Često mi nešto padne napamet, za što imam potrebu da isto zabilježim, a najčešće nemam gdje da zabilježim. Nikad mi nije bilo jasno zašto mi neke ideje padnu napamet kad se tuširam, kad sam u liftu, dok šetam i u još gomili drugih situacija kad mi nije pri ruci nešto čime bih mogao zabilježiti te ideje, ali i zapažanja i razmišljanja.
Ima eto to neko razmišljanje, koje mi je tek sad poprimilo neki konkretan sadržaj, pa je sada i pravo vrijeme da se isto zabilježi.
Rekao bih da postoje tri tipa ljudi, ali je možda bolje reći da postoje tri stadija u ljudskom razvitku i njihovoj percepciji svijeta oko sebe.
Prvi tip ljudi, ili stadija, jesu ljudi koji ne prepoznaju problem, ne vide ga i nisu ga svjesni. Takvi su najopasniji.
Drugi su oni koji mogu prepoznati problem, ali ne mogu ponuditi riješenje. Takvi su najbrojniji.
Treći su oni koji, ne samo da mogu prepoznati problem, nego mogu ponuditi i adekvatno riješenje. Takvi... pa treba ih i poslušati nekad.
недеља, 26. фебруар 2012.
уторак, 21. фебруар 2012.
o tom kako zaebat masone
Pade mi napamet jedna genijalna ideja. A da bi ljudi (čitaj Žužu) mogli skontat genijalnost moje ideje, moram prethodno ispričat jednu drugu genijalnu ideju jednog neformalnog udruženja revolucionara na koju se ova moja ideja oslanja.
Ima to jedno neformalno udruženje mladih revolucionara koje neće da bude formalno jer ne simpatiše državu i njene institucije. To ih nije spriječilo da imaju neke svoje prostorije gdje održavaju sastanke, druže se i raspravljaju o velikim idejama, ali i o velikanima tipa Marksa i Engelsa. Naravno, oni moraju platiti te svoje prostorije, i to nisu male pare. Još ako se uzme u obzir da su oni mahom nesvršeni studenti kojekakvih društvenih nauka, dovoljan je pokazatelj koliko su zaglibili. Cijena iznajmljivanja tih njihovih prostorija iznosi 300 kermišona. Možda jesu kokuzi, ali su i genijalci jer su osmislili kako da to sve isplaćaju. Naime, jedan od članova te neformalne grupe, udruženja, ode do najbliže prodavnice. Tu kupi 100 piva i plati ih 100 maraka. Onda te iste pive odnese u udruženje. Onda te pive prodaje svim članovima udruženja, uključujući i sebi. Sad se čovjek pita u čemu je caka, jer ako ih proda, opet će biti na istom. E upravo u tom grmu leži zec i njihova genijalnost. Oni te pive prodaju po 3 marke, jer toliko koštaju i u kafani. I kad prodaju tih 100 piva sebi, od sebe zarade 300 kermišona. I onda tim novcima plate prostorije. Od 100 uloženih, na sebi zarade 300.
E šta je meni palo napamet. Ko se imalo zanimo internetom i pravio neku stranicu, bilo je pitanje vremena kad će čut i naić na one iritantne gugletove reklame. Sve to radi na principu da za svaki klik na reklamu ti dobiješ neku cifru. Nako izgleda malo, al uzimajući u obzir da čovjek ne mora ama baš ništa radit, to je prilično super. Normalno, to je svima primamljivo. Neko ti šalje pare nako. Barem tako gugle kaže. Naravno, gugle ne bi bio onoliki da se tek tako razbacuje parama, pa masovno ljudima ukida naloge putem kojih bi im trebao slati novac. Uvijek je izgovor da je neko namjerno kliko reklame (a to se inače ne smije).
Gugl je naravno masonski, i to je svima bar očito. Za sve one koji imalo sumnjaju u to, dovoljno je prikazati masonsku kecelju a pritom obratit pažnju na logo gmajila.
Elem. Slijedi i završetak mog plana, odnosno glavnog dijela kako ih zaebat.
Gugl posjeduje jutub. A na jutubu imaju gugletove reklame. Plan je da svi klikaju namjerno, svaki dan, kolko ikad mogu, te reklame. To će za posljedicu imat da će gugl odbit platit jutubu novac jer je neko namjerno kliko. A ako jutub izgubi (ne dobije) novac to automatski znači da je gugl na gubitku. Ha!
Ima to jedno neformalno udruženje mladih revolucionara koje neće da bude formalno jer ne simpatiše državu i njene institucije. To ih nije spriječilo da imaju neke svoje prostorije gdje održavaju sastanke, druže se i raspravljaju o velikim idejama, ali i o velikanima tipa Marksa i Engelsa. Naravno, oni moraju platiti te svoje prostorije, i to nisu male pare. Još ako se uzme u obzir da su oni mahom nesvršeni studenti kojekakvih društvenih nauka, dovoljan je pokazatelj koliko su zaglibili. Cijena iznajmljivanja tih njihovih prostorija iznosi 300 kermišona. Možda jesu kokuzi, ali su i genijalci jer su osmislili kako da to sve isplaćaju. Naime, jedan od članova te neformalne grupe, udruženja, ode do najbliže prodavnice. Tu kupi 100 piva i plati ih 100 maraka. Onda te iste pive odnese u udruženje. Onda te pive prodaje svim članovima udruženja, uključujući i sebi. Sad se čovjek pita u čemu je caka, jer ako ih proda, opet će biti na istom. E upravo u tom grmu leži zec i njihova genijalnost. Oni te pive prodaju po 3 marke, jer toliko koštaju i u kafani. I kad prodaju tih 100 piva sebi, od sebe zarade 300 kermišona. I onda tim novcima plate prostorije. Od 100 uloženih, na sebi zarade 300.
E šta je meni palo napamet. Ko se imalo zanimo internetom i pravio neku stranicu, bilo je pitanje vremena kad će čut i naić na one iritantne gugletove reklame. Sve to radi na principu da za svaki klik na reklamu ti dobiješ neku cifru. Nako izgleda malo, al uzimajući u obzir da čovjek ne mora ama baš ništa radit, to je prilično super. Normalno, to je svima primamljivo. Neko ti šalje pare nako. Barem tako gugle kaže. Naravno, gugle ne bi bio onoliki da se tek tako razbacuje parama, pa masovno ljudima ukida naloge putem kojih bi im trebao slati novac. Uvijek je izgovor da je neko namjerno kliko reklame (a to se inače ne smije).
Gugl je naravno masonski, i to je svima bar očito. Za sve one koji imalo sumnjaju u to, dovoljno je prikazati masonsku kecelju a pritom obratit pažnju na logo gmajila.
Elem. Slijedi i završetak mog plana, odnosno glavnog dijela kako ih zaebat.
Gugl posjeduje jutub. A na jutubu imaju gugletove reklame. Plan je da svi klikaju namjerno, svaki dan, kolko ikad mogu, te reklame. To će za posljedicu imat da će gugl odbit platit jutubu novac jer je neko namjerno kliko. A ako jutub izgubi (ne dobije) novac to automatski znači da je gugl na gubitku. Ha!
петак, 17. фебруар 2012.
o tom kad sam bio mali
Ja sam vako ko mali baš bio fino i mirno dijete. Rijetko sam, ako ikad, pravio belaja. A vazda sam bio omiljeni među materama. Sjećam se da su se jednom ova dvojica pomarisala, jedan otišo drugog tužakat, a mene mater od tog jednog traži. I ja nako fin kakav sam, odem da vidim šta je. Pita ona mene šta je tačno i kako je bilo. I ja joj fino kažem kako i jest. Jes da je njoj vlastito dijete reklo nešto drugačije, al džaba, ona je meni vjerovala. Mali joj dobi batina, ko rijetko kad.
Kući sam vako bio kadar pravit gadarije. Nije to ništa strašno bilo, samo iritantno. Recimo imo sam običaj natrpat jastuka i odjeće na vrata. I kofole pođem ja zvat nekog od ukućana da mi dođe pomoć. I kako taj neko otvori vrata, tako se ono sve sjarga na njega. Ja dobijem lajt batine i opet tako. Al ništa nisam tako često radio ko što sam sipo vode u pastu za zube. Kupovali mi neku, pravo neobičan dizajn, ima neki ogroman poklopac. I fino ja u taj poklopac naspem vode, sve ono zatvorim i odem spavat. Kasnije samo čujem nekog kako gunđa, i pita se ko je to opet nasuo vode u ono (ko ono ima nas 30 u kući). Jednom smo tako napunili kadu punu vode. Valjda su tad bile redukcije. Možebit i da je rat bio. I ja kofol da odem oprat zube i natrpam one vode u usta i grgljam i počnem dozivat upomoć, kofole se ja davim. A mati paničar, u seknudi se stvori u kupatilu. Ja vamo poče da se smijem, a ona meni fino odvali šamarčinu. I to onu upečatljivu šamarčinu. Ono kad god ti pođeš nešto slično uradit, samo se sjetiš tog šamara, i odmah ti nije ni do čeg. Jednom ja na moru se tako počeo davit, nisam mogo više plivat, pođem zvat upomoć pa se sjetim tog događaja i odustanem.
Bio ovaj jedan u nas. Zapravo dvojica. I jedne prilike ovaj prvi kaže ovom drugom da će mu babo u zatvor jer je on kobiva mazijo nekih razdelija il vako nešto blesavo. Ovaj govori da neće, ovaj govori da hoće. I sve tako. Na kraju se ovaj rasplaka. Poče mali da jeca, neće mu babo u zatvor. A ovaj sve, ono zlikovački, ponavlja da hoće. Ovaj mu onda reče da mu je babo već u zatvoru, a ovaj uplakan pođe kući. Mi se svi odvalili smijat, a taj pošo za njim i sve mu ponavljo da mu babo ide u zatvor. I ponavljo mu tako do ispred vrata, onda je pobjego. Kasnije se taj malac odselio, a babo mu nikad ne ode u ćorku.
Kući sam vako bio kadar pravit gadarije. Nije to ništa strašno bilo, samo iritantno. Recimo imo sam običaj natrpat jastuka i odjeće na vrata. I kofole pođem ja zvat nekog od ukućana da mi dođe pomoć. I kako taj neko otvori vrata, tako se ono sve sjarga na njega. Ja dobijem lajt batine i opet tako. Al ništa nisam tako često radio ko što sam sipo vode u pastu za zube. Kupovali mi neku, pravo neobičan dizajn, ima neki ogroman poklopac. I fino ja u taj poklopac naspem vode, sve ono zatvorim i odem spavat. Kasnije samo čujem nekog kako gunđa, i pita se ko je to opet nasuo vode u ono (ko ono ima nas 30 u kući). Jednom smo tako napunili kadu punu vode. Valjda su tad bile redukcije. Možebit i da je rat bio. I ja kofol da odem oprat zube i natrpam one vode u usta i grgljam i počnem dozivat upomoć, kofole se ja davim. A mati paničar, u seknudi se stvori u kupatilu. Ja vamo poče da se smijem, a ona meni fino odvali šamarčinu. I to onu upečatljivu šamarčinu. Ono kad god ti pođeš nešto slično uradit, samo se sjetiš tog šamara, i odmah ti nije ni do čeg. Jednom ja na moru se tako počeo davit, nisam mogo više plivat, pođem zvat upomoć pa se sjetim tog događaja i odustanem.
Bio ovaj jedan u nas. Zapravo dvojica. I jedne prilike ovaj prvi kaže ovom drugom da će mu babo u zatvor jer je on kobiva mazijo nekih razdelija il vako nešto blesavo. Ovaj govori da neće, ovaj govori da hoće. I sve tako. Na kraju se ovaj rasplaka. Poče mali da jeca, neće mu babo u zatvor. A ovaj sve, ono zlikovački, ponavlja da hoće. Ovaj mu onda reče da mu je babo već u zatvoru, a ovaj uplakan pođe kući. Mi se svi odvalili smijat, a taj pošo za njim i sve mu ponavljo da mu babo ide u zatvor. I ponavljo mu tako do ispred vrata, onda je pobjego. Kasnije se taj malac odselio, a babo mu nikad ne ode u ćorku.
среда, 15. фебруар 2012.
o pustim blogovima
Najjači su oni blogovi na koje niko živ ne dolazi, a vlasnik istog postavlja pitanja kofolbrojnom čitateljstvu i još očekuje kakav odgovor. Jelde Žužu? :D
понедељак, 13. фебруар 2012.
петак, 10. фебруар 2012.
o begovima
Samo je pitanje vremena kad ću se s nekim dotać teme porijekla. Ima raje koja to istražuje, a ima onih i koji to ne istražuju. Ja sam ovaj drugi.
Međutim, i bez toga, mogu komotno pretpostaviti da je moja loza sigurno bila kmetska. Jedni uzgajali raštiku, kelj, kupus, krompir i mrkvu, a drugi buraniju, zelenu salatu, grah, krompir, mrkvu i kupus. I to je to. Nekih 400-500 godina tako unazad. A možda i više. Eventualno da je neko uzgajo kakve stoke, ovaca i koza, pokoju kokoš. Vjerovatno ovi prvi.
S druge strane, okružen sam i družim se sa sve samim begovskim porodicama. Onaj bio beg otamo, onaj odvamo, onaj imo po Hercegovine, njeni imali po Krajine, od ovog po Posavine. I sve tako. Normalno, svi su rođeni u Sarajevu. Stare porodice. Svi im završavali nake fakultete po Beču, Parizu, Pragu, Pešti, Minkenu, Rimu, a poneki su i do Londona dogurali. Pa se još, valjda iz ljubavi prema zemlji, vratili vamo nakon svega. Od ovijeh "novijeh" generacija, obavezno su imali nešto prvo u ulici, naselju, a poneki i u gradu. Neko struju, neko te ve (pa kaže čitava ulica dolazila kod njih da gleda, nisu se mogli načudit), neko auto, neko lokomotivu.
I zapita se tačno čovjek, koje tim silnim porodicama zemlju obrađivo, jer đe će beg begu zemlju obrađivat, a moro je neko. Sve sami begovi, nigdje kmetova.
Danas su, potomci tih nekad begovskih porodica, osobe koje žive prosječnim, a često i bijednim životom, pogotovo uzimajuć u obzir raskoš i blagostanje predaka im.
Pa ja nešta kontam, u svemu tome, ja se izdigoh iz kmetstva mi generacijskog, a silni begovi i beglerbegovi srozaše se na nivo raje...
Međutim, i bez toga, mogu komotno pretpostaviti da je moja loza sigurno bila kmetska. Jedni uzgajali raštiku, kelj, kupus, krompir i mrkvu, a drugi buraniju, zelenu salatu, grah, krompir, mrkvu i kupus. I to je to. Nekih 400-500 godina tako unazad. A možda i više. Eventualno da je neko uzgajo kakve stoke, ovaca i koza, pokoju kokoš. Vjerovatno ovi prvi.
S druge strane, okružen sam i družim se sa sve samim begovskim porodicama. Onaj bio beg otamo, onaj odvamo, onaj imo po Hercegovine, njeni imali po Krajine, od ovog po Posavine. I sve tako. Normalno, svi su rođeni u Sarajevu. Stare porodice. Svi im završavali nake fakultete po Beču, Parizu, Pragu, Pešti, Minkenu, Rimu, a poneki su i do Londona dogurali. Pa se još, valjda iz ljubavi prema zemlji, vratili vamo nakon svega. Od ovijeh "novijeh" generacija, obavezno su imali nešto prvo u ulici, naselju, a poneki i u gradu. Neko struju, neko te ve (pa kaže čitava ulica dolazila kod njih da gleda, nisu se mogli načudit), neko auto, neko lokomotivu.
I zapita se tačno čovjek, koje tim silnim porodicama zemlju obrađivo, jer đe će beg begu zemlju obrađivat, a moro je neko. Sve sami begovi, nigdje kmetova.
Danas su, potomci tih nekad begovskih porodica, osobe koje žive prosječnim, a često i bijednim životom, pogotovo uzimajuć u obzir raskoš i blagostanje predaka im.
Pa ja nešta kontam, u svemu tome, ja se izdigoh iz kmetstva mi generacijskog, a silni begovi i beglerbegovi srozaše se na nivo raje...
четвртак, 9. фебруар 2012.
monopol nad humorom
Ja imam tu vještinu da mogu, svojim pokretom, komentarom ili smijanjem, i najsmješniju šalu učiniti bezveznom. To sam razvijo iz potrebe da uvijek ja budem onaj najsmješniji u društvu i da se po kratkom postupku kutarišem konkurencije.
уторак, 7. фебруар 2012.
четвртак, 2. фебруар 2012.
o frižderu
- Nema ništa da se jede, treba kupit...
- Kako nema, pun frižider.
Ja otvorim frižider, kad tamo imaju 4 milerama (ona velika), 2 neka sirna namaza (ista), jedan onaj zagrebački sir meščini, malo onog kajmaka (al bukvalno malo), 3 majoneze, 2 senfa, 1 kečap, nekakav stari pekmez od jabuka, trećina kompota od višanja, neke jabuke ili možda čak i dunje u tegli, dvije kese brusnica (američkih), puter, onaj čokoladni sirup (što se meće na palačinke) i pola školjke jaja. I kaže pun frižider. A to što nema ništa konkretno u istom, nikom ništa. Mogo sam ja i čarapa nagurat u njega, pa reć eto pun je...
- Kako nema, pun frižider.
Ja otvorim frižider, kad tamo imaju 4 milerama (ona velika), 2 neka sirna namaza (ista), jedan onaj zagrebački sir meščini, malo onog kajmaka (al bukvalno malo), 3 majoneze, 2 senfa, 1 kečap, nekakav stari pekmez od jabuka, trećina kompota od višanja, neke jabuke ili možda čak i dunje u tegli, dvije kese brusnica (američkih), puter, onaj čokoladni sirup (što se meće na palačinke) i pola školjke jaja. I kaže pun frižider. A to što nema ništa konkretno u istom, nikom ništa. Mogo sam ja i čarapa nagurat u njega, pa reć eto pun je...
Пријавите се на:
Постови (Atom)