Od milion stvari koje ne volim, večeras ću izdvojiti 3 koje me plaho nerviraju.
Ljudi koji postavljaju neprecizna pitanja. Haj što oni postavljaju ista, nego što očekuju konkretan i precizan odgovor od mene. Oni ne znaju da se meni od takvi pitanja stvara huja i da ja nemam ni najmanje želje da im pomognem. Taman da umiru i da traže TO, i bez obzira znao ja šta je TO ili ne znao, ja im ne bih pomogo. Majka mu stara reci treba mi lijek da ne umrem, a ne treba mi TO. Ne znam ja šta je tebi TO. Ja radim u svaštari, ulazi mušterija, dobar dan dobar dan izvolite. Ja bih trebala TO i pokazuje na policu. A na polici ima milion stvari. Odakle ja da znam šta je tebi TO. Ili kad neko kaže de mi ONO. Ja treba da znam šta tebi treba i ja treba da znam šta je tebi ONO. Ono srodne smo si duše pa ja znam šta je tebi ONO. Mene takve situacije 3,14zde. Mislim, u većini slučajeva je moguće predvidjeti ljudsko ponašanje, pa i te zahtjeve drugih ljudi šta traže od mene. I mada predvidim u barem 85% slučajeva šta žele, ja se moram svaki put napravit lud i pitat koje TO ili koje ONO. Naravno ja uvijek to pitam na način kao da izgleda da ja znam šta žele i da se samo pravim lud i onda oni slažu kojekakve face i daju kojekakve komentare kako sam ja vaki ili naki i kako ja njih nerviram. A to što oni meni kažu de mi TO, to nikom ništa. Jarane zar je problem reć da mi dodaj plavu kesu sa žutim prugama koja se nalazi u trećoj ladici. Ne, lakše je reći de mi ONO, eno ga TAMO. I vako možda ljudima izgleda smiješno kad ja to pišem, al to je živa istina. Mater meni ima vako običaj reć kaže dodaj mi gumicu. Reko gdje je, kaže eto tu. Kao ja vidim što i ona vidi, ono djelimo istu viziju. A meni u vidokrugu čitava kuhinja. Da se rokneš od muke.
Ono što je u ovoj istoj kategoriji neviranja jeste unaprijeđivanje softvera. Hej zdravo glupi korisniče koji koristiš orginal naše proizvode, za razliku od drugih koji koriste piratske verzije. I evo smo smislili neki novi apgrejd našeg softvera (i hvala ti što koristiš isti). Da li želiš unaprijedit svoj softver. A ne ne hvala. Taman sam se naviko i naučio ove osnove koje meni trebaju. E žao mi je onda, ne možeš dalje koristiti naš program. Pa ne smeta meni, imam sve što mi treba. Ali smeta nama, mi želimo da našem korisniku damo maksimum. Pa jes, al eto, meni svejedno ne treba. E ništa onda, traži neki drugi program, bez obzira što si ovaj platio toliko i toliko novca i što nisi odlučio da nas potkradaš ko i ostali korisnici. Ajde de, daj taj apgrejd. Prođe 10 minuta, ja ponovo otvorim program, ono ko da sam ušo u Narniju. Ništa meni nije jasno, sve drugo i drugačije. Čovjek ima osjećaj da je jedino što je isto kod programa ime. Osim toga ništa. Program za gledanje filmova, poslije apgrejda postaje program za simulaciju noćnih letova na relaciji Zemun-Sanski Most. To je još lajt varijanta. Hardkor varijanta je kad ti od programa za pregled slika nakon apgrejda nastane portabl držač za kašike i mini oklagije. Od svih apgrejda se najiritantniji adobe, što oni plejeri, što rideri. Rider svaki put kad upalim pojavi se neki novi apdejt. Ti odradiš apdejt, ono ti ukine gomilu nekih funkcija jer eto ničem ne služe. Ali ti dodaju opciju da sve kud gledaš očima po onom dokumentu objaviš na fejsbuku. Nemamo svi fejsbuk i ne interesuju nas društvene mreže (osim bloga). Plejer što više unaprijeđujem to manje video sadržaja mogu gledati. A i ovo što gledam ima običaj da se samougasi taman kad je najzanimljivije. Emesen i zločine koje istom rade su nevjerovatni. Nakon i hi hi verzija su konačno izbacili sve što je meni zanimljivo. Izbacili ono crtanje, jer kome treba crtanje (a to uvijek bilo najzanimljivije kad nekom šta trebaš objasnit), al su ubacili kretensko zajedničko gledanje slika i videa. Ono totalno mi neko pošalje link sa jutuba i ja ga gledam preko msna. Pazi da neću. I haj što oni ubacuju tako te kretenske opcije, nego što ti bolan ne možeš ukinut to. I mjesto da izbace apgrejd koji će dodati i tu opciju, jer se milioni ljudi žale na istu, oni ništa. Nisu ludi da udovolje željama korisnika. Još ja ono pošaljem nekom link i prebacim nešta svoje da pratim. I namah mi ono dole blinka, ja reko vidi nešta mi hoće bitno reć. Ja otvorim prozor kad on meni otvori prozor da je onaj tamo otvorio prozor i da možemo sad zajednički gledat. Ko bolan gleda zajedno sadržaje preko emesena. Mislim, pada mi napamet jedna osoba kojoj je to palo napamet, al ne bih o tom. Ili novi ofisi. To je misterija za sebe. Uz program ti dođe i Indijana Džons sa sve Harisonom Fordom da ti objasni tajne i rastumači nejasnoće glede novog ofisa. Nema veze što on nema ništa novo i korisno, bitno je na nečem zaradit. I to ti samo ispremješta onih 1000 opcija, pa da se ti možeš teže snać. Ima da me ne bude neko vrijeme na blogu sad kad me natjeraju da pređem na ovaj novi meni jer mi već prijete neko vrijeme da će mi ukinut ovaj stari (koji je usputrečeno pregledniji od onog novog).
Treća stvar koja me plaho nervira je eksperimentisanje s hranom. Ja ne volim to. Pogotovo ne volim eksperimentisat sa provjerenim stvarima. Jednom ja došo kući gladan ko vuk. Kad za ručak pita krompiruša. Aaa, nea ništa bolje od toga. Mislim nea ništa bolje od bilo kakve hrane kad si gladan. Ja zagrizem, hoće mi nešta bit. U piti nema crvenog luka, al eto ima bijelog. Kaže pa da malo probamo i to. Joooooooooooooooooooooj. Otkad znam za sebe jedem picu sa sirom i gljivama. Eventualno se može naći koja maslina na istoj. Ono mi stavi kinder jaje na picu. Rokni me, vrati vrijeme unazad pa me rokni još jednom. Kad kažem sir mislim na gaudu. Ne mislim na neki biljni sir. Ali džaba je to njima govorit i ja na kraju završim jedući picu sa biljnim sirom. Bolje ostat gladan nego toga jest. Da te Bog sačuva. Danas pošo da jedem, kaže mati jedi lajt, biće pica za ručak. Haj reko, i ja stvarno nešta laganini. Zove ona kasnije, ja pofino ogladnio, haj da jedeš. Ja došo, vidim onaj mi sir nešta sumnjiv. Zagrizem, pa nije baš biljni, al je podjednako gadan. Pojo dvije kriške i odustanem. Sir brate nekakav zelen. Eto, kud ne uslikah ono. Čuj zelen sir. Čik pogodi šta imam na pici, buđav sirac, buđav sirac... Pa neko jelo ja volim neslano. Ona meni posoli. Kaže pa šta fali, malo da promjeniš. Možda ja NE ŽELIM mjenjat konja koji pobjeđuje?! Kad jedem graha, hoću da jedem graha. Neću da jedem graha sa mandarinama ili graha sa patlidžanom. Hoću graha sa grahom, bez ostalih pripadnika vrsta. I hiljadu joj puta govorim nemoj mi bona eksperimentisat sa hranom. Pravi neka jela ispočetka ako ti je do eksperimentisanja, al kad mi dođe dodavat nake stvari na već funkcionalna jela, pa hoće mi nešta bit. Na kraju ja ručo bananu...
Ljudi koji postavljaju neprecizna pitanja. Haj što oni postavljaju ista, nego što očekuju konkretan i precizan odgovor od mene. Oni ne znaju da se meni od takvi pitanja stvara huja i da ja nemam ni najmanje želje da im pomognem. Taman da umiru i da traže TO, i bez obzira znao ja šta je TO ili ne znao, ja im ne bih pomogo. Majka mu stara reci treba mi lijek da ne umrem, a ne treba mi TO. Ne znam ja šta je tebi TO. Ja radim u svaštari, ulazi mušterija, dobar dan dobar dan izvolite. Ja bih trebala TO i pokazuje na policu. A na polici ima milion stvari. Odakle ja da znam šta je tebi TO. Ili kad neko kaže de mi ONO. Ja treba da znam šta tebi treba i ja treba da znam šta je tebi ONO. Ono srodne smo si duše pa ja znam šta je tebi ONO. Mene takve situacije 3,14zde. Mislim, u većini slučajeva je moguće predvidjeti ljudsko ponašanje, pa i te zahtjeve drugih ljudi šta traže od mene. I mada predvidim u barem 85% slučajeva šta žele, ja se moram svaki put napravit lud i pitat koje TO ili koje ONO. Naravno ja uvijek to pitam na način kao da izgleda da ja znam šta žele i da se samo pravim lud i onda oni slažu kojekakve face i daju kojekakve komentare kako sam ja vaki ili naki i kako ja njih nerviram. A to što oni meni kažu de mi TO, to nikom ništa. Jarane zar je problem reć da mi dodaj plavu kesu sa žutim prugama koja se nalazi u trećoj ladici. Ne, lakše je reći de mi ONO, eno ga TAMO. I vako možda ljudima izgleda smiješno kad ja to pišem, al to je živa istina. Mater meni ima vako običaj reć kaže dodaj mi gumicu. Reko gdje je, kaže eto tu. Kao ja vidim što i ona vidi, ono djelimo istu viziju. A meni u vidokrugu čitava kuhinja. Da se rokneš od muke.
Koje TO? Mogu se i ja pravit lud, što da ne...
Ono što je u ovoj istoj kategoriji neviranja jeste unaprijeđivanje softvera. Hej zdravo glupi korisniče koji koristiš orginal naše proizvode, za razliku od drugih koji koriste piratske verzije. I evo smo smislili neki novi apgrejd našeg softvera (i hvala ti što koristiš isti). Da li želiš unaprijedit svoj softver. A ne ne hvala. Taman sam se naviko i naučio ove osnove koje meni trebaju. E žao mi je onda, ne možeš dalje koristiti naš program. Pa ne smeta meni, imam sve što mi treba. Ali smeta nama, mi želimo da našem korisniku damo maksimum. Pa jes, al eto, meni svejedno ne treba. E ništa onda, traži neki drugi program, bez obzira što si ovaj platio toliko i toliko novca i što nisi odlučio da nas potkradaš ko i ostali korisnici. Ajde de, daj taj apgrejd. Prođe 10 minuta, ja ponovo otvorim program, ono ko da sam ušo u Narniju. Ništa meni nije jasno, sve drugo i drugačije. Čovjek ima osjećaj da je jedino što je isto kod programa ime. Osim toga ništa. Program za gledanje filmova, poslije apgrejda postaje program za simulaciju noćnih letova na relaciji Zemun-Sanski Most. To je još lajt varijanta. Hardkor varijanta je kad ti od programa za pregled slika nakon apgrejda nastane portabl držač za kašike i mini oklagije. Od svih apgrejda se najiritantniji adobe, što oni plejeri, što rideri. Rider svaki put kad upalim pojavi se neki novi apdejt. Ti odradiš apdejt, ono ti ukine gomilu nekih funkcija jer eto ničem ne služe. Ali ti dodaju opciju da sve kud gledaš očima po onom dokumentu objaviš na fejsbuku. Nemamo svi fejsbuk i ne interesuju nas društvene mreže (osim bloga). Plejer što više unaprijeđujem to manje video sadržaja mogu gledati. A i ovo što gledam ima običaj da se samougasi taman kad je najzanimljivije. Emesen i zločine koje istom rade su nevjerovatni. Nakon i hi hi verzija su konačno izbacili sve što je meni zanimljivo. Izbacili ono crtanje, jer kome treba crtanje (a to uvijek bilo najzanimljivije kad nekom šta trebaš objasnit), al su ubacili kretensko zajedničko gledanje slika i videa. Ono totalno mi neko pošalje link sa jutuba i ja ga gledam preko msna. Pazi da neću. I haj što oni ubacuju tako te kretenske opcije, nego što ti bolan ne možeš ukinut to. I mjesto da izbace apgrejd koji će dodati i tu opciju, jer se milioni ljudi žale na istu, oni ništa. Nisu ludi da udovolje željama korisnika. Još ja ono pošaljem nekom link i prebacim nešta svoje da pratim. I namah mi ono dole blinka, ja reko vidi nešta mi hoće bitno reć. Ja otvorim prozor kad on meni otvori prozor da je onaj tamo otvorio prozor i da možemo sad zajednički gledat. Ko bolan gleda zajedno sadržaje preko emesena. Mislim, pada mi napamet jedna osoba kojoj je to palo napamet, al ne bih o tom. Ili novi ofisi. To je misterija za sebe. Uz program ti dođe i Indijana Džons sa sve Harisonom Fordom da ti objasni tajne i rastumači nejasnoće glede novog ofisa. Nema veze što on nema ništa novo i korisno, bitno je na nečem zaradit. I to ti samo ispremješta onih 1000 opcija, pa da se ti možeš teže snać. Ima da me ne bude neko vrijeme na blogu sad kad me natjeraju da pređem na ovaj novi meni jer mi već prijete neko vrijeme da će mi ukinut ovaj stari (koji je usputrečeno pregledniji od onog novog).
Vako to otprilike izgleda kad mi lift unaprijede...
Treća stvar koja me plaho nervira je eksperimentisanje s hranom. Ja ne volim to. Pogotovo ne volim eksperimentisat sa provjerenim stvarima. Jednom ja došo kući gladan ko vuk. Kad za ručak pita krompiruša. Aaa, nea ništa bolje od toga. Mislim nea ništa bolje od bilo kakve hrane kad si gladan. Ja zagrizem, hoće mi nešta bit. U piti nema crvenog luka, al eto ima bijelog. Kaže pa da malo probamo i to. Joooooooooooooooooooooj. Otkad znam za sebe jedem picu sa sirom i gljivama. Eventualno se može naći koja maslina na istoj. Ono mi stavi kinder jaje na picu. Rokni me, vrati vrijeme unazad pa me rokni još jednom. Kad kažem sir mislim na gaudu. Ne mislim na neki biljni sir. Ali džaba je to njima govorit i ja na kraju završim jedući picu sa biljnim sirom. Bolje ostat gladan nego toga jest. Da te Bog sačuva. Danas pošo da jedem, kaže mati jedi lajt, biće pica za ručak. Haj reko, i ja stvarno nešta laganini. Zove ona kasnije, ja pofino ogladnio, haj da jedeš. Ja došo, vidim onaj mi sir nešta sumnjiv. Zagrizem, pa nije baš biljni, al je podjednako gadan. Pojo dvije kriške i odustanem. Sir brate nekakav zelen. Eto, kud ne uslikah ono. Čuj zelen sir. Čik pogodi šta imam na pici, buđav sirac, buđav sirac... Pa neko jelo ja volim neslano. Ona meni posoli. Kaže pa šta fali, malo da promjeniš. Možda ja NE ŽELIM mjenjat konja koji pobjeđuje?! Kad jedem graha, hoću da jedem graha. Neću da jedem graha sa mandarinama ili graha sa patlidžanom. Hoću graha sa grahom, bez ostalih pripadnika vrsta. I hiljadu joj puta govorim nemoj mi bona eksperimentisat sa hranom. Pravi neka jela ispočetka ako ti je do eksperimentisanja, al kad mi dođe dodavat nake stvari na već funkcionalna jela, pa hoće mi nešta bit. Na kraju ja ručo bananu...
Нема коментара:
Постави коментар