dopalo, em sam hotio malo prošetat po Banja Luci jer nisam nikad prije bio, em nam je ovdje bila plaćen i obezbjeđen iftar. I ko mogli bi i ko ne bismo mogli, i na kraju ja kažem da sam se dogovorio s jednom djevojkom naći. I tako konačni dogovor pade da ostanemo da jedemo, pa idemo nazad. Dobro njima, dobro meni.

Odem ja do sobe da spakujem stvari, a taman ja fino došo i raspakovo se. Odmah košulju u ormar stavio, udomaćio se pravo. Izvalio se na nom krevetu sa sve cipelama na nogama. Haj reko da i to probam jednom u životu, da vidim u čem je fora kod onih poganih Amera koji tako u cipelama po krevetu i po kući...

U neka doba meni kuca neko na vrata. Ja otvaram, kad ona sobarica. Nije francuska.
Daje ona meni neke jastučnice, ma reko ne treba hvala. Gleda ona, gledam ja. Čuj kaže ne treba, pa trebaju svima jastučnice. Haj reko daj, montiraću ja to sam i zahvalim joj se. I nisam. Montiro.

Odem do ovih mojih da vidimo šta ćemo i kako ćemo, kaže pozvani smo na iftar u kasarnu. A bila je tokom puta priča da idemo kod muftije banjalučkog na iftar, pošto ovaj jedan od nas ima tih nakih veza sa raznoraznim hodžama i muftijama i inim "ljudima od vjere".  A bio mu Mile par dana prije toga na iftaru, pisalo se navelko o tome.

Elem, kažem ja njima da jave kako i šta kad skontaju, uzeo ključ, na recepciju, odjavio se i otišo hodat.

Dok sam čeko mladu da se pojavi, stanem pored neke limuzine. Utom mi prilazi neki čiča i mi se nešta raspričali, isto ko da smo... Hu ha, utom mlada dolazi, kažem ja njemu da se vidimo i nas dvoje produžimo...

I tako nama bilo fino. Neću pričat u detalje šta je bilo (sad se vi pitajte što...).

Banja Luka je fin grad. Ima puno ljudi na ulici da hodaju, živahno je prilično. Očigledne sličnosti sa Sarajevom postoje. Samo što su omjeri nešto drugačiji. Otprilike kako je Beograd veći od Sarajeva, tako je i Sarajevo veće od Banja Luke. Žena na sve strane, razgolićenih ništa manje, a ja postim....

Na ulicama nekakvi štandovi sa nacionalističkim rekvizitima. Nekakvi šalovi Crvene zvezde i Partizana, majice sa likom Ratka Mladića uz nekakve blesave natpise i ostalo u tom fazonu. Meni je uvijek bilo zanimljivo to kako su svi neki komandosi, specijalci, to nekakvi mutirani dvoglavi orlovi, herojstvo, junaštvo i onda kad ih sud traži da se ispita kome i kako su oni zapravo bili heroji, oni se skrivaju po nekakvim selima i zaseocima, nose lažne brkove i brade i tako to.

U neka doba skontam ti ja da je vrijeme da krenem prema toj kasarni i to ni manje ni više no taksijem. Taksija nema, bar ne kao ovdje kod nas. Ono, ide taksi, mahneš mu, stane i vozi te. Kod njih toga nema. Ako se neki i nađe na ulici, uglavnom je zauzet. Kad eto posreći se meni, mahnem nekom, a on baš tu nekog dovezao. Sjednem u taksi i lagano do gore. Cenera me izađe taksi jorane. A bezveze put, nije sad neka udaljenost.

Haj, došo ja pred kasarnu, kaže nije tu nego na drugi ulaz. Ja na drugi ulaz, kad tamo onaj neki stražar i on ti meni salutira, izvolte, šta ste trebali. Reko ja na iftar pošo. Imate li pozivinicu, pa reko pozvani smo kolektivno, saću ja nazvat jarana da vidim dokle i šta to. Kad eto ti njega, kaže taj je sa mnom i ja ti prođem.

Stojimo nas petorica tamo kad prilazi nam neki vojnik il oficir il šta je već bio. Ni A ni B, ni muuu, ni zdravo, ni dobar dan, ni pomoz Bog, ni hvaljen Isus, ni selam alejk, ni šalom, nego jeste li vi Bošnjaci? Objasni on nama gdje je ovaj naš domaćin i mi se zaputimo tamo.
Ušli mi u taj neki mesdžid, hajmo mi da obavimo molitvu. Tamo se ispozdravljali s kim smo stigli i stojimo i pričamo. Kad spazim ja da nas gleda ni manje ni više nego muftija banjalučki. Klimnem ja njemu glavom, ko ono pozdravljam ga, kad eto ti njega prilazi da se upozna sa nama. Hu ha, i pođe neko ispitivanje, nako bespotrebno, ono što bih ja nazvo soska posla. Prava ona soska posla.

I poslije toga ti mi odemo da iftarimo. Ušli u onaj šator, a ono brate ogromno. Ako nije bilo jedno 300 ljudi tamo najmanje. Pojeli mi one hrane malo zagrijavanja i haj sad čekaj glavno jelo. Ma nikad dočekat. A bilo je nako solidno hrane. Pristojno. Dok nije donio glavno jelo. Nekakve piletine, teletine, nekog ko mješanog mesa i riže za prilog. Kontam ja samo kako mi se sad valjda drmusat u onom autu punog želuca.

Krenuli u neka doba, ovi pozadi kukaju, ugnjavi ih onaj. Pa sve mene dozivaju da sjednem nazad. Meni se nešto osladilo. Gledam onu cestu, ma osvjetljena je ono pravo. Vidi se put koliko ti svjetla dobace. Samo sam čeko kad ćemo se sjargat negdje u nepovrat. Kad eto ipak nismo...

Stanemo u Travniku, haj reko da kupimo nešta, nekih grickalica. Ja nešto ne volim da jedem tokom vožnje u autu, al sad mi baš se javio osjećaj da mi je. U Travniku djece nake na ulicama igraju se, ma nisu ni peti razred. A prošla ponoć. Reko imal ovdje kakve prodavnice, kaže nema. I haj šta ćemo, krenemo mi nazad za Sarajevo. I utom revolucionarno rješenje skontam da stanemo na pumpi, one vazda rade. Kad nisam po one pumpe kupio. Sve onih gumenih bombona koje nikad ne kupujem nakupovo. Nešta me ono izvuklo da mi opet ne bude muka. Ko šatro su slatke bombone, al su kisele ustvari.

I u neka doba dođemo kući. Još da nam ovaj nije naplatio po 30 maraka za gorivo, put bi mi ostao u izuzetno lijepom sjećanju...

o priznanjima...

Od svih društvenih priznanja, kao najzanimljivije bih izdvojio ovo koje je večeras obogatilo moj život u nepovrat. Naime, jedna kolegica s kojom sam studirao mi je priznala da nije dolazila na vježbe jer sam je nerviro i jer "nije htjela slušat moj trećerazredni humor".

Na ovo sam oplako večeras...

o frizerima i zubarima...

Oko nekih stvari se baš volim dogovarati i planirati unaprijed. Ali postoje neke stvari koje nikad neću voljeti planirati, kao što je recimo šišanje i odlazak zubaru. Imam jarana koji je sjedio sa mnom u klupi, osnovnoškolskoj, i putevi su nam se rastali kad je on otišo u brice, a ja u kukuruze. Nakon što je počeo s praksom, i ja sam počeo ići kod njega. Godina i godina iza toga, čovjek se preselio kod rođaka i radio tamo jedno vrijeme. Iako mu šišanje nikad nije bilo jeftino, ja sam uvijek volio otić kod njega. Valjda što ga znam, a i što se uvijek fino ispričamo, smijemo se glupostima iz mlađih dana i što sam mogao otići kad god sam htio. Često i preko reda. Uvijek me šišao dugo i polako, kobiva da se mi ispričamo. Onda je otvorio svoj salon. Tu već nisam mogao doći preko reda na šišanje, nego sjedi i čekaj. A on dobro šiša, pa je vazda neko bio tu. Pa je onda otvorio drugi salon. Tu sam već morao i da se naručujem. Ja ne volim da se naručujem sa šišanjem. Meni prahne, odem ošišam se i zdravo. Pogotovo prije, gdje su moje promjene frizura bile kud i kamo radikalnije. Kad kažem radikalnije mislim na onaj prelaz od duže kose do brijanja glave. Jednom sam to čak uradio i zimi. I nikad više. I haj kao, tad je bila praksa da se moraš najavit, ja mu odem jaranski i ošiša on mene. Međutim, ponovo je otvorio novi salon. Odem mu ja tako jedne prilike, kaže on meni da me ne može ošišati danas i da dođem sutra. Još mu poskupilo šišanje. A ja baš nešto navalio da se šišam taj dan. Reko odoh ti ja, doći ću drugi put. I otad mu nikad više ne odoh. A sredio pravo. Odem, nako ljutit (čitaj povrijeđenog ega) kod ovog mi frizera u zgradi. I kod njega gužva. Na kraju odem kući i ne ošišam se. Prođe par dana i ja opet kod komše, kad vidim prazno mu. I fino me ošiša za petaka (kod onog bilo 7, pa povisio na 8). I dan danas se šišam kod komše. Kako ćemo? Ma ono standardno moje...


Zubari su priča za sebe. Nikad nisam imao strah od zubara, niti sam imao nekih ozbiljnijih problema sa zubima, Bogu hvala. Sjećam se da sam plombe na šestice stavio čim su izrasle, a nedugo zatim i na sedmice. To je bilo nekad možda... pa eto kad rastu šestice inače, u osnovnoj nekad jel. I otad možda da sam otišo jednom na kontrolu i to ti je to. Sve do prije jedno 2-3 godine kad sam osjetio da me malko nešta nešta dok jedem. I nakon nekih konsultacija sa samim sobom, skontam da mi je ispala plomba. Nakon iha haj godina. Ovjerim knjižicu i pravo kod zubara. Inače mi je prvi komšija bio zubar (dok se nije odselio, al me nije zaboravio). Sretnem ja njega tu i tamo, kako je kako je i tako. A moji se inače družili sa njim mu i ženom mu, pa eto. I tako ti ja odem jednom kod njega, ha hu, ispala mi plomba (il što bi mi ova jedna koka rekla, nije plomba nego ispun). Kofol će ti ga on meni to nešta popravit, al bolan nije to onaj čovjek od prije koji je meni one neuništive plombe stavio. I normalno, sfušeri. I hu ha, matletiraj se ti sa tim, boli kad zagrizem i slično. Biće da nije fino napravio onaj zagriz, a i ja hajvan nisam nešto pretjerano insistiro na tome. Pita on mene jel uredu, ma reko jeste. Jer mi je stvarno bilo uredu u tom momentu. Odem kući, jedem, skontam boli me. Odem mu sutradan, reko ne valja ovo, on popravi, jel sad valja, valja. Dođem kući, jedem, skontam da nije to to. Samo što mu ne odem treći put i nakon nekog vremena ta plomba ispadne. Skontam da mu više neću ni ići jer je to sfušerio, naplatio mi masno, i skontam otiću kod privatnika. I prođe od tad jedno godinu ipo, al ja ne odoh kod privatnika. Sve do sad u ponedjeljak, kad sam se odvažio da nazovem ovu jednu zubarku i zakažem termin. Večeras sam trebao objedovati normalno, nakon skoro 3 godine. Trebao. Da sam otišao zubaru kad sam se i naručio i da mi je popravio zub, možda bi to bilo i moguće. Vako sam zaboravio da odem. Šta ja sad da njima kažem kad se budem ponovo naručivao? Dal da se izvinem ili da se pravim lud, kao dolazim prvi put?

mast si

http://imgur.com/a/sneoW?gallery

o spamu...

Nek sam i ovo doživio. Blog stavlja moje komentare u spam. -.-

o superženama...

Žene su žene, dok ne postanu majke. Onda su majke.

iz biografije Petra Božovića...

Za dobijenu trojku ona mi kaže: „Jesi li gladan? Žedan? Bos? Go? Pa šta hoćeš? Hoćeš li obraz da nam uzmeš?“ Reči su mi bile ko da me neko mokrim kanapom bije. Mislim se, izbij me i prestani. Tada je snaga reči bila jaka. Gledam kako se reč troši i tanji do zloupotrebe, do iskrivljenja smisla i velikog ismevanja, a čoveka jedino jezik od životinja razlikuje. Lako je rikati i bukati. Mada danas može svašta da se kaže, pogledajte ove danas šta sve govore. Mislim da je bolje ne svraćati na tu farmu.

o klocevima nekim...

Danas (čitaj prije nekolke dana) mi se desilo nešto neobično.
Uživajući u čarima rođendanske šetnje u mom mi kvartu, naiđe jedno auto s gomilom sumnjivih tipova i cura u njemu. Spustiše prozor i upitaš me znam li gdje ulica Monike nešta, ne upamtih prezime, sa sve sandžačkim naglaskom. Nakon što sam mu rekao da te ulice nema u ovom naselju i bližoj okolni, produžiše dalje.

Haj što te ulice nema u mojoj četvrti, nego što je nema u gradu nigdje. Sumnjam zapravo da igdje postoji ta ulica.

Pa mi pade napamet da su sigurno neki drogeri il šverceri oružjem il nešta u tom ilegalnom fahu i da im je to neka šifra za raspoznavanje. Samo ne znam gdje mene nađoše i gdje im ja ličim na kakvog krimosa i sumnjivo lice.

o ženama koje paniče...

Većina ljudi, i koji me dobro znaju i koji me ne poznaju baš najbolje, kažu da sam mirna i staložena osoba. I to je uglavnom tako.
Bar do onog trenutka dok se ja ne upustim u kakav posao sa ženskom. Meščini da mi trenutno nema ništa mrže u životu od toga. Uvijek je to nešto nervozno, uspaničeno i usplahireno. I onda na mene taj srklet prenosi bespotrebno. Uglavnom zato što moraju po 16 puta provjerit ono što sam ja rekao, jer eto možda ja griješim. A taj neko drugi koga pitaju sigurno ne griješi.
Pošto ja inače ništa ne znam. I upuštam se u poslove o kojima nemam pojma.

E što ne mogu...

28.06.

Danas je dan dobar. Doslovno.
Danas je bilo sunčano. Ugodno.
Danas sam završio jedan poslić koji dugo vremena odgađam. Nepotrebno.
Danas sam dobio čokoladu. Neočekivano.
Danas sam izabran da budem senator. Očekivano.
Danas sam jeo vuper. Bezze.
Danas sam se kupo. Osvježavajuće.

o svemu pomalo...

Zovu me večeras u pola 12 da sutra u 8 idem u Mostar na nakav sastanak s nakim ministrom. Ni ko, ni šta, ni šta ćemo raditi, ni šta ćemo pričati. Ni da se najave. E nešto mi se ne da ići na sastanak s ministrom. Treba još da me neko vidi s njim, i to u jeku ovih antivladinih seoskih vašara ili kako to ljudi vole reći, protesta. Moram pazit na reputaciju.

Danas šmekam neke sandale, njemačke, kad kaže mi žena da su one do broja 42 80 marona, a ove iznad tog broja su 95. Nisam ljubitelj sandala, al ove bih i mogao kupiti kako su moćne. Ipak, moja priča da su visoki ljudi visoko diskriminirani još jednom je potvrđena.

Neki dan sjedim u društvu jedne mlade dame i prilazi nam nako kinderče i kaže meni tata i pruža mi naku igračku. Bježa mali nisam ti ja tata kaem ja njemu i ode on. Poslušo me ko da sam mu rođeni otac. Kontam, da je bio ko drugi mjesto nje, moglo je svašta bit.

caturday...

o protestima... (zakašnjeli post)

Kod nas su u zadnje vrijeme plaho aktuelni ovi protesti. I ja se sve kanima da napišem kakav pošten post na tu temu, pa nikako da samom sebi dadnem vremena malo i za piskaranje.

Nego, da krenem. Protesti su počeli povodom jedinstvenog matičnog broja. Pa se to proširilo na svašta nešto, a u konačnici ništa konkretno nije postignuto. Brojni razlozi za to, koje ljudi ili ne primjećuju ili ne žele da ih primjete.
Kod nas inače ti protesti nisu nešto, nit ko dolazi, nit ko haje. Ali ovaj put je bilo drugačije jer je napravljena blokada zgrade. Navodno je sve započelo od strane nekolicine roditelja, da bi se vremenom pridružio veliki broj građana. Što je bilo uredu, sve do jednom.

Na kraju je ta djevojčica dobila jmb, ali su ljudi nastavili da se okupljaju. Meni je to malo glupo, iako sam eto i ja otišo. Otišao u slučaju da sam možda ipak nešto pogriješio, pa da će ipak biti nešto od svega ovoga. S(k)eptični ja je pobijedio ipak.

Znam da je najlakše pričati kako nešto ne valja, i stvarno nastojim izbaciti takva ponašanja u životu, ali šta ja mogu kad je ovaj protest, odnosno ovi protesti, bili takvi da i ne možeš pričat šta pametno.

Prvo i osnovno, svi su se potrudili da nema odgovorne osobe. Niko na sebe ne želi preuzeti odgovornost organizatora i odgovorne osobe. Nađe se tu i tamo poneki lik koji će dati neku izjavu, kobiva službenu, za novinare i to je to. Kako neko može protestovati kad nema vođe. Nikako. Ili nekako, ali neuspješno. Ko će to otići i pregovarat tamo s vladom, s policijom, s petimdesetim. Niko. Jer niko ne želi preuzeti odgovornost, a svi bi da nešto dobiju. Standardna boljka naroda. Bez ulaganja, nema dobitka.

Drugo, nikakve logistike nema na tim protestima. Što je nekako i povezano s ovim prvim. Ti tamo ne znaš ko pije ko plaća. Svak vodi svoju politiku. Povezani su bili da ne spominjem. Više sam ja znao šta se dešava između dvije grupe iz udobnosti svog doma, nego što su oni tamo znali. Nit imaju kakve komunikacije, nit obavještenja. I onda se desi da tamo jedna gomila vrišti i dere se, druga nijemo posmatra i tako to. Ali to je nekako i logično zbog prvog razloga.

Treće, komunikacija, koju sam već spomenuo, nema je. S obzirom da one dvije zgrade imaju nekoliko ulaza, i da su ljudi bili raspoređeni na tim ulazima, niko nije znao šta se tačno dešava kod onih drugih.

Četvrto, bar 80% ljudi tamo je došlo da se druži, a ne da protestuje. Ono čuli da se okuplja dosta raje i došli. Neki su bezbeli prećerali u tome. Osim što je sve bilo puno hipstera, ni dvolitarki nije manjkalo. Da ne spominjem što su neki i travu mlatili navelko. Na kraju kad neke i uhapsiše, policija vakva, policija nakva.

Peto, bilo više policije nego protestanata. Mislim da je i zabušanata bilo više.

Šesto i najvažnije, ljudi koji protestuju ne žele da nauče nešto novo i ne razmišljaju. Glavno je bilo prozivat ove što nisu došli. A gdje pola miliona nezaposlenih. A šta je s ovim, a šta je s onim. Valjda kontaju da su svi nezaposleni u Sarajevu, pa nikom nije jasno što oni ne prošetaju do parlamenta, to im je 10 minuta od kuće (pošto su ionako svi iz Čaršije). Meščini da nikom, ni u šali, nije palo napamet da tih ljudi ima iz svih krajeva BiH, pa da shodno tome i ne mogu platiti kartu i sve šta im treba da dođu do Sarajeva. Da ne spominjem da su isto tako, prije nekih dvadesetak godina ljudi protestovali na onom istom mjestu za mnogo ozbiljnije stvari i neko pucao na njih. I što je najgore od svega, ti što su pucali na njih, pobijedili. Isto im nije jasno da ljudi ne mogu izaći tek tako s posla, jer briga onog privatnika za kojeg rade da li je ljudima loše ili dobro. On je privatnik, on je kapitalista, njemu je dobro. Zna da bi, indirektno, ako bi pustio te ljude na proteste, sam sebi jamu kopao. Pitanje bi bilo vremena kad bi ti isti protestanti počeli protestovati i protiv njega. Meni nije bilo jasno kako to da ima navodno 1500 takvih beba, bez jmb, a na proteste dođe manje od 1500 ljudi. Znači da dođe roditelj od svake bebe, to je 3000 ljudi. Ako oni ne dođu, a njih se direktno tiče, onda ne znam šta ja imam tamo dolaziti da ih podržim. Ali haj ga znaj.
Ono što je još bitnije, i što mene daleko više žalosti, jeste što su kod nas ljudi lijeni kad treba šta naučiti. Nisam ni ja daleko od toga, nažalost. Jedini razlog zbog kojeg su ovi protesti djelimično uspjeli jeste što su ljudi prvi put došli u neku interakciju s političarima. Sve do sad su protesti bili mirnog karaktera, ako ne računamo one proteste kad je ubijen Denis Mrnjavac. Tada su ljudi bacali jaja na zgradu opštine i gradonačelnica dala otkaz. Ovaj put su im blokirali put kući i na taj način je postignut neki vid interakcije. Što sam ja uvijek i govorio. Boli njih briga gore u onoj zgradi što vi protestujete kad se ništa bitno u njihovom životu ne mjenja. Bar se u mom ne bi mjenjalo. Kontaju praviće neku buku, kakvu bolan buku imaju ono staklo dvajes centi izolacije, ne možeš skočit kroz isto, a kamol da ti kakva buka smeta. Al haj ti to objasni gomili ljudi koji ne znaju jesu li pošli il su došli.

Sedmo, niko od onih koji protestuju nemaju viziju svoje pobjede. Svi isto ko da tamo idu s ciljem da ne ostvare svoje ciljeve. Da ne spominjem što svi protestuju srcem, a niko glavom. Nisam ja protiv srca, al de malo uključite mozak. Protesti imaju nekoliko mogućih ishoda. Oni dođu s parolom dole vlada. Recimo da dođe ta vlada i kaže evo, predajemo se, dajemo ostavke neopozive. Šta onda? Zjapi parlament prazan. Da se raspišu izbori? Neki dan bili izbori.
Te bi ljude eventualno zamjenili drugi ljudi iz istih partija, sa istim naređenjima. Gdjes bio nigdje, štas radio ništa. Ili da ne dođe niko i sve propadne. Gdjes bio nigdje, štas radio ništa. Jedino pozitivan ishod bi bio da ih se natjera da rade svoj posao i to u interesu naroda, a ne svojih ličnih interesa. Zašto bi oni prekinuli to što su do sad radili, ako već dvadeset godina aktivno rade na zaglupljivanju naroda. Zato što je došla šaka ljudi i rekla haj majketi nemoj više, haj eto neću. Može, al u pojedinim djelovima mog seksi muškog tijela. Ali ako bi se nekom razbila glava, pa taj živio u razmišljanju da će mu sigurnost biti ugrožena jer i on drugima ugrožava sigurnost, možda bi se i promjenio. Ali nemoj ti da neko razmišlja pragmatično. Iako nisam za nasilno rješavanje problema, stanje u kojem se trenutno nalazimo se i ne može drugačije riješiti.
Kod nas se pak nafurali na ove arapske proteste koji imaju kud i kamo više smisla. Brate neki kralj i neka dinastija vladaju 500 godina. Ljudi se bune, hoće novi sistem, dobiju novi sistem. Mi smo ispucali svaki mogući sistem, od kraljevina, socijalističkih uređenja do vrhunca ljudskog političkog organizovanja demokratije. Barem tako mediji kažu i Zapad. I sad se on pobuni protiv onog na vlasti, de malo nek neko i drugi vlada. Kod nas bolan ima 150 partija, svi voljom naroda došli na vladajuće pozicije. I štaš ti tu. Jedino da protestujemo i da tražimo da se uvede jednopartijski sistem. Il možda kakva kraljevina.



Ti prvi protesti su bili donekle i smisleni, mala dobila broj i to je to. Nakon toga su se protestanti treba iskupiti i otići. Ipak, to se nije desilo. Počela su neka mini okupljanja s kojim se nije ništa postiglo. A i neće se ništa postići jer koga briga što oni protestuju tamo. Možda matere njihove. I šta su sad postigli? Osim što su isforsirali te proteste, ništa. Ovi neće da dolaze na sjednice, nema žive duše u parlamentu, nikom ništa. Mjesto da su fino otišli pred prostorije vladajućih stranaka pa njima ne dali da izađu. Jok, ono protestuje pred parlamentom u kojem nema žive duše. Gdjes bio nigdje, štas radio ništa. Nema interakcije, nema postignuća.



Pa su onda opet organizovani masovni protesti gdje je došao pristojan broj ljudi. Tamo sam primjetio nekoliko stvari. Iako opet nema službene organizacije protesta, hodaju neki tipovi koji su kao redari sa nekim toki vokijima. Za jedna spontana okupljanja, malo ga je to previše. Ja nešto imam osjećaj da je to sve politički izrežirano, samo što će se tek nekad kasnije skontati ko je bio režiser svega toga. Kao što je onomad bilo s onim pokretom Dosta, pa se ispostavilo da su bili vladina stranka anderkaver. Pa onda vidim jednog bilmeza koji maše zastavom RBiH.  On nešta slaže face, priča neke priče, nešta se glupira. Normalno, neće on da ukine zastavu. Kaže kome smeta, nek ide dva kilometra preko Drine. A mene takvi nerviraju najviše. Najbitnije da on nešto svoje što je zacrto uradi, nema veze što to nešto više donosi štete nego koristi. Ja bih takve tuko bez imalo grižnje savjesti. I sad mu neko priđe i kaže de nemoj, nema niko ništa protiv, ali moglo bi se to pogrešno protumačiti. Ko što i hoće, PTPC će pustiti prilog kako se okupljaju protiv PC u Sarajevu, jadni Srbi ugroženi. Još ona političarka iz PC neki dan reče da je protest antifašistički, znači protiv Srba, i da ga treba zabraniti. Niko nije normalan. Inače, čitava atmosfera je bila više ko kakav koncert il festival nego protest. Muzika svira, raja cupka, more se pjeni...
I šta oni tim pokušavaju postići, niko ne zna.



Osim što sam bio nako pasivno u svemu tome, više da podržim neke meni znane osobe koje su u svemu tome, dva dana sam bio i aktivno uključen u organizaciju protesta, doduše nešto drugačije prirode od ovih gore. Malo je reć da sam bio na svim portalima, vijestima i novinama, od Aldžazire do naslovnice Oslobođenja. Jedino me nema u Avazu.
I normalno, komplet me familija vidjela, koja je mahom raštrkana po svijetu. Majka me prepoznala na televiziji jer je čula kako se derinjam tamo (prepoznala moj baršunasti glas), a tetka mi rekla da imam frizuru ko Kim Jong Il...

o ponedjeljku...

Čitav vikend je nagovještavo da će ponedjeljak bit da-te-Bog-sačuva dan. Ipak, ispostavio se kao prilično zabavan.
Ponedjeljak, a ja iz kafane dolazim kući u 4 ujutru...

ispod Tešnja sunce sija...

Tako ide razvoj s'oskog TURIzma...

o šminci...

Šminka žešća...

haba, haba, haba...

o danas...

Sjedim i smijem se samom sebi. Ja sam genije. Ponekad...

Danas je dan, za koji sam se podosta dvoumio dal da ga odživim ili ne, prošao iznenađujuće dobro. Planina, šetnja, šuma, roštilj. A kad kažem roštilj ponajmanje mislim na ćevape. Zapravo ponajviše mislim na nake riblje štapiće, lignje, piletinu, ćuretinu, domaće supe od gljiva i palačinke. Da, s nutelom.

A vrhunac večeri moja tragična priča kako sam išao na folklor, svirao kastanjete i imao svoju plesnu grupu koja je plesala flamenko, s kojom sam proputovo čitavu Evropu, a u planu bila tura za Južnu Ameriku, dok mi četvorica sa folklora nisu iz zavisti uvrnula ruku i nakon čega nikad više nisam zasvirao i okanio se umjetničke karijere...

o govnjivom danu i tako to...

Ja volim dane vako ko što su ovi danas gdje su mi aktivnosti ono, ti kontaš ne može gore, ali kako kazaljka na satu odmiče dalje vidiš da ipak može.


Čekam ja da mi se isprinta nešta u jednoj kopirnici, stojim ispred, kad vidim dolazi jedna cura sva u rozom. Ko ono neka pidžama nešta. Em sve rozo, em je nako flafi. I nešta se ja zamislio kad izlazi ona ispred kopirnice. Razgovor je tekao nekako vako:

O(as in ona): hee, đes šta ima?
J (as in ja): ma ništa evo, kod tebe? /u čudu što mi se ova kič-flafi-svaurozom djevojka obraća/
O: evo nešto printala pa odoh na fuckultet.
J: Haj fino. /sve propraćeno mojim glupavim smješkanjem i tupim pogledom/
O: kod tebe, dokle si šta si?
J: ma eto, ide pomalo, i tako to. /pritom nemam veze šta me pita i na šta se pitanje odnosi/
J: ti?
O: ma jesam i ja. Jesi još uvijek tamo?
J: jesam, jesam... /opet pojma nemam gdje i na šta ona misli zapravo/
O: baš fino. Eto, odoh, moram ići predavat ovo nešto.
J: haj eto, pa se vidimo...

Ode ona, ja u čudu. Kontam votafak ovo bi. Ja kad pričam s nekim, pa mogu reći da se osjećam prilično sigurno dok pričam. Ovaj put nisam. Ne pamtim da sam se osjećao vako nesigurno dok sam pričao s nekim, još pričali budalaštine. Samo čekam kad će mi ova reć da me zamjenila s nekim. Ja veze nemam ko je ona.
I nervira me to jarane, sad ja nešta moram kontat ko je i šta je. I jel me pomješala s nekim il nije. Doduše, palo mi je napamet ova jedna cura da bi mogla biti. Al to sam se sjetio nakon što mi se ova već izgubila iz vidokruga.


Kasnije pođem na jedan sastanak koji je trebao biti u 10. Ja pohitim, da ne zakasnim. I dođem ranije par minuta. Dotičnoj dam do znanja da sam došao ranije, ali dotičnu zaboli nešto moje (što ona nema) zato što sam ja došo ranije. I ne da smo počeli u 10, nego smo počeli u 10 i 10. Znači zna da sam tu, al ono opet ima nešto u sebi što je navodi da svjesno kasni. Nisam ja našo svoje vrijeme u antikvarnici, nit sam kupio živce u mesari. Da ne spominjem da meni to nije bila jedina obaveza danas i da mi i druge aktivnosti od toga zavise. Sreća njena pa ona meni treba...


Onda ništa ne jedem, a već je pola 11. Ja gladan ko vuk.


Onda odem do jedne visokoškolske ustanove, poslom, a sve mi nešta hoće bit koliko je sav taj posao aljkavo izveden. Ne mogu ja brate aljkavosti, nikako. Nije da sam perfekcionista sad. Meni je samo bitno da posao nije aljkavo odrađen i površno. Htjelo mi nešta biti kad sam sve zgotovio. I pojedini ljudi me tu nerviraju, i priče njihove.


Odem do druge visokoškolske ustanove, poslom, a tamo mi isto htjelo nešta bit. Doduše više od gladi, al eto. Nekako se čovjek baš obeshrabri kad vidi koliko su drugi ljudi, pogotovo oni koje poznaje i s kojima je koliko-toliko blizak zapravo jeftini i za koliko se malo mogu kupiti. Da sam znao da su nako jeftini, pa ne bih se ja ni upola trudio oko njih. Više bih vremena uštedio da sam radio, zaradio pare i kupio ih, nego vako. Makar bih bio siguran u šta sam uložio pare. To te pak natjera da se nako komplet, uzduž i poprijeko, preispitaš oko nekih stvari u životu.


Onda skontam i da su neka moja prijateljstva zapravo više "prijateljstva" u koja ja ulažem vrijeme i sebe bespotrebno, a iz kojih ja nikad neću dobiti ono što želim, niti ću dobiti išta od onog što uložim. I to ne bi bio toliki problem da mogu i u ovom slučaju slegnuti ramenima i kontat koga nema bez njeg se može. Dodije i to više nekad, hoću i ja da imam nekog u koga se mogu pouzdati i na koga mogu računati. I to ne jednu osobu, nego više njih. Uvijek ja nešto sam protiv svih, uvijek ja eto nešto na oprezu sa drugima i nepovjerljiv. Do3,14zdi to više čovjeku. I ja sam ljudsko biće, i ja sam društveno biće. Nije, nego sjedi i čekaj kad će te ko izradit.


A vrhunac večeri i dana je bilo u povratku kući gdje smo jaran i ja našli cvijet zaštekan za brisače njegovog auta skupa sa karticom na kojoj piše hvala (iz razloga poznatih redakciji). Zapito bi se čovjek šta tu ima loše sad kad to spada u red finih gesti. Pa problem je što ipak ima finih ljudi, samo što eto ja nisam okružen njima. Pa se čovjek neminovno upita onda, šta to radi (pogrešno) pa je okružen ovim kojim jeste i zašto mu se ne dešavaju tako neke fine stvari...

Tješim se, jutro je pametnije od večeri...

o insepšnu...

Neki dan sanjam nešta, hajmo reć fino, i u snu skontam da se moram probuditi rano. I probudim se. Tražim onaj mobitel, pogledam na sat kad vidim da je vako možda 10 do 10. Htjelo mi nešta bit. A ja imo nešta zdogovoreno u 10 i 10. Nema šanse da stignem na vrijeme. Kontam kud sam išta sanjo i spavo. Ja baš ne volim da kasnim. Kad no opet se probudim. Ovaj put je bilo 6 ujutru. I bilo je stvarno...

o pozorištu...

Večeras sam otišao gledati predstavu sam. I bilo mi je odlično. Ne znam ni ja što ne idem češće kad mi je do sad uvijek bilo zabavno...

o doneru... + bonus anegdota

Danas je opet skoknem do prijespomenute visokoškolske ustanove kad tamo, među svim zemljacima, i jedan Brazilac, jedan Meksikanac i jedna Poljakinja. Pravo su šega. I taman ja njima na odlasku da kažem sjedite, sjedite kad oni i ne ustadoše.

I tako ja sav važan, po onoj silnoj kiši, odem da nešta pojedem. Otvorio se neki novi brza hrana i imaju neki dobar pileći doner. A i ima pravo puno priloga. Neki dan kad sam jeo, nekakva cura naručuje i pita kakav je to sos, upirući pritom prstom u neki crvenkasti sos. Kaže on njoj, to je Crveni sos. Elem, pita on mene šta ću od priloga, ma reko svega stavi, a posebno ovog Bijelog sosa. Nakrka on meni svega i poče motat ono tortilja tijesto. I zamota u nakav papir i pođe mi još zamotat u salvetu, ma reko ne treba imam ja salveta. I nako ja ono u ruku i kroz vrata. U jednoj ruci kišobran, u drugoj doner. A kiša lije li lije. I hodam ja tako, borim se s onim donerom, kad nako upratim ljudi me gledaju. Haj kontam, naviko sam ja. Kad neka simpatična djevojka ide, pa me i ona gleda (čudno). Ja nako složio facu i pozu, kontam bjež tamo nemoj da te zbarim. Nekim čudom pogledam dole kad sam ti bolan ja sav uflekan onim sosom, crvenim, iz donera. Čitava, al baš čitava, nogavica od pantola prekrivena sosom. Još nekakve svijetle pantole. I jakna. Zelena. Eto kad mi nije nešta bilo. I ja nako stanem sa strane pokraj jedne klupe, jedem ono, kisnem. Umeljo se sav, i ruke, i lice i odjeću. Ma komplet. I kofol da ja to obrišem, šatro vlažne maramice. Ma ništa. I tako sav flekav, sa crvenim flekama jel, hodo do kuće. Sve čekam da me neko zaustavi i pita šta mi je to bilo, da im kažem da sam dobio...



Ja vako okrenut prema toj klupi i leđima okrenut prema šetalištu. Kad čiča neki dolazi mi sleđa (nije bilo ništa) i kaže imaš marku. Ja se okrenem, i kad me vidio na šta sam nalik kaže ma ne treba i pođe. Reko ja njemu, nako sav umazan, hoš donera kad pobježe čiča...

o dizanju... (ne o tom, kvarnjakuše jedne)

Danas me posao odveo u jednu visokoškolsku ustanovu. Nakon što sam završio posao sa njima i krenuo izaći iz učionice, studenti su ustali. Tek nekad kasnije sam skontao da je to ono kao u osnovnim školama kad se ustajalo kad neko uđe ili izađe. Još kasnije od toga sam skontao da sam im trebao reći sjedite, sjedite, ne morate ustajati. Uvijek mi bude krivo kad se dobrih fazona sjetim kasno.
Ipak, odlično je što im sutra odoh opet. Popravni...

o mačkama...

Podsjeti me na onog goluba Vejsila i ženu koja se sa mnom ubjeđivala da se golub ne može zvat Vejsil.

o aaaaa...

Primjetio sam da mi se u posljednjih, pa hajmo reć pola godine, javio priličan problem. Naime, kad god mi neko ispriča nešto što ga je povrijedilo, što ga nervira, što nešta eto negativno, ja nemam nikakav adekvatan odgovor ili komentar na to. Uglavnom su komentari čuj to, jebga, e svašta,           (kao šutim i ništa ne govorim), šta je ljudima danas i moj lični favorit aaaaaa...

I sve nešto sebi pokušavam objasniti to, nije da me nije briga, nije da sam ravnodušan, nije da mi je svejedno, nije da sam nezainteresovan, nije da... Ne znam stvarno. Nešto isto ko da sam prošo kroz sve te situacije do sad bar sto puta, pa ono šta se više ima reć na tu temu. Mislim, uglavnom i jesam. Uglavnom su te situacije koje nerviraju neke koje su se ponavljale više puta i slušam ih od manje-više istih osoba. I na sve to ja mogu jedino reći aaaaaa...

o najgorim osjećajima...

Ja mislim da ljudi nisu smislili gori osjećaj od onog kad hodaš bos po mokrim pločicama.

o da i ne...

Stvarno je život nekad okrutan.

Postavim im pitanje na koje imaju ponuđene odgovore DA ili NE i trebaju zaokružiti jedno od ta dva. I vidim zaokruženo i jedno i drugo. Ili ni jedno ni drugo. Kako objasniti nešto tako na racionalan način, pitam se...

o tehnici...

Jedan od vjerovatno najljepših osjećaja na svijetu jeste onaj koji ti pruža tvoj voljeni laptop na kojeg si trehno 2000+ marona, i onda nešta neće blutu da ti radi.

Ili kad recimo vidiš da se neki od softvera koje koristiš apdejtuje. Ja to pokušavam izbjeći na sve moguće načine. Prije bih platio porez državi nego apdejtovo softver. To je jedino veliko zlo koje za cilj ima da pati običnog, malog korisnika.

Stvarno je ova tehnika govno.

o tumbleru...

Trebo bih ja onaj tumbler pokrenut da imam maksuz jedan blog za slike samo...

o beogradskim anegdotama...

Ja sam imao izlaganje nekad iza pauze za ručak. Nikad dočekati. Ja bih nekako da sam prvi završio sa tim i imao ostatak dana slobodno.
Iako sam bio gladan, odlučio sam da neću jesti. Al sam zato sjeo u nekakvu kafanu sa ovim mi jarebicama, nedaleko od Kališa. I tako mi sjedimo, ja pijem toplu čokoladu, pričamo, kad spazim ja jednu stariju gospoju beogradsku (jer ipak nisu sve čke) s očitom namjerom sjedanja za sto pored našeg. Pošto nije imala stolicu, uzmem ja jednu stolicu i donesem joj. Ona mi se uljudno zahvali i govori svojim konama kako sam ja jedno fino i odgojeno beogradsko dete. Kaem ja njoj, mangupski, jesam ja fin i odgojen, samo što nisam iz Beograda, već Sarajeva - sve propraćeno sa šeretskim osmjehom. Gospoja se malo zbuni i osta bez teksta, a ja se vratih uobičajnim životnim aktivnostima...

o sitnicama...

Baš su zanimljivi oni mali, sitni i gotovo neprimjetni događaji, a s kojima se dešava i postiže mnogo. Takvi su baš rijetki.
Ipak, u zadnja dva dana su me ljudi pošteno iznenadili svojim ponašanjem. Naravno, radi se o nečemu lijepom za promjenu. Valjda je zato i iznenađenje. Na loše sam već naviko i pripremljen. Uzduž i poprijeko. Ni ovaj put nije bio izuzetak...

o glupom smijanju...

Ako lijepa riječ i gvozdena vrata otvara, onda hehe, hehehe, heehhehe, hehehehe, ehehehe, hhehehee, heheheeeh, hhehhehehe, ehehe i hehehhee zatvara svaka moguća vrata, posebno virtualna.

Ja ne znam jel mi ima išta mrže nego kad mi neko to napiše...

o bolesti...

Pošto imam temperaturu već četvrti dan, a bezuspješno se pokušavam preznojit (što mi obično pomaže), tutno sam ovaj ispušni ventil od laptopa pod jorgan. Ima jedno 60 stepeni pod jorganom mi. Još 20, i eto saune.

o hadžijama...

Svira ona od Pušenja, a ja je u nekoj pauzi pitam bil ona prije da je bos il hadžija. Kaže ona meni bos...

o Mostaru - vidmo se za 16 godina...

Otišo ja u Mostar i...

Budim se ja u neka doba i krećem iz kuće. Sva sreća pa sam ponio kišobran jer su one pahuljice bile ko na steroidima.
U neka doba dolazim na stanicu i onaj jedan mi salutira ko da sam Hitler. Valjda ljud još nisu navikli na duge kožne mantile, a još manje na mene u njima. I haj, uze ja kartu, i to povratnu, i piči na voz. Smjestim se u jedan kupe, niko ne zna što. Ja nešto nisam ljubitelj kupea. Nešto mi je draža ona prostranost ostatka voza. Haj, sva sreća pa ja društvo bilo ugodno. Gomila poznanika.

Kondukter je bio neobično raspoložen. Pa je i na mene pozitivno utjeco. Vremenom se po voza iskupilo kod nas na hodniku i svi s nama u priču. Ono fino zasniježilo, ma baš milina putovat. Taman se podsjetio kako sam samom sebi rekao da ću otić jednom onim sibir ekspresom do Pekinga.

I nakon neka 3 sata vožnje, eto ti nas stižemo u prokletinju zvanu Mostar. Ha sam izašo iz onog voza odmah me dočekalo onaj neki duh gostoprimstva Mostara (čitaj bura) o kojem svi pričaju.
Za razliku od ostalih ljudi iz voza, jedini ja nisam imo plan šta da radim. A i ja sam nako jedini tamo koji je pošo sam, bez društva. I ma koliko se činilo to malo bezveznim, skonto sam da je meni tako prilično fino bilo. Nema hoće onaj ono, hoće ovaj ovo. Ima da bude kako ja hoću! A i nekako se natjeram da sebi nađem neko (novo) društvo, što meni vako zatreba nekad.

I haj, došli mi, i kontam ja da jedem. I od nekih 5-6 grupica ljudi, svi se raziđoše sem jedne. Pitam šta planiraju, kažu da čekaju nekog lika da dođe po njih da ih vozi on svojoj kući, da ostave stvari, pa će vidjet šta i kako.
Inače sama priroda puta je bila nekakva poslovna. Nas se 20 natrpalo iz Sarajeva u voz i zapičilo u Mostar. Trebali se mi kobiva prijavit za to neko učešće u hotelu Ero. I utom dolazi taj neki lik, hajmo mi kaže autom do hotela Ero. Nas 6 bilo. Reko odoh ja pjehe, pa vi dođite. Ja nako opasno gladan bio. Ne ne, insistira on da nas vozi. U dvije ture. Inače hotel je od stanice udaljen jedno 200 metara. I haj, zafalismo se mi momku i ode on negdje svojim putem. One nisu ostavile stvari, kao prvo ćemo da se prijavimo u hotelu, pa će onda.

I tako ti oni odustanu i od tog poduhvata i pođu sa mnom da jedemo nešto. Od sasvim obične radnje, to se pretvorilo u avanturu i epsku priču. U toj prokletinji od grada nema ništa da se jede. Što je još jedan razlog što ja ne volim Mostar i ne planiram mu se rado vraćat. Zapravo ne planiram mu se ni obično vraćat, ni vraćat uopšte. A ako i ima nešto da se jede, to je bezobrazno skupo. Niko ne zna po kojem osnovu je eto Mostar skuplji od Sarajeva.
Idemo mi i sad gledamo šta ćemo i gdje ćemo da jedemo. Niko ništa na ulici ne jede, pa ni ne možeš nekog upitat. Imaju čitavu jednu ulicu nešto ala zlatarska ulica u Sarajevu. Samo što je ova frizerska. Možda nemaju šta da jedu, al se šišaju navelko.

U toj silnoj potrazi za hranom smo došli i do merkatora. Tamo zaustavimo neku djevojku koja je jadna sva zamucala što joj se neko obratio. Pitamo mi gdje ima šta da se pojede i ona nas uputi u merkator. I haj, sjeli mi, dolazi nadasve simpatični konobar, hercegovačkog porijekla. Kad kažem nadasve simpatični konobar onda to i ne mislim doslovno. Zapravo nema nikakve veze sa simpatičnošću. Malo nas kuliro vako, prije nego što nam je prišo. Svi nas okolo gledaju, valjda skontali da nismo domicilni. Šta ćemo da jedemo, ja uzeo sendvič. Pileći. Kaže šta ćeš od priloga, reko stavi sve. Ja ne znam da se igdje plaćaju prilozi u sendviču, osim eto u Mostaru. Što sam ja naknadno otkrio. Mlade uzeše picu, i to kaprićozu meščini. Pita on njih hoće li običnu šunku il federalnu, vele one običnu. I ode konobar, mi nako šutimo, kad ovaj jedan upita jel to on spomeno federalnu šunku. Nas udarila kombinacija šege i zbunjenosti. Dok se nisu lampice upalile i dok nismo skontali da je obična klempo, a federalna ova koja njima treba. I otrča ova jedna mlada ko oparena da promjeni narudžbu. Vraća se, kaže ja naručila margaritu ipak. Meni došo sendvič, raspada se. Jedva ja ono pojo.

Haj izašli mi i ko idemo mi do hotela tamo. I taman mi na semaforu kad na drugoj strani oni naši Novosaderi, kako ih ja od milja zovem. Hu ha, odustanemo mi od odlaska u hotel i pođemo s njima na kafu. I đe ćemo, hajmo u Mepas. Mepas je fin. Ja mislim čitav Mostar može stat kolki je. Uglavnom zjapi prazan. Ipak su svi kafići bili popunjeni. Jedva nas 15 nađe mjesta. Zasjeli, to neka šuplja, to šega šala pošalica. Meni su oni nešto plaho dragi.

Haj ko završili mi s tom kafom i idemo mi u hotel konačno. Taman da odemo tamo i skontamo da je neko od njih gladan i da idemo prohodat po gradu ipak. I stvarno i bi tako, jedan otišo da jede, a mi ostali u kafanu. Oni mogu da piju, to je nenormalno. A i ovi moji se napiše začas. I nekad kasnije, ne znam više ni ja koja dob bi, konačno odemo do hotela na te neke prezentacije, nešta.

Ja zovem ovu moju mladu kod koje sam trebao prenoćiti, ona se nešta ne javlja, nešto je nema. Nije da me počela fatat panika, al nije mi baš bilo ni svejedno. Svi su se smjestili neđe, samo ove moje nema. Kontam da se nije predomislila il nešta. Ovi moji pitaju jel sve udure, trebajul oni koga angažovat da mi nađu smještaj, nešta. Ma reko ne treba. I vako nekad oko pola 8 se mlada javila, našli se i piči do nje. Nismo se vidjeli dobre tri godine. Stančić joj pravo fin. Jedino što je hladan. Al haj, kaže ona meni, hoće to tako. Nije je bilo 3 dana u kući pa se to ishladilo. Haj reko fino. U neka doba hoće ona na nakav trening, reko odoh ja da nešto jedem.
Taman ja zaboravio da je to avantura u Mostaru. A ova je baš bila. Za pamćenje. Puše leden vjetar u kombinaciji s kišom i snijegom. Ne moš držat onaj kišobran, odnese ga vjetar. Taman da možeš bolje pokisnut. I taman kontaš to je strašno dok ne dođeš do mosta i ne budeš iznad rijeke. Tu Mostar pokaže svoje pravo lice jer se gadost, koju osjećaš zbog vremena, raste eksponencijalno. Kad nisam skočio s onog mosta od muke. Jedina mi je utjeha bila što sam imo one moje čizme. Pa su mi noge bar bile suhe. I uđem u neki fastfud usred ničega i naručim opet nekakve piletine.

U neka doba odemo do onog Abramoviča, to im je ko glavno mjesto gdje izlaze ljudi. Tu su bili pravo fini prema nama pa su nam trehnuli džaba pića. Vina, višnje, kole, pa biraj. Ovi uzeli sebi po flašu svega i kažu ti ćeš s nama večeras da piješ. U neka doba niko više nije znao za sebe, barem ova ekipa iz Novog Sada i Sarajeva, uključujući i mene. Sjećam se da sam pričo nakih gluposti. Mostarci su nas kulturno izbjegavali čitavu noć. Baš mi nije bilo jasno što su tako mutavi i nedruštveni.
Poslije toga odemo u Golden. Golden je ko neki noćni klub nešta. Nije bilo 5 ljudi u njemu. Sreća pa mi vazda ko kakva ciganija hodamo, uvijek nas 15+, pa gdje god da dođemo napunimo mjesto. U neka doba meni više dodijalo. Ko mogo bih kući, a i ne ide mi se. Naime, mlada kod koje sam odsjeo ima samo jedan ključ i rekla mi da kad dođem da je probudim. Meni pravo nešto nezgodno bilo, đe ću je ba budit. Kad eto ti neke Mostarke, prvi je put u životu vidim, al ona mene nonšalantno zove da spavam kod nje. I ko ja pošo, al eto ona nije. Ona bi još da ostane, ja ne mogu gledat na oči.

I ja nako umoran odem kod one mlade moje uspavane u 2 možda. Ušo ja u sobu, materemi ko da sam u hladnjaču ušo. Brzinski se presvuko i bjež pod onaj jorgan. Još ja inače spavam u šorcu i majci, al haj reko, ponijet ću ja trenerku dole. Neka tanka. Smrzo se 3,14čka beogradska. Ujutru vako se probudio u 8, pola 9. Nisam usto do pola 11, hladno bilo. Ne moš ustat. Ledara. Baš sam nako moro skupit snage iz peta da ustanem. Spremio se i bjež da jedem.

Hodam ja vako po gradu i sad ništa se ne dešava. Isto ko da je pala neutronska bomba. Ulice puste. Nema ljudi. Izlozi prazni. Prodavnice napuštene. Ništa jarane. Isto grad duhova. Spuca te neka depresiva, ni do čeg ti nije. Uletim ja u neku pitaru i uzmem 250 grama pite. Gledam cijenu, ništa mi nije jasno. Dvije ipo marke pita. Ako je kila, premalo je. Ako je 250 grama previše je. Jarane pa u Sarajevu nije tolko. Još kaže čiča 51 godina tradicije. A bezze pita vopra. Al haj.

Odem kasnije do hotela, red je da se i tamo malo pozjavim. Odslušo neke prezentacije, nešta, kad eto ti Marsovke. Ostavili stvari i haj da malo procunjamo po Mostaru. Pisali nekake razglednice.
Čuo ja za nekakve pileće kod Gage. To je kao specijalitet u gradu. I jedva ti mi to nađemo. Ja naručim veliku porciju koja košta 6 maraka. Pa jarane kod nas jeftiniji ramstek. Mi u tom objektu, a to je vako veličine omanjeg hodnika. Ubi onaj miris roštilja. Pod kožu se uvuko. Donese meni teta onaj tanjir, kad haj fino izgleda. Doduše ja zaboravio da joj kažem da mi ne stavlja bijelog luka. Ne znam koja im je fora s tim bijelim lukom. Valjda se ušikaju sa tim, padne im pritisak i zaborave da žive u onoj rupi od grada, pa se i ne trude išta napraviti od nj. A da ne pričam kolko je masno sve. Znači ko da je uzela onu rešetku od roštilja i iscjedila mi u tanjir. Pliva ona piletina u onoj masnoći. Masno sve, dibidus. Moš snimit film Kako je počeo holesterol na mojim krvnim sudovima.

Haj pojeli mi i nastavili prema onom hotelu. Moje psihičko stanje se sve više i više pogoršavalo kako sam hodo po Mostaru. Ja onakvu atmosferu nisam iskusio u životu prije. To je toliko sve napušteno da te grad tjera iz sebe. Pivnica im je ona ko fina. I tu nije bilo nikog. I u neka doba mi odemo kući, naručimo picu da jedemo. Ja u 3 dana boravka tamo samo meščini jeo piletinu. Pojeli, i pođemo nas troje vani. Trebali se naći s rajom ovom iz Sarajeva i onom iz Novog Sada i idemo mi neđe tutnjat. Otišli prvo u Koko bongo. Tamo je kao bio hip hop parti. Puštali Tu paka i Bi Aj Džija. I Kulija i šta ti ja znam. Ja simuliro pjanstvo, ono da mi bude zanimljivije. al slabo nešto. Jesam meščini druge zavaro, al sebe nisam. Iz nekog razloga drugu noć se niko nije mogao napiti. Isto ko da vodu pijem. Elem, pravo dosadno bilo. I neko dođe na ideju da idemo u neki klub Arabeske il vako nešto. Ima kofol parti. Prilazimo mi tamo, smrdi sve u krugu od 6 metara na travu. Ušli unutra, pravi sos'dž parti.
Najzanimljiviji dio večeri je bio kad je neka cura prišla četvorici likova koji su plesali ne bil i ona plesala sa njima. Istom je ovaj jedan momački gurnu, kad mala ne odleti u 3,14zdu materinu. Curi ništa nije jasno, meni još manje, a ova četvorica nastaviše sa zadavanjem. I u neka doba nama dodije i odemo kući. U hladnjaču našu. Ja konto pobjeć kod nekog ko ima grijanja u kući.

Elem, Marsovka iz nekog razloga voli Mostar i Hercegov(an)ce. I imala je nekih fiks ideja da idemo u neke kafiće gdje izlaze samo Mostarci i kao da mi doživimo Mostar na što više nivoa. Imali mi dva kreveta i ja joj džentlmenski prepustim onaj ispod prozora, kad joj je već do doživljavanja Mostara. Još spustili neki onaj kapak na prozor, al džaba. Onaj vjetar kroz zidove prolazi. Ja ne znam koji glupan moraš bit da ondje napraviš grad, al haj. Elem, smrzla se ona pošteno. I još meni nešta prigovara. A hoće da doživi Mostar.
A najgore od svega bilo ispružit se. Ja sam vako u par navrata probao i tu egzibiciju i svaki je put neslavno završilo. Naime ako se čovjek ispruži, neminovno će doći do otkrivanja. A čim se malo otkriješ, sva hladnoća svijeta i sva bol svijeta od Dine Merlina se sjati pod tvoj jorgan i smrzneš se. Ona je još imala i čarape i fino se utoplila i opet joj bilo hladno, ha ha ha.

Elem, probudio se ja ujutru. I sve čeko da se i ona probudi. Kad je ona konačno ustala, reko joj da mi upali grijalicu. I jedno pola sata nakon toga odvažim se konačno da i ja ustanem.
I haj, junački ja odem do kupatila. Skinem se do pasa. I nako se momački operem. Što reče onaj jedan, ko se opere onom žilet vodom postaje muškarac. Muškarčina. I haj, plakno se ja i nije ništa strašno. Dok se nisam pomako mrvicu. Sve i jedna dlaka mi se nakostriješila. Sav se naježio. Smrzo se ko... da ne lajem.

Otišli hodali poslije, obišo onaj centar uduž i poprijeko. Ko kad ti sve obiđeš u 5 minuta. Došli do nakog parka, niđe žive duše. Pođe da se slika ispred nake kuće ruševne i poče se ona kuća rušit. Sve te nešta tjera iz grada.
I u neka doba konačno krenemo kući vozom. Još je Marsovka pokušala da nas sabotira ne bil okasnili na voz, na koji smo stigli u zadnji minut, i ostali još jednu noć. Meščini da je ne bih dočeko jutra...

o Rimu - preko vode do... Venecije?

Stigli mi nekad izjutra oko 8 9 u Veneciju. Il da kažem predgrađe Venecije.

Ja sam dobio informaciju da je karta do Venecije 7 evra. Ona povratna. Što se pokazalo netačnim, ili da rečem djelimično tačnim. Jes ona 7, al u jednom smjeru. Valjda da plivam nazad il šta...
Elem, mladoj se nije išlo u Veneciju jer je već bila. Jaro mi u mene ko i mogo bi, al ko i ne mora. A pošto ja nisam nikad bio, odlučili smo iskupit sav novac koji nam je preostao i jednoglasno donijeli odluku da se taj novac dodijeli meni. Pošto ja eto nisam nikad bio tamo. A i moro sam poslat razglednicu jednu.
Mali disklejmer: razglednicu sam kupio u Firenci, ispunio u Rimu, a poslao iz Venecije.

I haj, pitam ja onu tamo žemsku kad mi dolazi čamac, kaže eto ga samo što nije. Simpatična ona nako. Pa i kolegica joj. Pa sam skonto da su joj sve kolegice simpatične.

Elem, stigo taj brodić i ja se ukrcam i krenusmo lagano. Zurim ja u ono more, kontam ko da idem u Trpanj jarane. I haj, drndaka se onaj brodić kad vako vidim ja trebamo mi pristat. I sad meni nije ništa jasno jer ima ba hejbet onih otočića tamo. Haj ga znaj koji je koji. I vako samo ustaje jedno pola ljudi i ide da izađe. Ja sad kontam jel ja trebam ovdje izać il šta. A šta ovi ostali čekaju, što i oni ne izlaze. I haj kontam, odoh se i ja napravit lud i ostanem sjedit. Kontam u najgorem slučaju može me vratit odakle sam i pošo. Jes da ja nisam zapamtio s koje sam stanice uopšte krenuo, što će se kasnije ispostaviti vrlo važnim.
Kreno onaj naš čamac kad vidim ja ima ona neka tabla i na njojzi piše Lido. To je valjda ime te stanice. I haj idemo mi, vozikamo se još, kad naiđemo mi na Veneciju. Iskrcamo se svi i piči u avanturu...

Malo ja razgledo ono okolo, ma eto, fino, zanimljivo. Ono, obiđeš sve u 5 minuta. Meni nikad nije bilo jasno zašto oni turistički obilasci traju tako dugo. Pa nešta po 10 minuta gleda neku statuu. Reko bi čovjek sve sami mistici i filozofi i fakiri il šta već, pa ono kad gledaju, to se neke teorije smišljaju i razmišljaju, iako je u većini slučajeva hrčak u glavi u onom točkiću.

Vidio naku onu palaču, hotele one neke, malo hodo tamo po obali, ušo u naku crkvu. I onda nisam znao šta ću radit. Opet je crkva bila nako fina. Mirno i tiho unutra. Izađeš vani odmah dreka i galama. Kombinacija galebova i Azijata.

E onda je došo zanimljiviji dio, šoping. Dok sam zvrnjo onim uličicama, nisam mogo a da ne stanem i zvjerlam šta ima u onim prodavnicama. Za početak sam našo onu masku. To sam kupio ovoj sestri od jarana, pošto se on meračio dugo da joj kupi, pa nikad. Konto sam i sebi, al ne mogu ja ono nosit od naočala svejedno. A i jedina maska koja bi meni pristajala je ona od betmena. Samo ona more prekrit ovaj mi toranj međ očima. Pa sam kupio magnet još jedan. Da su me ufatili na granici sa svim onim magnetima, mislili bi da sam švercer. Kupio sam i drombulju i kazu. To mi je jedna od boljih investicija ikad!

Bio sam i na onom mostu čežnje il kako se već zove. Bio sam i na televiziji. Ne može mene ništa mašit...

I tako eto, zavlačio se po onim ulčicama. Opet sam našo naku crkvu, zanimljivu nako, i pođem ja unutra. Kad vidim ja plaća se ulaz. A nešto vako šega cijena, a ja neam marke u džepu. Ono da me naizvrat okreneš, nema pa nema. I sad kofol ja došo da pitam tetu kolko je ta karta, i šta sve ona uključuje. I napriča se meni teta kolko je ikad mogla. E reko fala i doviđenja.

Da ne spominjem da sam i poštu našo. Mada sam jedva poslo onu razglednicu. Kao uzeo ja one markice i sad ću ja kao da ih liznem i one će se zalijepit. A meni usta ko u inat suha. Ja da liznem onu markicu i zalijepi mi se za jezik. Jedva ono skinuh sa sebe. Al sam u konačnici poslao.

I eto, pošo ja kao nazad. I pođem ja na onaj brod kad skontam da nije to taj. Da nije to ni ona stanica odakle sam došo. Ništa mi od onog nije poznato. I traži, i traži, i traži... Jedva ja nađem ono gdje sam pristao s onim čamcem. Nego sad ne znam koji onaj da tražim, jer ima 5 linija nekih. Pitam ja onu djevojku što prodaje karte kuda da idem, jer ja ne znam. Ne zna ni ona. Još me pita s koje sam stanice pošo. Ma reko pojma nemam, ko će bolan još i to pamtit. I sjetim se ja one stanice Lido, reko bio sam tu. I onda skonta i ona i ubaci me u odgovarajući taj čamac i ja zapičim preko vode do slobode.

I tako, nakon te neke vožnje, došo ja do tamo odakle sam i kreno. Još nisam ništa živo usliko u Veneciji jer mi je bakterija na mobitelu bila prazna, a nisam ponio od jarana aparat. Elem, potrpali se u autobus i zapičili kući.

I ništa se više nije zanimljivo desilo...

o Rimu - Top Gan...

Kobiva mi trebali krenut tog četvrtog dana, samo niko živ nije znao kad tačno. Znam da je mene probudilo drndanje onih točkića na koferima, svi nekud žure, niko ne zna gdje. Ko da će neko otić bez njih...

I haj, ustanemo mi, jedemo, spremimo se i sad čekamo da krenemo. Do tad smo raspravljali da li da idemo u kolose(r)um ili papaci. Jaranu se ide u kolose(r)um, meni u papaci. I haj, kaže on da idemo u papaci. Otićemo u kolose(r)um drugi put. Ja malo po internetu čačko kad vidim ne rade nedjeljom, odnosno da rade nešto skraćeno. Ko mogli bi, ko i ne bi mogli, jer ipak treba vremena da se to sve obiđe. I drž, ne daj, nešta smo se kilavili dok smo krenuli i skontamo da ipak ne idemo u papaci.

Zapravo smo se mi toliko kilavili da je bilo upitno hoćemo li uopšte stići i do koloseuma. Dok dođe ovaj, dok dođe onaj, dok se provjerilo jesmol zaključali, jesmol ugasili šporet, jel ovo, jel ono, ma jedva mi krenusmo. I otpiči nas autobus gore neđe prema stadionu. Inače smo išli do stadiona jer su neki htjeli na utakmicu. Koja je vako trebala počet u 9 navečer. I haj stigli mi do tog stadiona, kad uze kružit onaj vozač. I kruži i kruži, a nama vrijeme ide. Vako pola 2, 2 bilo. A onaj nas negdje u pizdiće odvezo...

I haj, konačno mi izađemo i zapičimo prema centru. Veze mi nismo imali gdje smo, pa smo odlučili da samo pratimo rijeku. I tako mi hodakamo, izbjegavamo oskareve kakice, kad konačno da ugledamo nešto poznato. Onaj trg nakav. I mi tamo zapičimo i uletimo u Via del Corso štrase. Kontali po sladoled, pa nešta nećemo, pa hoćemo, pa kasnije ćemo i na kraju ništa. I u neka doba mi izletimo pred onaj spomenik iz gorespomenutog posta. To je bilo dobro jer je sve nagovještavalo da je koloseum blizu. I tako i bi...

 Došli mi tamo i ušli u onaj red negdje oko pola 4. I haj sve, i haj red, al bolan ona karta bila nešto bezobrazno skupa. Vako nekih 12 evra meščini. Meni malo falilo da pobjegnem iz onog reda, al haj eto. Ušli mi unutra, razgledali, naslikali se i raspičili vani. Đes bio niđe, štas radio ništa. Al kontam ako je on bio spreman otić u papaci, mogu i ja dat za taj besklinac te pare.

 Ispred one triumfalne kapije opet oni Kinezi se nešta glupiraju. Raspičili do onog cirkusa maksimusa i zasjeli na neke stepenice. I tu ja fino još jednu paštetu zakoljem i lagano se cvarili na onom zalasku sunca. Dok nije počelo da duva, a meni postalo malo i pohladno. Fino je u Rimu, bar preko dana ovo vrijeme. Al po noći hoće duvat.

Ova Lejdi Isis je neka opasna baja.


I hodamo mi nakim ulicama i naiđemo na one malteške vitezove. Mislim tvrđava ona neka njihova il šta je već...

I haj više ne znamo kud ćemo, bilo jedno pola 6. Ja nešto umoran od onog hodanja. Još obuko duple čarape, da malo ublaži ono hodanje, al ništa. Još mi hladno. I haj šta ćemo, kako ćemo, još smo manjeviše sve vidjeli što nas je zanimalo, hajmo reko u Trastevere. I haj ko pošli mi tamo, al nikad doć do tamo. Još se nekud zavlačili, jedva mi došli do te četvrti. Na nakav zatvor il nešta naletili. Isto židovski geto iz filmova o nacistima. Nakim ulčicama i nađemo se ispred one crkve Santa Maria dela Trastavere il nešta tako. I haj ušli mi malo da se ugrijemo i nako malo da razgledamo šta i kako. I pravo je fino unutra. Ja ne znam što oni kršćani nolko kukaju protiv onih odlazaka u crkvu. Uglavnom, sjedimo mi, fino nam, odmaramo, nikom se ne ide. Kad poče onaj neki hor da pjeva. Uvijek mora bit nešto, neko dešavanje gdje smo mi. I haj, ko probavaju oni. Mi se ponadali saćemo fino uživat kad prolazi ona neka teta s onom korpicom za priloge. I mi bjež u hladni i okrutni svijet.

Malo se vrzmali po parku i skontamo da idemo do papacija, možda ima tamo nešto zanimljivo. A svi mrtvi umorni, već je bilo nekih 8 sati. Sretnemo nekog pravo dobrog muzičara koji svira na hanu. Muzika za 10. Ovaj opet odnekud vadi pare i daje mu. Ja mislim da je on imo jedan štek maksuz za ove muzičare. Svaki put je neko druga ja iznova umiralo u meni kad sam gledo kako ovaj daje pare.

Izašli mi konačno iz one četvrti i na obalu i obalom, slalom preko onih mostova. Ja mislim da smo prešli preko svakog mosta u Rimu. Došli do onog trga, ma niđe žive duše. Mlada počela kukat kako joj je dosta više, kako hoće da ide do autobusa (kojeg nigdje nema i koji će doći tek u 11 kod stadiona). Jarane, ona hoće da ode na stanicu i da čeka tamo. 3 sata da čeka. Pa da se ucrvaš, ako već prije ne smrzneš. Ja reko da odemo vidjet onu vilu Medičijevih i Španski trg jer tamo nismo bili. I tako se mi tamo zapucamo. Ja više i ne znam ni šta smo, ni kud smo hodali. Sjećam se da smo došli do Španskog trga i vidim jednu koku soku, opasno dobru. Reko ova garant Španjolka neka, kad mala progovori naški.

 Elem, vrzmali se gore malo po tom trgu i vidjeli tu vilu koja je sad hotel i hodakali onim nakim ulicama. Meni više noge otpale. Ja mogu bolan hodat, al eto kad je i meni bilo  puno. I skuckamo neke love za po sladoled. Dobar sladoled.

Hodamo mi nakom ulicom i ovaj navalio da pojede kanoli. Ja znam da su to zadnje pare i da nećemo imat za Venecije. Pravo me iznerviro, pogotovo što je već jeo kanoli. I haj, sreća pa nije radilo ništa. Doduše jes jedna bila ta poslastičarnica otvorena, al iz nekog čudnog razloga nije radila. Lik unutra, otvoreno sve, al eto neće da nas posluži. Meni i drago i krivo u isto vrijeme. Drago mi što ćemo uštedit love, a vokri mi što sam mogo uć, sjest i odmorit, ugrijat se.


I u neka doba smo mi neđe i sjeli. I plaho nam se osladilo. Kasnije ba ko će ustat. A hladno. A noge se hlade. Meni je to najgore. Kad sjedneš, i noge se ohlade.
U neka smo doba mi konačno i krenuli prema stadionu. Sreli nakog motoristu što se skrko s onim motorom, policije ko u priči. Kasnije nekad sretnemo onaj naš autobus i one naše vozače. Pošli mi uć, kaže ne može. I nešta se raspravljaj sa njima, elem, ne dadoše oni nama uć, nego hajmo mi do stadiona. I čekali tamo i eto. Dočekasmo konačno autobus. Potrpali se ko da smo kakve izbjeglice i vozi u Veneciju. Ja prigrlio ono sjedište ko da mi je rođena mater. O dekici i jastučetu da i ne pričam.
Pustiše nakav film, nekakve ninđe, neke ubice nešta.
I haj sve, nego kad onaj u filmu reče Top Gan, a onaj čitav autobus poče da vrišti...

o Rimu - kolose(r)um...

Treći dan je počeo obećavajuće. S kišom. A i mi nešto kasno ustali i krenuli. Oni se opet žale kako im je bilo hladno. Ja se žalim kako je toplo. I stvarno sam mislio da pretjeruju, dok nisam lego na ovaj krevet ispod mene. Stvarno je temperatura osjetno niža od one na krevetu iznad. Po mojoj slobodnoj procjeni nekih 7-8 stepeni niža. Da mi je neko pričo da to može u jednoj sobi bit, ne bih joj (što uvijek ono ljudi govore ne bih mu vjerovo, ko da mora muškarac to da priča) vjerovo. Da ne spominjem da je u neka doba mlada uzela daljinski od klime, kao ona će to kontrolisat. I haj, bilo njima hladno, ona upali. Meni gore pakao, ja nju dozivam i dozivam, ništa ona. Zaspala sve u 16. I na kraju ja silazi s onog kreveta i bauljaj po mraku da nađem daljinski. Em ništa ne vidim, em mi vruće, hoće mi nešta bit. Sujem sve živo u sebi kud joj dadoh daljinski i kud ga sakri u mater...


Najeli se, ponijeli kifala za kasnije, i zapičili ka Papaciju. Prije toga sretnemo ovog jednog nam pajdaša i upitali ga da nam da evrića, da ćemo mu mi dat ovih naših "konvertibilnih" marona. Dade on nama petobu.
Skontamo mi da s obzirom da smo prošli put hodali uglavnom desnom obalom Tibra, ovaj ćemo put ići lijevom. I stvarno tako i bi.

Usput i nije bilo nekih zanimljivih dešavanja. U planu je bilo da obiđemo onaj južni dio starog grada, tamo oko kolose(r)uma, onih ruševina, cirkus maksimusa i tako tih skula.

Negdje blizu Papacija nađemo jednu trafiku/suvenirnicu i tamo nađemo one privjeske što smo kontali uzet. I to vako bili evroipo. I normalno, uzmem ja jedan sebi, jedan njemu. On nam kupio neke ultragej marame. Al su poslužile svrsi dan poslije.

Prvo bitno do čega smo došli bilo je ono nako ostrvce. Pojma nemam šta je tu locirano, ali je pravo lijepo. Ja bih mogo živjet tu. Bio jedan čiča sa harmonikom. Dere kuma. Mi kofol sjeli na zidić da se sunčamo, a zapravo njega slušali. Marke mu nismo dali...
Kasnije sretnemo naku ženu iz Perua. Prodaje nake figurice, nešta. Cjenkali se mi sa njom za nešta, ne znam ni ja više šta, neće. Kod njih se niko ne voli cjenkat, niti se cjenka uopšte. A skupo joj sve, bespotrebno.

Svratili mi u naku kinesku prodavnicu suvenira. Hoće mlada da kupi majicu. Oni Kinezi ništa, ne haju ni 2%. Sviraju neki kineski narodnjaci, on jede one nake čorbe iz limenog tanjira i gleda televiziju. Mogli smo pola radnje odnijet sa sobom, on ne bi ništa. A sve nake skule prodaje. Ja više i ne znam šta bi, jel mlada uzela majicu il nije, al nekako se mi jedva pokrenusmo s tog mjesta. Razvukli oni, a mene ta kupovina baš ubija. Mogu hodat ko konj, al da malo hodakam, malo stojim, to mi je smrt.
Samo što smo izašli iz te jedne prodavnice, ulazi ovaj jaro u drugu, nekakva bombonara. Jel se opario, odmah uzo trošit pare. Normalno, ja uložio veto na bilo kakvu kupovinu. Materemi isto ono mati i dijete, on bi sve nešta, a ja sve nešta branim.

Elem, došli mi do tog prvog zdanja, nekakav golemi spomenik Viktoru Emanuelu Drugom, italijanskom kralju. Prvo što se da primjetiti jeste da je ta zgrada ogromna. Baš ono, baš baš ogromna. A taman toliko koliko je ogromna, isto je toliko i kičasta. Pogotovo što je sagrađena u tom starom dijelu gdje su sve one ruševine i kolos(e)rum. Puno raje, a pogotovo onih blesavih azijata koji se obavezno moraju kreveljiti na fotografijama. Još ima onaj neki policajac tamo koji im revnosno brani da se glupiraju dok se slikaju i ne da im da sjede na stepenicama. Inače, gdje god imaju neke stepenice obavezno ljudi sjede na njima. Koji je taj fol što svi nešta vole sjedit na stepenicama, niko živ ne zna. Al zato klupe redovno zjape prazne...
I haj, malo se naslikavali tamo i na kraju uđemo u sve to. Pa se nešta vereš uz nake stepenice i uzvereš na neki polukrov. Odatle se vidi pola Rima, ako ne i čitav. A kao imaju neku foru da uzvereš na pravi krov i to liftom. A lift vako košta 7-8 eura. Što bi reko ovaj jedan bankar, ha ha ha.

Taman završili s tim i odemo do tih nakih ruševina. I na kraju sjednemo u taj ko neki park. Bio neki čiča tu i sviro gitaru. Pravi muzikant. Tačno se vidi da svira sebi za dušu. Raja mu ubacuje pare, a on samo što im ne vrati. Elem, sviro on nama, pa jedno dobrih 45 minuta. Koncerat pravi. Još mu ovaj dade 2 eura, a meni hoće nešta bit. Mi u teškom deficitu s novcem, on daje uličnim sviračima kojima ne mora dati novac.

Ja izvadio paštete i onih kifala i mezi. Đeš vidjet Bosanca, a da ne jede paštete bilo gdje preko granice. To treba uvrstiti u narodne običaje.

I haj, zgotovili mi s pauzom za "ručak" i pođemo ka kolose(r)umu. Vrzmali se tamo, opet gomila onih kosookih. Ovaj put se nešta valjaju po podu i slikaju se. I mi malo, slikali se jel. Ko pošli mi da uđemo u kolose(r)um kad ono zaključano. Nešta vako radi do 4. I mi šta ćemo, zvrnjali tuda.

I odemo vako prema onim ruševinama, i sad ima tu jedan dio ograđen nakom ogradom s jedne i nekim zidom s druge strane. I puteljak koji vodi u nepoznato.
I mi tuda, kad naka dvojica likova. Hu ha, eto oni su iz neke komune nešta, skupljaju potpise. I haj, potpišemo se mi. Kad kaže, e de sad uplatite nešta. Možda bi mu i platio da sam imo para. Bolan reko, mi iz Bosne. Naravno, na engleskom mi pričamo. Kad kaže on nama odakle ste, na našem. Mi nako gledamo, ništa nam nije jasno, kad nastavi on trabunjat dalje na engleskom. I dade mu ovaj 1 euro, kofol od nas troje. A gledam one potpise, sve vako po 20 eura ljudi daju. Nastavili mi tim putićem krivudavim, pojma nemaš kuda ide. Da bi došli do kraja gdje se nalazi neka crkva. Malo zvjernuli unutra i pošli nazad.

Produžili mi dalje do onog cirkusa maksimusa. Ja reko to će sad bit... kad ono ništa brate. Obična ledina. Malo prožvrnjali tuda i opet preko nakog mosta i kući. I onda se vraćaj, a meni noge otpadaju. Moro sam sebi kupit jedan magnetić, da malo dođem sebi. Meščini da nam je najviše love otišlo na magnetiće.

U povratku odemo jaro do prodavnice i kupi nam onu jednu tunjevinu u maslinovom ulju. Još ja kofol načeo onu neku u običnom ulju. Ma ono ništa ne valja. Dadnem nakoj mački, mačka isto krme kolka je. Ala smo večerali u slast.

U konačnici je dan nako prilično bezveze prošao. Puno smo hodali, smorili se pošteno, a skoro ništa konkretno nismo vidjeli. I tako, pošli spavat. Malo oni, malo ja...