o slikorečeničnom postu... + bonus

Čitam danas, kaže čojk da je fejsbuk turbofolk interneta. Što i nije daleko od istine. Iste one istine kad sam ja reko da i zapadnjaci imaju svoj turbofolk. Nije Bratni Spirs ništa drugo do turbofolk. Ko i gomila drugih pjevača i pjevačica i grupa. Depeče mod (ili što bi naši papci rekli dipeš mod) ti je ekvivalent Esada Plavog recimo. Šeherzaaadaaa, Šeherzaaadaaa s jedne i enđoj d sajleeeens, enđoj d sajleeens s druge strane (iste medalje)...

Nikad mi nije bilo jasno zašto na neke profile mogu kliknut, a na neke ne mogu. Sad ja treba da nagađam ko mene čita i što me čita i šta ja znam. Kad se sjetim koje su procedure bile dok sam našao blog od Milice ili njene drugarice MPL, pa bolan to nauka čitava. Jer ako ti klikneš na onaj njen profil ne desi se ništa. Ako klikneš na nečiji drugi, sve ti se samo kaže. Po kojem to osnovu, niko ne zna...

Ode mi Majka jučer. Danas je stigla kući. Biće dosadno ovih dana, dok se naviknem jel...

Kad je zasjedao kongres ljudi koji su se udružili da mene nerviraju smislili su riječi odi. Nije to riječ, to je pokušaj riječi. To je neriječ. To je nešto što me tako nervira kad neko izgovori ili napiše ili pomisli. Čuj odi. Pošto je idi teško izgovoriti. Ili otiđi. Ili mrš u 3,14zdu materinu s odi...

Neam više šta da kažem...

Šalim se, imam. Neki dan sam posadio nanu. Narasla je pravo fino. Biće veselo ove zime...

Pravo mi je simpatično kad čujem da neko spomene anonimnost i internet u jednoj rečenici, a da u istoj nema negacije. Uglavnom nešto kao da bi ljudi da su anonimni na internetu. Mislim da je lakše biti anoniman mimo interneta nego na internetu, al eto...

Do sad su svi shvatili da (mi) je Ken odličan.

Evo i bonus jedna...

o poslovnim transakcijama...

Ja jučer u nekom poslu, kad unilazi mater u sobu. Eto mora ona negdje ić, pa joj treba para.
M: imaš ti sitno išta?
J: ma ima valjda nešta, vidi u džepu... (i ne obraćajući pažnju na nju)
M: kolko imaš?
J: kolko ti treba, imam cenera možda... (idalje ne obraćam pažnju)
M: nemaš ti ništa ovdje... (govori ona meni dok mi rovi po pantolama)
J: daj vamo...
M: vratiću ti ja...

I nađem ja u džepu i dam joj i ode ona. Vratiće ona meni to kobiva začas, saće ona.

Kad stvarno eto ti nje, nije prošlo ni pola sata.

M: vraćam ti pare evo...
J: stavi negdje u džep... (ja vamo nešta jakojakojako bitno radim)
M: evo vraćam, gledaj...
 J: dobrooo... (ne gledam)
M: eee vidi vidi, evo vraćam ti ja...
J: dobro, radim, stavi gdje bilo...
M: eee al pogledaj, nije cener, evo ti dvadeset...
J: dobro, samo stavi...
M: a pogledaj evo, evo ti stavljam u džep, vidi...

I ja se konačno okrećem da vidim kako ona meni stavlja cvaju u džep, ipak me ne laže, ipak nije došla sa korom od banane i rekla da je to cvaja i stavila mi je u džep. I sad ona ono polako, ko da ja to primjetim i registrujem fino, stavlja ona to u džep. I ode ona negdje, a ja pođoh da se koncentrišem nazad na posao.


Nije prošlo ni sat, kad eto ti nje opet. Ja idalje u poslu pa je pretjerano i ne registrujem.

M: hej, imaš li da mi daš išta sitno, treba mi nešto vamo?

Ja ono malo u čudu, al haj.

J: ima, eto u džepu...
M: ma vratiću ti ja, samo mi nešto vamo treba...
J: ma uredu je, uzmi...
M: ma vratiću ti ja, treba mi samo nešto sitno, evo daću ja tebi pedeset ako mi ne vjeruješ...
J: ma vjerujem ti, ne moraš ništa, ne treba mi...
M: ma neka neka, evo tebi ovih pedeset, nek ti imaš dok ja ovo...
J: pa imam ja, ne treba mi...
M: ma neka, uzmi ti... a gdje ti je onih dvadeset?

A stavila mi prije sat vremena u džep, neki, koji je ona birala, u pantole koje se nisu makle s mjesta u zadnjih sat vremena.

J: pa u taj što si maloprije stavila, ne znam koji bi...
M: ma nema toga nigdje...
J: ma mora bit tu negdje, nije niko diro...
M: ma nema...
J: daj vamo pantole...

Uzimam ja pantole i nađem pare iz prve. Bile u džepu. Al mislim da je njoj jednostavno merak da mene prekine. Uze ona pare i ode.

Eto je opet za 5 minuta. Ja još uvijek radim ono svoje.

M: evo da ti ja vratim one pare...
J: eto stavi tu negdje.
M: evo ti pedeset maraka onih...
J: ma eto stavi gdjebilo...
M: evo stavljam ti ja u ove pantole, u ovaj džep, vidi...
J: dobro... (ne gledam)
M: vidi, vidi...
J: evo gledam... (a ne gledam jer nisam prestao raditi nešto jakojakojako bitno)
M: evooo, pogledaj...

Vidim ja neće ona odustat dok se ja ne dekoncentrišem i pogledam i dok zajedno pogledom ne ispratimo putovanje petobe u moj džep. I tako ono, gledamo mi i stavi ona pare i ode.

Dolazi ona opet kasnije, ja opet radim. Mora ona negdje da ide.

M: e moram ja izaći sad da nešto kupim, pa de mi vrati onih pedeset maraka...
J: eto uzmi iz džepa...

Uze ona i ode.



I haj sve, nego ja pošo danas vani, da platim nešta u banci (u kojoj za veliko čudo nije bilo gužve), kad niđe para ba. Stoji ona cura, čeka da ja to platim, a meni vamo neugodno. Konta ja je zaebajem. Još bolan da su to neke pare. Sreća pa sam imo karticu sa sobom. I kobiva pođe ona meni pričat da ja ne mogu dizat nikakve love bla bla, ma reko da platim. Ona odahnu, odmah mi je broj telefona tražila...


Došo ja kasnije kući i sjedim kofol jedem. Došla majka da mi pravi društvo i eto kobiva šta ima kod mene. I sad ja njoj prepričavam situaciju s materom. Reko traži mi cenera, a dadne mi cvaju. Kasnije mi traži cvaju, a da mi petobu. Kasnije mi traži petobu i poslije toga ništa. Mater to sluša i odvali se smijat, plače žena od šege. Kaže saću ja, samo da obrišem šminku, valjda joj se sve razmazalo od šege. I ode ona, i normalno ne vrati mi pare. Majka nako gleda mene u čudu, ništa joj nije jasno. Još kad poče da mi objašnjava kako je ona to shvatila, e tek bi se od tog mogo post napisat. Isto Monti Pajton u domaćoj režiji...

o Majki... + bonus priča

Umene mi došla Majka iz Njemačku. Opšte veselje u kući. Kad sam bio mlađi, obično me ti dolasci nisu radovali. Dođe, pa me gnjavi s jelom, pa haj ovo, haj ono. I još pride spava u mojoj sobi, tjera me s kumpjutera, govori da niša ne radim, sprema mi krevet (bez obzira što ja ne želim da moj krevet bude spremljen jer bih ga sam spremao da želim da bude spremljen) i povrh svega hrče. Vremenom se to promjenilo. Sad mi je pravo drago kad dođe. Pogotovo kako smo prešli u novi stan, pa fino dvoje vrata zatvorim i nek hrče do ujutru. Ionako nije u mojoj sobi. Majka za razliku od ostalih osoba njenih godina nije ni najmanje senilna. Majka je pomalo zaebant.
Ovo nutkanje s jelom je prestala, valjda jer sam počeo govorit da hoću da jedem, kad bi obično neko rekao da neće. Mislim da su me svi prestali nutkat u porodici, iako je to dio naše tradicije, jer ja obično hoću i voća i povrća i mesa. A neću krompira i tako to. Pa skontali da se valjda ne isplati. Ipak, da ne bude sve tako crno, neki dan me nutkala da pijem čaj. Nije to toliko ni strašno, al kad se uzme kontekst u kojem se sve to odvija, moglo bi biti.

J (to sam ja): Maaajkaaa, hoš čaja? Evo ja sebi pravim, pa da i tebi pristavim vode?
M (to je ona): Hoću.

Gotov čaj, normalno vreo. Ja ostavio malo da se hladne. Kad ona zove haj popij čaj, ja dođem ono vrelo. Reko čim se hladne, pa ću popit. Ne prođe ni dva minuta haj popij čaj. Ja vamo u nekom poslu, reko doću prvom prilikom. I još 6 puta je ona mene zovnula da ja pijem čaj, isto ono ko da ga neću popit pa me ona nešta tjera. To što sam ja nju pito da isti pijemo očigledno ne igra nikakvu ulogu. Ko ono napravio sebi čaj i sad će čekat da se isti ispari u zraku, al ga neće popit.

Ipak su najčudnije priče glede mog izgleda. Ima ona neki ideal kako momak mojih godina treba da izgleda, vjerovatno kako su izgledali momci kad je ona bila mojih godina. Jedne godine došla ona, a ja friško obrijo glavu. I žena nije htjela pričat sa mnom sedam dana, dok mi malo kosa nije porasla. Ja robijaš, ja robijaš i nema preko toga. Zamisli ti bolan žene nema ovdje godinu dana, dođe da vidi unuka i na kraju neće da priča sa njim.

Ove godine me ufatila u mrskomisešišatpamikosanarasla raspoloženju. Sve nešta kontam da odem i ošišam grivu, al mi i nešta žao. Nervira me u jednu ruku, a u drugu ruku teško da mi šta može nadoknadit onaj osjećaj kad prođem rukom il da kaem prstima kroz kosu. Tako da je ona nekako i preskočila da komentariše tu kosu ove godine, al nije brkove.
Dobio ja jedne prilike onaj neki turbomaksimus aparat za brijanje koji ne da ima 7 oštrica, nego ima i 7 samuraja koji te sve briju dok se briješ. I jel istupe se meni sve te oštrice i ja sve ko pođem da to zamjenim, pa nikad. A skupe da te Bog sačuva kolko su skupe. I ja sve sebi govorio saću, saću, saću i nikad ja to da kupim. A pravo naporno da se briješ tupim. I tako meni vremenom narastu brkovi, ja svima reko da mi je to novi imidž i tako i ostade. A i meni nekako lakše malo doćerat nego sve ono brijat, bjež ko će to.
Elem, došla Majka, i kako si i šta ima i kaže a joj jesu ti ružni ti brkovi. I samo hoda po kući i govori kako su mi ružni brkovi i nagovara me da se obrijem.

Sjednem ja neki dan pored nje. I kofol ja sad započnem neki smoltolk.
J: Štavo ti gledaš na televiziji?
M: Uh jesu ti ružni ti brkovi.
J: ... :|

Sjedimo mi vako za stolom, mater, ona i ja.
M: Vidi jesu mu ružni oni brkovi (obraća se ona materi)
Mtr (to je mater): Ma jesu, i ja mu isto govorim.
J: Šta mislite da se ja obrijem jer se tako, ipak, vama sviđa?

Iduće prilike slična scena.
J: Šta to radiš?
M: Joj kako su ti ružni ti brkovi, baš ti ne stoje.
J: Jel ti se to ne sviđaju? (kao ja glumim iznenađenje)
M: Nimalo.
J: Pa to je tvoj problem, meni su baš super.
M: I to što kažeš...

Danas ja uzeo da jedem.
M: Eto te ko oni Arapi tamo. (a zna da ja ne mogu smislit Arape)
J: Ma što bona?
M: Pa tako i oni imaju te brade ko ti i brkove...
J: Pa šta, ružni jel?
M: Aha.
J: Baš ti hvala, to inače puno pomaže mom samopoštovanju. (ovo sam ja sarkastičan samo)
M: Ma pametan si ti, znaš ti šta je najbolje za tebe. (i ona je)

Sad ja sebi pristavio onog čaja od plamene narandže. A stoji ona pored mene.
J: Hoš ti malo ovog čaja?
M: Pa nisam ja bolesna.
J: Pa ne pije se ovaj čaj samo kad si bolesna, vidi što je dobar, pomiriši. (i sad joj ja guram onu kutiju u nos)
M: Ma znam ja to.
J: Samo, od ovog ti čaja rastu brkovi... (pokazujem na onu neku travu što pluta u čaju)
M: Ma nek si ti meni samo živ i zdrav, a neka brkova...
J: Ne zna se ko manje vjeruje u tu izjavu. (smijeh)
M: Al iskreno... 
J: Prešuti. (prekidam je ja)
M: Haj dobro...

Razgovori s njom su stvarno veliki intelektualni, moralni, muški i ko zna koji još izazov za mene. Sad zasad me još uvijek na izvjestan način zabavljaju. A hoćel bit i za dvije sedmice, to niko ne zna.

Ipak, idalje ona meni draga. Najdraža mislim od sve ove familije. Kupila mi čarape i kundure. Ne znam koji mi je draži poklon. Čarape su prave mamojebačke, Pierre Cardin. Nisu one mamojebačke što su PC čarape, nego što su u paru i što su čitave. Moj najveći problem sa oblačenjem jeste upravo taj s oblačenjem čarapa. Prvo što nikad nema onog drugog para, drugo što nikad nigdje nema čarapa u kući, a prazna i mašina i korpa, i što uvijek kad negdje moram ić i planiram skidat cipele nailazim samo na poderane čarape. Ako je zima nalazim samo ljetne kratke i tanke čarapice. Ako je ljeto nalazim samo na debele frotirske čarape do koljena. Meni uvijek za spremanje vani treba pola sata, od tih pola sata 29 minuta potrošim na pronalazak adekvatnih (a često i bilo kakvih) čarapa. Kundure isto nisu loše. Nosim ih već 3 dana i nisu me nažuljale. Mislim, nisu me ozbiljno nažuljale, iako sam imao mini žulj na malom prstom. Od kad znam za sebe meni sve i jedne cipele ubiju noge. Znači u zadnjih 10 godina nisam imao par obuće koji mi na ovaj ili onaj način nije nažuljao/raskrvario noge. Možebit da je do tog što je broj 45, možda ja ipak nosim 45, a ne 44 kako sam do sad uvijek vjerovo. Još mi je fascinantnije da ja odem u prodavnicu, probam, pronosam na licu mjesta i na kraju završim ubivenih nogu, a ona kupi u Njemačku naslijepo i ferceraju mi. Anblivbl.

Sad joj došli naki gosti. Zvone oni dole na interfonu, ona se javlja na telefon. Ja na onaj interfon, kad oni nešta bla bla, ja otvorim vrata i sad mi čekamo njih gore. I nema njih, nema. Kad opet dole zvone oni. Reko izvolte, kaže kako ćemo mi doć gore do vas, lift ima samo 8 spratova (a zgrada komplet ima 8 spratova). Pa reko dođite do sedmog, mi smo na sedmom. Oni valjda kontali da smo na jedanestom, jer smo prije živjeli na jedanestom. To što su došli na skroz drugu adresu, do skroz druge zgrade koja ašćare nema 11 sparatova nikom ništa.



Bonus priča:
Pošo ja kući danas nešta i dok sam kontemplirao o postojanju bitka i njegove interakcije sa emancipacijom apstrakcije uopšte, svijetu ideja i markokadru prikazivanja teoretskih hipoteza ascilacije u istom tom svijetu, te čovjekovoj poziciji u metakosmičkim strujama kosmosa, čujem da je negdje pala kovanica, a moj dobro istrenirani sluh na padanje kovanica je s lakoćom mogao zaključiti da se radi o kovanici od jedne kerme. Nekoliko sekundi kasnije moj osakaćeni vid je to potvrdio. Podignem ja onu kermu i pođem vratit ženi. Nakon kratkog ubjeđivanja ona mene ubjedi da bih ja istu trebao zadržati. Nisam je potrošio, eno je u džepu...



I ovog puta pjesma nije za sve vas, nego samo za našu pametnu, zgodnu, duhovitu i nadasve šarmantnu i nepopravljivu Romantičarku koja traži ljubav svog života i koja se zaželjela... pažnje jel. ^^