Od svih priča koje su se mogle ispričati, one u vezi ljubomore su se nekako najmanje odnosile na mene i najmanje sam se pronalazio u njima.
Ja sam nekim čudom odlučio da živim u iluziji po tom pitanju i živio s nakim vjerovanjima da ljubomore u mojoj okolini nema. Ja lično nikad nisam bio ljubomoran na nekog, ili barem ne u onom klasičnom smislu.
Kad vidim da neko drugi ima nešto lijepo, nisam razmišljao što on to ima, đubre jedno, što nemam ja, ja to više zaslužujem bla bla. Kod mene je to više bilo u nekom suptilnom obliku da je i meni to, pa eto, nek imamo zajedno. Što mi je ponekad i polazilo za rukom...
S druge strane, ljudi baš i nisu imali slična razmišljanja u obrnutim situacijama. Ili barem ja dođoh do takvog zaključka nekim indirektnim opažanjem, s obzirom da sam jako rijetko dolazio do tog tipa informacija. I zanimljivo je da je uvijek ta ljubomora bila vezana uz ženske osobe.
Prvi put da se sjećam je bilo jedne prilike kad sam ja zašo u naku birtiju. I bila tamo ova jedna treba koju sam simpatiso. Pošla ona kući, taman pošli i mi. I bila s njom ova jedna druga djevojka i mi nešta počnemo pričat i ispostavi se da je cura nako plaho zanimljiva i komunikativna. I tako se mi počnemo družit, vako nako, izlazili, pričali, bla bla. Imala ona nakog momka, jalijaš nakav s Bjelava. I tako ja jednog dana pošo nešta da jedem na velikom odmoru, kad čujem ja pričaju ljudi o meni. Šta je bilo, došo nakav mangup hoće da ubije hljeb u meni. I haj što je on došo, nego bolan doveo neke raje kolko je ikad mogo. Ko ono ja bio okružen ljudima koji sve jedva čekaju da mi pomognu budel me ko mariso. A nisam ja znao da je to on, samo mi rekli neki se raspituje uvez mene. I ja šta ću, kontam ako je naumio da se mariše, bolje prije nego kasnije. I izađem ja, kofol da nađem njega, kad njega nema nigdje. Kažu otišo, odlučio čovjek da ne rizikuje. Kasnije mi ta cura rekla da je to njen zagondžija bio i napala ona njega kolko je ikad mogla. Hej, ona se svađa s njim zbog mene, da meni pomogne. Pravo mi je pomogla... I da je tu priči kraj, nije. Jedne Nove godine zove ona mene da zajedno slavimo. Ja nešta i nisam tip koji voli te Nove godine, al haj reko. I nađemo se mi, nake njene jaranice i ja, i odvedu me u naku birtiju u koju ja ni slijep ne bih sam ušo. I sjedimo mi, meni sve nešta hoće bit, a ne mogu zanovijetat, ipak sam ja gost tu. I ja šta ću, udarim po nom piću i vremenom meni više postade svejedno gdje sam, postalo mi pravo dobro. Kažu one, eto idemo mi i krenemo mi. Meni se svijet kotrlja pred očima, nešta oni drobe, ja vamo kolutam očima. Sjedosmo mi u nakav taksi i vozi on, vozi. Uzbrdo, nizbrdo, uzbrdo i utom dođe vrijeme da se izađe. Ja gledam oko sebe, ništa živo ne prepoznajem. Kontam đe ovo ja zađoh majko draga. I ko pošli mi u naku kuću da nastavimo to slavlje. Skontam ja da sam ja tom liku došo u kuću. Majko draga, ja se u sekundi otrijeznio. Haj što je on tu, nego bolan što su svi oni njegovi đilkoši tu. A svi se napili, kontam biću ubiven svakog časa. Ja se sjetim onog nekog dokumentarca kako govori da je alkohol najbolji anestetik, ako se ne uzmu u obzir one nuspojave istog. Kontam ja, zaebi ti nuspojave i smlatim bocu onog nečeg. A ja još inače ne pijem puno, pa vi sad skontajte. Mogo me valjak pregazit, ja to ne bih osjetio. I haj to sve, nego bolan meni se pođe javljat želja da ja njih tamo namarišem, nako. Sreća pa reče ova da je vrijeme da se ide, i mi se spakovasmo, i razgulismo. Nakon toga me taj lik i popustio, još dobar posta s menom. Ko on bi se eto i družio, vidi da sam nako fin, iz fine famelije. Neka fala reko...
Kasnije sam više i naviko na to. Mada, nije da nije bilo neugodnih situacija i kasnije. Odem ja na rođendan kod ove jedne, kad tamo njen momak. Nisam konto da će me namarisat, al je uvijek zanimljivo što se ja nađem u tim situacijama kad njih uvijek ima više nego mene. Uvijek su oni s nekom rajom, njih dvojica a babo i ja sami. I tako on meni uzet pričat nake šuplje, a ja na šuplju uzvratio još većom šupljom. Kaže on meni otvoreno da je bio ljubomoran na mene, htio da me mariše, a đe i ne bi. Kaže njemu ta njegova djevojka dođe i priča kako sam ja vaki, kako sam divan, kako sam pažljiv, kako ovo kako ono. Ono jaranice, pomažeš mi pravo. Nađe momku take stvari pričat, a ne priča to svojoj lijepoj sisatoj jaranici koja eto baš nema momka i sve čeka na nekog ko što sam ja. Sreća, i sa ovim je dobro prošlo, ili da kažem ništa se loše nije desilo. Kontam ja i neće, al opet, haj ga znaj. Malo malo pa čitam u novinama neko nekog rokno zbog ljubomore. I haj što je taj to meni reko, nego bolan nađe se i ovaj drugi pored njega i poče s istom pričom. Eto i njegova žemska njemu pričala kako postoji tamo neki ja, divan, krasan, pažljiv (hvalite me prsti moji) bla bla. Sve se borim s prstima da me ne hvale više. Ono znaš baš prosječan neki momak voli da mu djevojka hvali tamo nekog, kako je on divan i krasan i bla bla bla. Promjenite malo priču ba, za moje dobro. A da stvar bude nako zanimljivija, malo prije toga su njih dvojica pričali koliko koji diže na klupi (benču jel), kako vise u teretani, kako se krkaju onim kojekakvim preparatima. A onda meni s druge strane u glavi oni dokumentarci o tim istim preparatima i nuspojavama istih u vidu agresije, zaglupljivanja, nasilja i još gomile drugih faktora koji mi nisu išli u prilog. Dižem ja jarane stodvajes na benču, a ja dižem stočetres jarane na benču. Kontam tu smo negdje, ja mogu dić karton mlijeka od prodavnice do kuće. Kad eto, sva sreća i to se završi.
Mada od svih tih priča mi je najzanimljivija jedna koju sam čuo tek neki dan, iako se ista zbila prije par godina. Na jednom, pa hajmo reć kulturnom okupljanju ljudi, povedem ja jednu djevojku. I eto, situacija je takva bila da se dolazilo autom. I ja normalno škodilaka vozo tad. Škoda u njoj gospoda. I jel sad smo mi bili tu, između ostalog ja održo jedan kraći govor za prisutne, i kako to biva u takvim prilikama počelo nako druženje. I ono, svako priča sa svakim. Neko se slika s nekim. Ma ono, tipično okupljanje ljudi iz kulture. I kad se sve to završilo, potrpali se mi u auta i razgulili kući. Kad priča ti meni jaran nekidan kako su pojedini ljudi tamo pričali o meni. Kao priča u stilu vidi ti njega, nakva cura ide s njim, a on naku škodu vozi. Pa što eto ne ide s ovim ili s onim, a oni nako vozali malo ozbiljnija auta od škode. Kobiva ako imaš dobro auto, mora s tobom ić i neka dobra žemska. A kad voziš vako dardahiju ko ja, onda mora i cura bit dardahija neka...
Kontam ja samo koliko još ima sličnih priča, za koje ja pojma i nemam da postoje ili da su postojale...
Ja sam nekim čudom odlučio da živim u iluziji po tom pitanju i živio s nakim vjerovanjima da ljubomore u mojoj okolini nema. Ja lično nikad nisam bio ljubomoran na nekog, ili barem ne u onom klasičnom smislu.
Kad vidim da neko drugi ima nešto lijepo, nisam razmišljao što on to ima, đubre jedno, što nemam ja, ja to više zaslužujem bla bla. Kod mene je to više bilo u nekom suptilnom obliku da je i meni to, pa eto, nek imamo zajedno. Što mi je ponekad i polazilo za rukom...
S druge strane, ljudi baš i nisu imali slična razmišljanja u obrnutim situacijama. Ili barem ja dođoh do takvog zaključka nekim indirektnim opažanjem, s obzirom da sam jako rijetko dolazio do tog tipa informacija. I zanimljivo je da je uvijek ta ljubomora bila vezana uz ženske osobe.
Prvi put da se sjećam je bilo jedne prilike kad sam ja zašo u naku birtiju. I bila tamo ova jedna treba koju sam simpatiso. Pošla ona kući, taman pošli i mi. I bila s njom ova jedna druga djevojka i mi nešta počnemo pričat i ispostavi se da je cura nako plaho zanimljiva i komunikativna. I tako se mi počnemo družit, vako nako, izlazili, pričali, bla bla. Imala ona nakog momka, jalijaš nakav s Bjelava. I tako ja jednog dana pošo nešta da jedem na velikom odmoru, kad čujem ja pričaju ljudi o meni. Šta je bilo, došo nakav mangup hoće da ubije hljeb u meni. I haj što je on došo, nego bolan doveo neke raje kolko je ikad mogo. Ko ono ja bio okružen ljudima koji sve jedva čekaju da mi pomognu budel me ko mariso. A nisam ja znao da je to on, samo mi rekli neki se raspituje uvez mene. I ja šta ću, kontam ako je naumio da se mariše, bolje prije nego kasnije. I izađem ja, kofol da nađem njega, kad njega nema nigdje. Kažu otišo, odlučio čovjek da ne rizikuje. Kasnije mi ta cura rekla da je to njen zagondžija bio i napala ona njega kolko je ikad mogla. Hej, ona se svađa s njim zbog mene, da meni pomogne. Pravo mi je pomogla... I da je tu priči kraj, nije. Jedne Nove godine zove ona mene da zajedno slavimo. Ja nešta i nisam tip koji voli te Nove godine, al haj reko. I nađemo se mi, nake njene jaranice i ja, i odvedu me u naku birtiju u koju ja ni slijep ne bih sam ušo. I sjedimo mi, meni sve nešta hoće bit, a ne mogu zanovijetat, ipak sam ja gost tu. I ja šta ću, udarim po nom piću i vremenom meni više postade svejedno gdje sam, postalo mi pravo dobro. Kažu one, eto idemo mi i krenemo mi. Meni se svijet kotrlja pred očima, nešta oni drobe, ja vamo kolutam očima. Sjedosmo mi u nakav taksi i vozi on, vozi. Uzbrdo, nizbrdo, uzbrdo i utom dođe vrijeme da se izađe. Ja gledam oko sebe, ništa živo ne prepoznajem. Kontam đe ovo ja zađoh majko draga. I ko pošli mi u naku kuću da nastavimo to slavlje. Skontam ja da sam ja tom liku došo u kuću. Majko draga, ja se u sekundi otrijeznio. Haj što je on tu, nego bolan što su svi oni njegovi đilkoši tu. A svi se napili, kontam biću ubiven svakog časa. Ja se sjetim onog nekog dokumentarca kako govori da je alkohol najbolji anestetik, ako se ne uzmu u obzir one nuspojave istog. Kontam ja, zaebi ti nuspojave i smlatim bocu onog nečeg. A ja još inače ne pijem puno, pa vi sad skontajte. Mogo me valjak pregazit, ja to ne bih osjetio. I haj to sve, nego bolan meni se pođe javljat želja da ja njih tamo namarišem, nako. Sreća pa reče ova da je vrijeme da se ide, i mi se spakovasmo, i razgulismo. Nakon toga me taj lik i popustio, još dobar posta s menom. Ko on bi se eto i družio, vidi da sam nako fin, iz fine famelije. Neka fala reko...
Kasnije sam više i naviko na to. Mada, nije da nije bilo neugodnih situacija i kasnije. Odem ja na rođendan kod ove jedne, kad tamo njen momak. Nisam konto da će me namarisat, al je uvijek zanimljivo što se ja nađem u tim situacijama kad njih uvijek ima više nego mene. Uvijek su oni s nekom rajom, njih dvojica a babo i ja sami. I tako on meni uzet pričat nake šuplje, a ja na šuplju uzvratio još većom šupljom. Kaže on meni otvoreno da je bio ljubomoran na mene, htio da me mariše, a đe i ne bi. Kaže njemu ta njegova djevojka dođe i priča kako sam ja vaki, kako sam divan, kako sam pažljiv, kako ovo kako ono. Ono jaranice, pomažeš mi pravo. Nađe momku take stvari pričat, a ne priča to svojoj lijepoj sisatoj jaranici koja eto baš nema momka i sve čeka na nekog ko što sam ja. Sreća, i sa ovim je dobro prošlo, ili da kažem ništa se loše nije desilo. Kontam ja i neće, al opet, haj ga znaj. Malo malo pa čitam u novinama neko nekog rokno zbog ljubomore. I haj što je taj to meni reko, nego bolan nađe se i ovaj drugi pored njega i poče s istom pričom. Eto i njegova žemska njemu pričala kako postoji tamo neki ja, divan, krasan, pažljiv (hvalite me prsti moji) bla bla. Sve se borim s prstima da me ne hvale više. Ono znaš baš prosječan neki momak voli da mu djevojka hvali tamo nekog, kako je on divan i krasan i bla bla bla. Promjenite malo priču ba, za moje dobro. A da stvar bude nako zanimljivija, malo prije toga su njih dvojica pričali koliko koji diže na klupi (benču jel), kako vise u teretani, kako se krkaju onim kojekakvim preparatima. A onda meni s druge strane u glavi oni dokumentarci o tim istim preparatima i nuspojavama istih u vidu agresije, zaglupljivanja, nasilja i još gomile drugih faktora koji mi nisu išli u prilog. Dižem ja jarane stodvajes na benču, a ja dižem stočetres jarane na benču. Kontam tu smo negdje, ja mogu dić karton mlijeka od prodavnice do kuće. Kad eto, sva sreća i to se završi.
Mada od svih tih priča mi je najzanimljivija jedna koju sam čuo tek neki dan, iako se ista zbila prije par godina. Na jednom, pa hajmo reć kulturnom okupljanju ljudi, povedem ja jednu djevojku. I eto, situacija je takva bila da se dolazilo autom. I ja normalno škodilaka vozo tad. Škoda u njoj gospoda. I jel sad smo mi bili tu, između ostalog ja održo jedan kraći govor za prisutne, i kako to biva u takvim prilikama počelo nako druženje. I ono, svako priča sa svakim. Neko se slika s nekim. Ma ono, tipično okupljanje ljudi iz kulture. I kad se sve to završilo, potrpali se mi u auta i razgulili kući. Kad priča ti meni jaran nekidan kako su pojedini ljudi tamo pričali o meni. Kao priča u stilu vidi ti njega, nakva cura ide s njim, a on naku škodu vozi. Pa što eto ne ide s ovim ili s onim, a oni nako vozali malo ozbiljnija auta od škode. Kobiva ako imaš dobro auto, mora s tobom ić i neka dobra žemska. A kad voziš vako dardahiju ko ja, onda mora i cura bit dardahija neka...
Kontam ja samo koliko još ima sličnih priča, za koje ja pojma i nemam da postoje ili da su postojale...
Нема коментара:
Постави коментар