I haj, dolazim ja u kuhinju kad tamo ona neka nasjekla one kriške. I ja fino proberem prvu, kad spazim ja dlaku u istoj toj torti. Kontam, moš mislit ko je ovo pravio...
I nako ja, nonšalantno, bez da iko primjeti, izvadim onu dlaku i pravim se da se ništa nije desilo. Onda mi sine misao da ja vratim tu istu tortu i uzmem neku drugu pošto je ionako bila gužva u tom malom prostoru. Niko ne bi ni skonto. I tako i bi.
Ostavio ja onu tortu, i kofole pošo da naspem vode malo. Pijuckam ja vodu, držim viljušku u ruci i uzimam drugi tanjir. Probam tortu, i nije čemu. Al haj što sam ja probo, nego bolan i onom drugom komadu dlaka. Aaaaaa!!!
I ja ostavim onaj komad po strani i kofole ne mogu ja više, preslatka mi torta. Ne znam što ne rekoh da ima dlaka. U svakom mogućem komadu torte.
Bila ova jedna sendvičana blizu i mi vazda na pauzi znali otić tamo da nešto meznemo. Navukli se na neki pileći, i samo tuci po tom. I jednom ja jedem, kad dlaka tamo. Odem ja njemu, kažem fino, jaro imaš dlaku u ovom. On gleda, izvine se i kae ne moraš plaćat. Meni se to mjesto tad zgadilo nako pošteno. I nisam išo dobra 3 mjeseca tamo. Sve do jednom jel. Jednom kad me glad natjerala, a više mi dodijalo da stalno jedem isto. Nagovarali me ovi moji haj haj, haj eto. I sjednemo mi, pileći naručimo. Ja gledam kad opet dlaka u njemu. Odem ja onom liku, reko jarane imaš dlaku u ovom. Haj kaže, šta fali, pa i kući bude, a da ne bude ovdje. E jel reko. Pa majku mu... I ne odoh mu nikad više tamo da jedem. Mrš!
Нема коментара:
Постави коментар