o Banja Luci...

Neki dan ti mene zove jaro, kaže hajmo u Banja Luku na neki seminar radionicu nešta. Sve plaćeno, sve obezbjeđeno, moje samo da se pojavim.
I tako i bi.
Dogovorili se nas petorica da krenemo odavde oko 10, tačnije 10 do 10. Ja dolazim na dogovorenu lokaciju, nigdje žive duše. Zovem nam vozača, kaže kasniće on. Odem ja do jarana i sjedimo mi čakulamo pomalo, ovih zglave nema. Kad eto ti njih pola sata kasnije, kez oduhadouha, ko da se ništa nije desilo.

Ja ne volim kad neko kasni. Nervira me to. Jer kašnjenje nije samo kašnjenje, kašnjenje je ujedno i nepoštovanje. Ko sad ja ne znam kud ću sa sebe, pa mogu čekat nekog bezvezića pola sata. Haj kad mi neko javi, uredu. Kasniću pola sata, sat, dva, dva dana. Svašta može da se desi. Al kad mi nako bezobrazno kasni, i još ja moram zivkat na telefon da vidim što dotični kasni, to me plaho nervira.

I haj, krenemo mi konačno, nas četvorica po ovog petog. Usljed nekog glupog razmišljanja, peti je sjeo pozadi, u sredinu. Peti je ujedno težio oko 100 kila i imo je ramena dimenzija motke Sergeja Bubke.

Nekom nikom znanom računicom je naš vozač skonto da ćemo mi bit u Banja Luci za dva ipo sata. Pa da letimo, i nekako. Zato je on odlučio da jurca. Ja ne volim brzu vožnju. Čak ni kad sam ja za volanom. A kod nas putevi frcaju od krivina. Kad se te krivine, brzina i peti (čitaj veseli debeljko) spoje, dobiješ da smo mi zamalo postali kakav simbiotički organizam u onim krivinama koliko je on upado u mene. Ugnjavio me samo tako. To je opet dovelo do kojekakvih reakcija u mom želucu što je opet rezultiralo čestim stajanjem jer ja nisam mogo izdurat od muke.
Da bi sve kulminiralo mojim prelaskom na prednje sjedište.

Došli mi u Banja Luku, prva raskrsnica, spuštam ja prozor i neku djevojku pitam gdje je taj hotel. Veze nema. Nekog lika upitamo, kaže tu je on, lijevo iza desno ćoška. I haj, mi kružimo i kružimo, tražimo, jedva nađosmo.
Parkirali se, kad eto ti domaćina. Fin neki momak. Dobro, nije baš momak, al je fin.

Mi na recepciju, nama ključeve i mi razgulimo u sobe do početka toga svega. Ja nešto i nisam očekivo da će svaki od nas dobit sobu zasebno. Mazno sam im sve one sapunčiće, kape za kosu i šampone. Ha ha! A pravi merak nako imat svoju sobu. Kad skontam, nisam ja tako bio u hotelu ima ihi hi...

I haj, sletimo mi dole u tu neku salu, tamo je bilo još 10 ljudi, 5 iz Mostara i 5 iz Banja Luke. Nije što smo moji, ali mi smo tamo daleko najuljudniji bili. Banjalučani nekakvi neuredni, zapušteni. Mostarci u šorcevima za kupanje i japankama. Kod nas sve fino, uređeni, obrijani, košulje ovo ono. Banjalučani se inače nisu ponudili da nam šta pokažu po gradu, iako je taj momak domaćin predložio da idemo na Demo(n)fest.

Odradili mi tog posla do 6 sati što smo imali i šta ćemo sada...

Ovi navalili da idemo nazad kući odmah, da ne noćimo. Predlaže vozač da idemo u Travnik, kobiva da tamo iftarimo i lagano za Sarajevo. Meni se to i nije dopalo, em sam hotio malo prošetat po Banja Luci jer nisam nikad prije bio, em nam je ovdje bila plaćen i obezbjeđen iftar. I ko mogli bi i ko ne bismo mogli, i na kraju ja kažem da sam se dogovorio s jednom djevojkom naći. I tako konačni dogovor pade da ostanemo da jedemo, pa idemo nazad. Dobro njima, dobro meni.

Odem ja do sobe da spakujem stvari, a taman ja fino došo i raspakovo se. Odmah košulju u ormar stavio, udomaćio se pravo. Izvalio se na nom krevetu sa sve cipelama na nogama. Haj reko da i to probam jednom u životu, da vidim u čem je fora kod onih poganih Amera koji tako u cipelama po krevetu i po kući...

U neka doba meni kuca neko na vrata. Ja otvaram, kad ona sobarica. Nije francuska.
Daje ona meni neke jastučnice, ma reko ne treba hvala. Gleda ona, gledam ja. Čuj kaže ne treba, pa trebaju svima jastučnice. Haj reko daj, montiraću ja to sam i zahvalim joj se. I nisam. Montiro.

Odem do ovih mojih da vidimo šta ćemo i kako ćemo, kaže pozvani smo na iftar u kasarnu. A bila je tokom puta priča da idemo kod muftije banjalučkog na iftar, pošto ovaj jedan od nas ima tih nakih veza sa raznoraznim hodžama i muftijama i inim "ljudima od vjere".  A bio mu Mile par dana prije toga na iftaru, pisalo se navelko o tome.

Elem, kažem ja njima da jave kako i šta kad skontaju, uzeo ključ, na recepciju, odjavio se i otišo hodat.

Dok sam čeko mladu da se pojavi, stanem pored neke limuzine. Utom mi prilazi neki čiča i mi se nešta raspričali, isto ko da smo... Hu ha, utom mlada dolazi, kažem ja njemu da se vidimo i nas dvoje produžimo...

I tako nama bilo fino. Neću pričat u detalje šta je bilo (sad se vi pitajte što...).

Banja Luka je fin grad. Ima puno ljudi na ulici da hodaju, živahno je prilično. Očigledne sličnosti sa Sarajevom postoje. Samo što su omjeri nešto drugačiji. Otprilike kako je Beograd veći od Sarajeva, tako je i Sarajevo veće od Banja Luke. Žena na sve strane, razgolićenih ništa manje, a ja postim....

Na ulicama nekakvi štandovi sa nacionalističkim rekvizitima. Nekakvi šalovi Crvene zvezde i Partizana, majice sa likom Ratka Mladića uz nekakve blesave natpise i ostalo u tom fazonu. Meni je uvijek bilo zanimljivo to kako su svi neki komandosi, specijalci, to nekakvi mutirani dvoglavi orlovi, herojstvo, junaštvo i onda kad ih sud traži da se ispita kome i kako su oni zapravo bili heroji, oni se skrivaju po nekakvim selima i zaseocima, nose lažne brkove i brade i tako to.

U neka doba skontam ti ja da je vrijeme da krenem prema toj kasarni i to ni manje ni više no taksijem. Taksija nema, bar ne kao ovdje kod nas. Ono, ide taksi, mahneš mu, stane i vozi te. Kod njih toga nema. Ako se neki i nađe na ulici, uglavnom je zauzet. Kad eto posreći se meni, mahnem nekom, a on baš tu nekog dovezao. Sjednem u taksi i lagano do gore. Cenera me izađe taksi jorane. A bezveze put, nije sad neka udaljenost.

Haj, došo ja pred kasarnu, kaže nije tu nego na drugi ulaz. Ja na drugi ulaz, kad tamo onaj neki stražar i on ti meni salutira, izvolte, šta ste trebali. Reko ja na iftar pošo. Imate li pozivinicu, pa reko pozvani smo kolektivno, saću ja nazvat jarana da vidim dokle i šta to. Kad eto ti njega, kaže taj je sa mnom i ja ti prođem.

Stojimo nas petorica tamo kad prilazi nam neki vojnik il oficir il šta je već bio. Ni A ni B, ni muuu, ni zdravo, ni dobar dan, ni pomoz Bog, ni hvaljen Isus, ni selam alejk, ni šalom, nego jeste li vi Bošnjaci? Objasni on nama gdje je ovaj naš domaćin i mi se zaputimo tamo.
Ušli mi u taj neki mesdžid, hajmo mi da obavimo molitvu. Tamo se ispozdravljali s kim smo stigli i stojimo i pričamo. Kad spazim ja da nas gleda ni manje ni više nego muftija banjalučki. Klimnem ja njemu glavom, ko ono pozdravljam ga, kad eto ti njega prilazi da se upozna sa nama. Hu ha, i pođe neko ispitivanje, nako bespotrebno, ono što bih ja nazvo soska posla. Prava ona soska posla.

I poslije toga ti mi odemo da iftarimo. Ušli u onaj šator, a ono brate ogromno. Ako nije bilo jedno 300 ljudi tamo najmanje. Pojeli mi one hrane malo zagrijavanja i haj sad čekaj glavno jelo. Ma nikad dočekat. A bilo je nako solidno hrane. Pristojno. Dok nije donio glavno jelo. Nekakve piletine, teletine, nekog ko mješanog mesa i riže za prilog. Kontam ja samo kako mi se sad valjda drmusat u onom autu punog želuca.

Krenuli u neka doba, ovi pozadi kukaju, ugnjavi ih onaj. Pa sve mene dozivaju da sjednem nazad. Meni se nešto osladilo. Gledam onu cestu, ma osvjetljena je ono pravo. Vidi se put koliko ti svjetla dobace. Samo sam čeko kad ćemo se sjargat negdje u nepovrat. Kad eto ipak nismo...

Stanemo u Travniku, haj reko da kupimo nešta, nekih grickalica. Ja nešto ne volim da jedem tokom vožnje u autu, al sad mi baš se javio osjećaj da mi je. U Travniku djece nake na ulicama igraju se, ma nisu ni peti razred. A prošla ponoć. Reko imal ovdje kakve prodavnice, kaže nema. I haj šta ćemo, krenemo mi nazad za Sarajevo. I utom revolucionarno rješenje skontam da stanemo na pumpi, one vazda rade. Kad nisam po one pumpe kupio. Sve onih gumenih bombona koje nikad ne kupujem nakupovo. Nešta me ono izvuklo da mi opet ne bude muka. Ko šatro su slatke bombone, al su kisele ustvari.

I u neka doba dođemo kući. Još da nam ovaj nije naplatio po 30 maraka za gorivo, put bi mi ostao u izuzetno lijepom sjećanju...