o starenju...

Stari se...

o mušicama...

Umenem baja jedna je ponovo živa. Svakog ljeta jedna mušica dođe i pravi mi društvo dok ja tipkam. Ja sam joj dao ime Mušica. Ona tako hoda i skakuće po monitoru. Maloprije je bila dok sam ja ovo piso. Ako ne skakuće po monitoru, onda skakuće po meni. Jedno vrijeme sam mislio da sam popustio sa živcima, da mi se pričinjavaju stvari i tako to. Sve me nešta ko svrbi, ko dirka me, ko nešta. Kad pogledaš, nema ništa. Meni je sve nešto žao ubit ili nahranit onog mi mog pauka s njom. Kontam neka je...

o olimpijskim igrama...

 

o fotografisanju...

Kad ja fotografisanje u pitanju - tu sam sila! Ako kome treba fotograf za svadbi, sahrana, ispraćaja u vojsku, diplomiranja, matura, ciganskih svadbi ili ovih fešn modnih dešavanja, nek se javne.

Nemam fensi poluprofesionalni aparat, niti imam modele koji mi poziraju, nit nešto volim fotografisat. Al zato kad nešto ufotografišem, e to je da se pamti.

Moglo bi se reć da sam razvio svoj stil fotografisanja. A stil je nako baš u mom stilu. I svakog nervira i iritiraju ih moje fotografije, a mene nasmijavaju. Upita se čovjek nekad ima li smisla da se smiješ vlastitim fotografijama. I uvijek se provjeravaju iste odmah nakon fotografisanja, ne zato da vide jesu li dobro ispali na fotografiji nego da vide jesam li uopšte na fotografiji.

Sad se sigurno svi pitate kako prepoznat moje fotografije. Dvije su dominante forme.

Ovo je forma koju nazivam Lica neđe u kukuruzima. U zavisnosti od moje pozicije, mećem ljude u donje ćoškove. Pravo je šega u praksi. Rado bih metno prave fotografije, al možda bi se mogli naljutit oni koji su na njima.

 

I druga forma, forma koju nazivam Pojeli vas kukuruzi. Dopola se vide. Ili je bolje reć dopola se ne vide? Ko da su pojedeni dopola, do glave, do nosa.

Danas sam spucko jedno 200 fotografija. Iskoristio sam tu priliku da izmislim novu formu i moram priznat da mi se i ona plaho dopada (nije što je moja). Forma se zove Zameo ih kukuruz. Suština forme je da ima neko ispred onog koga hoš slikat. Od tih 200, barem je 50 bilo ove forme. I što je najbolje od svega, niko se nije požalio na iste niti je išta komentarisao, a od fotografisanja je prošlo dobrih 4 sata. Dal su svi umorni il ne kontaju, ne znam. Vrijeme će pokazat.

Isto ja vako volim smetat drugim dok se fotografišu. To je posebno bilo fora u vrijeme onih starih aparata, gdje nisi mogo šale brisat fotografije i gdje se štedilo na filmu. Jedne prilike ja tako metnem ruku dok su se dvije rodice fotografisale, a meni mater šljagu sveže. I nisam poslije toga dugo dugo to radio. Kasnije ona još i izradi sliku. I dan danas imamo sliku sa kofol moje dvije rodice i mojom rukom preko njihovih lica.

o drobi...

Gledo sam Madagaskar 3 ili 4, i onaj kralj Džulijan ima kapu sa đavoljim rogovima i piramidom na čelu. Čitav film sam čekao da se ukaže neki sotonizam. Kasnije mi je bio sumnjiv svaki kurg i trokut i kombinacija istih.

Hodam ugaćama po kući i osjećam se super. Kontam da živim sam možda bih i bezgaća hodo. Vruće je.

Mom drugu S. iz Čilea je sad hladno.

Danas sam htio pojesti hamburger. Pa sam uložio izvjesne napore da to izbjegnem. Nažalost, u sličnoj situaciji sam se našao navečer i ovaj put nisam bio toliko uspješan u izbjegavanju. Bio je ukusan.

Vruće je. Otvoreno sve i nema propuha. Zar je moguće da u Bosni nema propuha i promaje. Totalno smo propali. Pa ovdje je bilo kad staneš između dva štapa na livadi - stojiš na propuhu.

Moj laptop se pregrijava. Vruće mu je, a i meni sa njim.

Nešto sam glavno skonto, zbog čega sam i počeo pisat post i sad sam to zaboravio.





Ovaj glupi emesen me natjero da skinem neku najnoviju verziju jer se sa ovom starom ne mogu logovat. Ne volim unaprijeđivanja softvera, pogotovo ako sam naviknut na njih, a oni funkcionišu. Isto važi i za blog, samo što ovdje imam opciju da vratim na stari izgled. I kod mene je stari izgled.

Novi emesen je glup. Ne mogu promjenit status i ne mogu slat linkove bez nekih masnih procedura. Samo čekam da mi iskoči neko prozorče i da mi traži ovjerenu potvrdu iz opštine i rodni list ako nekom hoću poslat link.

Večeras sam očistio kukije i historiju posjećivanja stranica nakon što mi je mozarela zablokirala jer sam otvorio tri-četri taba. Jedino što mi je mrže od brisanja kukija i historije jeste formatiranje diska. Ko će bolan popamtit sve silne šifre i registracije na pojedine stranice i ko će pravit silne kratice za silne pjesme na jutubu. Kad recimo pritisnem w on meni namah ponudi da slušam Vudkida, a kad pritisnem k ponudi mi Rokere s Moravu.

Ja najvolim folkenrol, al o tom sam već pričo meščini.

Umoran sam.

o besklincima...

Neki dan sam se sjetio il sam pričo s nekim o tome, kako sam ja ko mali vazda imo nakih gluposti po džepovima. Ono što govore da kad se vagaš oduzmeš dvije kile zbog odjeće, kod mene nije važilo. Moglo se odvadit minimalno 4 kile. A počesto i više. Tako su čest gost mojih džepova bili kojekakvi magneti, povećala, čakije, lanci, konopci, olovke, papiri, dvogledi, kese i još nekih 100 gluposti koje ti mogu zafaliti u samo jednoj situaciji i nikad više. Nema veze, nosio sam ja to sve, za ne daj Bože. Da je u tim, mojim mladalačkim danima, nastupio smak svijeta, ja bih ga preživio.

Gledam ovu lopatu i sjećam se svojih mlađahnih dana. Mislim da bih u tim danima gujsce prodo da ovo imam. Sad već ne bih. Iako meni ovo ne treba, al ja bih sebi ovo svejedno kupio, samo da ima neđe kad nas. Možda bih čak i novo ovo. Uostalom, nije meni moja mati vazda ponavljala, sine dok je takvih budala ko ti, trgovci će uvijek imati posla...

o Koreji...

Ja sam možda jedna od rijetkih osoba koja i ne voli putovat. Eto zamisli... Nervira me ono drndakanje u putu. Osim ako ne idem avionom, a nisam išo avionom niđe još od devedesosme. Imalo se tad, moglo se...

Al nešto kontam, mogo bih danas negdje otputovat. I da se pitam, ko što se ne pitam (da imam brašna ko što nemam mlijeka) otišo bih u Južnu Koreju. Daleko od ovih paćenika, problema i obaveza, pa i vremenske zone.

Povazdan bih gonjo Korejke, gledo esportska takmičenja sa milionima drugih ljubitelja Starcrafta, kupovo Samsungovu elektroniku po sniženim cijenama i sve se sliko s dva prsta dok to radim. Ha ja, al ne može...

o kinu...

SVI SU UMRLI OSIM GLAVNE GLUMICE!

Eh sad kad sam vam reko šta se desilo u filmu Prometej, mogu i spomenut jednu scenu koja i nema veze sa filmom.

Došo ja u kino. I sad kontam u kojem terminu da idem i u kojem terminu imaju bolja mjesta. I pitam ja fino za ovu projekciju posljednju, i kobiva bih ja da kupim kartu. Mislim, ja se napravio sam tako. Mene samo zanimala mjesta koja su slobodna, a nije da sam mu to reko. Fino sam ja to posložio u mislima, a malo manje u riječima. I njemu ko i bi čudno što ja ništa neću.

Kontam ja haj doću kasnije, nema smisla da sad kupujem kartu. Ma onda kontam, šta imam nešta 15 puta dolazit, daj da ja sad to riješim. I kažem ja njemu de ti meni to opet pokaži i on meni opet onaj displejčić. Pitam ga prvo kolko je uopšte karta. Kaže on 8. I gledam ja i proberem sjedišta 14 i 15. Mrtva sredina. Sredina svih sredina.

Vadim ja cenera i dajem mu. I sad ja čekam, kaže on meni 16, pritom misleći da mu dam još 6 marona. Ma nije reko 16, nego 14 i 15. Al tu je to sve negdje. Kontam ja sjedišta on spominje. Stoji lik i nako gleda, a stojim i ja, i ja gledam. Kontam vidi ga jes bezobrazan, neće ni kusur da mi vrati. On je garant konto da ja njega nešta zevzečim. Kaže on meni opet 16 je, a ja njemu, ma ja jarane, kako god ti kažeš. Kontam neću se ja sad ubjeđivat sa njim jel sjedište 14, 15 ili je eto 16. Opet on nako ni tam ni vam, a ja ne kontam sve u 16. Meni u glavi raspad sistema. Slažem ja nake papirčine po džepovima mi, kad on meni konačno reče da su 16 maraka karte. Pa reko sad si reko da je 8. Kaže on jes, al jedna. :D
I tu se ja sjetim da ja nemam još tih 6 maraka. A onda se još sjetim da sam ponio pare da platim račune, koje su pak bile umotane u račune. I fino ja njemu one račune na pult izvadim i traži pare. Elem, nađem ja to sve nekako jedva i platim što sam trebo platit.
Nisam ljubitelj čitanja misli, al mislim da bih si dao malo oduška u toj situaciji. Još sam mu samo trebo reć da eto od računa odvajam, da dam za kina...

Još vako neka dvojica sjedili pored nas, tačnije pored mene. Keslaju se ničemu. Eto ja u svemu nastojim nać nešto vrijedno smijanja, al ova dvojica, ničemu se smiju. Al haj kad je počeo film smirili. Povremeno sam samo čuo kako zobaju nešto, a moje iskustvo mi je ukazivalo da bi se moglo raditi o košpicama. Negdje upo filma, ono počele one malo napetije scene, on mi uzeo cupkat. I cupka li on cupka. Ja ne volim ljude koji cupkaju i u mom društvu niko ne cupka. Mene to nervira. Iritantno je. Ide onaj film, scene nake, dešavanja, a meni u glavi samo razmišljanje namjerava li ovaj lik prestat cupkat i shvata li da je u kinu. Kontam ja njemu da kažem da ohane malo, nek čuva noge, al onda kontam i prestaće. Al jok. Osim jedne scene kad vako nešta jal vrisne jal skoči jal neko tako nešto. I prepo se on kobiva malo pa je presto. Kasnije opet nastavi. Dok mu nisam zatražio da prestane. I još on ono prestade. Nije bilo nikakvog natezanja, objašnjavanja, pravdanja, ništa. Ja rekoh i ono bijahu. Sad kad malo skontam, zamisli neko tako čitav život. Prođe mu život u rahatluku... Nego, vratimo se nazad. Po završetku filma vidim da su ipak mlatili košpice. Isprznili, mene stid bilo za njih.

Kad smo već kod košpica, vrijedi spomenuti da sam ja jedno vrijeme stalno mlatio košpice kad izađem. A kad kažem stalno, mislim na neki period od 5-6 godina. Ama haman sam bio poznat u naselju mi po tom. Lokalni jalijaši i mangupi mi nikad nisu tražili para. Doduše jesu jedne prilike mi tražili marku da im dam, al da niko ne vidi. I ja ono na fazon pantomime vadim fantomsku marku iz džepa i stavljam mu u ruku. Eto reko. Kaže on pa nisi mi ništa dao. Pa reko reko si da niko ne vidi, eto ne vidiš ni ti, al tu je ona. To je bila jedna od onih situacija gdje ti sasvim jasno bude da ipak ima Boga, bez obzira koliko drugi ne vjerovali u njega ili šta ti ja znam. Ta situacija je mogla imati dva ishoda. Mogli su me olešit do te mjere da bih ja njih kasnije tražio da im dam marku, nako samoincijativno. Ili im je moglo to bit tolko simpatično da im nikad nije palo napamet da mi ikad više traže para, iako su me u par navrata pitali imam li i treba li mi. No to i nije tema ove priče, tema priče su te košpice. Nisu samo jalijaši i mangupi tražili, nego i svi ostali. Sve oni grebatori. A košpe u ta doba ako su bile i 10 feninga. Pa baš moraš nisko u životu past da se od nekog grebeš za košpe. A možda i nisu. Možda nam je to bila jedna od rijetkih zajedničkih tema za razgovor. U to doba nisam baš bio pričljiv ko sada recimo. A ljudi odmah kontaju joooj, vidi ovog jes pametan, čim on šuti. Ja bolan šutio što nisam imo šta reć, prazna mi glava bila.
Elem, poseban gušt su te košpice bile u kinu. Jedne prilike mi otišli gledat neki film, i ne sjećam se više koji. Sjećam se da nas je bilo barem troje, a možda čak i četvero. I odlučili mi da bacamo one košpice na jednu gomilu. I svaki po kesicu i mlati ono do besvjesti. Jel ko pomjeri nogom, samo se čuje dole krckanje onih ljuski. Konto sam ja da ima toga nako podosta, al kad su se svjetla upalila i mi vidjeli kolko je toga, svak se razbježo na svoju stranu. Moralo se ono preskakat da čovjek prođe...

o razmišljanjima...

Nešto sam razmišljo ovih dana i skonto da ova moja nastojanja anonimnog pisanja ili nekog skrovitog pisanja i nemaju nekog pretjeranog smisla. Haman da je u rangu one gluposti ljudi koji žele biti anonimni na fejsbuku.

Nek čitaju ljudi kad su već navalili, šta ću im ja...

o izletu

Bio sam danas na izletu. I za promjenu i nemam nekih ozbiljnijih zamjerki.

Išli mi posjetit Bijambarske pećine. I haj, krenuli mi lagano. Put prošo brez problema. Stali u Srednjem i pili one željezne vode.

Došli mi gore, kad ima nakav vozić tamo. I haj sjeli mi u vozić i sad ti čekaj da to krene. Vozić ima nekog svog harmonikaša. Svira, mlati, ubija. Dobar je bio. I dok ja kontam kako li će i na šta će taj vozić bit nalik, i ta vožnja, dolazi grupa pemzionerki. I ha su one sjele, namah se popuni onaj vozić. Ama pun voz ko šibica.
Sve je to otprilike izgledalo ko Ko to tamo peva, samo vozić varijanta.
Ima ona jedna scena u tom filmu, kad onaj deda treba da kupi kartu, taman da dođe do njeg kondukter, a on se šatro premjesti na drugo mjesto, gdje je kondukter već prošao. I normalno da mu to ne uspije. E bila isto tako ova jedna baba, al njoj je uspjelo. Ja reko onom kondukteru daj pet karata. Zamal me ozbiljno shvatio...

Elem, krenu konačno famozni vozić, a mi samo što nismo poispadali od brzine. Da sam išo pješke, stigo bih prije. One baba se raspričale. Pitam ih ja odakle su, kaže iz Visokog. I malo malo kaže može ova omladina hodat. A ta njihova priča je isto početak one pjesme Tigar iz Kladnja. Meni to šega bilo pa sam čitav dan ponavljo ono Vako da nam bude fino. I kako hiti onaj vozić, meni vjetar u kosi ko u onoj pjesmi Jure Stublića. I tako mi stižemo nake ljude koji su pošli pjehe. I oni nama nešta mašu. Cirkus. A onda su nekakva djeca tu bila, jal izlet neki jal šta ti ja znam, i djeca vade ajfone i počeše nas snimat. Isto ko da smo cirkuska atrakcija. Ova jedna prepoznala rodicu valjda i sve nam govori evo mi rodice evo mi rodice. I prolazi ona pored rodice, i kaže hajde uskači, a rodica njoj odvrati sa jednim kvalitetnim MRŠ!

I konačno mi došli na to odredište i počeše svi izlazit iz vozića. Mi jeli i vidimo ima tamo neka teta koja prodaje neke džindžulije. I onda je nama teta pričala dobrih 15 minuta o tome šta ona radi i kako radi i svaki nam proizvod predstavila ponaosob. Pravi ona od vune nako svašta nešta, od rukavica, kapa, šalova do nekog nakita, narukvica, lančića. Ima i nakih jastučića, rakije, torbi, pulovera... Ma nema šta nema. Elem, teta se raspričala. Na njoj se vidi da baš i nema s kim pričat, a jaka joj je želja da priča o svom radu. I dodala je da je ponosna na svoj rad. Meni je malko žao. Al je fina nako.

I pošli mi konačno do tih pećina i došli ko do nake raskrsnice gdje imaju putokazi gdje je koja pećina. I tu smo svi počeli se ludi pravit (il bar ja jesam) i smišljat đe koja pećina. A imaju dva puta, jedan uzbrdo i jedan nizbrdo. I imaju tri pećine, Donja, Srednja i Gornja. I sad je tu nastala priča kako se do Srednje ide dole, a do Donje gore. Ili da je Gornja dole, a Srednja gore, a Donja negdje između. I tako sve moguće kombinacije. Ja sam tu hardkor trolovo, al jesul drugi, to nikad nećemo saznat.

Prvo smo otišli u Donju pećinu. Nemaš je šta vidjet. Ima neke vode koja utiče u pećinu. Jaranica se tu neđe okliznula i skljokala. Pofino se udarila. Al je dobro. Slikali smo, i ja isto sliko.

E onda smo otišli u Gornju pećinu. Tek smo u toj pećini primjetili kolko je hladno zapravo u pećini iako se ne zađe u istu duboko.

E onda smo pošli do Srednje pećine. I tu smo igrali badmintona. I čekali hoćel se pojavit taj vodič ili neće. I pojavila se ona, al je dobro kasnila. Tu smo, pred pećinom, vidjeli međeda i one pećinske ljude. Ulazimo mi u pećinu, a tamo levati u majicama kratkih rukava i šorcevima. A u pećini ima nekih 5 stepeni. I gledaju vako oni u nas, a mi svi duge rukave i nogave, a pokoji i kapu imali. I moj šešir. Ko Indijana Tom Džons, samo bolje. I ova jedna od nas posudila deku i fino se zagrnula. :D
Elem, pećina je fina. Reko bi čovjek ima pećine 100 kilometara, al i nema baš. Sve se prilično brzo obiđe. Al je nako fino. Ima onih stalagmita i stalaktita. Ima i nake vode. Kaže ona ima i tople vode. Kažu da komplet pećina nikad nije komplet istražena. Meni nema blica na mobitelu, pa slike i nisu čemu, al mogu proć. Vodičica je bila nako fina.

Izišli mi iz ne pećine, a vani bilo barem 20-25 stepeni. Promjena od 15-20 stepeni u manje od minut. Da se raspadneš. Al eto ja nisam. Poslije toga mi lagano pošli na neko šatro jezero. Usput smo vidjeli da oni neki igraju kolo.

I kako smo mi išli prema tom Jezeru, naiđemo ko na neki mostić. I tu otprilike počinje meni najzanimljiviji dio izleta.
A mostić postavljen nako na livadu. I kofol ima neki puteljak. I tu se mi razdvojimo, ovaj jaran i ja krenemo tim nekim putićem šumskim, a oni onim regularnim, pa ko naći ćemo se na jezercu. Mi baš nismo ni znali kuda tačno idemo, ali je zanimljivo da smo ipak našli jezero. Ona šuma je divna. Ima mrava kolko hoš. Ja se sjetio Žužu kad sam vidio one mrave. I sve oni veliki mravi dve kile komad, ko zec. Elem, naišli smo na jedan krkanski mravinjak. Ako nema u njemu par miliona mrava... Mravinjak je veličine kreveta, a vrvi sve od mrava.

I hodali mi, pravo fino. One ptice cvrkuću, mir i tišina. A sunce nako lagano se probija kroz krošnje, ma romantika prava. Naišli smo na par drvenih mostova. Koji su nako bili puno smisleniji od onog prvog, jer su bili preko nekih kanala nečega. Fora kod tih mostova u šumi je bila što su nako bili malo razvaljeni. Malo više. Jedva smo prešli preko njih. S vremena na vrijeme smo se dovikivali sa ostatkom društva. Ponekad bi odgovorili, a ponekad i ne baš. Kad bi, nama bi bilo godra jer se nismo zagubili. Kad nisu, mi kontali da smo neđe zalutali.
Hodmo mi, i skrenu taj jaran s puta, mi kroz one grane, kad ugledamo ostatak društva. Osim što je bilo to "jezero" između nas. I kao mi pošli da siđemo s tog brda, do obale dole jezera, pa jedva nešta. Onog granja, šiblja, žbunja, drveća,... I sad ti nas dvojica kontamo kako da pređemo to čudo od močvare. Govore oni nama da idemo s naše lijeve strane. Nako iz njihove perspektive to djeluje prilično lagano. Iz naše djeluje nemoguće. Mi odemo desno. I hodaj i hodaj. I spustimo se skroz do famoznog jezera da bi skontali da je ono močvara. Još onaj hajmo kaže preplivat. Ja ga gledam, a on dodaje, pa šta fali, samo skini tene i zasuči nogav(ic)e. Reko nema šanse. I hodali mi oko tog jezera, kontam ima mu neđe kraja. Ima šipak. Ima kraj jezera i početak nakog potoka. A potok širok dobrih metar ipo. Kontam ja da ono preskočim, al nema šanse. Fora je bila što je ono sve močvarno tlo, i noge ti haman pa propadaju u ono blato. A da ne pričam kolko se kliže. Imam osjećaj kad bih se zatrčo da bih se samo oklizno i propo u onaj potok. I na jednom djelu njemu više dodijalo hodat i razdvojimo se. Ja pošo dalje tražit imal kraja tom govnetu, al zamisli samo, nema. Ja se vratim do njega, kaže on prešo. Kako, kaže samo zagazio kroz onu vodurinu. A prljava ko i šta. Prava ona žabokrečina.
Ja skontam da neću u vodu, pa makar. I počnem tražit alternativni put. I kofol da ja poslušam ove svoje i probam otić onim putem koji su mi oni spomenuli. I normalno da ne može. I hodaj ja neđe okolo. Ko Survajvor. Ama sam bio ko onaj Međed Grils, samo što sam ja imo vode i hrane. Al nema šanse da nađeš put. Sve se svodi na onaj potok i močvaru i preskaknje istog. I ja obiđem skroooz tamo neđe okolokole, jedva. A da ne pričam kakvim sam stazama išo, kolko sam se izgrebo i štatijaznamsvene. Al meni ono pravo zanimljivo bilo. Još da sam imo malo bolju opremu, đe bi mi kraj bio. I obiđem ja sve, i dođem do ovih pajdaša mi. Oni me haman i otpisali. Al se otpisani vratio.

I sjedili mi tu još malo. Malo igrali badmintona, koji meni ide prilično dobro. Utom smo primjetili žabu. Žaba je bila šega. I sve kofol neće da bježi od nas. Sve dok se ovaj jedan nije sjetio pametne ideje da mojim šeširom fata žabu. E zamisli samo... I normalno žaba pobjegla.

Utom smo već lagano pošli do auta i razguli kućama.

o dizajnu

Vi ugledate nešta ja novo piso, otvoritem blog, kad no nova podloga. Jelde, jes dobra?

Elem, tražio ja neku stimpank podlogu, ali nema ništa (il ja ne znam nać). Ja sam primjetio da, iako sam veliki ljubitelj stimpank tematike, nikad to i ni na koji način nisam pokazivao. I sad, kad sam se konačno sjetio da bi bio red da to na neki način pokažem, skontam da ne mogu. Od svih gluposti koje su ljudi skontali, mislim da bi mi najlakše palo da živim u stimpank svijetu.

Sem toga, skonto sam da ja ne znam dodat ljude u favorite, pa ako ima kakvo fino žensko da me uputi u sve to. Jesam ja dodo čak četvero ljudi u favorite, i da iskren budem, pojma nemam kako sam to uradio. Nešta ja ko lud naklikto.

U toku pisanja posta sam skonto da mi ova podloga i ne fercera kako sam ja to želio i zamislio, pa ću morat još ovo čačkat.

Moj dragi laptop je osakaćen. Ne radi mu tipka A. Odnosno radi, al pravo teško. Zna se vako zaglavit na momente, pa belaj pravi. To me na momente čini tužnim, a na druge momente ljutim. Al šta je, tu je...

o mom prvom autu (skraćena verzija)...

U vrijeme kad je moj razred bio na ekskurziji, ja se odvažio da polažem vozački ispit. I položim ja. To je bilo vako nekad u septembru.

Prije septembra, nekih, pa možda i godinu dana prije, otkrio ja jedan alternativni put do kuće. I taj alternativni put je išo kroz jedan parking. I na tom parkingu bio jedan dobro stari žuti opel kadet. Haman pa oldtajmer da je bio. Jaran i ja mjerkali tog kadeta, aman. Sve govorili da ćemo mi to kupit, orilo gorilo. A kako ja položih, tako su se i intenzivirale te želje.
Ljeto pred to polaganje ja pofino uštedio para. I kobiva mogo bih ja od tih para kupit auto, ili barem pola auta. A jaran bi mogo uzet drugu polovinu. Pa kobiva da bude zajedničko.

Elem, poslije septembra došo i oktobar. Utom je evoluirala ideja oko kupovine auta. Odustali od dobro starog žutog opel kadeta koji je ostao na onom parkingu do prije godinu dana možda. Skontali mi da ćemo kupit nešto drugo. Pa kontali da imamo para za kakve bube ili fiće. Buba je s jedne strane narodno auto, al fićo je fićo (hićo). Još mi kontali biće veći cirkus s fićom, a i mi nako povisoki, pa kad nako izađemo iz malehnog auta, ima da bude leteći cirkus. I stvarno bi cirkus. Tražili mi fiću i niđe fiće na prodaju. Po dojavama se zavlačili po kojekakvim uličicama i tražili fiće, al ništa od tog.
Naišli na jednog od gazde nekog restorana, al kaže taj nam ne bi prodo, nema tih para. I stvarno nije. Nešto se ne sjećam da ih je bilo i u oglasima tada. Ama ko da se sve urotilo da mi ne nađemo auto.

Dođe nekad i novembar, a ja do tad i spisko one svoje pare. Kobiva mi odsutali od toga, al ko i nismo. I prilikom jedne šetnje, naletimo mi na fiću na parkingu. Imali nake hartije uza se i počnemo mi pisat na papiru vlasniku, da ako hoće prodat auto, da nam se javi. I kako smo mi to piskarali, vidi nas nakav čiko i pita šta radimo. I mi ti njemu fino objasnimo da hoćemo uzet auto, i pitamo ga jel zna čije je. Veli on nama da zna, al da nam ne bi prodo fiću ni mrtav. Al nam spomenu i da ima i jugu, koji je bio pored, i da bi nam njega možda i prodo. Mi nismo ludi da uzmemo jugu, al upitasmo mi gdje živi taj čiča, pa da mi odemo porazgovarat s njim.

I tako se mi fino zaputimo kod čiče na vrata i pitamo ga da nam proda auto. Ošli mu na vrata, kucali i zvonili. Otvara čiča, a nas dvojica se pišamo u sebi. Čiča ima brkove ko Hitler, a i frizuru. Samo što je eto sijed. A da cirkus bude veći, u pozadini se čuje kako vrišti Hitler tamo, vir volen ajn folk zajn, und ir dojče jugend und dojče metjen... I bil on nama prodo fiću, kaže da ne bi. Pa mi eto, haj nam prodaj jugu makar. Pa on sve nešta, nećka se. Reko on nama ko da bi možda i mogo, al i on friško kupio jugića, pa eto, dok ne sredi za papire. I kao čućemo se mi.

Otišli mi od čiče i započeli priču kako je jugo odlično auto. Fićo je dobar i sve, al ipak je fićo cirkus od auta. A i kako ćemo mi nolki u onolišno auto stat. Pa još ako smo kontali nekog povest, a jesmo, nema šanse da stane s nama u auto. Pogotovo što smo planirali izbacit ona prednja sjedišta, i sjedit na zadnjim i vozit. A jugo, pa nije šala. Simbol jedne nekad moćne države. Pa ima i ona pjesma jugo četrespet, samo je ovaj bio pedespet. A opet, jugo je ipak pravo auto. Ili barem nalik pravom autu...


E sad bi mi da pogledamo to auto. I siđe čiča s nama. Bio i taj lik koji nam je to sve preporučio. I kobiva da mi to probamo, da provozamo. I ja sjednem, i lagano mi krenemo. Obišli krug oko parkinga. Meni se sve činilo udure. A to što je mene neka euforija opalila, pa su mi čula bila blago zatupljena, nikom ništa. Spominje nama taj lik nekakve brojeve šasije, brojeve motora, i kojekakve kerefeke. Mene hladno boli čitavih 19,3 centi ponosa za tim što on trubi, jer em se ja ne razumijem u sve to, em auto ide, a to je najvažnije. Za kraj ostavili cijenu. Jesmol se cjenkali ili nismo, ne sjećam se, al smo zdogovorili na 6 stoja.
Pitamo mi čiču jel može to šta na rate, kaže čiča da ne može. Još samo da sredimo papire, i to je to. Al kobiva čućemo se mi još povodom toga.

Pošli mi kući sretni i zadovoljni. Zdogovorili kupnju auta, samo što nas je jedna stvar zezala. Nismo imali mi tih 6 stoja. I hodaj usput i smišljaj šta i kako. Imali možda neke 4 stoje. Doduše, to je jaran imo, ja nisam imo ništa. Spisko sve (na piće i žene).
Sjećam se da je to bio kraj novembra, pamtim po Danu državnosti. Uvijek ja nešta zaserem za taj Dan d. A još se vako tad i neki od Bajrama bio. I skontam ja da bih mogo namirit barem stojanku jednu. Ali je fora bila što smo mi kontali to uzet od čiče što prije, jer je čiča bio nešto nesiguran oko prodaje. Odusto on haman. A mi navalili, ko djeca kakva. Pa ga nešta ubjeđuj, pa ovo, pa ono. Napali mi haman čiču kako je on nas izradio, kako nam je obećo, kako smo razočarani i kako će ga čekat vatre paklene radi izdaje (dobro, ovo baš i nismo, al skoro da jesmo).
I tako ja fino nazovem jarana, jednog iz osnovne, i pitam ga imal mi posudit stoju, vraćam mu prvom prilikom. Reko treba za auta. Konto on ja ga zezam. I eto baš se potrefi da on nije imo tad, al posudi on od matere. A ja mu reko vratit u roku od 7 dana, računo na Bajram. Zovem i ovog drugog, iz srednje, da i on ponese koju kintu da imamo za benzina. Nekad, malo prije nego što ćemo otić do čiče, izradi me taj jaran. Skonto on da njemu auto ipak ne treba, da ga neće on vozat, da nema vozački, pa što će bezveze davat pare. Meni to malo bilo i bezveze, al eto, kobiva uzet ću ja to sam. A on velikodušan da mi posudi pare, pa ću ja to njemu vraćat kad budem imo.

I tako se nas četvorica skupimo i lagano do čiče. Dam mu elegantnih 6 stoja koje sam naposuđivo, a on nama ključeve od jugića. Meščini da sam ja jedini čovjek koji je otišo kupit auto, a nije imo marke u džepu.

Nama kez od uha do uha. Potrpali se mi u onog jugu i bjež od čiče dok se opet nije predomislio. Idemo mi, u prvom mi autu, sve nam šega i veselo.
Ma nismo mi odmakli ni 50 metara, jedan od jarana mi govori da mi se nešta puši. Ništa ja, lud se pravim. Govori i ovaj drugi istu priču, ja ništa. Kad i ovaj treći isto govori da ima dima. Ja sve nešta neću da ih slušam, pa pođem upalit onaj radio. Kad no nema radija. Ima ona rupa. I utom ja njima da ne seru i da nema nikakvog dima. Stojimo mi na semaforu, a ovi prekoputa nas gledaju i smiju se ljudi. Gledaju nas trojicu kako se valjamo od smijeha, a auto zadimljeno. Utom sam nekad i ja odlučio popustiti i prihvatiti objektivno stanje - auto je zadimljeno dibidus.
Pođem ja otvorit prozor i ništa. Ko ono gledam ja kud vozim i rukom naslijepo tražim onu ručicu. I ne mogu da napipam, džaba. Bacim ja pogled kad no nema ručice uopšte. Odvaljena. Kažem jaranu, da on otvori kod sebe. Pođe on, ne može. Kod njega ima ručice, al je zaglavljena. Nama sve to šega. Skontamo da imaju pozadi ona leptir stakla i njih otvorimo.
Primjetio ja da žmirka ona za benzin lampica. I mi pravo na pumpu. Naspem ja za cvaju. Krenuli mi s pumpe, opet blinka govno. Pa je tu počelo neko teoretisanje da je to sigurno što je auto bilo na nagibu, pa dok se uhaviza. U autu i dalje dim, samo što je jaran nekako uspio spustit onaj prozor.
Svima nam čudno kako blinka lampica, a mi drito s pumpe. Utom nekom padne napamet da upita druge jel oni osjećaju miris benzina. I ispostavi se da svi osjećamo miris benzina.

I kad se sve to sabralo, dođemo do zaključka da negdje curi benzin u autu, a koji se sigurno zapalio jer ima taj dim. U suštini smo zaključili da se mi vozimo u nekakvoj improviziranoj bombi na točkovima i nemamo pojma hoćemo li eksplodirat ili ne. I dalje nama sve to smiješno. Mada je mene nako, ko glavnog i odgovornog, ufatila panika. Kontam šta da sad plane auto. Ja bih još nekako mogo pobjeć iz auta, pa i suvozač. Al ova dvojica bi završili ko dva ćevapa pozadi. Ono moje sjedište je bilo nešta pokvareno, zaglavljeno, i nije bilo pomično. Ovo od suvozača jeste, al je bila neka fora kako se pomjera sjedište. Pomjerili smo ga jednom, i to je čisto na sreću bilo. U panici, sumnjam da bi nam to tek tako pošlo od ruke. I ja bržebolje na prvi parking da išćeram ovu dvojicu.

Zovnemo mi brata od jednog od tih jarana, kobiva da on pogleda auto. On se eto razumije u to. Vidi on da je krš od auta, al eto. Trulo svo. I kaže da je samo pitanje vremena kad će otpast zadnji točkovi. Eto ako bude ko malo krupniji pozadi, i naletimo na rupu, otpast će točkovi. Meni namah pao napamet ovaj jedan jaran, koji odgovara opisu, i odmah sam počo kontat izgovore da ga ne vozam. Za te pare i nismo mogli dobit bolje. Pitali ga mi da nam da procjenu kad bi i auto moglo eksplodirat, ono da znamo, da se pripremimo, prethodno mu objasnivši da se auto dimi i da sve smrdi na benzin.
Podigne on onu haubu, kad tamo ono nako crijevo iz kojeg idu ispušni (il je ispusni?) gasovi uturen u ventilaciju. Znači sav onaj otrov ide u auto. Kreten neki smislio. Benzin nije znao objasnit.

I mi se naljutimo jer nas je čiča zaebo, i nazad kod čiče. Čiča daj pare, prodo si nam pokvareno auto. Čiča nije blentav. Dobio 6 stoja nizašta. Al mi opet bili dosadni i naporni i šatro nešta prijetili, i ne sjećam se više. Čiča reko da je neko polio motor benzinom, benzin isparava, pa se zato osjeti. Još uze stoju, uvali mi, i zalupi vrata. Mi stojimo i gledamo. Utom vratim jaranu stoju koju mu dugujem i odemo ko da se ništa nije desilo. Zaboravili mi što smo i došli, glavna priča bila kako sam kupio registrovano auto za 5 stoja. I odbacim ja njih kućama, i lagano svojoj.

Došo ja kući, niđe nikog. Zovem svoje, da im se pofalim, nema ih. Zovem, pitam kad će doć, a oni samo što nisu. I čekaj i čekaj. I meni više dodije. Pođem ja iz kuće, kad sretnem mater ispred ulaza. Pita gdje ću, reko odoh do majke. Pita čim ću, jer je auto kod starog. Reko imam ja svoje auto. Smije se žena. Ja pokazujem ključeve, njoj još više smiješno. I ja lagano do parkinga, u jugića i prođem pored nje. Gleda žena u čudu. Kaže čije ti je to auto. Pa reko moje. I ja nastavim dalje. Došo ja do majke, nje nema, otišla neđe prohodat. Kontam ja jes našla vrijeme. Utom poče neka kišica, a ja taman pošo kući. Nema žene, šta ću ja sad. Upalim ja auto, upalim brisače, i ništa. Pada ona kiša fino, al meni brisači ne rade. Kontam ja imal išta u ovom jugi da radi. Nisam siguran ni da su mu svjetla radila. A već lagano mrak počinje da pada. Kad istom ti ja vidim nju, ulazi u haustor. I ja lagano za njom. Posjedio malo, reko joj da sam kupio auto. Ništa ona. Ama niko ne djeli moj entuzijazam glede auta. Ja konto ima da se priča o tom, kobiva sin im kupio auto, nije šala. A šta sam imo jedva osamnest godina. Uzmem ja naka klješta od nje i napravim one brisače i krenem kući.

Neđe napo puta ugasi se auto. A da ga upališ ceremonija čitava. Al tu ceremoniju nije ni najmanje prijatno i preporučljivo izvodit na glavnoj cesti kad se taman upalilo zeleno svjetlo. Trube oni meni iza, psuju familiju, govore da sam žena i ko zna šta sve ne. Jedva ja nekako krenem, dođem do kuće i parkiram.

Ulazim ja u kuću, stari u jednoj sobi gleda utakmicu, ostatak ukućana u drugoj sobi gleda nešta na te veu. Pita mater jesam reko starom, a i ja nju isto. Kaže ona da nije, da mu nema ona šta govorit i da je to moja stvar (mama zna!). Tu je sad fora glavna što je meni staro nako plaho živčan i lako plane. I haj, skontam ja, ja ću njemu to reć. A men čitav dan u glavi kako ću njemu to priopćit. I gleda on onu utakmicu i sjednem ja s njim. Standardno moje ispitivanje ko igra i ko vodi. A on standardno zna da ja nit pratim nogomet, nit me zanima nit kog đavla. Utom dolazi i ostatak ukućana, kobiva da vide taj cirkus. I ja njemu nako nonšalantno govorim kako sam ja eto kupio auto. Ko da sam kupio pernicu ili znojnik ili olovku. Ništa on. Ja lagano do prozora, i govorim opet da sam kupio auto i da je dole parkiran. I zovem njega da vidi auto. Mene već blaga panika fata, i ja njemu to ono kroz smijeh govorim. Govori on meni da gleda utakmicu i da ga ne zanima to. Utom se i mati uključuje i govori da sam kupio auto i da ode pogledat (kroz prozor). I on nas nako blijedo gleda i nama bi šega i mi se odvalimo smijat. On se haman i naljutio, kontam da ga zaebajemo. Još govori materi, haj što ga ja zezam, nego još i ona. Ko zar nije ona prerasla takve gluposti. A mi uporno govorimo da vidi auto, doduše sad već plačemo od smijeha. Odluči on da nas ignoriše i nastavi gledat utakmicu.

Ošo ja da se okupam. Kontam ovo je bilo odveć lagano. A čim je nešto lagano, meni je to odmah sumnjivo. Isto ko onaj izlazak sa Žužu, kako lako pristade, ja odmah znao da nešto nije kako treba. I nije ni bilo. Ja završio s kupanjem, brišem se onim peškirom i čujem njega tamo kako se dere, jel on normalan, jel on normalan. Izlazim ja fino, skockan sav, kad on mene zove mirnim glasom i tonom. Kao, hodi da porazgovaramo. Haj kontam, kad je tako fino pito. Pita on mene jesam li normalan, a ja odgovaram da jesam. On ko da i nisam odgovorio, pa opet, jesam li normalan, ja da jesam. Opet on, ko da me ne čuje, jesam li normalan, a ja opet da jesam. Pa je onda uslijedio dugi razgovor o kupovini auta, kako to nije pernica ili olovka da se tek tako kupuje. Pa me pito od kog sam kupio, pa jesam li pregledo ovaj papir, pa jesam li pregledo onaj papir.
Tu se sve iskomplikovalo jer čiča nije bio pravi vlasnik auta. Barem nije na papiru. Naime čiča je kupio auto od nekog lika. Al nije završio papire u opštini. Sreća u svemu je bila da nisam ni ja završio sve papire u opštini jer nismo stigli. Kupio u petak, nekad iza 4. Subotom nisu radili, ni nedjeljom, a zbog praznika ni iduća dva ili tri dana. Dogovorio se ja s čičom da ćemo to završavat nekad iza praznika. Sva sreća pa se to nije realizovalo.
Nakon dugog razgovora i par telefonskih poziva, otišo ja spavat.

Sutra ujutru zvoni meni mobitel, ja iz nikom znanih razloga kontam da je alarm, i ukinem ga. Zvoni opet, kad vidim ja mene zove onaj čiča. Javim se, kaže čiča da vratim auto, vratiće on meni pare. I lagano ja sa starim i do čiče. Vratim ključeve, on meni pare. Stari se izvine, da mu koju paru za benzin i ode čiča kući. Ja uzeo one pare i odmah vratio ljudima dugove.

Utom je došo i Bajram i sve o čemu se pričalo jes o mojoj kupovini auta. A meni neugodno bilo. Svi oni u jednoj sobi pričaju, ja otišo u kuhinju sjedio sam. Nešta mi neugodno bilo.

Kasnije se i po školi proširila ta priča da sam imo auto i da sam ga prodo. Pa kad bi me ko upito što sam ga prodo, ja vazda govorio da sam ga prodo da vratim dugove, da vratim pare koje sam posudio da bih kupio auto.

o mom izlasku...

Nešta mi se i nije dalo pisat. Al potaknut nečim ću ipak pribilježit koji stih.

Jučer sam bio vani dobrih 11 sati. Ne pamtim kad sam bio tolko dugo vani. Ne mislim van kuće, nego ono vani...

I primjetio sam neke izuzetno uznemirujuće sadržaje dok sam bio vani, koji su zapravo bili i pozitivni. Pozitivni u smislu da sam se prisjetio što više ne idem vani.

Gledo sam Diktatora. Film je glup ko kurac. Od ovce. Ima par smiješnih scena, i to je to. Osim toga je glup. I prilično je glup. Jedino što je dobro bilo kod tog filma jes bilo društvo s kojim sam to gledo. Njoj je bilo sve smiješno, i samo se smijala. Meni je njeno smijanje bilo smiješno, pa sam se ja smijo tome.

Kasnije smo otišli prošetat malo Titovom/Ferhadijom. Ne znam šta mi je gore. Titova, do Vječite vatre (što bi reko jedan moj jaran, vlah!) je izgledala ko dvorište neke osnovne ili srednje škole. Puno nake djece. Puno nakih malih mangupčića kojih je mene više strah nego onaj velikih mangupa. Svi su nekakvi bučni, i nikad čovjek ne zna šta je očekivat od njih. Podjećaju na one hijene. Ti mangupčići se opet trude svojim glupim ponašanjem zavest babadevojke. To su vam one djevoj(čic)ke od nekih 15 do 20 godina, koje izgledaju ko da imaju 35 il 40 godina. Fuj! I moja generacija je prošla kroz proces odrastanja, al da su nako glupavo izgledali, pa i nisu vala. Kreteni pravi. To nije dete, to je kreten!

Onda smo prošli kroz ono nako rovanje. Hodaš ti nešta šetalištem, i odjednom nešta izrovano. I tu u onu prašinu, u ono kamenje. Ma još govana da navade, pa da mi ugođaj bude potpun.

Pa smo skontali otićemo do famozne knjižare odonog Šahinpašića. Kofol sniženje 80%. Ja em ne čitam, em znam da nema zglave nikakvog sniženja. Kad sam prvi put pročito vijest, bilo mi je pravo drago što zatvaraju. Žao mi onih radnika tamo, koji će ostat bez posla. Al kad skontam kolko su im knjige, dođe mi da se zapitam koji moron moraš bit da tamo išta kupiš. Ima gomila nakih knjiga, od kojih mene interesuju 4. Od tog je jedna neka o lego kockicama. Etooo.
I vako su im sve knjige isto ko i prije kad su cijene u pitanju. Jedna je stvarno bila snižena. Prije je koštala 29 marona, a sad košta 24. Ista takva se može naći za 4 marke. Samo što ti kod ove od 4 marke ostane još 20, pa se najedeš ko čoek.

I haj. Završili s tim. Onda sam otišo da jedem. Pojo nakav hamburger. Hamburger je bio solidan.

Pa smo sjeli i pričali u parku. Čak smo jedno vrijeme pričali o meni i mojim "problemima". Meni su te priče malo šega, a malo nisu šega. Šega su iz razloga što ljudi meni daju neke savjete i komentare koji su meni davno pali napamet i koji su prevaziđeni. Ko ono pričaju ti ljudi o stvarima o kojima ti već sve znaš i misle da je to to. A ti vamo ne da znaš to o čemu ti oni pričaju, nego znaš i još više. Meni je to nako šega pomalo. Ova strana koja nije šega jeste što se ta priča nekako nametnula, a nametač nisam bio ja. Postoje stvari o kojima ja mogu i želim razgovarati, a postoje i neke o kojima baš i ne volim govoriti. Ako pak  mogu i želim razgovarati o njima, onda ću naći i prikladno vrijeme i mjesto za takve priče. I sam ću započeti priču o tome. Ovdje to nije bio slučaj, a i bilo je riječ o ovoj drugoj grupi priča. Na kraju krajeva, nije da se moji problemi mogu riješiti jednim razgovorom u parku (mogul ičiji je pravo pitanje...). Što ne znači da ne cijenim dobru volju mojih sagovornica i ne sumnjam u njihovu dobru namjeru, pa ćemo to kompletno dešavanje okarakterisat kao solidno.

Pa smo ošli do Meše. Tu je bilo nako. Nikad mi neće bit jasan fenomen onih objekata gdje se ljudi skupljaju, a gdje se tolko odvrne muzika, da ti nemoš progovorit koju. Ja kontam jel ono namjenjeno ljudima koji su gluhi. Nije da sad treba stišat skroz muziku, al kolko se kod nas odvrće, to je za nepovjerovat. Meni je to uvijek smetalo kod nas, jer je kod nas dominantno razmišljanje više je bolje. Niko živ nikad nije skonto odakle uporište u tim glupim razmišljanjima, al onda su i dan danas postojana. Konta on ako odvrne muziku, onda je muzika bolja. Ako sagradi kuću na 6 spratova, ona je bolja od one na dvije skupa sa fasadom i garažom. Cura je bolja što ima veću guzicu i sise, bez obzira što izgleda u najmanju ruku ružno sa svim tim na sebi. Elem, tu nam je još i bilo fino, pa smo odlučili da odemo neđe drugo.

I dok smo išli, prošli smo pored onih kafića i kafana tamo kod hotela Evropa. Ona nakaradnština (ja mislim da ova riječ i ne postoji) mi nikad neće bit jasna. Prvo smo vidjeli hitnu i nakog čiču kojeg unose unutra. E onda sam ja vidio gomilu nakih kurvica. Vidio sam i likove koji stoje na trotoaru. Znači izađeš vani, platiš nekakvu opasnu lovu za piće, i stojiš na trotoaru. Pa baš moraš imat nisko samopoštovanje za takvo što. Ti su još bili i dobri u poređenu s onima koji su stajali na ulici. Stojiš na ulici i dernečiš. Pa jal prođe kakvo auto, ti malo ko pobjegneš, pa se vratiš nazad. A ja doživio intelektualni orgazam i slom kad sam vidio nake kretene kako stoje u nekakvom staklu. Znači neko je narazbijo il čaša il flaša, i tog stakla ima baš. I kreteni stoje u tom svemu.
Ja kontam, neko bi se dobro osevapio da tamo baci neutronsku bombu i polije sve plavim napalmom.

Onda smo došli do nakog mjesta đe smo sjedili posata sat i nismo marke potrošili. Nit nas je ko nudio, nit nas je ko poslužio, nit kog đavla. Što meni i nije smetalo. A ja kao čuo da u to mjesto zalaze osobe koje žive sa homoseksualnošću. Pa kad god vidim neko muško društvo kontam da su pederčine, a kad vidim žensko društvo kontam da su lezbače (primjetil se kako sam večeras raspoložen za vrijeđanje?). I to mahom sve ženske kratke kose. A ako kojim slučajem dođe dođe kakav muškarac i žemska, kontam da je to kakav pederčina i lezbača, pa došli nekog da zbare. Unatoč mojim razmišljanjima, sumnjam da je bilo osoba koje žive sa homoseksualnošću, ali vjerujem da su svi imali slična razmišljanja kao i ja.

Poslije toga smo opet prošli pored onih kafana kod Evrope. Kurve, ili kako ih je prikladno nediskrimnatorski nazvat - seksualne radnice, su našle svoje jebače (imal neki manje uvrijedljiv i pristojniji naziv za jebače?) i razgulili su većinom kućama. Ja otišo u Kulovića štrase i pojo one krompiriće sa nekakvom piletinom (pošo napisat sa pičetinom). Moj organizam će mi bit vječno zahvalan na tome. Pitaće starost gdje bila mladost.

I poslije toga razgulimo kući. Vidjeli smo i mjesec na povratku kući. Bio je ko u pjesmi Dine čarobnjaka Merlina. Utom su već bila neka 4 sata. I počelo se lagano razdanjivat. I ja pošo spavat. To mi je pormetilo ritam spavanja čemu svjedoči i ovaj post kojeg pišem u pola 2 ujutru dok su mi oči ko fildžani ili bambus klikeri, kako je kome po volji. I sve jedva nešta...