Sinoć legnem u pola 1 i budim se jutros u 5. Sanjam kojekakve koještarije i ne mogu da spavam. Vrtim se i prevrćem. U suštini sam napravio iznimku. Inače legnem bar sat kasnije, a nerijetko i dva. Budim se obično oko 8, pola 9. Još uvijek sam u dilemi koliko mi je sve ovo zdravo. Volim ja što spavam manje, i uvijek bih odabrao da spavam manje nego više, al kontam da možda ne prećerujem. Što je najgore, zbog specifičnog načina života, teško da se mogu uporediti s nekim.
Sad kad sam ustao u 6 i 30, uviđam da nemam šta da radim. Nisam od onih koji vole više jutro od večeri ili obratno. Ja volim i jutro i večer. Jutro jer označava neki početak, jer mi tad počinje dan, jer se tad budim i aktiviram. Noć volim zbog one usporenosti, odmaranja, onlajn druženja s ljudima, a ponajviše tišine (ako ne računam na onu paščadiju koja vazda održava kongrese i sjednice čas prije nego što ja pođem spavat). Nego, probudim se jutros i nemam šta radit. Nikog nema onlajn da četujemo, niko ne piše blogove, niko ne objavljuje najnovije vijesti. Zašto? Jer svi spavaju. I šta ja onda mogu radit u 6 i 30 izjutra...
Mogu da jedem. Gladan sam. Zadnjih dana sam poprilično gladan. Mati se čudi i nije joj po volji što toliko jedem. Isto ko da joj dijete nije u tim godinama kad bi trebao jesti i više od ove siće koju dnevno unosi. Kaže jučer pojeo si pun tanjir mahuna. Mahuna heeej. Ko sad mahune neka ozbiljna hrana. Stvarno sam sve više i više ubjeđen da nas hrana puno više oblikuje nego što mi mislimo i obraćamo pažnju na to. Čak čujem da su neka istraživanja pokazala da Njemci unose najkvalitetniju hranu u sebe, sve popraćeno sa velikim unosom kvalitetnih proteina. I ne čudilo nas onda što ratuju sa čitav svijetom (dvaput). Jedan Švabo pojede haringu onu u paradajz sosu sa paprikama, dok ja pojedem nekakav odron od paštete koji ni ne volim jesti (al eto došlo i to na red). Da ne pričam da on daleko manje plati 300 grama haringe nego ja 100 grama kokošijeg otpada (u narodu poznatijeg kao pašteta).
Uglavnom, gladan sam pravo. Želudac priziva hranu ko Sauron prsten. A ja sam u cijeloj priči Frodo (čitaj teret je na meni). A onda kad se malo osvrnem unazad, uvijek ista priča. Ja prvo ne jedem, pa svi me nutkaju i govore što ne jedem. Pa kad počnem da jedem, onda mi se plaho otvori apetit, a onda uslijede priče kako puno jedem i kako bih trebao malo smanjiti. Sve naopako...
Imam danas hrpu posla za napraviti. I niko živ ne zna kad ću, a još bitnije kako ću, sve to stići uraditi.
Нема коментара:
Постави коментар