Imo ja ovog komšu, živio direktno ispod mene. Stari mu u ratu tamo negdje s Ilidže il đe je već prije živio pobjegne od Srbadije i dođe vamo u naše (moje jel) naselje. Svima je to bilo čudno jer je i on bio Srbadin, ili bi barem po imenu (a tako se inače sve određuje u BiH) trebao biti.
Stari mu je bio zmaj. Prema njegovim riječima, komšinim jel, stari mu je bio vrhunski sportista. Taj je treniro sve moguće vrste sportova, polusportova i pseudosportova pritom posebno naglašavajući džudo, odbojku, karate, tenis, nogomet, košarku, plivanje, skijanje, klizanje, kuglanje, sankanje, bob, stoni tenis, pikado, šah, atletiku, ma nema šta nije bio. I haj što je sve to treniro, nego je za svaki od tih sportova bio i sudija. Ja mislim da je i sumo hrvanje treniro. Ma ti spomeneš sport, njegov stari je to treniro.
A najbolje bilo kad odeš po njega da idete vani, pa haj uđi dok se on spremi. Ti ulasci su imali obično dva ishoda. Prvi je bio da se niotkud pojavi njegov stari i da počne pričat kako smo mi levati i kako se zanimamo glupostima i da trebamo samo koke ganjati. Onda bi obavezno pokazivao neki potez iz džuda i mog si komšu redovno mogo vidjet na podu. Drugi scenarij bi bio kad bi ti on reko da zaključaš ulazna vrata dok on ne bude gotov (ko ono neko će uć dok ti stojiš naslonjen na ista). Onda bi se niotkud pojavio s upaljačem i nekim sprejom i počeo te palit istim. Pa ako te panika safata, a ti njemu izgoriš jer ne stigneš otključat vrata i pobjeć ko čovjek. Ako te pak panika ne safata, hladno otključaš vrata i pobjegneš ko čovjek. Ja nisam zaključavo jer sam znao da je hajvan i znao sam šta radi. Ipak, jedne prilike đavo me natjera da zaključam vrata. Kad eto ti njega dolazi s upaljačem. Upali onaj upaljač, drži nakav sprej u ruci i zlobno se smije. I ja šta ću zgrabim nakav sprej za cipele i prema njemu. I zapalim mu obrve. Meščini da otad nije sa mnom više probavo takve egzibicije.
Iako su se vremena mjenjala, njegova priča nije. Barem nije dok je tu živio ispod mene. Mi otkad znamo za njega on je pričo da će se odselit. I tako se on selio nekih 9 godina ja mislim, ako nije i više. Joj selim se nekad na ljeto sad bi trebalo da bude, kao vraća se u taj stan stari gdje je isprva živio. Dođe i jesen, a on s nama. Selim se za dva mjeseca, prođe pet mjeseci on idalje s nama. I 9 godina je on nama trunio da će se odselit, dok konačno stvarno nije jednog dana odselio. Meni nije bilo nimalo drago što je on odselio. Zato što mi je negdje u tom procesu selidbe izgubio gejmboj poket koji sam mu posudio. Ja blentav kakav jesam i dobre duše i meka srca mu to nisam nabijo na nos, nit sam tražio kakve kompenzacije. Nikad to neću oprostiti, ni sebi ni njemu.
Ipak, kad se odselio, nije stvarno odselio u svoj stan. Aj dont olejz muv, bat ven aj du, aj dont.
Odselio je u neki drugi jer se taj kobiva renoviro. I renoviro se neke tri četri godine možda. I u tom periodu je govorio kako će se on seliti. Nakon što sam više i izgubio kontakt s njim, on se odselio.
U međuvremenu sam čuo da je jednom upo u Miljacku. Kaže napio se ko letva, hodo tamo pored Skenderije i upo u Miljacku. Elem, ima taj jedan dio Miljacke koji je nako da kažem ograđen živom ogradom. A on, onaj glupi avanturista kakav je vazda bio, dođe na ideju da se baca na istu. I normalno krmak propadne i sjarga se dole i upadne u Miljacku. I ovaj što je bio sa njim pođe da mu pomogne, a i on se valjda napio. I mjesto da njega izvuče, i on upadne, ovaj krmak ga povuko. Još da Miljacka nije kanalizacija...
Nedugo nakon što se konačno konačno odselio (ovaj put stvarno) počne i da studira. I hajvan iz Sarajeva ode studirat u Trebinje. Niko živ nije skonto taj potez, a čak mislim da nije imo ni neke rodbine u Trebinju. Mislim da dođe Pamela Anderson u Trebinje maksuz zbog mene, ja bih možda možda možda i razmislio da odem studirat dole. Razmislio samo.
Preko nekih trećih osoba, a koji su zapravo bili dio tog našeg dječijeg društva, sam saznao da studira mašinstvo. Barem je on tako tvrdio i vjerovo u to, a i mi skupa s njim. Nakon pola godine ispostavilo se da on zapravo studira ekonomiju, i da je sve vrijeme mislio da studira mašinstvo.
Priča mi ovaj jedan od njegovih boljih jarana da je vidio njegove slike u kad je bio u Be ge. Kaže sa sva tri prsta u zraku ispred hrama Sv. Save pozira.
Navodno je prekino s tim eksperimentisanjem u Trebinju i prema posljednjim informacijama koje imam o njemu sada studira u Istočnom Sarajevu (koje se, paradoksalno, nalazi na jugozapadu Sarajeva).
Nove komšije nisu nimalo nalik njemu. Ovi jedni što su došli iznad nas su bili vako baš blentavi. Svaku noć u 2 ujutru su oni razvlačili onaj krevet. I kontaju oni nema veze ako on ispusti malo onaj krevet, ne čujem ja dole kad govno od 50 kila lupi od pod. Pa i gdje bi. Ili kad se nešta derindžaju. Na stadionu su ljudi tiši od njih. Ja im vako ono pokucam po radijatoru, kobiva da im dam do znanja da ih čujem i da se malo stišaju i da izbjegnemo svima neugodne scene odlaska na vrata. Oni glupantropi kucaju meni nazad. Mislim haj ti skontaj šta oni misle s tim. Jel kontaju da ja njima kucam jer eto hoću da se dopisujemo preko cijevi radijatora ili šta (Morzeova abeceda ovo ono). Jedne prilike tako oni nešta horgeljaju gore, lupaju i deru se i mi njima kucnemo u radijator, oni nama kucnu nazad. Ne kontaju. Ode mater gore, pokuca im, otvore oni, kaže mater pa dobro znate li vi koliko je sati. Kaže on njoj ček malo i ode. Kad vraća se i kaže pola 12. I nastaviše oni po svom. Sreća odseliše oni. A i mi...
Jedne godine, nekad poslije rata, trebala meni doć tetka iz Švecke. I prije nego što je došla tetka, ovaj komšo mi nađe ona samoljepljiva slova koja su se mećala na kasete. Ne mogu da nađem sliku al valjda znate o čem pričam. Elem, našo on hrpu tih slova i mjesto da mi to drugarski podjelimo na dva dijela, on uzeo sebi šta mu je trebalo, a meni dao što mu ne treba. I ja uzmem onih slova što je ostalo i haj ti sad smisli nešto zanimljivo s onim. A najviše bilo slova A i B, ono da obilježiš stranu kasete. Još mi to poljepili na vrata. On fino napiso svoje ime i prezime. Najbolje što sam mogo smislit od tih preostalih slova je bilo Utmir Mišo. I ja to zaljepim na vrata preko onog našeg prezimena. I dolazi tetka, nekad friško poslije rata. Sjećam se da nije radio lift i da nije bilo svjetla u haustoru. I vere se ona pjehoke i broji usput one spratove. Taman da pokuca na vrata kad vidi ono Utmir Mišo i kobiva nismo to mi. I tako ona hodala po zgradi, tražila nas. Na kraju joj više dodijalo pa je pokucala nekom dva sprata iznad da pita gdje smo. Jedva nas žena nađe...
Stari mu je bio zmaj. Prema njegovim riječima, komšinim jel, stari mu je bio vrhunski sportista. Taj je treniro sve moguće vrste sportova, polusportova i pseudosportova pritom posebno naglašavajući džudo, odbojku, karate, tenis, nogomet, košarku, plivanje, skijanje, klizanje, kuglanje, sankanje, bob, stoni tenis, pikado, šah, atletiku, ma nema šta nije bio. I haj što je sve to treniro, nego je za svaki od tih sportova bio i sudija. Ja mislim da je i sumo hrvanje treniro. Ma ti spomeneš sport, njegov stari je to treniro.
A najbolje bilo kad odeš po njega da idete vani, pa haj uđi dok se on spremi. Ti ulasci su imali obično dva ishoda. Prvi je bio da se niotkud pojavi njegov stari i da počne pričat kako smo mi levati i kako se zanimamo glupostima i da trebamo samo koke ganjati. Onda bi obavezno pokazivao neki potez iz džuda i mog si komšu redovno mogo vidjet na podu. Drugi scenarij bi bio kad bi ti on reko da zaključaš ulazna vrata dok on ne bude gotov (ko ono neko će uć dok ti stojiš naslonjen na ista). Onda bi se niotkud pojavio s upaljačem i nekim sprejom i počeo te palit istim. Pa ako te panika safata, a ti njemu izgoriš jer ne stigneš otključat vrata i pobjeć ko čovjek. Ako te pak panika ne safata, hladno otključaš vrata i pobjegneš ko čovjek. Ja nisam zaključavo jer sam znao da je hajvan i znao sam šta radi. Ipak, jedne prilike đavo me natjera da zaključam vrata. Kad eto ti njega dolazi s upaljačem. Upali onaj upaljač, drži nakav sprej u ruci i zlobno se smije. I ja šta ću zgrabim nakav sprej za cipele i prema njemu. I zapalim mu obrve. Meščini da otad nije sa mnom više probavo takve egzibicije.
Iako su se vremena mjenjala, njegova priča nije. Barem nije dok je tu živio ispod mene. Mi otkad znamo za njega on je pričo da će se odselit. I tako se on selio nekih 9 godina ja mislim, ako nije i više. Joj selim se nekad na ljeto sad bi trebalo da bude, kao vraća se u taj stan stari gdje je isprva živio. Dođe i jesen, a on s nama. Selim se za dva mjeseca, prođe pet mjeseci on idalje s nama. I 9 godina je on nama trunio da će se odselit, dok konačno stvarno nije jednog dana odselio. Meni nije bilo nimalo drago što je on odselio. Zato što mi je negdje u tom procesu selidbe izgubio gejmboj poket koji sam mu posudio. Ja blentav kakav jesam i dobre duše i meka srca mu to nisam nabijo na nos, nit sam tražio kakve kompenzacije. Nikad to neću oprostiti, ni sebi ni njemu.
Odselio je u neki drugi jer se taj kobiva renoviro. I renoviro se neke tri četri godine možda. I u tom periodu je govorio kako će se on seliti. Nakon što sam više i izgubio kontakt s njim, on se odselio.
U međuvremenu sam čuo da je jednom upo u Miljacku. Kaže napio se ko letva, hodo tamo pored Skenderije i upo u Miljacku. Elem, ima taj jedan dio Miljacke koji je nako da kažem ograđen živom ogradom. A on, onaj glupi avanturista kakav je vazda bio, dođe na ideju da se baca na istu. I normalno krmak propadne i sjarga se dole i upadne u Miljacku. I ovaj što je bio sa njim pođe da mu pomogne, a i on se valjda napio. I mjesto da njega izvuče, i on upadne, ovaj krmak ga povuko. Još da Miljacka nije kanalizacija...
Nedugo nakon što se konačno konačno odselio (ovaj put stvarno) počne i da studira. I hajvan iz Sarajeva ode studirat u Trebinje. Niko živ nije skonto taj potez, a čak mislim da nije imo ni neke rodbine u Trebinju. Mislim da dođe Pamela Anderson u Trebinje maksuz zbog mene, ja bih možda možda možda i razmislio da odem studirat dole. Razmislio samo.
Preko nekih trećih osoba, a koji su zapravo bili dio tog našeg dječijeg društva, sam saznao da studira mašinstvo. Barem je on tako tvrdio i vjerovo u to, a i mi skupa s njim. Nakon pola godine ispostavilo se da on zapravo studira ekonomiju, i da je sve vrijeme mislio da studira mašinstvo.
Priča mi ovaj jedan od njegovih boljih jarana da je vidio njegove slike u kad je bio u Be ge. Kaže sa sva tri prsta u zraku ispred hrama Sv. Save pozira.
Navodno je prekino s tim eksperimentisanjem u Trebinju i prema posljednjim informacijama koje imam o njemu sada studira u Istočnom Sarajevu (koje se, paradoksalno, nalazi na jugozapadu Sarajeva).
Nove komšije nisu nimalo nalik njemu. Ovi jedni što su došli iznad nas su bili vako baš blentavi. Svaku noć u 2 ujutru su oni razvlačili onaj krevet. I kontaju oni nema veze ako on ispusti malo onaj krevet, ne čujem ja dole kad govno od 50 kila lupi od pod. Pa i gdje bi. Ili kad se nešta derindžaju. Na stadionu su ljudi tiši od njih. Ja im vako ono pokucam po radijatoru, kobiva da im dam do znanja da ih čujem i da se malo stišaju i da izbjegnemo svima neugodne scene odlaska na vrata. Oni glupantropi kucaju meni nazad. Mislim haj ti skontaj šta oni misle s tim. Jel kontaju da ja njima kucam jer eto hoću da se dopisujemo preko cijevi radijatora ili šta (Morzeova abeceda ovo ono). Jedne prilike tako oni nešta horgeljaju gore, lupaju i deru se i mi njima kucnemo u radijator, oni nama kucnu nazad. Ne kontaju. Ode mater gore, pokuca im, otvore oni, kaže mater pa dobro znate li vi koliko je sati. Kaže on njoj ček malo i ode. Kad vraća se i kaže pola 12. I nastaviše oni po svom. Sreća odseliše oni. A i mi...
Jedne godine, nekad poslije rata, trebala meni doć tetka iz Švecke. I prije nego što je došla tetka, ovaj komšo mi nađe ona samoljepljiva slova koja su se mećala na kasete. Ne mogu da nađem sliku al valjda znate o čem pričam. Elem, našo on hrpu tih slova i mjesto da mi to drugarski podjelimo na dva dijela, on uzeo sebi šta mu je trebalo, a meni dao što mu ne treba. I ja uzmem onih slova što je ostalo i haj ti sad smisli nešto zanimljivo s onim. A najviše bilo slova A i B, ono da obilježiš stranu kasete. Još mi to poljepili na vrata. On fino napiso svoje ime i prezime. Najbolje što sam mogo smislit od tih preostalih slova je bilo Utmir Mišo. I ja to zaljepim na vrata preko onog našeg prezimena. I dolazi tetka, nekad friško poslije rata. Sjećam se da nije radio lift i da nije bilo svjetla u haustoru. I vere se ona pjehoke i broji usput one spratove. Taman da pokuca na vrata kad vidi ono Utmir Mišo i kobiva nismo to mi. I tako ona hodala po zgradi, tražila nas. Na kraju joj više dodijalo pa je pokucala nekom dva sprata iznad da pita gdje smo. Jedva nas žena nađe...
Нема коментара:
Постави коментар