o današnjem danu...

Danas je bio čudan dan. Nije se desilo ništa posebno, ništa krupno i ozbiljno, a opet se desilo puno toga zbog čega mi je ovaj dan plaho zanimljiv bio.

Za početak sam sanjao nešto. Ne znam ni ja šta, znam samo da nije bilo, za promjenu, ništa ružno. I sad, kako pišem sve ovo, prisjećam se nekih detalja u snu. Mami mi blagi osmijeh na lice.

Danas mi je baš nešto dan bio zauzet. Imam plaho obaveza, a ja nako kuliram, pravim se da nemam i ne paničim. Ne paničim inače, al ako bih nekad paničio, to bi bile ovakve situacije. Ne volim biti neodgovoran u poslu, bilo kakvom. A sve imam osjećaj da ću biti, pa mi se stalno previre to po glavi. Nekako je ružan osjećaj, uvijek osjećat tu krivnju. Opet, na neki čudan, i dodao bih mazohistički način, me sve to raduje. Raduju me stvari koje idu. Nemam pojma kako ću izaći na kraj sa svim tim, a opet imam bezobrazni i samouvjereni osjećaj da ću izaći kao pobjednik iz svega. Kao i uvijek do sada uostalom.

Odem danas do druga, da vidim gdje je i šta radi. Nije ga bilo. Izašao je negdje. Rekli su mi gdje bi mogao biti. Odem tamo, naravno ne javim mu se. Pred sami ulaz, ipak ga zovem da provjerim da li je tu. Kaže da nije. To mi je malo pokvarilo planove. Što se ipak i nije ispostavilo tako strašnim. Odlučio sam da vrijeme koje bih proveo sa njim provedem sa samim sobom, u šetnji. I to sam i uradio. Volim kada vjetar češlja moju kosu.
Najsimpatičnije u cijeloj situaciji je bilo to što ga je 5 ljudi nazvalo da mu javi da sam ga tražio. Kažu "došao onaj džejms bond". Vjerovatno to kažu zbog (sunčanih) naočala...

I baš zato što sam zauzet, i što bih ovo zauzet više definisao kao emociju nego kao neko stanje, po nekom nepisanom pravilu, ljudi to nanjuše. I onda na ove ili one načine nastoje ostvariti nekakve kontakte i komunikacije sa mnom. Valjda zato što imam manje vremena da im se posevetim. Ali kad sve saberem i oduzmem, više volim da je tako nego obratno. Ja volim pričati (sa) ljudima, i volim kad ljudi meni pričaju. Drago mi je što imaju povjerenja u mene da mi kažu neke stvari. Tu razlikujem one koji mi pričaju samo da bi nekome rekli i one koji neke stvari pričaju isključivo meni (ili nekom jako uskom krugu ljudi). To mi govori da me cijene i da cijene i poštuju moje mišljenje. U vremenu kad je svako najpametniji, to je, bar meni, veliko postignuće. Još ako me pitaju sa savjet, to diže situaciju (ali i moj ego) na jedan poseban nivo. Imponuje mi, godi mi, kad mi ko traži savjet. Vjerovatno iz ovih gorepobrojanih razloga. S druge strane prezirem razgovore gdje se od mene očekuje da nekom podižem ego, uljepšavam situacije i bespotrebno i neosnovano hvalim ljude. Nisam ja taj tip. Ovo (plansko) dizanje ega mi je prilično gadno...

Isto me tako neki drugi ljudi nerviraju. Iz ovih ili onih razloga. I prije svih analiza, koje inače sprovodim o tome da li je opravdano ili ne to nerviranje, odlučim da isključim te sve ljude iz svog života. Ne pričam o tome na blogu, ne kukam, ne stvaram problem gdje ga nema. Uvijek sam birao kojim ću ljudima biti okružen. Zašto se opterećivati što je neko ovakav ili onakav. Nije da se moram s nekim družiti. Jedno dugme i sve analize prestaju i nestaju. Baš kao i ova.

Zaprimio sam veći broj esemes poruka. S obzirom da je danas bio samo 21. januar, nipočem poseban, broj tih poruka je prilično veliki. A pogotovo što meni ljudi uopšte i ne šalju esemes poruke. Zapravo ih najčešće dobivam od matere, i to su uglavnom one gotov ručak i kupi x proizvod kad pođeš kući tipovi poruke. Ja sam više imejl/emesen tip osobe i nisam baš ljubitelj telefona. Nit volim pričat, nit volim slat poruke.

Kad smo kod imejlova, danas sam ih zaprimio priličan broj. I to poslovne prirode. Što me prilično raduje. Jer su svi ostali ili neke reklame ili neki kilometarski mejlovi koji su po nepisanom pravilu neke loše vijesti. Mislim da mi niko nikad nije poslao neki dugi mail, a da nije bio ili neka loša vijest ili nešto poslovne prirode.

Kasno je...

in vino veritas

Sjooo, večeras sam, nakon odgledanog Đanga (koji je usputrečeno pravo dobar), završio u jednoj kafani sa jako ugodnim ženskim društvom gdje sam se napio ono pravo plaho (ne znam kako pišem ovaj pots). Pa evo, iskorstite ovu priliku gdje sam ja u alkofoliziranom stanju i pitajte me sve što ste me oduvijek željeli pitati. :D

o zaebanciji...

Od svih budalaština i zaebancija, vjerovatno najduža, iako ne intenzitetom najjača, jeste ova vezana za jednu djevojku. Ne znam ni ja kad je sve tačno počelo, al evo haman da 4 godine traje. I malo mi je falilo da danas sve to okončam, al neka još malo. Ima da postavim vlastiti rekord...



Dolazim ja danas na poso na vrijeme, malo za promjenu. Inače ja vako volim doć jedno 15-30 minuta kasnije, čisto da im (pod)svjesno dam do znanja ko je šef. Njih 9 i moja malenkost (a vi kontate ja šef samo ovdje na blogu [ha ha]). Još mi i one počele govorit da sam ko onaj Veličanstveni...
Bacim se ja na poso i ide ono. Ja sve po planu, normalno završavam stvari prijevremeno. I vako ja njih volim nako zekit pomalo, što sporo rade, onda se one sve uzjogune. Još se ja sve zezam sa njima, a pravim se ozbiljan. Kofol se takmičim s njima ko će više posla uradit. Onako klinački, što bi reko onaj Golubović (nije Aranđel, nego Kristijan). Pa kad se to navije, a ja se nako nonšalatno iskradem na pauzu, to se one međusobno počnu na kraju raspravljat. Ko kokošinjac. Il harem. Zavisi, kako kad. I kako kome.

Elem, spomenu se ova jedna i kako se udaje. I govorim ja da je djevojka pametna, skontala da joj vrijeme ide, da neće zauvijek bit mlada, i da je vjerovatno svjesna kakva su joj konkurencija ovo 93., a o 94. da i ne govorimo. One nešta kolutaju očima, kontam ja pojma vi nemate...

I ne znam šta im bi, al okrenu se kolo zaebancije (ono kolo sreće neće nikad zato) na mene. I vako i nako i počeše one o meni pričat. Nako, hladno, ko da ja nisam tu. Pa znaš on je vakav, on nakav. On je meni jednom uradio ovo, on je meni jednom uradio ono. Kad ova jedna, imaš ti djevojku. Reko nemam, odakle mi, neće me ni jedna. Kontam ja njima reć ima ova jedna Betmenka vamo, neće da mi se ukaže na emesenu, a kamoli da izađe sa mnom. A sve kukala okolo po blogu kako ja nju ignorišem i neću da joj dam šansu da mi se dokaže. Kad je to počelo da ispušta neke krike nevjere, de ne laži, haj priznaj, znamo mi da imaš.
Mislim, ja kome god da kažem da nemam, niko mi ne vjeruje. A kad kažem da imam dvije, uz onu moju obaveznu da je grehota da vakav momak ima SAMO jednu, onda svi povjeruju. I sve što ja izmislim i pritom se potrudim da je to pravo očigledno što izmišljam i pritom malo vjerovatno, ljudi mi vjeruju. A kad kažem istinu, niko mi ništa ne vjeruje. Recimo ja kažem da sam onaj precjednik Menze, svi mi vjeruju i traže da ih učlanim preko štele, a kad kažem da sam najgluplji u haustoru, niko mi ne vjeruje i još kažu da sam sigurno precjednik kućnog savjeta. Ja kažem da imam burmanskog južnije od duše, traže da opipaju (žene jel), a kad kažem da ga neaš šta vidjet opale mi šamar jer ih drsko i bezobrazno lažem. Kad kažem da imam 2 auta, svi traže da ih provozam. Al kad kažem da imam morobil, kažu da previše gledam one dječije programe.
Sve naopako, ono što mi trebaju vjerovat, ne vjeruju i obratno. Baš je ovaj svijet blentav nekad.

I u toj silnoj priči o meni kaže ova jedna da joj nikad neće bit jasno jedan moj potez. I sad svi ono koji koji, a ona nešta neće da kaže. Pokušava bit misteriozna i mistična, a ispada pizdermateristična. A meni od takvih situacija hoće nešta bit. Kad mi neko kaže šta si ono uradio, i to kaže takvim tonom da sam nešto grozno uradio, u meni se dva svijeta prevrnu naprijed nazad. I to nikad nisam skonto što je to tako kod mene, jer obično što uradim i stojim iza toga. A kad mi vako kažu, ja kontam da sam uradio neko zlodjelo u neznanju i nesvjesnom stanju. Ko neki dan kad mi je Marsovka poslala poruku šta si ono bolan radio. Meni nešta htjelo bit. Kontam, mater joj ubio u neznanju. Kad no ja joj samo poslo razglednicu iz Torina.
Nego, tako ona kaže kad sam ja ono nešta njoj uradio, to njoj ne bi jasno. I sad nako malo pauze, suspens. Kontam saće reć bit nešta ofirno pravo, još pogotovo kad se uzmu u obzir interakcije dotične i mene. Kad kaže nisam ja pričo sa njom godinu dana. I sad ono 9 pari očiju u mene blenulo da kažem nešto na tu njenu izjavu. Pa reko prošla jednom pored mene, nije me pozdravila i eto.

I sad svi nako malo u čudu. Ma reko bila s nekim dripcem, prolazila pored mene i namjerno se nije pozdravila. A oni svi njoj da je pravo bezveze. Ona se njima nešta pravda. A meni opet sve to šega, što oni nju napadaju i kritikuju.
 Inače, ja već 4 godine glumim da sam zaljubljen u tu curu. Nesretno, naravno. Donosim joj cvijeće, kupujem čokoladice, recitujem pjesme, dajem joj komplimente, gledam je zaljubljeno skupa sa još gomilom drugih radnji kojim iskazujem simpatije prema njoj. Moj lični favorit je kad glumim ljubomoru kad ona priča s nekim na telefon, pa je ispitujem s kim je pričala. Ne zna se ko je gori, ja što je pitam s kim je to pričala il ona što mi sve to referiše i pravda se. Tako ja s njom nisam progovorio godinu dana jer sam je vidio s tim nakim tipom. Kofol ja ljut.


I tako danas dođem u iskušenje da joj sve priznam, da kaem da sam je zaebavo već 4 godine. A onda kontam, što bih. Bolje vako. Što duže traje sve ovo, utoliko je i zaebancija bolja.






Inače, ja sam dobro manje-više. Leđa me haman i prošla, mada me još uvijek jezik boli. Pravo mi smeta. Al neka. I treba mi, kad ližem ko sivonja...

o sutrašnjem postu...

Oj jesam smislio dobar post da napišem. Al neću sad, nego sutra.




Nego gledam ovu sliku i baš sam u dilemi šta joj je ovo u ustima, ne mogu nikako da skontam?

o bolovima...

Osjećam se ko kakav perverzni matori namćorasti bolesni starac kojeg sve boli, samo bez ovog perverzni matori gunđavi i bolesni. Bolu me leđa, bolu me dupe, bolu me vrat, bolu me zubi, bolu me pojedini mišići i što je najgore od svega boli me briga. A ni ne švaleram se unokolo (ko neki!).

Dobro bi mi došla jedna masaža. Al prava, ne ona bezobrazna. Tačno ću se morat malo uhavizat u skorije vrijeme, ne ide ovo više vako...

o mlađem...

Tolko nemam šta da pišem da mi dođe da počnem odgovarat na one tag postove. Šalim se.

Nego nemam vremena. Mislim, i meni dan traje 24 sata, samo sam reorganizovo vrijeme posvećeno piskaranju postova. Morel ovo vako?
Drugim riječima, okupiraju me Srećni ljudi. Jedna od najboljih serija svih vremena.

A i pravo da vam kažem, tražim mlađe. Pa eto, ako ima koje, nek se javne...




A pošto je danas nedjelja, red je da napišem najbolje ove ključne riječi preko kojih su ljudi došli mi na blog.

• barenje
• najbolji pornici
• nemoj miro mozda ti unuk stvarno nije g... (ovo ne kontam [nije ni da ove prethodne baš kontam, al ovo baš...])

o zakonu...

Zanimljivo je kako su recimo ubistvo, lopovluk i prelazak kroz crveno zabranjeni, a aljkavost u poslu i ljenost nisu...



Šljivić me pak tješi. I nasmijava...

 

o čekanju...

Čekaš... čekaš prvo da te neko začne. Pa kad te začne, čekaš dok se rodiš. Pa kad se rodiš čekaš da malo porasteš. Pa kad malo porasteš, čekaš da kreneš u školu. Pa kad kreneš u školu, čekaš da završiš školu. Pa završiš školu, čekaš da upišeš drugu školu. Pa upišeš drugu školu, čekaš da završiš drugu školu. Pa završiš drugu školu, čekaš da upišeš kakav fakultet. Pa upišeš fakultet, čekaš da ga završiš. Završiš fakultet, čekaš da se zaposliš. Pa kad se zaposliš, čekaš da nađeš koga. Pa kad nađeš koga, čekaš da ostariš. Pa kad dođeš do ostariš, čekaš da umreš. I kad umreš, nemaš više šta da čekaš. Čitav život nešto čekaš. Ma jebo i čekanje više, ne mogu ja čekat...

...

bezze

Danas sam nešto plaho mrzovoljan. Sve me nervira i ništa mi nije po mjeri. Totalno bezveze.

Ni sauna nije pomogla.*

*iako sauna uvijek pomaže

o dječijoj mašti...

Došo mi u mene ovaj moj mali iz Amerike, ovaj što sam mu ja dajdža jel. Simpatičan je (nije što je moj). Nako je malo i razmažen. Barem dok ne dođe kod nas. U našoj kući vlada aura nerazmaženosti. Iako se kući redovno igra na ajpedu kod nas se prilično zabavio sa improvizovanim igračkama. I ja sam bio nako prilično maštovit kad sam bio mali, al da bi me zabavili nekakav maser za noge, dvije kartonske kutijice, tri digitrona (različitih veličina), dvije štipaljke i tri konzerve sardina (umjesto autića), pa i ne bi baš. I to još sretan, neće da ide kući. Jedva ga otjerah...

o kupanju...

Jao jao jao. Šta mi se desilo! Saću da vam pričam...

Pošo ja neki dan da se kupam. I nestalo onog mog šampona i sad ne znam čim da se plaknem.  A prije toga opro kosu sa nekakvim šamponom za obojenu i rijetku kosu, il obojenu i svijetlu kosu il nešta tako. Uglavnom, meni kosa tamna i gusta. I nije ofarbana. Čista suprotnost. Al sve u svemu je opere. Nije baš ko onaj ko od koprive, al more proć. Nego pusti to.
U moru onih nekih krema i kremica tražim ja čime da operem svoje seksi tijelo i vidim ja nešta malo, ma nemaš ga šta vidjet. Mala neka ko bočica ko nešta. Ja gledam, unutra nešta šljašti. Šljokice one. I haj reko da oprobam ovo...

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA majko draga koja je to senzacija bila. Znači da mi neko ponudi kaku dobru trebu pod tušem il ono, ja bih uzeo ono. Gledam ja, piše nakav piling za lice. Al šipak lice, opro se ja čitav sa njim. I to ne jednom, nego više puta. Malo je falilo da čitavu onu potrošim, al neka kontam, valja to razgodit malo. Koja je to uživancija bila, to se ne može riječima opisat. Fino ono masira i grebe. Konačno da nešta grebe, a da ne ostaju kasnije tragovi i ožiljci po 15 dana. Ma milina žešća. Dođe mi da se sad okupam. Al neam ja vama šta pričat, sve vi to već znate.

 

Sve sam imo osjećaj ko da svira ova muzika i osjećo sam se ko da sam u kakvoj reklami.

Samo je pitanje što meni to niko nije prije reko??? Imal još kakih stvari vako dobrih da krijete!? Ha!?

Bjež, odoh se kupat sad...



I kad sama legneš u svilu, noć miriše na indijski čaj...

o lutalicama...

Konto sam da pišem o bezobraštinama u kojim sam se našao u novoj nam godini, sve popraćeno sa (ne)prikladnim fotografijama (da, da, onim što ih nije poželjno gledati dok ste na poslu), ali me u svemu prekinuo lik koji je prišo nakvom lutalici koji je svim silama pokušavo ukinut one buhe koje su ga polako mezile, a koji je bio tik pored klupe na kojoj sam sjedio, i prekinuo tog lutalicu i počeo se lizat sa njim.

Gledam ja, ništa mi nije jasno. Još ja nako nonšalantno bleno u njih i gledam. Ko da su Mađarice. Samo što su mi njih dvoje zgadili život u nepovrat.

Cuko se ba šokiro. Vidio sam mu to u očima. Njemu je još manje bilo jasno zašto ga neko liže jer je i sam svjestan da je pun buha, da je lutalica i još je bio sav u čudu jer ga nisam oćero od sebe.

I dok sam ja tako konto šta ovo bi, počeše mi prilazit neke trebe. Kao jes ti sladak cuko, ovo ono. Tu ti ga ja skontam da svi kontaju da je to moj ćuko, pa valjda i onaj levat od maloprije koji se upravo lizo sa njim. Svašta majko draga. Nova godina je počela obećavajuće...