I haj, ustanemo mi, jedemo, spremimo se i sad čekamo da krenemo. Do tad smo raspravljali da li da idemo u kolose(r)um ili papaci. Jaranu se ide u kolose(r)um, meni u papaci. I haj, kaže on da idemo u papaci. Otićemo u kolose(r)um drugi put. Ja malo po internetu čačko kad vidim ne rade nedjeljom, odnosno da rade nešto skraćeno. Ko mogli bi, ko i ne bi mogli, jer ipak treba vremena da se to sve obiđe. I drž, ne daj, nešta smo se kilavili dok smo krenuli i skontamo da ipak ne idemo u papaci.
Zapravo smo se mi toliko kilavili da je bilo upitno hoćemo li uopšte stići i do koloseuma. Dok dođe ovaj, dok dođe onaj, dok se provjerilo jesmol zaključali, jesmol ugasili šporet, jel ovo, jel ono, ma jedva mi krenusmo. I otpiči nas autobus gore neđe prema stadionu. Inače smo išli do stadiona jer su neki htjeli na utakmicu. Koja je vako trebala počet u 9 navečer. I haj stigli mi do tog stadiona, kad uze kružit onaj vozač. I kruži i kruži, a nama vrijeme ide. Vako pola 2, 2 bilo. A onaj nas negdje u pizdiće odvezo...
I haj, konačno mi izađemo i zapičimo prema centru. Veze mi nismo imali gdje smo, pa smo odlučili da samo pratimo rijeku. I tako mi hodakamo, izbjegavamo oskareve kakice, kad konačno da ugledamo nešto poznato. Onaj trg nakav. I mi tamo zapičimo i uletimo u Via del Corso štrase. Kontali po sladoled, pa nešta nećemo, pa hoćemo, pa kasnije ćemo i na kraju ništa. I u neka doba mi izletimo pred onaj spomenik iz gorespomenutog posta. To je bilo dobro jer je sve nagovještavalo da je koloseum blizu. I tako i bi...
Došli mi tamo i ušli u onaj red negdje oko pola 4. I haj sve, i haj red, al bolan ona karta bila nešto bezobrazno skupa. Vako nekih 12 evra meščini. Meni malo falilo da pobjegnem iz onog reda, al haj eto. Ušli mi unutra, razgledali, naslikali se i raspičili vani. Đes bio niđe, štas radio ništa. Al kontam ako je on bio spreman otić u papaci, mogu i ja dat za taj besklinac te pare.
Ispred one triumfalne kapije opet oni Kinezi se nešta glupiraju. Raspičili do onog cirkusa maksimusa i zasjeli na neke stepenice. I tu ja fino još jednu paštetu zakoljem i lagano se cvarili na onom zalasku sunca. Dok nije počelo da duva, a meni postalo malo i pohladno. Fino je u Rimu, bar preko dana ovo vrijeme. Al po noći hoće duvat.
I hodamo mi nakim ulicama i naiđemo na one malteške vitezove. Mislim tvrđava ona neka njihova il šta je već...
I haj više ne znamo kud ćemo, bilo jedno pola 6. Ja nešto umoran od onog hodanja. Još obuko duple čarape, da malo ublaži ono hodanje, al ništa. Još mi hladno. I haj šta ćemo, kako ćemo, još smo manjeviše sve vidjeli što nas je zanimalo, hajmo reko u Trastevere. I haj ko pošli mi tamo, al nikad doć do tamo. Još se nekud zavlačili, jedva mi došli do te četvrti. Na nakav zatvor il nešta naletili. Isto židovski geto iz filmova o nacistima. Nakim ulčicama i nađemo se ispred one crkve Santa Maria dela Trastavere il nešta tako. I haj ušli mi malo da se ugrijemo i nako malo da razgledamo šta i kako. I pravo je fino unutra. Ja ne znam što oni kršćani nolko kukaju protiv onih odlazaka u crkvu. Uglavnom, sjedimo mi, fino nam, odmaramo, nikom se ne ide. Kad poče onaj neki hor da pjeva. Uvijek mora bit nešto, neko dešavanje gdje smo mi. I haj, ko probavaju oni. Mi se ponadali saćemo fino uživat kad prolazi ona neka teta s onom korpicom za priloge. I mi bjež u hladni i okrutni svijet.
Izašli mi konačno iz one četvrti i na obalu i obalom, slalom preko onih mostova. Ja mislim da smo prešli preko svakog mosta u Rimu. Došli do onog trga, ma niđe žive duše. Mlada počela kukat kako joj je dosta više, kako hoće da ide do autobusa (kojeg nigdje nema i koji će doći tek u 11 kod stadiona). Jarane, ona hoće da ode na stanicu i da čeka tamo. 3 sata da čeka. Pa da se ucrvaš, ako već prije ne smrzneš. Ja reko da odemo vidjet onu vilu Medičijevih i Španski trg jer tamo nismo bili. I tako se mi tamo zapucamo. Ja više i ne znam ni šta smo, ni kud smo hodali. Sjećam se da smo došli do Španskog trga i vidim jednu koku soku, opasno dobru. Reko ova garant Španjolka neka, kad mala progovori naški.
Elem, vrzmali se gore malo po tom trgu i vidjeli tu vilu koja je sad hotel i hodakali onim nakim ulicama. Meni više noge otpale. Ja mogu bolan hodat, al eto kad je i meni bilo puno. I skuckamo neke love za po sladoled. Dobar sladoled.
Hodamo mi nakom ulicom i ovaj navalio da pojede kanoli. Ja znam da su to zadnje pare i da nećemo imat za Venecije. Pravo me iznerviro, pogotovo što je već jeo kanoli. I haj, sreća pa nije radilo ništa. Doduše jes jedna bila ta poslastičarnica otvorena, al iz nekog čudnog razloga nije radila. Lik unutra, otvoreno sve, al eto neće da nas posluži. Meni i drago i krivo u isto vrijeme. Drago mi što ćemo uštedit love, a vokri mi što sam mogo uć, sjest i odmorit, ugrijat se.
I u neka doba smo mi neđe i sjeli. I plaho nam se osladilo. Kasnije ba ko će ustat. A hladno. A noge se hlade. Meni je to najgore. Kad sjedneš, i noge se ohlade.
U neka smo doba mi konačno i krenuli prema stadionu. Sreli nakog motoristu što se skrko s onim motorom, policije ko u priči. Kasnije nekad sretnemo onaj naš autobus i one naše vozače. Pošli mi uć, kaže ne može. I nešta se raspravljaj sa njima, elem, ne dadoše oni nama uć, nego hajmo mi do stadiona. I čekali tamo i eto. Dočekasmo konačno autobus. Potrpali se ko da smo kakve izbjeglice i vozi u Veneciju. Ja prigrlio ono sjedište ko da mi je rođena mater. O dekici i jastučetu da i ne pričam.
Pustiše nakav film, nekakve ninđe, neke ubice nešta.
I haj sve, nego kad onaj u filmu reče Top Gan, a onaj čitav autobus poče da vrišti...
Нема коментара:
Постави коментар