o prvom maju

Jarane, prvi maj. Već. A Nova godina ko da je neki dan bila.

Nego kako dolazi ovaj prvi maj, tako vidim i da ljudi seruckaju o istom. Kaže ne treba se veselit, nego treba pravit neke proteste.
Oni se SAD sjetili nešta protestovat. Kod nas je svaki prijedlog za proteste glup. Osim možda 2 ili 3, na kojima sam ja i bio baš zato što imaju smisla.

Organizuju protest nekakvi bivši borci. Prosjek godina 40. Po meni je to zlatno doba za muškarca. Hoće pemziju. Dobiće... ma da ne lajem. Ono što oni ne shvataju jeste da njihov protest ne dotiče nikog i da su oni relativno nebitni u ovom društvu. Nit će jedna cesta bit blokiranja njihovim protestom, nit će jedna traka prestat s proizvodnjom, nit će jedan komad zemlje bit nebranjen jer su oni penzionisani. Koga briga što oni protestuju. Al oni to ne kontaju. Još čitam neki dan da su se razbježali kad su dolazili neki ljudi sa strane. Kobiva da ne blate ugled države. Ha ha. Levati i glupani. I ne zaslužuju bolje.

Pa su onda smislili sad za Prvi maj da se protestuje. Kome? I zbog čega?
A da cirkus bude veći, SADA se oni sjetili da protestuju.

Proteste koji bi trebali bit SADA, su trebali bit prije 25 godina. Al niko ništa.

Kontam, ono školstvo je bilo čemu. Ovo sad ništa ne valja. I niko ništa. Prije bila radna akcija, i ljudima ne valja. Zato sad imaju radove koji traju 2 mjeseca. Imali socijalni mir, pa ne valja. Kaže policijska država. Imali cenzuru medija, pa ne valja ni to, ukida se sloboda govora. Zato danas svako priča šta hoće i kako hoće i kome hoće (i kome neće). Nekad bile fabrike, zamjenili ih kladionicama.
A najveći apsurd u svemu tome, i što mene vako pizdi iz dna duše, jeste što su za te iste fabrike podignuti silni krediti koji su se potrošili na gradnju tih fabrika, i onda su iste prodali za nekakve smiješne cijene ili su u gorem slučaju propale. Al zato dugovi ostali tu gdje jesu, ostali nama. I niko živ nije ni pomislio da protestuje zbog toga. I sada kad je došlo vrijeme da se naplate greške iz prošlosti, hajmo SADA protestovat...

E pa neću ni ja sada. Odoh ja neđe da roštiljam...

I vječna dilema za kraj, ako Hrvati kažu prosvjed mjesto protest, jel se onda kaže prosvjedant umjesto protestant?

o nepismenim... (gladan sam)

Nepismene ljude bi trebalo zakonski kažnjavat. I to surovo i nemilosrdno. Stavit nepismenost u rang sa izdajom države, jer to na izvjestan način i jeste izdaja države.

Pa da vidim ko bi onda napiso nemogu i čilim i naj jači i ostale govnarije od kojih mi je dioptrija porasla čitajući i kosa osijedila nervirajući se usput.

A prvo bih one plaćenike, Jahića i Halilovića, poslo na doživotnu robiju zbog svojih glupih pravila i glupih priča koje pričaju studentima i ljudima. Kaže jedan od ove dvojice mudrijaša da je nerazlikovanje slova č i ć (čitaj nepismenost) karakteristična za određene krajeve BiH. Hej bolan, čovjek predaje na fakultetu i govori kako je nepismenost karakteristična za neke regione. Šta to oni nemaju škola? Malo mutavi pa ne znaju naučit razlikovat slova? Nema bolan to veze sa regionom, to ima veze s ljudima. Jedini koji ne razlikuju č i ć su oni koji nisu pročitali dvije poštene knjige u životu, i kojima je vrhunac pisane riječi bilten iz kladionice.

o odijelima...

Nakon dugog razgovora, zaključismo da je u suštini sve do samopredstavljanja, da nije bitno kakav stvarno jesi, nego kakvim te drugi vide i da odijelo ipak čini čovjeka.


Nego ja nešto kontam, ako ljudi stalno evoluiraju, ne bi li onda i ljudski produkti, kao što je recimo muzika, također trebali evoluirat?

o kreativnom pisanju (dok sam bolestan)...

Evo jedna priča za laku noć.

Nije dida ništa posijo, nego mu eto izrasla zanoktica. Nako golema, pregolema. I stade dida zanokticu čupat: povuci, potegni, iščupat ne može.
Pozove dida u pomoć majku.
Majka za didu, dida za zanokticu: povuci, potegni, iščupat ne mogu.
Pozove majka u pomoć unuku.
Unuka za majku, majka za didu, dida za zanokticu: povuci, potegni, iščupat ne mogu.
Pozove unuka u pomoć kera Šarka.
Šarko za unuku, unuka za majku, majka za didu, dida za zanokticu: povuci, potegni, iščupat ne mogu.
Pozove Šarko u pomoć macu Cicu.
Cica za Šarka, Šarko za unuku, unuka za majku, majka za didu, dida za zanokticu: povuci, potegni, iščupat ne mogu.
Pozove Cica u pomoć miša Snifija.
Snifi za Cicu, Cica za Šarka, Šarko za unuku, unuka za majku, majka za didu, dida za zanokticu: povuci, potegni, iščupaju zanokticu!

Etooo, laku noć sad.

o snovima...

Sanjam ti ja jutros, ni manje ni više, nego Žužinu... :D

o zanimljivostima

Moj život je prilično dosadan, ali ljudi misle da je pravo zanimljiv. Doduše, neki misle da sam i ja zanimljiv, a ipak nisam.


Evo recimo šta je danas najzanimljivija stvar koja se meni desila. Nakva skalamerija od virusa mi je upala, jal na računar, jal na mail. Što je najčudnije, nisam ni gledo nikakve bezobrazne stranice (ha ha [i mene ovo nasmijalo]). Stvarno nisam... I ja upratim da mi je došlo 5 nakih mailova. Svi isti. I lagano ja to pobrišem. Kad ti se fino meni javljaju ljudi, ni 5 ni 6, nego imaš virus. I haj da je to sve, nego mi ova jedna još i mail posla, da priupita jel to virus u pitanju. Valjda ljudi nisu navikli na viruse od mene.

Kad skontam, evo će haman pa 10 godina emesenovanja. Баш се питам хоће ли овај вид комунициранја икад додијат. Ја све контам да неће. А и кад би додијо, баш се питам која би алтернатива била...

Ja uživam u ovim glupostima, to je čudo jedno...

o meni, plesaču

Ne samo da sam pokazo ko je šef svih šefova, nego sam i pokazo ko je šef na plesnom podiju. Samo je sad pitanje jel me više boli grlo (od pjevanja) il noge (od plesanja)...*



*fali smajlija na ovom blogeru (il ih ja nisam pronašo)


8bit sila. :D

o kreativnim idejama

Skonto sam kako dodavat druge bloger(k)e u favorite. Napredujem. :D

Pored toga sam skonto i da je ovo možda jedina muzička kompozicija u kojoj svak sebi može nešta pronać. Ta doista je ovaj List bio genijalac I ne samo genijalac, nego kreativni genijalac. A ne ko ova današnja glupava omladina koja konta za sebe da je kreativna, a najkretivnija stvar koju su u životu uradili je bilo kad su plakali da im promjene pelene. Skontali oni da to tako ide. I svi su nešta kreativni, i svi su puni ideja, ali uglavno to kad ih niko ništa ne pita. Pa kad im kažeš de to malo, pa eto ne znam ja ipak. A i taman da ima neka kvalitetna ideja, toliko je nedorađena da je bolje da je i nema. Pa kad još vidiš šta je u podlozi iste, dođe ti da izmisliš onaj vremeplov, pa se fino vratiš kroz vrijeme, pa još sve to prepričaš u onoj emisiji "Da se naježiš".

Još se i ja svaki put naježim kad slušam ovo. Pogotovo ovaj dio od 06:02. Sve mi hoće nešta bit. Pitam se do kad ću ja to tako...

o reklamama

Ovo je reklama, a ne ono govno od softlija. Ja bih ovo kupio, iako ne znam ni šta tačno reklamiraju i iako sigurno znam da mi ovo ne treba.

o tradicionalnim jelima

Nekad prije dvije - tri godine sam razmišljao o tradicionalnim bosanskim jelima. I skonto sam da je to sve jedna bjelosvjetska podvala. Kako može sarma (i sve ostalo iz one pjesme Dine Merlina) bit tradicionalno bosansko jelo ako sarmu (i sve ostalo iz one pjesme Dine Merlina) nisu jeli ovi naši potomci koji su živjeli na području Bosne i Hercegovine prije dolaska svima nam mrskih okupatora - Turaka.

Pa sam ja na osnovu te premise zaključio da bi tradicionalna bosanska jela mogla bit jela poput drobe, prženica, popare, meze, pure i tako toga. Ima nekako više smisla da su i onaj Tvrko, pa i onaj Kulin jeli suhovine na 45 stepeni narezano, nego da su jeli kojekakve pite i kadaife i sarme. Jer ipak, naša tradicija ne počinje sa dolaskom svima nam mrskih okupatora - Turaka, nego je počela daleko prije.

Međutim, večeras sam došo do revolucionarnog otkrića. Iako i dalje stoji ova teza gore o drobi, prženicama i sličnom, došao sam do 100% pouzdanog zaključka koje je zapravo pravo, jedino i istinsko tradicionalno bosansko jelo.

To vam je ljudi, ni manje ni više (sjoooo nervoze i očekivanja da to kažem više), nego GOVNO! E baš tako, govno. Govno je tradicionalno jelo koje Bosanci jedu već 1000 godina, od Kulina banana i (izmišljenih) dobrijeh dana. Možda naši preci nisu jeli ovo ili ono, ali su sigurno svi jeli govna. I historija je to pokazala. A nama zdrav razum pokazuje da ih i mi jedemo dan danas. A pošto je to dio tradicije, i naši nasljednici će ih jesti.

Pa kad vas neko upita za tradicionalna bosanska jela, vi slobodno recite da je to govno, i da sam vam ja to reko.

o pisanju

Kad je bilo vrijeme ekskurzije u srednjoj školi, ja sam istu proveo ovdje, polažući vozački. I tako sam propustio da gledam divote Tunisa, gomile i gomile pijeska. Čuo sam da imaju i jedan semafor u tom gradu gdje su bili. Nije da sam osto uskraćen za putovanje, jer sam za taj zimski raspust otišo u Njemačku. Taj put je više bio nako "poslovne" prilike, nego što je bio turistički. Naime, otišo sam tamo na nekih 15 dana tražeći šta ću i kako ću za nastavak školovanja. I da stvar bude bolja, ne samo da sam našao što me zanimalo, nego sam i izganjao sve potrebne uslove da tamo studiram. Našao sam gdje mogu živjeti i što je najvažnije, našao sam nekog da garantuje za mene. Haman i da sam posao našao.
Fora u vezi tog studiranja u Njemačkoj je bila ta što je tu trebala kao neka garancija. Jel to bila stvar generalno njemačke politike studiranja za stranice, tog grada ili tog univerziteta - nisam siguran. Ta garancija je podrazumijevala i da osoba posjeduje nekakvu grdnu lovu na računu (ko ono za ne daj Bože). Uganjam ja i to nekako.
Kasnije, kad je trebalo i otić u tu Njemačku i počet studirat, ja nisam. Nešto mi puno bila godina dana učit samo jezik. Ko gdje ću ja bacit godinu dana tek tako. Preko toga bih i nekako prešo, al ono što je prevagnulo u tom mom neodlasku jes bilo razmišljanje da ja ne bih mogao napustiti ovo ovdje. Nije da bi mi neko od ljudi nedostojao, nije da sam bio vezan za nekakvu raju (jebo raju), nego jednostavno ovaj neki duh, način života i ponašanje ljudi - to bi mi nedostajalo. O tom istom sam razmišljao i kad sam izašao jednu večer s jednom djevojkom gore koju sam upoznao (mogo sam se i oženit :D), pa kad sam gledo kako nema žive duše u 7 navečer, jer kobiva oni ne izlaze. Nije ni da sam ja sad neki tip koji voli izlaske i druženja, nit sam u tom fazonu, al ipak mi to nije odgovaralo. Sad jel to bilo tad do vremena, do dana ili do samog onog naselja gdje sam ja bio, haj ga znaj. Kad čovjek skonta da je Hamburg ko po Bosne.
Kad vako malo razmislim, nije to bilo pitanje izlazak i neljudi na ulicama. Meni je to sve bilo nekako previše sterilno, barem za ono stanje svijesti. Brate ja volim preć preko trave, volim preć mimo pješačkog prelaza, a i kad eto moram preko pješačkog, volim da pređem na crveno, volim se uvalit preko reda, volim se šverat u prevozu, ne treba mi račun i još gomilu drugih stvari. Toga gore nema.

I nakon dugo previranja i razmišljanja, odlučim ja da ostanem. Haj što sam ja pojo jedno govno što sam osto, nego što sam ih otad pojo još mnogo mnogo. Da ne pričam da mi je propala jedna godina nako, al zato jezik nisam naučio.

I nije da se ja žalim nešto. Nisam tip osobe koja žali za nečim u životu. Stojim iza svojih odluka. Prilika jeste bila, kakva se malo kome pruži. Al nije to sporno.

Ma kad skontam nema ništa ni sporno, osim možda što sam napiso sve ovo da bih reko da mi više ide na kurac ovo stanje kod našeg svijeta, u psihologiji nazvano stanje naučene bespomoćnosti, i konstantno stajanje u vremenu. I da sam ja to zamjenio sa nekakvim normalnim životom kakav sam mogao, realno gledajuć, ostvarit u Njemačkoj. Eto ne može niko ništa promjenit, za sve nesreće im drugi krivi (nije da nisu), pa je to izgovor da niko ništa ne radi. Niko se ne bori, niko ništa ne pokušava, a i ako oproba, drugi ga kritikuju. Kritikuju ga ako se bori za pravu stvar. Ako pokušava šta sfušerit i smuljat, podrška na sve strane. Vrijeme se dijeli na prije i poslije rata. Za sve krivi Srbi, a za ono i za šta nisu krivi, opet su krivi, jer ko će drugi. Neki dan se opet spominju neki brojevi, poginulo tolko i tolko ljudi. Taj broj je uvijek bio isti, al eto, ovaj put je to dvadeseta godišnjica, pa je tome pridodana tolika pažnja. Taman da imamo još jedan tragičan događaj u našoj historiji više da pamtimo. Odjednom sad svi znaju koliko je poginulo ljudi. Znaju, jer je televizija skrenula pažnju na to. Da nije, bolio bi ljude kurac, ko što ih zaboli danas, 3 dana poslije, jer su već svi i zaboravila. Jer ipak, mi smo oni koji pamtimo, al ne zaboravljamo. Ta, sad već isprana fraza, meni i nema nikakvog značenja. Ni ta, pa ni sama riječ genocid, za čije bi se spominjanje jedna normalna osoba trebala pofino naježit. Haman da su komercijalizirali jednu takvu riječ. I zanimljivo je kako uvijek Srbima ne zaboravljamo, koji su nam, unatoč svim dešavanjima, ipak prve komšije, al zato zaboravimo amerikancima i evropljanima sve gadarije koje nam rade, a što mene navodi na razmišljanje da je Bosna i Hercegovina jedan veliki eksperimentalni laboratorij u kojem se ispituje sve i svašta. Problem su stolice iz Srbije (niko nikad nije čuo za tender), al nije problem koka kola i mekdonalds. To ti je problem ovog ovdje svijeta koji je kratkovidan da mu ni onaj teleskop Galileo ne bi pomogo da vidi i najočitije stvari.

Tačno je ovaj Balkan zarobljen u vremenu. Srbi žive u 1389., Hrvati žive u nekim zamišljenim vremenima nekakvog hrvatskog carstva, a Bosanci žive u 1992. To što ljudi idu na mjesec, nikom ništa.

o sise i dupe

Dok jučer stojim i gledam kako pada kiša, prilaze dvojica momaka. Stoje i oni ispod onog zaklona i čekaju da prestane kiša.

Utom na obližnjoj tramvajskoj stanici nekakva guzla ulazi u tramvaj. A ova dvojica blenuli i komentarišu i jauču. A mala ima građu ko slovo F na ćirilici (Ф). Nikad mi nije bila jasna muška populacija kod koje je bitna veličina guzice/sisa, a koji pritom zaobilaze da shvate da postoji nešto što se zove sklad i da je to puno bitnije od same veličine. Pa ako ima velike sise, da je i ona velika, jer je to nekako u skladu, a ne da je ona ko patuljak, a ima sise veće od Pamele.

o dobrim

Dobar je, nema šta...

oda jastučnici

Pošo sam pisat nakav dugački post o mojoj mi omiljenoj jastučnici sa velikim crvenim oldtajmerom ko uzorkom, i koja se poderala neki dan. I kontam sad kako će se ta ista jastučnica morat bacit, a men nešta žao.
Ipak me ona podsjeća na djetinjstvo. Pogotovo što sam ja vazda htio da je koristim, a iz nekih, meni neznanih razloga, urijeko jesam. Valjda što je uvijek bila ispod sve ostale posteljine, pa nikad da dođe na red.

Tuga. Da mi je neko pričo da se čovjek, a pogotovo još ja, može vezat za jastučnicu, pa i ne bih mu baš vjerovo...

E šo ja volim ove gregorijance, pa to je čudo jedno. :D