Nego, iskupili se mi, nako po finom kišnom vremenu i haj da krenemo. Početak je bio obećavajući. Moja torba koju sam nosio sa sobom je imala više stvari nego ona koju sam stavio u bunker. Najveća budalaština od svih je bio moj voljeni laptop koji mi haman i nije trebo. Osim možda da mi kaže da mi je vrijeme da se počastim jednim poštenim tabletom. Pored torbe, obećavajući je bio i prostor u kojem smo boravili haman pa 2 dana (ako računamo i povratak jelte). I nije bilo toliko prostora koliko se pričalo, a i valjda što je prekoputa mene sjedio krmak koji je bio bar duplo teži od mene. Situaciju je donkle izvlačila priča koju sam čuo u vezi autobusa, da im je to najluksuzniji i najbolji autobus koji posjeduju. Pošto sam ja inače fan ovih statusnih simbola (ovih bogataških), to mi je donkle ublažilo patnju koju mi je izazivao skučeni prostor.
Nas je bilo nekih 10-12 tu koji smo pričali i zezali se i bili ko ta neka grupa u autobusu. Zanimljivo je bilo da je urijetko ko koga zvao imenom. Ja haman nikog nisam znao, a prilično smo se brzo sjaranili. Meščini da niko nikog nije zvao imenom. Mene zapao nadimak Top gan, valjda zbog imidža, i mogu reći da sam još i dobro prošo.
Pitam ja ovog mi pajdaša kolko je ponio para, nako da se mogu orjentisat, jel onih mojih 60 evrića bilo malo. Kaže on meni kako je otišo do banke i kako su ga šaltali sa šaltera na šalter. Opet ja pitam kolko ima love, kaže nema ništa. Ja s druge strane nisam imao nikakve hrane sa sobom, ne računajući ovo što sam jeo u putu do tamo. Tako da smo nekako skontali da ćemo podijeliti hranu i pare, pa dokle izduramo. To je bilo nako plaho zanimljivo jer je uvelike odredilo ostatak putovanja.
U putu je za veliko čudo bilo kolko tolko zanimljivo. Ja sam konto da će me dotuć taj ekskurzijski tip putovanja, al eto nije. Onaj krmak prekoputa je bio simpatičan, kolko tolko. Žena mu je, iako je žensko, bila manje simpatična. Stalno je nekog zaebavo. Mene su te zaebancije uglavnom mašile.
Bio sa nama ovaj jedah Čeh kojeg smo zvali Čes. Čes je vidno mlađi od nas, inače kuhar. Ima pogan jezik, da te Bog sačuva. Na nekoj od pauza ovaj moj pajdo njemu ubaci nekakvog smeća u kapuljaču. I normalno ovaj to nije skonto i sve hoda unaokolo sa onim. I ha priđe, mene neka šega spopadne. Onda se i ovi drugi počmu smijat skupa s menom. Česa su svi zaebavali, osim možda mene. Ja volim one suptilne šale koje uglavnom kontaju malo pametniji ljudi. Nekako mi je glupo zaebavat glupe i neiskusne. Ko da se tučeš sa djecom. Nema izazova...
Nakon iha haj pauza i zapaljenih cigareta na benzinskim pumpama širom E U, dođemo mi do Firence. Kažu vidimo se za 3 sata. Rijeka nas ide, a niko pojma nema gdje. Nas četvero, nako iskusno, pođemo ispred drugih ko da znamo kuda ćemo. A kontaš, nije sad da se možeš izgubit...
Došli mi do prve one mape grada i skontamo đe smo otprilike i gdje bi trebali ići. Isto otprilike. Reko odoh ja odmah, dok još imam para, kupit bar jednu razglednicu. To je bio cilj u Firenci.
I ko đe ćemo, vidimo mi naku zgradurinu veliku. Dilema jel u pitanju željeznička stanica ili pijaca. I mi lagano tamo, kad ono željeznička stanica. Ali ima vako i gluposti svakakvih da se prodaje. I ja tu uzmem razglednicu i nastavimo dalje hodat po gradu.
I tako smo mi žvrnjali i izađemo na neki trg. Fino, široko, prostrano. Malo se uslikavali kad eto ti Sambe. Samba je neki čamuga, sav veseo i razdragan. Odmah nas počeo darivati nekim vudu narukvicama. Samba je sretan jer je nas sreo, njemu je rođendan, a kad si sretan ti podjeli sreću sa svim. Pita on nas odakle smo, mi govorimo da smo iz Bosne. Auuu, dobri ljudi tamo žive, on je inače oduševljen Bosnom i tako to. I utom ja poče pričat sa njim na talijanskom. Ja njemu da je on Pikolo bambino, on meni govori da sam ja njihov bijeli Afrikanac. Kaže jel pričaš talijanski, ja reko pričam. A ja po belaju gledo onu seriju Srećni ljudi, pa tamo ima onaj Conte Mario Marko Del Tintoretto Cavaliere Di Santo Benedeto Della Alto Adige, pa ja nako pokupio od njega koju. Ovi moji plaču od šege, a ja mrtav ozbiljan nešto drobim.
Elem, eto njemu rođendan i da on nama podjeli te narukvice i ništa njemu ne treba. Eto reko fala, odosmo mi. Kaže ček ček. Sjetim se ja pričala meni Marsovka da oni tako, tutnu ti nešta, kofol džabalije i onda de im plati. Uglavnom, gladan on, pa ako bismo mi njemu mogli šta dat para da on šta mezne. Ma reko nema para, mi siromašna zemlja ovo ono. Poče on nama pričat kako je gladan pravo, a jaran pita jel i Budimpešta. Valjda što je on ono hangri izgovaro ko hangeri. Aj em hangeri, aj em hangeri. I normalno niko mu ne dade marke, kad naljuti se on. Vrati pare, vrati pare. I dade mu Čes nekih 50 centi. Mi ostali vratili narukvice.
Kasnije ošli žvrnjat po Firenci. Gdje god vidimo kupolu, mi tamo idemo. Ja sam negdje na putu do tog trga spazio ogromnu kupolu, međutim ne odosmo mi do tamo. To će se ispostaviti kasnije da je ona katedrala. Katedrala ubija. Ogromna je.
Međutim, ošli mi hodat dalje i tam i vam i do nekih zidina došli. Pa do nekog masonskog oltara. Pa ispod nakog mosta. Vidio sam u izlogu prodaju nekakva odjela, isto ono glup gluplji. Narandžasto.
Elem, uputimo se mi ka Starom mostu iliti Ponte Vecchio. Pravo je lijep. Na drugom mostu, onaj koji je prije njega, ima hrpa omladine, hipstera, koji nešta slikaju taj most. A veze nemaju.
I haj, došli mi na most, meni se pravo svidio. Pun je zlatara, a nema šta nema. Od prstenova sa masonskom simbolikom do kojekakvih filigranskih izvedbi, da ti stane pamet. Čovjek se baš zapita ko će to otić u zlataru i kupit prsten na kojem ima ono svevideće oko ili onaj uglomjer i šestar. Masoni sigurno neće, imaju svoje one kanale dobavljanja takvih stvari i rade po narudžbi. Dakle, pitanje je ko hoće?
Elem, bili i tu i naiđemo na prvu onu što prodaje džindžuliše. Tu smo se zadržali dobrih pola sata jer smo kontali dal uzet magnete i one maske il čekat da odemo recimo u Rim i da tamo nađemo jeftinije. I ništa ne uzmemo. Međutim, na već idućem onom smo se pošteno zadržali i tu poče prvo trošenje para. Ja uzmem nakav magnet, jaro uze naku kašiku. Fina kašika, al brate skupa. A ja ono ko nastojim bit racionalan i što manje trošit. Al kontam haj, ionako sam planiro nešta za ove suvenire i eto.
Poslije se uputili do one Ufići galerije i tamo je vopra dobro. Sve one neke skulpture svih likova koji su se tu okupljali. Medićiji su bile prave baje kad se iskupili onolku bagru. Što je pravo zanimljivo, imali para i znali to iskoristiti. Kod nas kad ko ima para napravi kuću bez fasade i lupi one kič lavove ako je muškarac dominantna figura u kući ili kič labudove ako je žena.
Uglavnom, pravo fino, mnogo mi se dopalo. S obzirom na kokuzlistanje i nedostatak vremena, nismo ulazili.
Poslije odemo do Starog tornja i onog trga nekog. Azijata i crnaca na sve strane. Meščini da najmanje ima domicilnog stanovništva. Tu se naslikavali sa onim Davidom i malom mu ćunom. Vrzmali se po tom tornju i krenuli lagano nazad.
I naletimo na neku pijacu na kojem ima ono divlje krme koje nešta protrljaš za sreću. Ja ne znam ko izmišlja te gluposti i kako nastaju ta sujevjerja. Mislim, protrljajte i nešta moje za sreću, to je ako ništa konkretno i sigurno će se neko usrećit. Jal ja, jal vi, jal oboje, zavisi od situacije jel.
I lagano mi ko pošli nazad, da nam ne zbriše autobus. Opet se našli na onom trgu, reko haj samo vamo da vidim nešta, kad ono se mi nađosmo ispred katedrale. Pravo lijepo.
Bacili koju sliku tu i tamo i razgulili prema autobusu.
U povratku razgledamo mi one izloge kad vidimo onaj kanoli. Kanoli skup, a nama oči gladne. Mislim, nije on tolko ni skup, kad imaš para. Kad si na ograničenom budžetu ko mi, kanoli i ne gledaš. A navalio jaran da mi to probamo, pa makar bili gladni u Rimu. Inače nam je taj odnos bio isto roditelj-dijete. On sve nešta daj daj, ja sve nemamo para, nemamo para. Al haj reko, kad ću opet imat prilike probat kanoli. Još se Kuma sjetio, pa grehota ne kupit. Dobar kanoli...
I konačno se mi ukrcamo u onaj autobus i piči za Rim.
Došli mi u Rim u neka doba, i sad ko smještaj nakav nešta. I ovi naši iz autobusa daju one ključeve, a ja im kobiva pomažem. Utom su ovo dvoje što su sa mnom bili uzeli ključ i otišli bez mene. Ja pojma nisam imo gdje su ni koji je broj sobe. I traži, i traži... jedva ja njih našo.
A onda kontam bolje bi mi bilo da ih i nisam našo. Oni već zauzeli krevete i ormare. Moj krevet bio onaj na spratu, a ja ako nešto ne volim, ne volim spavat na onom gornjem krevetu kreveta na sprat. Još mi nakav ormar uvalili koji je nekako tamo zavučen, sav se ja napatio samo dok sam mu prišo. Da ne pričam da sam se treći istuširo. Hoće mi nešta bit...
Međutim, sve se to ispostavilo krajnije dobrim. Nahajcali mi onu klimu u sobi, malo pričali i tako to. Ta cura što je bila s nama hoće izać, a kontala i mi ćemo. I tu se otprilike i zaebala. Ja zaspo ko beba. I spavo sam ko beba. Ako ne računamo stalna buđenja koja su bila česta. Spavam ja u neka doba i vruće mi, hoće mi nešta bit. Gledam, ono klima upaljena. I ja nonšalatno istu ugasim. Malo se ohladi soba i ja zaspem. Prođe neko vrijeme, budi me ovaj odozdo, kaže njemu hladno, de da upalim klimu. A daljinski naravno kod mene. I haj, ja šta ću, upalim. Zaspem, budim se u neka doba opet meni vruće i gasim klimu. Onda opet on tražim da upalim. I tako čitavu noć mi na smjenu spavali, ha ti vruće, ha ti hladno, nikad taman...
Нема коментара:
Постави коментар