Stigli mi nekad izjutra oko 8 9 u Veneciju. Il da kažem predgrađe Venecije.
Ja sam dobio informaciju da je karta do Venecije 7 evra. Ona povratna. Što se pokazalo netačnim, ili da rečem djelimično tačnim. Jes ona 7, al u jednom smjeru. Valjda da plivam nazad il šta...
Elem, mladoj se nije išlo u Veneciju jer je već bila. Jaro mi u mene ko i mogo bi, al ko i ne mora. A pošto ja nisam nikad bio, odlučili smo iskupit sav novac koji nam je preostao i jednoglasno donijeli odluku da se taj novac dodijeli meni. Pošto ja eto nisam nikad bio tamo. A i moro sam poslat razglednicu jednu.
Mali disklejmer: razglednicu sam kupio u Firenci, ispunio u Rimu, a poslao iz Venecije.
I haj, pitam ja onu tamo žemsku kad mi dolazi čamac, kaže eto ga samo što nije. Simpatična ona nako. Pa i kolegica joj. Pa sam skonto da su joj sve kolegice simpatične.
Elem, stigo taj brodić i ja se ukrcam i krenusmo lagano. Zurim ja u ono more, kontam ko da idem u Trpanj jarane. I haj, drndaka se onaj brodić kad vako vidim ja trebamo mi pristat. I sad meni nije ništa jasno jer ima ba hejbet onih otočića tamo. Haj ga znaj koji je koji. I vako samo ustaje jedno pola ljudi i ide da izađe. Ja sad kontam jel ja trebam ovdje izać il šta. A šta ovi ostali čekaju, što i oni ne izlaze. I haj kontam, odoh se i ja napravit lud i ostanem sjedit. Kontam u najgorem slučaju može me vratit odakle sam i pošo. Jes da ja nisam zapamtio s koje sam stanice uopšte krenuo, što će se kasnije ispostaviti vrlo važnim.
Kreno onaj naš čamac kad vidim ja ima ona neka tabla i na njojzi piše Lido. To je valjda ime te stanice. I haj idemo mi, vozikamo se još, kad naiđemo mi na Veneciju. Iskrcamo se svi i piči u avanturu...
Malo ja razgledo ono okolo, ma eto, fino, zanimljivo. Ono, obiđeš sve u 5 minuta. Meni nikad nije bilo jasno zašto oni turistički obilasci traju tako dugo. Pa nešta po 10 minuta gleda neku statuu. Reko bi čovjek sve sami mistici i filozofi i fakiri il šta već, pa ono kad gledaju, to se neke teorije smišljaju i razmišljaju, iako je u većini slučajeva hrčak u glavi u onom točkiću.
Vidio naku onu palaču, hotele one neke, malo hodo tamo po obali, ušo u naku crkvu. I onda nisam znao šta ću radit. Opet je crkva bila nako fina. Mirno i tiho unutra. Izađeš vani odmah dreka i galama. Kombinacija galebova i Azijata.
E onda je došo zanimljiviji dio, šoping. Dok sam zvrnjo onim uličicama, nisam mogo a da ne stanem i zvjerlam šta ima u onim prodavnicama. Za početak sam našo onu masku. To sam kupio ovoj sestri od jarana, pošto se on meračio dugo da joj kupi, pa nikad. Konto sam i sebi, al ne mogu ja ono nosit od naočala svejedno. A i jedina maska koja bi meni pristajala je ona od betmena. Samo ona more prekrit ovaj mi toranj međ očima. Pa sam kupio magnet još jedan. Da su me ufatili na granici sa svim onim magnetima, mislili bi da sam švercer. Kupio sam i drombulju i kazu. To mi je jedna od boljih investicija ikad!
Bio sam i na onom mostu čežnje il kako se već zove. Bio sam i na televiziji. Ne može mene ništa mašit...
I tako eto, zavlačio se po onim ulčicama. Opet sam našo naku crkvu, zanimljivu nako, i pođem ja unutra. Kad vidim ja plaća se ulaz. A nešto vako šega cijena, a ja neam marke u džepu. Ono da me naizvrat okreneš, nema pa nema. I sad kofol ja došo da pitam tetu kolko je ta karta, i šta sve ona uključuje. I napriča se meni teta kolko je ikad mogla. E reko fala i doviđenja.
Da ne spominjem da sam i poštu našo. Mada sam jedva poslo onu razglednicu. Kao uzeo ja one markice i sad ću ja kao da ih liznem i one će se zalijepit. A meni usta ko u inat suha. Ja da liznem onu markicu i zalijepi mi se za jezik. Jedva ono skinuh sa sebe. Al sam u konačnici poslao.
I eto, pošo ja kao nazad. I pođem ja na onaj brod kad skontam da nije to taj. Da nije to ni ona stanica odakle sam došo. Ništa mi od onog nije poznato. I traži, i traži, i traži... Jedva ja nađem ono gdje sam pristao s onim čamcem. Nego sad ne znam koji onaj da tražim, jer ima 5 linija nekih. Pitam ja onu djevojku što prodaje karte kuda da idem, jer ja ne znam. Ne zna ni ona. Još me pita s koje sam stanice pošo. Ma reko pojma nemam, ko će bolan još i to pamtit. I sjetim se ja one stanice Lido, reko bio sam tu. I onda skonta i ona i ubaci me u odgovarajući taj čamac i ja zapičim preko vode do slobode.
I tako, nakon te neke vožnje, došo ja do tamo odakle sam i kreno. Još nisam ništa živo usliko u Veneciji jer mi je bakterija na mobitelu bila prazna, a nisam ponio od jarana aparat. Elem, potrpali se u autobus i zapičili kući.
I ništa se više nije zanimljivo desilo...
Нема коментара:
Постави коментар