Umene mi došla Majka iz Njemačku. Opšte veselje u kući. Kad sam bio mlađi, obično me ti dolasci nisu radovali. Dođe, pa me gnjavi s jelom, pa haj ovo, haj ono. I još pride spava u mojoj sobi, tjera me s kumpjutera, govori da niša ne radim, sprema mi krevet (bez obzira što ja ne želim da moj krevet bude spremljen jer bih ga sam spremao da želim da bude spremljen) i povrh svega hrče. Vremenom se to promjenilo. Sad mi je pravo drago kad dođe. Pogotovo kako smo prešli u novi stan, pa fino dvoje vrata zatvorim i nek hrče do ujutru. Ionako nije u mojoj sobi. Majka za razliku od ostalih osoba njenih godina nije ni najmanje senilna. Majka je pomalo zaebant.
Ovo nutkanje s jelom je prestala, valjda jer sam počeo govorit da hoću da jedem, kad bi obično neko rekao da neće. Mislim da su me svi prestali nutkat u porodici, iako je to dio naše tradicije, jer ja obično hoću i voća i povrća i mesa. A neću krompira i tako to. Pa skontali da se valjda ne isplati. Ipak, da ne bude sve tako crno, neki dan me nutkala da pijem čaj. Nije to toliko ni strašno, al kad se uzme kontekst u kojem se sve to odvija, moglo bi biti.
J (to sam ja): Maaajkaaa, hoš čaja? Evo ja sebi pravim, pa da i tebi pristavim vode?
M (to je ona): Hoću.
Gotov čaj, normalno vreo. Ja ostavio malo da se hladne. Kad ona zove haj popij čaj, ja dođem ono vrelo. Reko čim se hladne, pa ću popit. Ne prođe ni dva minuta haj popij čaj. Ja vamo u nekom poslu, reko doću prvom prilikom. I još 6 puta je ona mene zovnula da ja pijem čaj, isto ono ko da ga neću popit pa me ona nešta tjera. To što sam ja nju pito da isti pijemo očigledno ne igra nikakvu ulogu. Ko ono napravio sebi čaj i sad će čekat da se isti ispari u zraku, al ga neće popit.
Ipak su najčudnije priče glede mog izgleda. Ima ona neki ideal kako momak mojih godina treba da izgleda, vjerovatno kako su izgledali momci kad je ona bila mojih godina. Jedne godine došla ona, a ja friško obrijo glavu. I žena nije htjela pričat sa mnom sedam dana, dok mi malo kosa nije porasla. Ja robijaš, ja robijaš i nema preko toga. Zamisli ti bolan žene nema ovdje godinu dana, dođe da vidi unuka i na kraju neće da priča sa njim.
Ove godine me ufatila u mrskomisešišatpamikosanarasla raspoloženju. Sve nešta kontam da odem i ošišam grivu, al mi i nešta žao. Nervira me u jednu ruku, a u drugu ruku teško da mi šta može nadoknadit onaj osjećaj kad prođem rukom il da kaem prstima kroz kosu. Tako da je ona nekako i preskočila da komentariše tu kosu ove godine, al nije brkove.
Dobio ja jedne prilike onaj neki turbomaksimus aparat za brijanje koji ne da ima 7 oštrica, nego ima i 7 samuraja koji te sve briju dok se briješ. I jel istupe se meni sve te oštrice i ja sve ko pođem da to zamjenim, pa nikad. A skupe da te Bog sačuva kolko su skupe. I ja sve sebi govorio saću, saću, saću i nikad ja to da kupim. A pravo naporno da se briješ tupim. I tako meni vremenom narastu brkovi, ja svima reko da mi je to novi imidž i tako i ostade. A i meni nekako lakše malo doćerat nego sve ono brijat, bjež ko će to.
Elem, došla Majka, i kako si i šta ima i kaže a joj jesu ti ružni ti brkovi. I samo hoda po kući i govori kako su mi ružni brkovi i nagovara me da se obrijem.
Sjednem ja neki dan pored nje. I kofol ja sad započnem neki smoltolk.
J: Štavo ti gledaš na televiziji?
M: Uh jesu ti ružni ti brkovi.
J: ... :|
Sjedimo mi vako za stolom, mater, ona i ja.
M: Vidi jesu mu ružni oni brkovi (obraća se ona materi)
Mtr (to je mater): Ma jesu, i ja mu isto govorim.
J: Šta mislite da se ja obrijem jer se tako, ipak, vama sviđa?
Iduće prilike slična scena.
J: Šta to radiš?
M: Joj kako su ti ružni ti brkovi, baš ti ne stoje.
J: Jel ti se to ne sviđaju? (kao ja glumim iznenađenje)
M: Nimalo.
J: Pa to je tvoj problem, meni su baš super.
M: I to što kažeš...
Danas ja uzeo da jedem.
M: Eto te ko oni Arapi tamo. (a zna da ja ne mogu smislit Arape)
J: Ma što bona?
M: Pa tako i oni imaju te brade ko ti i brkove...
J: Pa šta, ružni jel?
M: Aha.
J: Baš ti hvala, to inače puno pomaže mom samopoštovanju. (ovo sam ja sarkastičan samo)
M: Ma pametan si ti, znaš ti šta je najbolje za tebe. (i ona je)
Sad ja sebi pristavio onog čaja od plamene narandže. A stoji ona pored mene.
J: Hoš ti malo ovog čaja?
M: Pa nisam ja bolesna.
J: Pa ne pije se ovaj čaj samo kad si bolesna, vidi što je dobar, pomiriši. (i sad joj ja guram onu kutiju u nos)
M: Ma znam ja to.
J: Samo, od ovog ti čaja rastu brkovi... (pokazujem na onu neku travu što pluta u čaju)
M: Ma nek si ti meni samo živ i zdrav, a neka brkova...
J: Ne zna se ko manje vjeruje u tu izjavu. (smijeh)
M: Al iskreno...
J: Prešuti. (prekidam je ja)
M: Haj dobro...
Razgovori s njom su stvarno veliki intelektualni, moralni, muški i ko zna koji još izazov za mene. Sad zasad me još uvijek na izvjestan način zabavljaju. A hoćel bit i za dvije sedmice, to niko ne zna.
Ipak, idalje ona meni draga. Najdraža mislim od sve ove familije. Kupila mi čarape i kundure. Ne znam koji mi je draži poklon. Čarape su prave mamojebačke, Pierre Cardin. Nisu one mamojebačke što su PC čarape, nego što su u paru i što su čitave. Moj najveći problem sa oblačenjem jeste upravo taj s oblačenjem čarapa. Prvo što nikad nema onog drugog para, drugo što nikad nigdje nema čarapa u kući, a prazna i mašina i korpa, i što uvijek kad negdje moram ić i planiram skidat cipele nailazim samo na poderane čarape. Ako je zima nalazim samo ljetne kratke i tanke čarapice. Ako je ljeto nalazim samo na debele frotirske čarape do koljena. Meni uvijek za spremanje vani treba pola sata, od tih pola sata 29 minuta potrošim na pronalazak adekvatnih (a često i bilo kakvih) čarapa. Kundure isto nisu loše. Nosim ih već 3 dana i nisu me nažuljale. Mislim, nisu me ozbiljno nažuljale, iako sam imao mini žulj na malom prstom. Od kad znam za sebe meni sve i jedne cipele ubiju noge. Znači u zadnjih 10 godina nisam imao par obuće koji mi na ovaj ili onaj način nije nažuljao/raskrvario noge. Možebit da je do tog što je broj 45, možda ja ipak nosim 45, a ne 44 kako sam do sad uvijek vjerovo. Još mi je fascinantnije da ja odem u prodavnicu, probam, pronosam na licu mjesta i na kraju završim ubivenih nogu, a ona kupi u Njemačku naslijepo i ferceraju mi. Anblivbl.
Sad joj došli naki gosti. Zvone oni dole na interfonu, ona se javlja na telefon. Ja na onaj interfon, kad oni nešta bla bla, ja otvorim vrata i sad mi čekamo njih gore. I nema njih, nema. Kad opet dole zvone oni. Reko izvolte, kaže kako ćemo mi doć gore do vas, lift ima samo 8 spratova (a zgrada komplet ima 8 spratova). Pa reko dođite do sedmog, mi smo na sedmom. Oni valjda kontali da smo na jedanestom, jer smo prije živjeli na jedanestom. To što su došli na skroz drugu adresu, do skroz druge zgrade koja ašćare nema 11 sparatova nikom ništa.
Bonus priča:
Pošo ja kući danas nešta i dok sam kontemplirao o postojanju bitka i njegove interakcije sa emancipacijom apstrakcije uopšte, svijetu ideja i markokadru prikazivanja teoretskih hipoteza ascilacije u istom tom svijetu, te čovjekovoj poziciji u metakosmičkim strujama kosmosa, čujem da je negdje pala kovanica, a moj dobro istrenirani sluh na padanje kovanica je s lakoćom mogao zaključiti da se radi o kovanici od jedne kerme. Nekoliko sekundi kasnije moj osakaćeni vid je to potvrdio. Podignem ja onu kermu i pođem vratit ženi. Nakon kratkog ubjeđivanja ona mene ubjedi da bih ja istu trebao zadržati. Nisam je potrošio, eno je u džepu...
I ovog puta pjesma nije za sve vas, nego samo za našu pametnu, zgodnu, duhovitu i nadasve šarmantnu i nepopravljivu Romantičarku koja traži ljubav svog života i koja se zaželjela... pažnje jel. ^^
Нема коментара:
Постави коментар