o tom kad sam bio mali

Ja sam vako ko mali baš bio fino i mirno dijete. Rijetko sam, ako ikad, pravio belaja. A vazda sam bio omiljeni među materama. Sjećam se da su se jednom ova dvojica pomarisala, jedan otišo drugog tužakat, a mene mater od tog jednog traži. I ja nako fin kakav sam, odem da vidim šta je. Pita ona mene šta je tačno i kako je bilo. I ja joj fino kažem kako i jest. Jes da je njoj vlastito dijete reklo nešto drugačije, al džaba, ona je meni vjerovala. Mali joj dobi batina, ko rijetko kad.

Kući sam vako bio kadar pravit gadarije. Nije to ništa strašno bilo, samo iritantno. Recimo imo sam običaj natrpat jastuka i odjeće na vrata. I kofole pođem ja zvat nekog od ukućana da mi dođe pomoć. I kako taj neko otvori vrata, tako se ono sve sjarga na njega. Ja dobijem lajt batine i opet tako. Al ništa nisam tako često radio ko što sam sipo vode u pastu za zube. Kupovali mi neku, pravo neobičan dizajn, ima neki ogroman poklopac. I fino ja u taj poklopac naspem vode, sve ono zatvorim i odem spavat. Kasnije samo čujem nekog kako gunđa, i pita se ko je to opet nasuo vode u ono (ko ono ima nas 30 u kući). Jednom smo tako napunili kadu punu vode. Valjda su tad bile redukcije. Možebit i da je rat bio. I ja kofol da odem oprat zube i natrpam one vode u usta i grgljam i počnem dozivat upomoć, kofole se ja davim. A mati paničar, u seknudi se stvori u kupatilu. Ja vamo poče da se smijem, a ona meni fino odvali šamarčinu. I to onu upečatljivu šamarčinu. Ono kad god ti pođeš nešto slično uradit, samo se sjetiš tog šamara, i odmah ti nije ni do čeg. Jednom ja na moru se tako počeo davit, nisam mogo više plivat, pođem zvat upomoć pa se sjetim tog događaja i odustanem.

Bio ovaj jedan u nas. Zapravo dvojica. I jedne prilike ovaj prvi kaže ovom drugom da će mu babo u zatvor jer je on kobiva mazijo nekih razdelija il vako nešto blesavo. Ovaj govori da neće, ovaj govori da hoće. I sve tako. Na kraju se ovaj rasplaka. Poče mali da jeca, neće mu babo u zatvor. A ovaj sve, ono zlikovački, ponavlja da hoće. Ovaj mu onda reče da mu je babo već u zatvoru, a ovaj uplakan pođe kući. Mi se svi odvalili smijat, a taj pošo za njim i sve mu ponavljo da mu babo ide u zatvor. I ponavljo mu tako do ispred vrata, onda je pobjego. Kasnije se taj malac odselio, a babo mu nikad ne ode u ćorku.