Neki dan sam se sjetio il sam pričo s nekim o tome, kako sam ja ko mali vazda imo nakih gluposti po džepovima. Ono što govore da kad se vagaš oduzmeš dvije kile zbog odjeće, kod mene nije važilo. Moglo se odvadit minimalno 4 kile. A počesto i više. Tako su čest gost mojih džepova bili kojekakvi magneti, povećala, čakije, lanci, konopci, olovke, papiri, dvogledi, kese i još nekih 100 gluposti koje ti mogu zafaliti u samo jednoj situaciji i nikad više. Nema veze, nosio sam ja to sve, za ne daj Bože. Da je u tim, mojim mladalačkim danima, nastupio smak svijeta, ja bih ga preživio.
Gledam ovu lopatu i sjećam se svojih mlađahnih dana. Mislim da bih u tim danima gujsce prodo da ovo imam. Sad već ne bih. Iako meni ovo ne treba, al ja bih sebi ovo svejedno kupio, samo da ima neđe kad nas. Možda bih čak i novo ovo. Uostalom, nije meni moja mati vazda ponavljala, sine dok je takvih budala ko ti, trgovci će uvijek imati posla...
Нема коментара:
Постави коментар