Kad je bilo vrijeme ekskurzije u srednjoj školi, ja sam istu proveo ovdje, polažući vozački. I tako sam propustio da gledam divote Tunisa, gomile i gomile pijeska. Čuo sam da imaju i jedan semafor u tom gradu gdje su bili. Nije da sam osto uskraćen za putovanje, jer sam za taj zimski raspust otišo u Njemačku. Taj put je više bio nako "poslovne" prilike, nego što je bio turistički. Naime, otišo sam tamo na nekih 15 dana tražeći šta ću i kako ću za nastavak školovanja. I da stvar bude bolja, ne samo da sam našao što me zanimalo, nego sam i izganjao sve potrebne uslove da tamo studiram. Našao sam gdje mogu živjeti i što je najvažnije, našao sam nekog da garantuje za mene. Haman i da sam posao našao.
Fora u vezi tog studiranja u Njemačkoj je bila ta što je tu trebala kao neka garancija. Jel to bila stvar generalno njemačke politike studiranja za stranice, tog grada ili tog univerziteta - nisam siguran. Ta garancija je podrazumijevala i da osoba posjeduje nekakvu grdnu lovu na računu (ko ono za ne daj Bože). Uganjam ja i to nekako.
Kasnije, kad je trebalo i otić u tu Njemačku i počet studirat, ja nisam. Nešto mi puno bila godina dana učit samo jezik. Ko gdje ću ja bacit godinu dana tek tako. Preko toga bih i nekako prešo, al ono što je prevagnulo u tom mom neodlasku jes bilo razmišljanje da ja ne bih mogao napustiti ovo ovdje. Nije da bi mi neko od ljudi nedostojao, nije da sam bio vezan za nekakvu raju (jebo raju), nego jednostavno ovaj neki duh, način života i ponašanje ljudi - to bi mi nedostajalo. O tom istom sam razmišljao i kad sam izašao jednu večer s jednom djevojkom gore koju sam upoznao (mogo sam se i oženit :D), pa kad sam gledo kako nema žive duše u 7 navečer, jer kobiva oni ne izlaze. Nije ni da sam ja sad neki tip koji voli izlaske i druženja, nit sam u tom fazonu, al ipak mi to nije odgovaralo. Sad jel to bilo tad do vremena, do dana ili do samog onog naselja gdje sam ja bio, haj ga znaj. Kad čovjek skonta da je Hamburg ko po Bosne.
Kad vako malo razmislim, nije to bilo pitanje izlazak i neljudi na ulicama. Meni je to sve bilo nekako previše sterilno, barem za ono stanje svijesti. Brate ja volim preć preko trave, volim preć mimo pješačkog prelaza, a i kad eto moram preko pješačkog, volim da pređem na crveno, volim se uvalit preko reda, volim se šverat u prevozu, ne treba mi račun i još gomilu drugih stvari. Toga gore nema.
I nakon dugo previranja i razmišljanja, odlučim ja da ostanem. Haj što sam ja pojo jedno govno što sam osto, nego što sam ih otad pojo još mnogo mnogo. Da ne pričam da mi je propala jedna godina nako, al zato jezik nisam naučio.
I nije da se ja žalim nešto. Nisam tip osobe koja žali za nečim u životu. Stojim iza svojih odluka. Prilika jeste bila, kakva se malo kome pruži. Al nije to sporno.
Ma kad skontam nema ništa ni sporno, osim možda što sam napiso sve ovo da bih reko da mi više ide na kurac ovo stanje kod našeg svijeta, u psihologiji nazvano stanje naučene bespomoćnosti, i konstantno stajanje u vremenu. I da sam ja to zamjenio sa nekakvim normalnim životom kakav sam mogao, realno gledajuć, ostvarit u Njemačkoj. Eto ne može niko ništa promjenit, za sve nesreće im drugi krivi (nije da nisu), pa je to izgovor da niko ništa ne radi. Niko se ne bori, niko ništa ne pokušava, a i ako oproba, drugi ga kritikuju. Kritikuju ga ako se bori za pravu stvar. Ako pokušava šta sfušerit i smuljat, podrška na sve strane. Vrijeme se dijeli na prije i poslije rata. Za sve krivi Srbi, a za ono i za šta nisu krivi, opet su krivi, jer ko će drugi. Neki dan se opet spominju neki brojevi, poginulo tolko i tolko ljudi. Taj broj je uvijek bio isti, al eto, ovaj put je to dvadeseta godišnjica, pa je tome pridodana tolika pažnja. Taman da imamo još jedan tragičan događaj u našoj historiji više da pamtimo. Odjednom sad svi znaju koliko je poginulo ljudi. Znaju, jer je televizija skrenula pažnju na to. Da nije, bolio bi ljude kurac, ko što ih zaboli danas, 3 dana poslije, jer su već svi i zaboravila. Jer ipak, mi smo oni koji pamtimo, al ne zaboravljamo. Ta, sad već isprana fraza, meni i nema nikakvog značenja. Ni ta, pa ni sama riječ genocid, za čije bi se spominjanje jedna normalna osoba trebala pofino naježit. Haman da su komercijalizirali jednu takvu riječ. I zanimljivo je kako uvijek Srbima ne zaboravljamo, koji su nam, unatoč svim dešavanjima, ipak prve komšije, al zato zaboravimo amerikancima i evropljanima sve gadarije koje nam rade, a što mene navodi na razmišljanje da je Bosna i Hercegovina jedan veliki eksperimentalni laboratorij u kojem se ispituje sve i svašta. Problem su stolice iz Srbije (niko nikad nije čuo za tender), al nije problem koka kola i mekdonalds. To ti je problem ovog ovdje svijeta koji je kratkovidan da mu ni onaj teleskop Galileo ne bi pomogo da vidi i najočitije stvari.
Tačno je ovaj Balkan zarobljen u vremenu. Srbi žive u 1389., Hrvati žive u nekim zamišljenim vremenima nekakvog hrvatskog carstva, a Bosanci žive u 1992. To što ljudi idu na mjesec, nikom ništa.
Нема коментара:
Постави коментар