o Mostaru - vidmo se za 16 godina...

Otišo ja u Mostar i...

Budim se ja u neka doba i krećem iz kuće. Sva sreća pa sam ponio kišobran jer su one pahuljice bile ko na steroidima.
U neka doba dolazim na stanicu i onaj jedan mi salutira ko da sam Hitler. Valjda ljud još nisu navikli na duge kožne mantile, a još manje na mene u njima. I haj, uze ja kartu, i to povratnu, i piči na voz. Smjestim se u jedan kupe, niko ne zna što. Ja nešto nisam ljubitelj kupea. Nešto mi je draža ona prostranost ostatka voza. Haj, sva sreća pa ja društvo bilo ugodno. Gomila poznanika.

Kondukter je bio neobično raspoložen. Pa je i na mene pozitivno utjeco. Vremenom se po voza iskupilo kod nas na hodniku i svi s nama u priču. Ono fino zasniježilo, ma baš milina putovat. Taman se podsjetio kako sam samom sebi rekao da ću otić jednom onim sibir ekspresom do Pekinga.

I nakon neka 3 sata vožnje, eto ti nas stižemo u prokletinju zvanu Mostar. Ha sam izašo iz onog voza odmah me dočekalo onaj neki duh gostoprimstva Mostara (čitaj bura) o kojem svi pričaju.
Za razliku od ostalih ljudi iz voza, jedini ja nisam imo plan šta da radim. A i ja sam nako jedini tamo koji je pošo sam, bez društva. I ma koliko se činilo to malo bezveznim, skonto sam da je meni tako prilično fino bilo. Nema hoće onaj ono, hoće ovaj ovo. Ima da bude kako ja hoću! A i nekako se natjeram da sebi nađem neko (novo) društvo, što meni vako zatreba nekad.

I haj, došli mi, i kontam ja da jedem. I od nekih 5-6 grupica ljudi, svi se raziđoše sem jedne. Pitam šta planiraju, kažu da čekaju nekog lika da dođe po njih da ih vozi on svojoj kući, da ostave stvari, pa će vidjet šta i kako.
Inače sama priroda puta je bila nekakva poslovna. Nas se 20 natrpalo iz Sarajeva u voz i zapičilo u Mostar. Trebali se mi kobiva prijavit za to neko učešće u hotelu Ero. I utom dolazi taj neki lik, hajmo mi kaže autom do hotela Ero. Nas 6 bilo. Reko odoh ja pjehe, pa vi dođite. Ja nako opasno gladan bio. Ne ne, insistira on da nas vozi. U dvije ture. Inače hotel je od stanice udaljen jedno 200 metara. I haj, zafalismo se mi momku i ode on negdje svojim putem. One nisu ostavile stvari, kao prvo ćemo da se prijavimo u hotelu, pa će onda.

I tako ti oni odustanu i od tog poduhvata i pođu sa mnom da jedemo nešto. Od sasvim obične radnje, to se pretvorilo u avanturu i epsku priču. U toj prokletinji od grada nema ništa da se jede. Što je još jedan razlog što ja ne volim Mostar i ne planiram mu se rado vraćat. Zapravo ne planiram mu se ni obično vraćat, ni vraćat uopšte. A ako i ima nešto da se jede, to je bezobrazno skupo. Niko ne zna po kojem osnovu je eto Mostar skuplji od Sarajeva.
Idemo mi i sad gledamo šta ćemo i gdje ćemo da jedemo. Niko ništa na ulici ne jede, pa ni ne možeš nekog upitat. Imaju čitavu jednu ulicu nešto ala zlatarska ulica u Sarajevu. Samo što je ova frizerska. Možda nemaju šta da jedu, al se šišaju navelko.

U toj silnoj potrazi za hranom smo došli i do merkatora. Tamo zaustavimo neku djevojku koja je jadna sva zamucala što joj se neko obratio. Pitamo mi gdje ima šta da se pojede i ona nas uputi u merkator. I haj, sjeli mi, dolazi nadasve simpatični konobar, hercegovačkog porijekla. Kad kažem nadasve simpatični konobar onda to i ne mislim doslovno. Zapravo nema nikakve veze sa simpatičnošću. Malo nas kuliro vako, prije nego što nam je prišo. Svi nas okolo gledaju, valjda skontali da nismo domicilni. Šta ćemo da jedemo, ja uzeo sendvič. Pileći. Kaže šta ćeš od priloga, reko stavi sve. Ja ne znam da se igdje plaćaju prilozi u sendviču, osim eto u Mostaru. Što sam ja naknadno otkrio. Mlade uzeše picu, i to kaprićozu meščini. Pita on njih hoće li običnu šunku il federalnu, vele one običnu. I ode konobar, mi nako šutimo, kad ovaj jedan upita jel to on spomeno federalnu šunku. Nas udarila kombinacija šege i zbunjenosti. Dok se nisu lampice upalile i dok nismo skontali da je obična klempo, a federalna ova koja njima treba. I otrča ova jedna mlada ko oparena da promjeni narudžbu. Vraća se, kaže ja naručila margaritu ipak. Meni došo sendvič, raspada se. Jedva ja ono pojo.

Haj izašli mi i ko idemo mi do hotela tamo. I taman mi na semaforu kad na drugoj strani oni naši Novosaderi, kako ih ja od milja zovem. Hu ha, odustanemo mi od odlaska u hotel i pođemo s njima na kafu. I đe ćemo, hajmo u Mepas. Mepas je fin. Ja mislim čitav Mostar može stat kolki je. Uglavnom zjapi prazan. Ipak su svi kafići bili popunjeni. Jedva nas 15 nađe mjesta. Zasjeli, to neka šuplja, to šega šala pošalica. Meni su oni nešto plaho dragi.

Haj ko završili mi s tom kafom i idemo mi u hotel konačno. Taman da odemo tamo i skontamo da je neko od njih gladan i da idemo prohodat po gradu ipak. I stvarno i bi tako, jedan otišo da jede, a mi ostali u kafanu. Oni mogu da piju, to je nenormalno. A i ovi moji se napiše začas. I nekad kasnije, ne znam više ni ja koja dob bi, konačno odemo do hotela na te neke prezentacije, nešta.

Ja zovem ovu moju mladu kod koje sam trebao prenoćiti, ona se nešta ne javlja, nešto je nema. Nije da me počela fatat panika, al nije mi baš bilo ni svejedno. Svi su se smjestili neđe, samo ove moje nema. Kontam da se nije predomislila il nešta. Ovi moji pitaju jel sve udure, trebajul oni koga angažovat da mi nađu smještaj, nešta. Ma reko ne treba. I vako nekad oko pola 8 se mlada javila, našli se i piči do nje. Nismo se vidjeli dobre tri godine. Stančić joj pravo fin. Jedino što je hladan. Al haj, kaže ona meni, hoće to tako. Nije je bilo 3 dana u kući pa se to ishladilo. Haj reko fino. U neka doba hoće ona na nakav trening, reko odoh ja da nešto jedem.
Taman ja zaboravio da je to avantura u Mostaru. A ova je baš bila. Za pamćenje. Puše leden vjetar u kombinaciji s kišom i snijegom. Ne moš držat onaj kišobran, odnese ga vjetar. Taman da možeš bolje pokisnut. I taman kontaš to je strašno dok ne dođeš do mosta i ne budeš iznad rijeke. Tu Mostar pokaže svoje pravo lice jer se gadost, koju osjećaš zbog vremena, raste eksponencijalno. Kad nisam skočio s onog mosta od muke. Jedina mi je utjeha bila što sam imo one moje čizme. Pa su mi noge bar bile suhe. I uđem u neki fastfud usred ničega i naručim opet nekakve piletine.

U neka doba odemo do onog Abramoviča, to im je ko glavno mjesto gdje izlaze ljudi. Tu su bili pravo fini prema nama pa su nam trehnuli džaba pića. Vina, višnje, kole, pa biraj. Ovi uzeli sebi po flašu svega i kažu ti ćeš s nama večeras da piješ. U neka doba niko više nije znao za sebe, barem ova ekipa iz Novog Sada i Sarajeva, uključujući i mene. Sjećam se da sam pričo nakih gluposti. Mostarci su nas kulturno izbjegavali čitavu noć. Baš mi nije bilo jasno što su tako mutavi i nedruštveni.
Poslije toga odemo u Golden. Golden je ko neki noćni klub nešta. Nije bilo 5 ljudi u njemu. Sreća pa mi vazda ko kakva ciganija hodamo, uvijek nas 15+, pa gdje god da dođemo napunimo mjesto. U neka doba meni više dodijalo. Ko mogo bih kući, a i ne ide mi se. Naime, mlada kod koje sam odsjeo ima samo jedan ključ i rekla mi da kad dođem da je probudim. Meni pravo nešto nezgodno bilo, đe ću je ba budit. Kad eto ti neke Mostarke, prvi je put u životu vidim, al ona mene nonšalantno zove da spavam kod nje. I ko ja pošo, al eto ona nije. Ona bi još da ostane, ja ne mogu gledat na oči.

I ja nako umoran odem kod one mlade moje uspavane u 2 možda. Ušo ja u sobu, materemi ko da sam u hladnjaču ušo. Brzinski se presvuko i bjež pod onaj jorgan. Još ja inače spavam u šorcu i majci, al haj reko, ponijet ću ja trenerku dole. Neka tanka. Smrzo se 3,14čka beogradska. Ujutru vako se probudio u 8, pola 9. Nisam usto do pola 11, hladno bilo. Ne moš ustat. Ledara. Baš sam nako moro skupit snage iz peta da ustanem. Spremio se i bjež da jedem.

Hodam ja vako po gradu i sad ništa se ne dešava. Isto ko da je pala neutronska bomba. Ulice puste. Nema ljudi. Izlozi prazni. Prodavnice napuštene. Ništa jarane. Isto grad duhova. Spuca te neka depresiva, ni do čeg ti nije. Uletim ja u neku pitaru i uzmem 250 grama pite. Gledam cijenu, ništa mi nije jasno. Dvije ipo marke pita. Ako je kila, premalo je. Ako je 250 grama previše je. Jarane pa u Sarajevu nije tolko. Još kaže čiča 51 godina tradicije. A bezze pita vopra. Al haj.

Odem kasnije do hotela, red je da se i tamo malo pozjavim. Odslušo neke prezentacije, nešta, kad eto ti Marsovke. Ostavili stvari i haj da malo procunjamo po Mostaru. Pisali nekake razglednice.
Čuo ja za nekakve pileće kod Gage. To je kao specijalitet u gradu. I jedva ti mi to nađemo. Ja naručim veliku porciju koja košta 6 maraka. Pa jarane kod nas jeftiniji ramstek. Mi u tom objektu, a to je vako veličine omanjeg hodnika. Ubi onaj miris roštilja. Pod kožu se uvuko. Donese meni teta onaj tanjir, kad haj fino izgleda. Doduše ja zaboravio da joj kažem da mi ne stavlja bijelog luka. Ne znam koja im je fora s tim bijelim lukom. Valjda se ušikaju sa tim, padne im pritisak i zaborave da žive u onoj rupi od grada, pa se i ne trude išta napraviti od nj. A da ne pričam kolko je masno sve. Znači ko da je uzela onu rešetku od roštilja i iscjedila mi u tanjir. Pliva ona piletina u onoj masnoći. Masno sve, dibidus. Moš snimit film Kako je počeo holesterol na mojim krvnim sudovima.

Haj pojeli mi i nastavili prema onom hotelu. Moje psihičko stanje se sve više i više pogoršavalo kako sam hodo po Mostaru. Ja onakvu atmosferu nisam iskusio u životu prije. To je toliko sve napušteno da te grad tjera iz sebe. Pivnica im je ona ko fina. I tu nije bilo nikog. I u neka doba mi odemo kući, naručimo picu da jedemo. Ja u 3 dana boravka tamo samo meščini jeo piletinu. Pojeli, i pođemo nas troje vani. Trebali se naći s rajom ovom iz Sarajeva i onom iz Novog Sada i idemo mi neđe tutnjat. Otišli prvo u Koko bongo. Tamo je kao bio hip hop parti. Puštali Tu paka i Bi Aj Džija. I Kulija i šta ti ja znam. Ja simuliro pjanstvo, ono da mi bude zanimljivije. al slabo nešto. Jesam meščini druge zavaro, al sebe nisam. Iz nekog razloga drugu noć se niko nije mogao napiti. Isto ko da vodu pijem. Elem, pravo dosadno bilo. I neko dođe na ideju da idemo u neki klub Arabeske il vako nešto. Ima kofol parti. Prilazimo mi tamo, smrdi sve u krugu od 6 metara na travu. Ušli unutra, pravi sos'dž parti.
Najzanimljiviji dio večeri je bio kad je neka cura prišla četvorici likova koji su plesali ne bil i ona plesala sa njima. Istom je ovaj jedan momački gurnu, kad mala ne odleti u 3,14zdu materinu. Curi ništa nije jasno, meni još manje, a ova četvorica nastaviše sa zadavanjem. I u neka doba nama dodije i odemo kući. U hladnjaču našu. Ja konto pobjeć kod nekog ko ima grijanja u kući.

Elem, Marsovka iz nekog razloga voli Mostar i Hercegov(an)ce. I imala je nekih fiks ideja da idemo u neke kafiće gdje izlaze samo Mostarci i kao da mi doživimo Mostar na što više nivoa. Imali mi dva kreveta i ja joj džentlmenski prepustim onaj ispod prozora, kad joj je već do doživljavanja Mostara. Još spustili neki onaj kapak na prozor, al džaba. Onaj vjetar kroz zidove prolazi. Ja ne znam koji glupan moraš bit da ondje napraviš grad, al haj. Elem, smrzla se ona pošteno. I još meni nešta prigovara. A hoće da doživi Mostar.
A najgore od svega bilo ispružit se. Ja sam vako u par navrata probao i tu egzibiciju i svaki je put neslavno završilo. Naime ako se čovjek ispruži, neminovno će doći do otkrivanja. A čim se malo otkriješ, sva hladnoća svijeta i sva bol svijeta od Dine Merlina se sjati pod tvoj jorgan i smrzneš se. Ona je još imala i čarape i fino se utoplila i opet joj bilo hladno, ha ha ha.

Elem, probudio se ja ujutru. I sve čeko da se i ona probudi. Kad je ona konačno ustala, reko joj da mi upali grijalicu. I jedno pola sata nakon toga odvažim se konačno da i ja ustanem.
I haj, junački ja odem do kupatila. Skinem se do pasa. I nako se momački operem. Što reče onaj jedan, ko se opere onom žilet vodom postaje muškarac. Muškarčina. I haj, plakno se ja i nije ništa strašno. Dok se nisam pomako mrvicu. Sve i jedna dlaka mi se nakostriješila. Sav se naježio. Smrzo se ko... da ne lajem.

Otišli hodali poslije, obišo onaj centar uduž i poprijeko. Ko kad ti sve obiđeš u 5 minuta. Došli do nakog parka, niđe žive duše. Pođe da se slika ispred nake kuće ruševne i poče se ona kuća rušit. Sve te nešta tjera iz grada.
I u neka doba konačno krenemo kući vozom. Još je Marsovka pokušala da nas sabotira ne bil okasnili na voz, na koji smo stigli u zadnji minut, i ostali još jednu noć. Meščini da je ne bih dočeko jutra...

o Rimu - preko vode do... Venecije?

Stigli mi nekad izjutra oko 8 9 u Veneciju. Il da kažem predgrađe Venecije.

Ja sam dobio informaciju da je karta do Venecije 7 evra. Ona povratna. Što se pokazalo netačnim, ili da rečem djelimično tačnim. Jes ona 7, al u jednom smjeru. Valjda da plivam nazad il šta...
Elem, mladoj se nije išlo u Veneciju jer je već bila. Jaro mi u mene ko i mogo bi, al ko i ne mora. A pošto ja nisam nikad bio, odlučili smo iskupit sav novac koji nam je preostao i jednoglasno donijeli odluku da se taj novac dodijeli meni. Pošto ja eto nisam nikad bio tamo. A i moro sam poslat razglednicu jednu.
Mali disklejmer: razglednicu sam kupio u Firenci, ispunio u Rimu, a poslao iz Venecije.

I haj, pitam ja onu tamo žemsku kad mi dolazi čamac, kaže eto ga samo što nije. Simpatična ona nako. Pa i kolegica joj. Pa sam skonto da su joj sve kolegice simpatične.

Elem, stigo taj brodić i ja se ukrcam i krenusmo lagano. Zurim ja u ono more, kontam ko da idem u Trpanj jarane. I haj, drndaka se onaj brodić kad vako vidim ja trebamo mi pristat. I sad meni nije ništa jasno jer ima ba hejbet onih otočića tamo. Haj ga znaj koji je koji. I vako samo ustaje jedno pola ljudi i ide da izađe. Ja sad kontam jel ja trebam ovdje izać il šta. A šta ovi ostali čekaju, što i oni ne izlaze. I haj kontam, odoh se i ja napravit lud i ostanem sjedit. Kontam u najgorem slučaju može me vratit odakle sam i pošo. Jes da ja nisam zapamtio s koje sam stanice uopšte krenuo, što će se kasnije ispostaviti vrlo važnim.
Kreno onaj naš čamac kad vidim ja ima ona neka tabla i na njojzi piše Lido. To je valjda ime te stanice. I haj idemo mi, vozikamo se još, kad naiđemo mi na Veneciju. Iskrcamo se svi i piči u avanturu...

Malo ja razgledo ono okolo, ma eto, fino, zanimljivo. Ono, obiđeš sve u 5 minuta. Meni nikad nije bilo jasno zašto oni turistički obilasci traju tako dugo. Pa nešta po 10 minuta gleda neku statuu. Reko bi čovjek sve sami mistici i filozofi i fakiri il šta već, pa ono kad gledaju, to se neke teorije smišljaju i razmišljaju, iako je u većini slučajeva hrčak u glavi u onom točkiću.

Vidio naku onu palaču, hotele one neke, malo hodo tamo po obali, ušo u naku crkvu. I onda nisam znao šta ću radit. Opet je crkva bila nako fina. Mirno i tiho unutra. Izađeš vani odmah dreka i galama. Kombinacija galebova i Azijata.

E onda je došo zanimljiviji dio, šoping. Dok sam zvrnjo onim uličicama, nisam mogo a da ne stanem i zvjerlam šta ima u onim prodavnicama. Za početak sam našo onu masku. To sam kupio ovoj sestri od jarana, pošto se on meračio dugo da joj kupi, pa nikad. Konto sam i sebi, al ne mogu ja ono nosit od naočala svejedno. A i jedina maska koja bi meni pristajala je ona od betmena. Samo ona more prekrit ovaj mi toranj međ očima. Pa sam kupio magnet još jedan. Da su me ufatili na granici sa svim onim magnetima, mislili bi da sam švercer. Kupio sam i drombulju i kazu. To mi je jedna od boljih investicija ikad!

Bio sam i na onom mostu čežnje il kako se već zove. Bio sam i na televiziji. Ne može mene ništa mašit...

I tako eto, zavlačio se po onim ulčicama. Opet sam našo naku crkvu, zanimljivu nako, i pođem ja unutra. Kad vidim ja plaća se ulaz. A nešto vako šega cijena, a ja neam marke u džepu. Ono da me naizvrat okreneš, nema pa nema. I sad kofol ja došo da pitam tetu kolko je ta karta, i šta sve ona uključuje. I napriča se meni teta kolko je ikad mogla. E reko fala i doviđenja.

Da ne spominjem da sam i poštu našo. Mada sam jedva poslo onu razglednicu. Kao uzeo ja one markice i sad ću ja kao da ih liznem i one će se zalijepit. A meni usta ko u inat suha. Ja da liznem onu markicu i zalijepi mi se za jezik. Jedva ono skinuh sa sebe. Al sam u konačnici poslao.

I eto, pošo ja kao nazad. I pođem ja na onaj brod kad skontam da nije to taj. Da nije to ni ona stanica odakle sam došo. Ništa mi od onog nije poznato. I traži, i traži, i traži... Jedva ja nađem ono gdje sam pristao s onim čamcem. Nego sad ne znam koji onaj da tražim, jer ima 5 linija nekih. Pitam ja onu djevojku što prodaje karte kuda da idem, jer ja ne znam. Ne zna ni ona. Još me pita s koje sam stanice pošo. Ma reko pojma nemam, ko će bolan još i to pamtit. I sjetim se ja one stanice Lido, reko bio sam tu. I onda skonta i ona i ubaci me u odgovarajući taj čamac i ja zapičim preko vode do slobode.

I tako, nakon te neke vožnje, došo ja do tamo odakle sam i kreno. Još nisam ništa živo usliko u Veneciji jer mi je bakterija na mobitelu bila prazna, a nisam ponio od jarana aparat. Elem, potrpali se u autobus i zapičili kući.

I ništa se više nije zanimljivo desilo...

o Rimu - Top Gan...

Kobiva mi trebali krenut tog četvrtog dana, samo niko živ nije znao kad tačno. Znam da je mene probudilo drndanje onih točkića na koferima, svi nekud žure, niko ne zna gdje. Ko da će neko otić bez njih...

I haj, ustanemo mi, jedemo, spremimo se i sad čekamo da krenemo. Do tad smo raspravljali da li da idemo u kolose(r)um ili papaci. Jaranu se ide u kolose(r)um, meni u papaci. I haj, kaže on da idemo u papaci. Otićemo u kolose(r)um drugi put. Ja malo po internetu čačko kad vidim ne rade nedjeljom, odnosno da rade nešto skraćeno. Ko mogli bi, ko i ne bi mogli, jer ipak treba vremena da se to sve obiđe. I drž, ne daj, nešta smo se kilavili dok smo krenuli i skontamo da ipak ne idemo u papaci.

Zapravo smo se mi toliko kilavili da je bilo upitno hoćemo li uopšte stići i do koloseuma. Dok dođe ovaj, dok dođe onaj, dok se provjerilo jesmol zaključali, jesmol ugasili šporet, jel ovo, jel ono, ma jedva mi krenusmo. I otpiči nas autobus gore neđe prema stadionu. Inače smo išli do stadiona jer su neki htjeli na utakmicu. Koja je vako trebala počet u 9 navečer. I haj stigli mi do tog stadiona, kad uze kružit onaj vozač. I kruži i kruži, a nama vrijeme ide. Vako pola 2, 2 bilo. A onaj nas negdje u pizdiće odvezo...

I haj, konačno mi izađemo i zapičimo prema centru. Veze mi nismo imali gdje smo, pa smo odlučili da samo pratimo rijeku. I tako mi hodakamo, izbjegavamo oskareve kakice, kad konačno da ugledamo nešto poznato. Onaj trg nakav. I mi tamo zapičimo i uletimo u Via del Corso štrase. Kontali po sladoled, pa nešta nećemo, pa hoćemo, pa kasnije ćemo i na kraju ništa. I u neka doba mi izletimo pred onaj spomenik iz gorespomenutog posta. To je bilo dobro jer je sve nagovještavalo da je koloseum blizu. I tako i bi...

 Došli mi tamo i ušli u onaj red negdje oko pola 4. I haj sve, i haj red, al bolan ona karta bila nešto bezobrazno skupa. Vako nekih 12 evra meščini. Meni malo falilo da pobjegnem iz onog reda, al haj eto. Ušli mi unutra, razgledali, naslikali se i raspičili vani. Đes bio niđe, štas radio ništa. Al kontam ako je on bio spreman otić u papaci, mogu i ja dat za taj besklinac te pare.

 Ispred one triumfalne kapije opet oni Kinezi se nešta glupiraju. Raspičili do onog cirkusa maksimusa i zasjeli na neke stepenice. I tu ja fino još jednu paštetu zakoljem i lagano se cvarili na onom zalasku sunca. Dok nije počelo da duva, a meni postalo malo i pohladno. Fino je u Rimu, bar preko dana ovo vrijeme. Al po noći hoće duvat.

Ova Lejdi Isis je neka opasna baja.


I hodamo mi nakim ulicama i naiđemo na one malteške vitezove. Mislim tvrđava ona neka njihova il šta je već...

I haj više ne znamo kud ćemo, bilo jedno pola 6. Ja nešto umoran od onog hodanja. Još obuko duple čarape, da malo ublaži ono hodanje, al ništa. Još mi hladno. I haj šta ćemo, kako ćemo, još smo manjeviše sve vidjeli što nas je zanimalo, hajmo reko u Trastevere. I haj ko pošli mi tamo, al nikad doć do tamo. Još se nekud zavlačili, jedva mi došli do te četvrti. Na nakav zatvor il nešta naletili. Isto židovski geto iz filmova o nacistima. Nakim ulčicama i nađemo se ispred one crkve Santa Maria dela Trastavere il nešta tako. I haj ušli mi malo da se ugrijemo i nako malo da razgledamo šta i kako. I pravo je fino unutra. Ja ne znam što oni kršćani nolko kukaju protiv onih odlazaka u crkvu. Uglavnom, sjedimo mi, fino nam, odmaramo, nikom se ne ide. Kad poče onaj neki hor da pjeva. Uvijek mora bit nešto, neko dešavanje gdje smo mi. I haj, ko probavaju oni. Mi se ponadali saćemo fino uživat kad prolazi ona neka teta s onom korpicom za priloge. I mi bjež u hladni i okrutni svijet.

Malo se vrzmali po parku i skontamo da idemo do papacija, možda ima tamo nešto zanimljivo. A svi mrtvi umorni, već je bilo nekih 8 sati. Sretnemo nekog pravo dobrog muzičara koji svira na hanu. Muzika za 10. Ovaj opet odnekud vadi pare i daje mu. Ja mislim da je on imo jedan štek maksuz za ove muzičare. Svaki put je neko druga ja iznova umiralo u meni kad sam gledo kako ovaj daje pare.

Izašli mi konačno iz one četvrti i na obalu i obalom, slalom preko onih mostova. Ja mislim da smo prešli preko svakog mosta u Rimu. Došli do onog trga, ma niđe žive duše. Mlada počela kukat kako joj je dosta više, kako hoće da ide do autobusa (kojeg nigdje nema i koji će doći tek u 11 kod stadiona). Jarane, ona hoće da ode na stanicu i da čeka tamo. 3 sata da čeka. Pa da se ucrvaš, ako već prije ne smrzneš. Ja reko da odemo vidjet onu vilu Medičijevih i Španski trg jer tamo nismo bili. I tako se mi tamo zapucamo. Ja više i ne znam ni šta smo, ni kud smo hodali. Sjećam se da smo došli do Španskog trga i vidim jednu koku soku, opasno dobru. Reko ova garant Španjolka neka, kad mala progovori naški.

 Elem, vrzmali se gore malo po tom trgu i vidjeli tu vilu koja je sad hotel i hodakali onim nakim ulicama. Meni više noge otpale. Ja mogu bolan hodat, al eto kad je i meni bilo  puno. I skuckamo neke love za po sladoled. Dobar sladoled.

Hodamo mi nakom ulicom i ovaj navalio da pojede kanoli. Ja znam da su to zadnje pare i da nećemo imat za Venecije. Pravo me iznerviro, pogotovo što je već jeo kanoli. I haj, sreća pa nije radilo ništa. Doduše jes jedna bila ta poslastičarnica otvorena, al iz nekog čudnog razloga nije radila. Lik unutra, otvoreno sve, al eto neće da nas posluži. Meni i drago i krivo u isto vrijeme. Drago mi što ćemo uštedit love, a vokri mi što sam mogo uć, sjest i odmorit, ugrijat se.


I u neka doba smo mi neđe i sjeli. I plaho nam se osladilo. Kasnije ba ko će ustat. A hladno. A noge se hlade. Meni je to najgore. Kad sjedneš, i noge se ohlade.
U neka smo doba mi konačno i krenuli prema stadionu. Sreli nakog motoristu što se skrko s onim motorom, policije ko u priči. Kasnije nekad sretnemo onaj naš autobus i one naše vozače. Pošli mi uć, kaže ne može. I nešta se raspravljaj sa njima, elem, ne dadoše oni nama uć, nego hajmo mi do stadiona. I čekali tamo i eto. Dočekasmo konačno autobus. Potrpali se ko da smo kakve izbjeglice i vozi u Veneciju. Ja prigrlio ono sjedište ko da mi je rođena mater. O dekici i jastučetu da i ne pričam.
Pustiše nakav film, nekakve ninđe, neke ubice nešta.
I haj sve, nego kad onaj u filmu reče Top Gan, a onaj čitav autobus poče da vrišti...

o Rimu - kolose(r)um...

Treći dan je počeo obećavajuće. S kišom. A i mi nešto kasno ustali i krenuli. Oni se opet žale kako im je bilo hladno. Ja se žalim kako je toplo. I stvarno sam mislio da pretjeruju, dok nisam lego na ovaj krevet ispod mene. Stvarno je temperatura osjetno niža od one na krevetu iznad. Po mojoj slobodnoj procjeni nekih 7-8 stepeni niža. Da mi je neko pričo da to može u jednoj sobi bit, ne bih joj (što uvijek ono ljudi govore ne bih mu vjerovo, ko da mora muškarac to da priča) vjerovo. Da ne spominjem da je u neka doba mlada uzela daljinski od klime, kao ona će to kontrolisat. I haj, bilo njima hladno, ona upali. Meni gore pakao, ja nju dozivam i dozivam, ništa ona. Zaspala sve u 16. I na kraju ja silazi s onog kreveta i bauljaj po mraku da nađem daljinski. Em ništa ne vidim, em mi vruće, hoće mi nešta bit. Sujem sve živo u sebi kud joj dadoh daljinski i kud ga sakri u mater...


Najeli se, ponijeli kifala za kasnije, i zapičili ka Papaciju. Prije toga sretnemo ovog jednog nam pajdaša i upitali ga da nam da evrića, da ćemo mu mi dat ovih naših "konvertibilnih" marona. Dade on nama petobu.
Skontamo mi da s obzirom da smo prošli put hodali uglavnom desnom obalom Tibra, ovaj ćemo put ići lijevom. I stvarno tako i bi.

Usput i nije bilo nekih zanimljivih dešavanja. U planu je bilo da obiđemo onaj južni dio starog grada, tamo oko kolose(r)uma, onih ruševina, cirkus maksimusa i tako tih skula.

Negdje blizu Papacija nađemo jednu trafiku/suvenirnicu i tamo nađemo one privjeske što smo kontali uzet. I to vako bili evroipo. I normalno, uzmem ja jedan sebi, jedan njemu. On nam kupio neke ultragej marame. Al su poslužile svrsi dan poslije.

Prvo bitno do čega smo došli bilo je ono nako ostrvce. Pojma nemam šta je tu locirano, ali je pravo lijepo. Ja bih mogo živjet tu. Bio jedan čiča sa harmonikom. Dere kuma. Mi kofol sjeli na zidić da se sunčamo, a zapravo njega slušali. Marke mu nismo dali...
Kasnije sretnemo naku ženu iz Perua. Prodaje nake figurice, nešta. Cjenkali se mi sa njom za nešta, ne znam ni ja više šta, neće. Kod njih se niko ne voli cjenkat, niti se cjenka uopšte. A skupo joj sve, bespotrebno.

Svratili mi u naku kinesku prodavnicu suvenira. Hoće mlada da kupi majicu. Oni Kinezi ništa, ne haju ni 2%. Sviraju neki kineski narodnjaci, on jede one nake čorbe iz limenog tanjira i gleda televiziju. Mogli smo pola radnje odnijet sa sobom, on ne bi ništa. A sve nake skule prodaje. Ja više i ne znam šta bi, jel mlada uzela majicu il nije, al nekako se mi jedva pokrenusmo s tog mjesta. Razvukli oni, a mene ta kupovina baš ubija. Mogu hodat ko konj, al da malo hodakam, malo stojim, to mi je smrt.
Samo što smo izašli iz te jedne prodavnice, ulazi ovaj jaro u drugu, nekakva bombonara. Jel se opario, odmah uzo trošit pare. Normalno, ja uložio veto na bilo kakvu kupovinu. Materemi isto ono mati i dijete, on bi sve nešta, a ja sve nešta branim.

Elem, došli mi do tog prvog zdanja, nekakav golemi spomenik Viktoru Emanuelu Drugom, italijanskom kralju. Prvo što se da primjetiti jeste da je ta zgrada ogromna. Baš ono, baš baš ogromna. A taman toliko koliko je ogromna, isto je toliko i kičasta. Pogotovo što je sagrađena u tom starom dijelu gdje su sve one ruševine i kolos(e)rum. Puno raje, a pogotovo onih blesavih azijata koji se obavezno moraju kreveljiti na fotografijama. Još ima onaj neki policajac tamo koji im revnosno brani da se glupiraju dok se slikaju i ne da im da sjede na stepenicama. Inače, gdje god imaju neke stepenice obavezno ljudi sjede na njima. Koji je taj fol što svi nešta vole sjedit na stepenicama, niko živ ne zna. Al zato klupe redovno zjape prazne...
I haj, malo se naslikavali tamo i na kraju uđemo u sve to. Pa se nešta vereš uz nake stepenice i uzvereš na neki polukrov. Odatle se vidi pola Rima, ako ne i čitav. A kao imaju neku foru da uzvereš na pravi krov i to liftom. A lift vako košta 7-8 eura. Što bi reko ovaj jedan bankar, ha ha ha.

Taman završili s tim i odemo do tih nakih ruševina. I na kraju sjednemo u taj ko neki park. Bio neki čiča tu i sviro gitaru. Pravi muzikant. Tačno se vidi da svira sebi za dušu. Raja mu ubacuje pare, a on samo što im ne vrati. Elem, sviro on nama, pa jedno dobrih 45 minuta. Koncerat pravi. Još mu ovaj dade 2 eura, a meni hoće nešta bit. Mi u teškom deficitu s novcem, on daje uličnim sviračima kojima ne mora dati novac.

Ja izvadio paštete i onih kifala i mezi. Đeš vidjet Bosanca, a da ne jede paštete bilo gdje preko granice. To treba uvrstiti u narodne običaje.

I haj, zgotovili mi s pauzom za "ručak" i pođemo ka kolose(r)umu. Vrzmali se tamo, opet gomila onih kosookih. Ovaj put se nešta valjaju po podu i slikaju se. I mi malo, slikali se jel. Ko pošli mi da uđemo u kolose(r)um kad ono zaključano. Nešta vako radi do 4. I mi šta ćemo, zvrnjali tuda.

I odemo vako prema onim ruševinama, i sad ima tu jedan dio ograđen nakom ogradom s jedne i nekim zidom s druge strane. I puteljak koji vodi u nepoznato.
I mi tuda, kad naka dvojica likova. Hu ha, eto oni su iz neke komune nešta, skupljaju potpise. I haj, potpišemo se mi. Kad kaže, e de sad uplatite nešta. Možda bi mu i platio da sam imo para. Bolan reko, mi iz Bosne. Naravno, na engleskom mi pričamo. Kad kaže on nama odakle ste, na našem. Mi nako gledamo, ništa nam nije jasno, kad nastavi on trabunjat dalje na engleskom. I dade mu ovaj 1 euro, kofol od nas troje. A gledam one potpise, sve vako po 20 eura ljudi daju. Nastavili mi tim putićem krivudavim, pojma nemaš kuda ide. Da bi došli do kraja gdje se nalazi neka crkva. Malo zvjernuli unutra i pošli nazad.

Produžili mi dalje do onog cirkusa maksimusa. Ja reko to će sad bit... kad ono ništa brate. Obična ledina. Malo prožvrnjali tuda i opet preko nakog mosta i kući. I onda se vraćaj, a meni noge otpadaju. Moro sam sebi kupit jedan magnetić, da malo dođem sebi. Meščini da nam je najviše love otišlo na magnetiće.

U povratku odemo jaro do prodavnice i kupi nam onu jednu tunjevinu u maslinovom ulju. Još ja kofol načeo onu neku u običnom ulju. Ma ono ništa ne valja. Dadnem nakoj mački, mačka isto krme kolka je. Ala smo večerali u slast.

U konačnici je dan nako prilično bezveze prošao. Puno smo hodali, smorili se pošteno, a skoro ništa konkretno nismo vidjeli. I tako, pošli spavat. Malo oni, malo ja...