o poslovnim transakcijama...

Ja jučer u nekom poslu, kad unilazi mater u sobu. Eto mora ona negdje ić, pa joj treba para.
M: imaš ti sitno išta?
J: ma ima valjda nešta, vidi u džepu... (i ne obraćajući pažnju na nju)
M: kolko imaš?
J: kolko ti treba, imam cenera možda... (idalje ne obraćam pažnju)
M: nemaš ti ništa ovdje... (govori ona meni dok mi rovi po pantolama)
J: daj vamo...
M: vratiću ti ja...

I nađem ja u džepu i dam joj i ode ona. Vratiće ona meni to kobiva začas, saće ona.

Kad stvarno eto ti nje, nije prošlo ni pola sata.

M: vraćam ti pare evo...
J: stavi negdje u džep... (ja vamo nešta jakojakojako bitno radim)
M: evo vraćam, gledaj...
 J: dobrooo... (ne gledam)
M: eee vidi vidi, evo vraćam ti ja...
J: dobro, radim, stavi gdje bilo...
M: eee al pogledaj, nije cener, evo ti dvadeset...
J: dobro, samo stavi...
M: a pogledaj evo, evo ti stavljam u džep, vidi...

I ja se konačno okrećem da vidim kako ona meni stavlja cvaju u džep, ipak me ne laže, ipak nije došla sa korom od banane i rekla da je to cvaja i stavila mi je u džep. I sad ona ono polako, ko da ja to primjetim i registrujem fino, stavlja ona to u džep. I ode ona negdje, a ja pođoh da se koncentrišem nazad na posao.


Nije prošlo ni sat, kad eto ti nje opet. Ja idalje u poslu pa je pretjerano i ne registrujem.

M: hej, imaš li da mi daš išta sitno, treba mi nešto vamo?

Ja ono malo u čudu, al haj.

J: ima, eto u džepu...
M: ma vratiću ti ja, samo mi nešto vamo treba...
J: ma uredu je, uzmi...
M: ma vratiću ti ja, treba mi samo nešto sitno, evo daću ja tebi pedeset ako mi ne vjeruješ...
J: ma vjerujem ti, ne moraš ništa, ne treba mi...
M: ma neka neka, evo tebi ovih pedeset, nek ti imaš dok ja ovo...
J: pa imam ja, ne treba mi...
M: ma neka, uzmi ti... a gdje ti je onih dvadeset?

A stavila mi prije sat vremena u džep, neki, koji je ona birala, u pantole koje se nisu makle s mjesta u zadnjih sat vremena.

J: pa u taj što si maloprije stavila, ne znam koji bi...
M: ma nema toga nigdje...
J: ma mora bit tu negdje, nije niko diro...
M: ma nema...
J: daj vamo pantole...

Uzimam ja pantole i nađem pare iz prve. Bile u džepu. Al mislim da je njoj jednostavno merak da mene prekine. Uze ona pare i ode.

Eto je opet za 5 minuta. Ja još uvijek radim ono svoje.

M: evo da ti ja vratim one pare...
J: eto stavi tu negdje.
M: evo ti pedeset maraka onih...
J: ma eto stavi gdjebilo...
M: evo stavljam ti ja u ove pantole, u ovaj džep, vidi...
J: dobro... (ne gledam)
M: vidi, vidi...
J: evo gledam... (a ne gledam jer nisam prestao raditi nešto jakojakojako bitno)
M: evooo, pogledaj...

Vidim ja neće ona odustat dok se ja ne dekoncentrišem i pogledam i dok zajedno pogledom ne ispratimo putovanje petobe u moj džep. I tako ono, gledamo mi i stavi ona pare i ode.

Dolazi ona opet kasnije, ja opet radim. Mora ona negdje da ide.

M: e moram ja izaći sad da nešto kupim, pa de mi vrati onih pedeset maraka...
J: eto uzmi iz džepa...

Uze ona i ode.



I haj sve, nego ja pošo danas vani, da platim nešta u banci (u kojoj za veliko čudo nije bilo gužve), kad niđe para ba. Stoji ona cura, čeka da ja to platim, a meni vamo neugodno. Konta ja je zaebajem. Još bolan da su to neke pare. Sreća pa sam imo karticu sa sobom. I kobiva pođe ona meni pričat da ja ne mogu dizat nikakve love bla bla, ma reko da platim. Ona odahnu, odmah mi je broj telefona tražila...


Došo ja kasnije kući i sjedim kofol jedem. Došla majka da mi pravi društvo i eto kobiva šta ima kod mene. I sad ja njoj prepričavam situaciju s materom. Reko traži mi cenera, a dadne mi cvaju. Kasnije mi traži cvaju, a da mi petobu. Kasnije mi traži petobu i poslije toga ništa. Mater to sluša i odvali se smijat, plače žena od šege. Kaže saću ja, samo da obrišem šminku, valjda joj se sve razmazalo od šege. I ode ona, i normalno ne vrati mi pare. Majka nako gleda mene u čudu, ništa joj nije jasno. Još kad poče da mi objašnjava kako je ona to shvatila, e tek bi se od tog mogo post napisat. Isto Monti Pajton u domaćoj režiji...