недеља, 24. фебруар 2013.
субота, 23. фебруар 2013.
o hodanju...
Sinoć sam lego u pola 10. Nisam mogo izdurat više. Bio umoran ko konj. Sad malo gledam, i dođem do računice od 23+ kilometra. Prepješačenih. U jednom danu. Neko toliko ne prohoda za mjesec čitav.
Onda sam se jutros probudio u 5. Nemam šta radit. Malo skrno vode, pa bjež nazad u krevet. Jedva dočeko da ustanem...
Onda sam se jutros probudio u 5. Nemam šta radit. Malo skrno vode, pa bjež nazad u krevet. Jedva dočeko da ustanem...
петак, 22. фебруар 2013.
o spavanju i hranjenju...
Sinoć legnem u pola 1 i budim se jutros u 5. Sanjam kojekakve koještarije i ne mogu da spavam. Vrtim se i prevrćem. U suštini sam napravio iznimku. Inače legnem bar sat kasnije, a nerijetko i dva. Budim se obično oko 8, pola 9. Još uvijek sam u dilemi koliko mi je sve ovo zdravo. Volim ja što spavam manje, i uvijek bih odabrao da spavam manje nego više, al kontam da možda ne prećerujem. Što je najgore, zbog specifičnog načina života, teško da se mogu uporediti s nekim.
Sad kad sam ustao u 6 i 30, uviđam da nemam šta da radim. Nisam od onih koji vole više jutro od večeri ili obratno. Ja volim i jutro i večer. Jutro jer označava neki početak, jer mi tad počinje dan, jer se tad budim i aktiviram. Noć volim zbog one usporenosti, odmaranja, onlajn druženja s ljudima, a ponajviše tišine (ako ne računam na onu paščadiju koja vazda održava kongrese i sjednice čas prije nego što ja pođem spavat). Nego, probudim se jutros i nemam šta radit. Nikog nema onlajn da četujemo, niko ne piše blogove, niko ne objavljuje najnovije vijesti. Zašto? Jer svi spavaju. I šta ja onda mogu radit u 6 i 30 izjutra...
Mogu da jedem. Gladan sam. Zadnjih dana sam poprilično gladan. Mati se čudi i nije joj po volji što toliko jedem. Isto ko da joj dijete nije u tim godinama kad bi trebao jesti i više od ove siće koju dnevno unosi. Kaže jučer pojeo si pun tanjir mahuna. Mahuna heeej. Ko sad mahune neka ozbiljna hrana. Stvarno sam sve više i više ubjeđen da nas hrana puno više oblikuje nego što mi mislimo i obraćamo pažnju na to. Čak čujem da su neka istraživanja pokazala da Njemci unose najkvalitetniju hranu u sebe, sve popraćeno sa velikim unosom kvalitetnih proteina. I ne čudilo nas onda što ratuju sa čitav svijetom (dvaput). Jedan Švabo pojede haringu onu u paradajz sosu sa paprikama, dok ja pojedem nekakav odron od paštete koji ni ne volim jesti (al eto došlo i to na red). Da ne pričam da on daleko manje plati 300 grama haringe nego ja 100 grama kokošijeg otpada (u narodu poznatijeg kao pašteta).
Uglavnom, gladan sam pravo. Želudac priziva hranu ko Sauron prsten. A ja sam u cijeloj priči Frodo (čitaj teret je na meni). A onda kad se malo osvrnem unazad, uvijek ista priča. Ja prvo ne jedem, pa svi me nutkaju i govore što ne jedem. Pa kad počnem da jedem, onda mi se plaho otvori apetit, a onda uslijede priče kako puno jedem i kako bih trebao malo smanjiti. Sve naopako...
Imam danas hrpu posla za napraviti. I niko živ ne zna kad ću, a još bitnije kako ću, sve to stići uraditi.
Sad kad sam ustao u 6 i 30, uviđam da nemam šta da radim. Nisam od onih koji vole više jutro od večeri ili obratno. Ja volim i jutro i večer. Jutro jer označava neki početak, jer mi tad počinje dan, jer se tad budim i aktiviram. Noć volim zbog one usporenosti, odmaranja, onlajn druženja s ljudima, a ponajviše tišine (ako ne računam na onu paščadiju koja vazda održava kongrese i sjednice čas prije nego što ja pođem spavat). Nego, probudim se jutros i nemam šta radit. Nikog nema onlajn da četujemo, niko ne piše blogove, niko ne objavljuje najnovije vijesti. Zašto? Jer svi spavaju. I šta ja onda mogu radit u 6 i 30 izjutra...
Mogu da jedem. Gladan sam. Zadnjih dana sam poprilično gladan. Mati se čudi i nije joj po volji što toliko jedem. Isto ko da joj dijete nije u tim godinama kad bi trebao jesti i više od ove siće koju dnevno unosi. Kaže jučer pojeo si pun tanjir mahuna. Mahuna heeej. Ko sad mahune neka ozbiljna hrana. Stvarno sam sve više i više ubjeđen da nas hrana puno više oblikuje nego što mi mislimo i obraćamo pažnju na to. Čak čujem da su neka istraživanja pokazala da Njemci unose najkvalitetniju hranu u sebe, sve popraćeno sa velikim unosom kvalitetnih proteina. I ne čudilo nas onda što ratuju sa čitav svijetom (dvaput). Jedan Švabo pojede haringu onu u paradajz sosu sa paprikama, dok ja pojedem nekakav odron od paštete koji ni ne volim jesti (al eto došlo i to na red). Da ne pričam da on daleko manje plati 300 grama haringe nego ja 100 grama kokošijeg otpada (u narodu poznatijeg kao pašteta).
Uglavnom, gladan sam pravo. Želudac priziva hranu ko Sauron prsten. A ja sam u cijeloj priči Frodo (čitaj teret je na meni). A onda kad se malo osvrnem unazad, uvijek ista priča. Ja prvo ne jedem, pa svi me nutkaju i govore što ne jedem. Pa kad počnem da jedem, onda mi se plaho otvori apetit, a onda uslijede priče kako puno jedem i kako bih trebao malo smanjiti. Sve naopako...
Imam danas hrpu posla za napraviti. I niko živ ne zna kad ću, a još bitnije kako ću, sve to stići uraditi.
четвртак, 21. фебруар 2013.
o barenju...
U zadnjih, pa recimo pola godine, ako ne i godinu dana, sam stvarno bio otvoren i raspoložen za kojekakva barenja, šeme, sheme, skeme i sve što ide na taj fazon. Nije da sam nekog ili nešto aktivno ganjao, nego eno u smislu, ako šta naleti naleti. Meni se ne isplati letat za curama. Mada priznajem da mi zna biti zabavno. Valjda ono muško u meni. Ali mimo toga ne. Mislim, ja nešta letam i letam i sad ona se nešta kofrči nešta. Bjež ba. Trebaju one ganjat mene.
Em me nervira sve to, em to iziskuje dosta vremena i energije. Ja ionako, prema mojoj računici, unosim nedovoljno energije i sad još time da se zamajavam. Da ne pričam o nekakvom proračunu uloženog i dobivenog. Diskrepanca ogromna.
Nego što ja ovo sve pričam. Zato što sam neki dan, izrevoltiran kojekakvih događanjima, skonto da mi je više pun ku...fer tih vazda nekih peripetija i gluposti. I odlučim da više nit ću ja koga barit, nit ću se uopšte time zanimat u skorije vrijeme. A da situacija bude bolja, taman mi se nekako poklopile okolnosti da i nemam nešto pretjerano puno vremena za sve to. Vazda odem rano ujutru iz kuće, vratim se oko 4 - 5 ( i to boljim danima) i budem prilično smoren od svega. Kad teglim onu torbetinu po pešest kilometara, i to se oni kajševi fino usjeku u rame il ruke, onda mi i nije do kojekakvih zaebancija poslije. Fino dođem kući, odmorim, kuliram, bivam ja...
I taman kako sam ja to odlučio, taman se nitokud pojavljuju žene koje eto hoće nešta od mene. Znači samo što sam to reko, i jedno 3 dana poslije nakon što sam i samog sebe ubjedio u sve to, počeše mi se javljat. I od 0 onih koje me bare (ne računajuć vas po blogu [a ovo niko živ ne čita ]) dođoh lagano do 2,5. I to me bolan otvoreno bare. Isto ko da su načule da više neću da se zanimam tim. Svašta. Sve naopako...
Naravno, ostajem pri svojoj odluci. Ne znam do kad samo...
Em me nervira sve to, em to iziskuje dosta vremena i energije. Ja ionako, prema mojoj računici, unosim nedovoljno energije i sad još time da se zamajavam. Da ne pričam o nekakvom proračunu uloženog i dobivenog. Diskrepanca ogromna.
Nego što ja ovo sve pričam. Zato što sam neki dan, izrevoltiran kojekakvih događanjima, skonto da mi je više pun ku...fer tih vazda nekih peripetija i gluposti. I odlučim da više nit ću ja koga barit, nit ću se uopšte time zanimat u skorije vrijeme. A da situacija bude bolja, taman mi se nekako poklopile okolnosti da i nemam nešto pretjerano puno vremena za sve to. Vazda odem rano ujutru iz kuće, vratim se oko 4 - 5 ( i to boljim danima) i budem prilično smoren od svega. Kad teglim onu torbetinu po pešest kilometara, i to se oni kajševi fino usjeku u rame il ruke, onda mi i nije do kojekakvih zaebancija poslije. Fino dođem kući, odmorim, kuliram, bivam ja...
I taman kako sam ja to odlučio, taman se nitokud pojavljuju žene koje eto hoće nešta od mene. Znači samo što sam to reko, i jedno 3 dana poslije nakon što sam i samog sebe ubjedio u sve to, počeše mi se javljat. I od 0 onih koje me bare (ne računajuć vas po blogu [a ovo niko živ ne čita ]) dođoh lagano do 2,5. I to me bolan otvoreno bare. Isto ko da su načule da više neću da se zanimam tim. Svašta. Sve naopako...
Naravno, ostajem pri svojoj odluci. Ne znam do kad samo...
понедељак, 18. фебруар 2013.
o humoru...
Ja recimo sebe smatram duhovitom osobom. Istina jeste da mi baš humor nije konvencionalni, i da ima tačno određenu vrstu publike, ali mi odgovara. Kao i ljudima oko mene koji me smatraju duhovitim. I to je pravo super. Pogotovo u ženskom društvu, kojeg ja imam na izvoz.
Ali... uvijek mora doći ali. Ali to ima i svojih loših strana. I mada bih mogao sad pisati o svim, ja ću se osvrnuti na jednu koja me posebno nervira. Posebno me nervira kad mi neko traži da kažem ili uradim nešto smiješno. Ko ono kažeš da znaš neki strani jezik pa ti kažu haj reci nešta. Otprilike mi je negdje u tom rangu. Jarane nisam komičar, ni cirkusant. Ne izvlačim folove iz šešira. Nit to tako funkcioniše. Ko da kažeš onom haj smisli jednu simfoniju, ili haj otkrij jednu formulu iz fizike, ili haj napiši jednu pjesmu. Hani ba...
Ali... uvijek mora doći ali. Ali to ima i svojih loših strana. I mada bih mogao sad pisati o svim, ja ću se osvrnuti na jednu koja me posebno nervira. Posebno me nervira kad mi neko traži da kažem ili uradim nešto smiješno. Ko ono kažeš da znaš neki strani jezik pa ti kažu haj reci nešta. Otprilike mi je negdje u tom rangu. Jarane nisam komičar, ni cirkusant. Ne izvlačim folove iz šešira. Nit to tako funkcioniše. Ko da kažeš onom haj smisli jednu simfoniju, ili haj otkrij jednu formulu iz fizike, ili haj napiši jednu pjesmu. Hani ba...
недеља, 17. фебруар 2013.
петак, 15. фебруар 2013.
o dlakavim tortama...
Dolazi nam šefica i kaže da se manemo posla, donijela ona tortu naku. Pa kobiva da se počastimo za Svetog Valentina.
I haj, dolazim ja u kuhinju kad tamo ona neka nasjekla one kriške. I ja fino proberem prvu, kad spazim ja dlaku u istoj toj torti. Kontam, moš mislit ko je ovo pravio...
I nako ja, nonšalantno, bez da iko primjeti, izvadim onu dlaku i pravim se da se ništa nije desilo. Onda mi sine misao da ja vratim tu istu tortu i uzmem neku drugu pošto je ionako bila gužva u tom malom prostoru. Niko ne bi ni skonto. I tako i bi.
Ostavio ja onu tortu, i kofole pošo da naspem vode malo. Pijuckam ja vodu, držim viljušku u ruci i uzimam drugi tanjir. Probam tortu, i nije čemu. Al haj što sam ja probo, nego bolan i onom drugom komadu dlaka. Aaaaaa!!!
I ja ostavim onaj komad po strani i kofole ne mogu ja više, preslatka mi torta. Ne znam što ne rekoh da ima dlaka. U svakom mogućem komadu torte.
Bila ova jedna sendvičana blizu i mi vazda na pauzi znali otić tamo da nešto meznemo. Navukli se na neki pileći, i samo tuci po tom. I jednom ja jedem, kad dlaka tamo. Odem ja njemu, kažem fino, jaro imaš dlaku u ovom. On gleda, izvine se i kae ne moraš plaćat. Meni se to mjesto tad zgadilo nako pošteno. I nisam išo dobra 3 mjeseca tamo. Sve do jednom jel. Jednom kad me glad natjerala, a više mi dodijalo da stalno jedem isto. Nagovarali me ovi moji haj haj, haj eto. I sjednemo mi, pileći naručimo. Ja gledam kad opet dlaka u njemu. Odem ja onom liku, reko jarane imaš dlaku u ovom. Haj kaže, šta fali, pa i kući bude, a da ne bude ovdje. E jel reko. Pa majku mu... I ne odoh mu nikad više tamo da jedem. Mrš!
I haj, dolazim ja u kuhinju kad tamo ona neka nasjekla one kriške. I ja fino proberem prvu, kad spazim ja dlaku u istoj toj torti. Kontam, moš mislit ko je ovo pravio...
I nako ja, nonšalantno, bez da iko primjeti, izvadim onu dlaku i pravim se da se ništa nije desilo. Onda mi sine misao da ja vratim tu istu tortu i uzmem neku drugu pošto je ionako bila gužva u tom malom prostoru. Niko ne bi ni skonto. I tako i bi.
Ostavio ja onu tortu, i kofole pošo da naspem vode malo. Pijuckam ja vodu, držim viljušku u ruci i uzimam drugi tanjir. Probam tortu, i nije čemu. Al haj što sam ja probo, nego bolan i onom drugom komadu dlaka. Aaaaaa!!!
I ja ostavim onaj komad po strani i kofole ne mogu ja više, preslatka mi torta. Ne znam što ne rekoh da ima dlaka. U svakom mogućem komadu torte.
Bila ova jedna sendvičana blizu i mi vazda na pauzi znali otić tamo da nešto meznemo. Navukli se na neki pileći, i samo tuci po tom. I jednom ja jedem, kad dlaka tamo. Odem ja njemu, kažem fino, jaro imaš dlaku u ovom. On gleda, izvine se i kae ne moraš plaćat. Meni se to mjesto tad zgadilo nako pošteno. I nisam išo dobra 3 mjeseca tamo. Sve do jednom jel. Jednom kad me glad natjerala, a više mi dodijalo da stalno jedem isto. Nagovarali me ovi moji haj haj, haj eto. I sjednemo mi, pileći naručimo. Ja gledam kad opet dlaka u njemu. Odem ja onom liku, reko jarane imaš dlaku u ovom. Haj kaže, šta fali, pa i kući bude, a da ne bude ovdje. E jel reko. Pa majku mu... I ne odoh mu nikad više tamo da jedem. Mrš!
понедељак, 11. фебруар 2013.
o nepisanju...
Ja sve pišem ovaj blog, a ljudi sve kontaju ja ništa ne pišem. E kad bi znali kolko sam ih zaebo. Muhahaha...
недеља, 10. фебруар 2013.
o putovanju...
Želio bih da negdje odem, da putujem, da se odmorim. Da malo razgledam, da se pitam, da razmišljam. Da malo budem glavni...
субота, 9. фебруар 2013.
o druženju...
Muka mi je malko od ljudi iz moje šire okoline. Ljudi jednostavno sve rade da nemaju normalan odnos sa mnom. A nije da puno tražim. Nije opet ni da imam niske standarde. Uvijek neka preseravanja i ponašanja isto ko da se i ne družimo. I sve to popraćeno sa nekim nadrkanim i uvijek nezadovoljnim facama. A svima im dobro u životu. Možda nije odlično, al definitivno nije ni loše. Usudio bih se reći i bolje nego meni. Al džaba, ne ide pa ne ide...
Situaciju izvlači dobar dio ljudi iz moje bliže okoline. I kako to biva, po starom dobrom običaju, saću ja požalit što sam napisao ovo što sam napisao jer kadgod da nekog pohvališ, on ti ubrzo pokaže da si se zaebo. Ali hajde de, neka bude i to.
Postoji niz planova, ili je možda bolje reći identiteta, koji mene definišu kao osobu. Među najznačajnije bih svrstao poslovni, porodični, emocionalni, tjelesni, materijalni, intelektualni, obrazovni, duhovni i još par njih kojih se ne mogu sjetiti. Osim možda ovog duhovnog, na većini tih planova se i nisam pokazao u skladu sa mojim željama. Većina tih neostvarenja je opravdana, barem u mojim očima, jer dosta toga ne ovisi od mene i drugi faktori su tu prisutni, kao što je recimo vrijeme ili drugi ljudi, na koje ja i ne mogu pretjerano ili nikako utjecati. Međutim, mogu reći da sam se prilično ostvario na planu prijateljstva. Ne mogu reći da su oni idealni ljudi. Ne želim se lagati. A još manje biti patetičan. Ali su dobri. Odlični su. Kako vrijeme ide i što se više družimo, sve manje i manje im imam prigovorit. Sve manje i manje im imam reći da mi nešto smeta kod njih. Malo mi to i smeta. Ja sam naviko da uvijek ništa ne valja, pa me ovo malo buni. Oni imaju sve ono što ja nemam, a što mislim da mi treba, a što opet ne mogu ostvariti iz ovih ili onih razloga. A sve što imaju oni, ja to doživljavam kao lični uspjeh i postignuće. Nadam se da i obratno važi. A i da ne važi, ja ću se i dalje radovati njihovim uspjesima, jer su to moji uspjesi. Ukratko, doveo sam se u situaciju da imam prijatelje kakve želim, a ne kakvi mi se nude. I smatram to velikim postignućem, pogotovo u današnjem dobu i okružen ovakvim ljudima.
Vrijeme. Vrijeme je jedini faktor tu koji mi ne dozvoljava da se opustim. Da li će ovako biti uvijek? Hoću li sutra tražiti više? Hoću li sutra dobiti manje? Ne znam. Ali ću da uživam i budem zadovoljan onim što sada imam na raspolaganju.
Situaciju izvlači dobar dio ljudi iz moje bliže okoline. I kako to biva, po starom dobrom običaju, saću ja požalit što sam napisao ovo što sam napisao jer kadgod da nekog pohvališ, on ti ubrzo pokaže da si se zaebo. Ali hajde de, neka bude i to.
Postoji niz planova, ili je možda bolje reći identiteta, koji mene definišu kao osobu. Među najznačajnije bih svrstao poslovni, porodični, emocionalni, tjelesni, materijalni, intelektualni, obrazovni, duhovni i još par njih kojih se ne mogu sjetiti. Osim možda ovog duhovnog, na većini tih planova se i nisam pokazao u skladu sa mojim željama. Većina tih neostvarenja je opravdana, barem u mojim očima, jer dosta toga ne ovisi od mene i drugi faktori su tu prisutni, kao što je recimo vrijeme ili drugi ljudi, na koje ja i ne mogu pretjerano ili nikako utjecati. Međutim, mogu reći da sam se prilično ostvario na planu prijateljstva. Ne mogu reći da su oni idealni ljudi. Ne želim se lagati. A još manje biti patetičan. Ali su dobri. Odlični su. Kako vrijeme ide i što se više družimo, sve manje i manje im imam prigovorit. Sve manje i manje im imam reći da mi nešto smeta kod njih. Malo mi to i smeta. Ja sam naviko da uvijek ništa ne valja, pa me ovo malo buni. Oni imaju sve ono što ja nemam, a što mislim da mi treba, a što opet ne mogu ostvariti iz ovih ili onih razloga. A sve što imaju oni, ja to doživljavam kao lični uspjeh i postignuće. Nadam se da i obratno važi. A i da ne važi, ja ću se i dalje radovati njihovim uspjesima, jer su to moji uspjesi. Ukratko, doveo sam se u situaciju da imam prijatelje kakve želim, a ne kakvi mi se nude. I smatram to velikim postignućem, pogotovo u današnjem dobu i okružen ovakvim ljudima.
Vrijeme. Vrijeme je jedini faktor tu koji mi ne dozvoljava da se opustim. Da li će ovako biti uvijek? Hoću li sutra tražiti više? Hoću li sutra dobiti manje? Ne znam. Ali ću da uživam i budem zadovoljan onim što sada imam na raspolaganju.
четвртак, 7. фебруар 2013.
o mom poslu...
Da mi je neko pričo da će me plaćat što četujem sa rajom ili da će me plaćat što cijepam papire, ja mu ne bih vjerovo. I da igram pasijansa.
Barem do danas ne bih...
Barem do danas ne bih...
o sanjanju...
Dolaze Deniro, Samuel El Džekson i nakav treći tip kojeg prvi put vidim. Ja njemu nako, nonašalantno, na mom engleskom složim upit glede njegovog statusa, jel i on poznat il šta već. On nešta pođe mrmljat na bosanskom i sve mi reče.
Kažem ja njima da stanu pored mene i da se slikamo, a njima ne bi mrsko. I uslikasmo mi se par puta. Kažem ja Samuelu, e koji si ti madrfaker. On se odvali smijat, a za njim i Deniro. Pa i ja, a i jaro mi što nas je sliko. Valjda očekivo da ću mu tražit autogram il šta već, nije očekivo.
Utom se i ja probudim. Sa osmjehom na licu...
Kažem ja njima da stanu pored mene i da se slikamo, a njima ne bi mrsko. I uslikasmo mi se par puta. Kažem ja Samuelu, e koji si ti madrfaker. On se odvali smijat, a za njim i Deniro. Pa i ja, a i jaro mi što nas je sliko. Valjda očekivo da ću mu tražit autogram il šta već, nije očekivo.
Utom se i ja probudim. Sa osmjehom na licu...
Пријавите се на:
Постови (Atom)