Bio sam danas na izletu. I za promjenu i nemam nekih ozbiljnijih zamjerki.
Išli mi posjetit Bijambarske pećine. I haj, krenuli mi lagano. Put prošo brez problema. Stali u Srednjem i pili one željezne vode.
Došli mi gore, kad ima nakav vozić tamo. I haj sjeli mi u vozić i sad ti čekaj da to krene. Vozić ima nekog svog harmonikaša. Svira, mlati, ubija. Dobar je bio. I dok ja kontam kako li će i na šta će taj vozić bit nalik, i ta vožnja, dolazi grupa pemzionerki. I ha su one sjele, namah se popuni onaj vozić. Ama pun voz ko šibica.
Sve je to otprilike izgledalo ko Ko to tamo peva, samo vozić varijanta.
Ima ona jedna scena u tom filmu, kad onaj deda treba da kupi kartu, taman da dođe do njeg kondukter, a on se šatro premjesti na drugo mjesto, gdje je kondukter već prošao. I normalno da mu to ne uspije. E bila isto tako ova jedna baba, al njoj je uspjelo. Ja reko onom kondukteru daj pet karata. Zamal me ozbiljno shvatio...
Elem, krenu konačno famozni vozić, a mi samo što nismo poispadali od brzine. Da sam išo pješke, stigo bih prije. One baba se raspričale. Pitam ih ja odakle su, kaže iz Visokog. I malo malo kaže može ova omladina hodat. A ta njihova priča je isto početak one pjesme Tigar iz Kladnja. Meni to šega bilo pa sam čitav dan ponavljo ono Vako da nam bude fino. I kako hiti onaj vozić, meni vjetar u kosi ko u onoj pjesmi Jure Stublića. I tako mi stižemo nake ljude koji su pošli pjehe. I oni nama nešta mašu. Cirkus. A onda su nekakva djeca tu bila, jal izlet neki jal šta ti ja znam, i djeca vade ajfone i počeše nas snimat. Isto ko da smo cirkuska atrakcija. Ova jedna prepoznala rodicu valjda i sve nam govori evo mi rodice evo mi rodice. I prolazi ona pored rodice, i kaže hajde uskači, a rodica njoj odvrati sa jednim kvalitetnim MRŠ!
I konačno mi došli na to odredište i počeše svi izlazit iz vozića. Mi jeli i vidimo ima tamo neka teta koja prodaje neke džindžulije. I onda je nama teta pričala dobrih 15 minuta o tome šta ona radi i kako radi i svaki nam proizvod predstavila ponaosob. Pravi ona od vune nako svašta nešta, od rukavica, kapa, šalova do nekog nakita, narukvica, lančića. Ima i nakih jastučića, rakije, torbi, pulovera... Ma nema šta nema. Elem, teta se raspričala. Na njoj se vidi da baš i nema s kim pričat, a jaka joj je želja da priča o svom radu. I dodala je da je ponosna na svoj rad. Meni je malko žao. Al je fina nako.
I pošli mi konačno do tih pećina i došli ko do nake raskrsnice gdje imaju putokazi gdje je koja pećina. I tu smo svi počeli se ludi pravit (il bar ja jesam) i smišljat đe koja pećina. A imaju dva puta, jedan uzbrdo i jedan nizbrdo. I imaju tri pećine, Donja, Srednja i Gornja. I sad je tu nastala priča kako se do Srednje ide dole, a do Donje gore. Ili da je Gornja dole, a Srednja gore, a Donja negdje između. I tako sve moguće kombinacije. Ja sam tu hardkor trolovo, al jesul drugi, to nikad nećemo saznat.
Prvo smo otišli u Donju pećinu. Nemaš je šta vidjet. Ima neke vode koja utiče u pećinu. Jaranica se tu neđe okliznula i skljokala. Pofino se udarila. Al je dobro. Slikali smo, i ja isto sliko.
E onda smo otišli u Gornju pećinu. Tek smo u toj pećini primjetili kolko je hladno zapravo u pećini iako se ne zađe u istu duboko.
E onda smo pošli do Srednje pećine. I tu smo igrali badmintona. I čekali hoćel se pojavit taj vodič ili neće. I pojavila se ona, al je dobro kasnila. Tu smo, pred pećinom, vidjeli međeda i one pećinske ljude. Ulazimo mi u pećinu, a tamo levati u majicama kratkih rukava i šorcevima. A u pećini ima nekih 5 stepeni. I gledaju vako oni u nas, a mi svi duge rukave i nogave, a pokoji i kapu imali. I moj šešir. Ko Indijana Tom Džons, samo bolje. I ova jedna od nas posudila deku i fino se zagrnula. :D
Elem, pećina je fina. Reko bi čovjek ima pećine 100 kilometara, al i nema baš. Sve se prilično brzo obiđe. Al je nako fino. Ima onih stalagmita i stalaktita. Ima i nake vode. Kaže ona ima i tople vode. Kažu da komplet pećina nikad nije komplet istražena. Meni nema blica na mobitelu, pa slike i nisu čemu, al mogu proć. Vodičica je bila nako fina.
Izišli mi iz ne pećine, a vani bilo barem 20-25 stepeni. Promjena od 15-20 stepeni u manje od minut. Da se raspadneš. Al eto ja nisam. Poslije toga mi lagano pošli na neko šatro jezero. Usput smo vidjeli da oni neki igraju kolo.
I kako smo mi išli prema tom Jezeru, naiđemo ko na neki mostić. I tu otprilike počinje meni najzanimljiviji dio izleta.
A mostić postavljen nako na livadu. I kofol ima neki puteljak. I tu se mi razdvojimo, ovaj jaran i ja krenemo tim nekim putićem šumskim, a oni onim regularnim, pa ko naći ćemo se na jezercu. Mi baš nismo ni znali kuda tačno idemo, ali je zanimljivo da smo ipak našli jezero. Ona šuma je divna. Ima mrava kolko hoš. Ja se sjetio Žužu kad sam vidio one mrave. I sve oni veliki mravi dve kile komad, ko zec. Elem, naišli smo na jedan krkanski mravinjak. Ako nema u njemu par miliona mrava... Mravinjak je veličine kreveta, a vrvi sve od mrava.
I hodali mi, pravo fino. One ptice cvrkuću, mir i tišina. A sunce nako lagano se probija kroz krošnje, ma romantika prava. Naišli smo na par drvenih mostova. Koji su nako bili puno smisleniji od onog prvog, jer su bili preko nekih kanala nečega. Fora kod tih mostova u šumi je bila što su nako bili malo razvaljeni. Malo više. Jedva smo prešli preko njih. S vremena na vrijeme smo se dovikivali sa ostatkom društva. Ponekad bi odgovorili, a ponekad i ne baš. Kad bi, nama bi bilo godra jer se nismo zagubili. Kad nisu, mi kontali da smo neđe zalutali.
Hodmo mi, i skrenu taj jaran s puta, mi kroz one grane, kad ugledamo ostatak društva. Osim što je bilo to "jezero" između nas. I kao mi pošli da siđemo s tog brda, do obale dole jezera, pa jedva nešta. Onog granja, šiblja, žbunja, drveća,... I sad ti nas dvojica kontamo kako da pređemo to čudo od močvare. Govore oni nama da idemo s naše lijeve strane. Nako iz njihove perspektive to djeluje prilično lagano. Iz naše djeluje nemoguće. Mi odemo desno. I hodaj i hodaj. I spustimo se skroz do famoznog jezera da bi skontali da je ono močvara. Još onaj hajmo kaže preplivat. Ja ga gledam, a on dodaje, pa šta fali, samo skini tene i zasuči nogav(ic)e. Reko nema šanse. I hodali mi oko tog jezera, kontam ima mu neđe kraja. Ima šipak. Ima kraj jezera i početak nakog potoka. A potok širok dobrih metar ipo. Kontam ja da ono preskočim, al nema šanse. Fora je bila što je ono sve močvarno tlo, i noge ti haman pa propadaju u ono blato. A da ne pričam kolko se kliže. Imam osjećaj kad bih se zatrčo da bih se samo oklizno i propo u onaj potok. I na jednom djelu njemu više dodijalo hodat i razdvojimo se. Ja pošo dalje tražit imal kraja tom govnetu, al zamisli samo, nema. Ja se vratim do njega, kaže on prešo. Kako, kaže samo zagazio kroz onu vodurinu. A prljava ko i šta. Prava ona žabokrečina.
Ja skontam da neću u vodu, pa makar. I počnem tražit alternativni put. I kofol da ja poslušam ove svoje i probam otić onim putem koji su mi oni spomenuli. I normalno da ne može. I hodaj ja neđe okolo. Ko Survajvor. Ama sam bio ko onaj Međed Grils, samo što sam ja imo vode i hrane. Al nema šanse da nađeš put. Sve se svodi na onaj potok i močvaru i preskaknje istog. I ja obiđem skroooz tamo neđe okolokole, jedva. A da ne pričam kakvim sam stazama išo, kolko sam se izgrebo i štatijaznamsvene. Al meni ono pravo zanimljivo bilo. Još da sam imo malo bolju opremu, đe bi mi kraj bio. I obiđem ja sve, i dođem do ovih pajdaša mi. Oni me haman i otpisali. Al se otpisani vratio.
I sjedili mi tu još malo. Malo igrali badmintona, koji meni ide prilično dobro. Utom smo primjetili žabu. Žaba je bila šega. I sve kofol neće da bježi od nas. Sve dok se ovaj jedan nije sjetio pametne ideje da mojim šeširom fata žabu. E zamisli samo... I normalno žaba pobjegla.
Utom smo već lagano pošli do auta i razguli kućama.
Išli mi posjetit Bijambarske pećine. I haj, krenuli mi lagano. Put prošo brez problema. Stali u Srednjem i pili one željezne vode.
Došli mi gore, kad ima nakav vozić tamo. I haj sjeli mi u vozić i sad ti čekaj da to krene. Vozić ima nekog svog harmonikaša. Svira, mlati, ubija. Dobar je bio. I dok ja kontam kako li će i na šta će taj vozić bit nalik, i ta vožnja, dolazi grupa pemzionerki. I ha su one sjele, namah se popuni onaj vozić. Ama pun voz ko šibica.
Sve je to otprilike izgledalo ko Ko to tamo peva, samo vozić varijanta.
Ima ona jedna scena u tom filmu, kad onaj deda treba da kupi kartu, taman da dođe do njeg kondukter, a on se šatro premjesti na drugo mjesto, gdje je kondukter već prošao. I normalno da mu to ne uspije. E bila isto tako ova jedna baba, al njoj je uspjelo. Ja reko onom kondukteru daj pet karata. Zamal me ozbiljno shvatio...
Elem, krenu konačno famozni vozić, a mi samo što nismo poispadali od brzine. Da sam išo pješke, stigo bih prije. One baba se raspričale. Pitam ih ja odakle su, kaže iz Visokog. I malo malo kaže može ova omladina hodat. A ta njihova priča je isto početak one pjesme Tigar iz Kladnja. Meni to šega bilo pa sam čitav dan ponavljo ono Vako da nam bude fino. I kako hiti onaj vozić, meni vjetar u kosi ko u onoj pjesmi Jure Stublića. I tako mi stižemo nake ljude koji su pošli pjehe. I oni nama nešta mašu. Cirkus. A onda su nekakva djeca tu bila, jal izlet neki jal šta ti ja znam, i djeca vade ajfone i počeše nas snimat. Isto ko da smo cirkuska atrakcija. Ova jedna prepoznala rodicu valjda i sve nam govori evo mi rodice evo mi rodice. I prolazi ona pored rodice, i kaže hajde uskači, a rodica njoj odvrati sa jednim kvalitetnim MRŠ!
I konačno mi došli na to odredište i počeše svi izlazit iz vozića. Mi jeli i vidimo ima tamo neka teta koja prodaje neke džindžulije. I onda je nama teta pričala dobrih 15 minuta o tome šta ona radi i kako radi i svaki nam proizvod predstavila ponaosob. Pravi ona od vune nako svašta nešta, od rukavica, kapa, šalova do nekog nakita, narukvica, lančića. Ima i nakih jastučića, rakije, torbi, pulovera... Ma nema šta nema. Elem, teta se raspričala. Na njoj se vidi da baš i nema s kim pričat, a jaka joj je želja da priča o svom radu. I dodala je da je ponosna na svoj rad. Meni je malko žao. Al je fina nako.
I pošli mi konačno do tih pećina i došli ko do nake raskrsnice gdje imaju putokazi gdje je koja pećina. I tu smo svi počeli se ludi pravit (il bar ja jesam) i smišljat đe koja pećina. A imaju dva puta, jedan uzbrdo i jedan nizbrdo. I imaju tri pećine, Donja, Srednja i Gornja. I sad je tu nastala priča kako se do Srednje ide dole, a do Donje gore. Ili da je Gornja dole, a Srednja gore, a Donja negdje između. I tako sve moguće kombinacije. Ja sam tu hardkor trolovo, al jesul drugi, to nikad nećemo saznat.
Prvo smo otišli u Donju pećinu. Nemaš je šta vidjet. Ima neke vode koja utiče u pećinu. Jaranica se tu neđe okliznula i skljokala. Pofino se udarila. Al je dobro. Slikali smo, i ja isto sliko.
E onda smo otišli u Gornju pećinu. Tek smo u toj pećini primjetili kolko je hladno zapravo u pećini iako se ne zađe u istu duboko.
E onda smo pošli do Srednje pećine. I tu smo igrali badmintona. I čekali hoćel se pojavit taj vodič ili neće. I pojavila se ona, al je dobro kasnila. Tu smo, pred pećinom, vidjeli međeda i one pećinske ljude. Ulazimo mi u pećinu, a tamo levati u majicama kratkih rukava i šorcevima. A u pećini ima nekih 5 stepeni. I gledaju vako oni u nas, a mi svi duge rukave i nogave, a pokoji i kapu imali. I moj šešir. Ko Indijana Tom Džons, samo bolje. I ova jedna od nas posudila deku i fino se zagrnula. :D
Elem, pećina je fina. Reko bi čovjek ima pećine 100 kilometara, al i nema baš. Sve se prilično brzo obiđe. Al je nako fino. Ima onih stalagmita i stalaktita. Ima i nake vode. Kaže ona ima i tople vode. Kažu da komplet pećina nikad nije komplet istražena. Meni nema blica na mobitelu, pa slike i nisu čemu, al mogu proć. Vodičica je bila nako fina.
Izišli mi iz ne pećine, a vani bilo barem 20-25 stepeni. Promjena od 15-20 stepeni u manje od minut. Da se raspadneš. Al eto ja nisam. Poslije toga mi lagano pošli na neko šatro jezero. Usput smo vidjeli da oni neki igraju kolo.
I kako smo mi išli prema tom Jezeru, naiđemo ko na neki mostić. I tu otprilike počinje meni najzanimljiviji dio izleta.
A mostić postavljen nako na livadu. I kofol ima neki puteljak. I tu se mi razdvojimo, ovaj jaran i ja krenemo tim nekim putićem šumskim, a oni onim regularnim, pa ko naći ćemo se na jezercu. Mi baš nismo ni znali kuda tačno idemo, ali je zanimljivo da smo ipak našli jezero. Ona šuma je divna. Ima mrava kolko hoš. Ja se sjetio Žužu kad sam vidio one mrave. I sve oni veliki mravi dve kile komad, ko zec. Elem, naišli smo na jedan krkanski mravinjak. Ako nema u njemu par miliona mrava... Mravinjak je veličine kreveta, a vrvi sve od mrava.
I hodali mi, pravo fino. One ptice cvrkuću, mir i tišina. A sunce nako lagano se probija kroz krošnje, ma romantika prava. Naišli smo na par drvenih mostova. Koji su nako bili puno smisleniji od onog prvog, jer su bili preko nekih kanala nečega. Fora kod tih mostova u šumi je bila što su nako bili malo razvaljeni. Malo više. Jedva smo prešli preko njih. S vremena na vrijeme smo se dovikivali sa ostatkom društva. Ponekad bi odgovorili, a ponekad i ne baš. Kad bi, nama bi bilo godra jer se nismo zagubili. Kad nisu, mi kontali da smo neđe zalutali.
Hodmo mi, i skrenu taj jaran s puta, mi kroz one grane, kad ugledamo ostatak društva. Osim što je bilo to "jezero" između nas. I kao mi pošli da siđemo s tog brda, do obale dole jezera, pa jedva nešta. Onog granja, šiblja, žbunja, drveća,... I sad ti nas dvojica kontamo kako da pređemo to čudo od močvare. Govore oni nama da idemo s naše lijeve strane. Nako iz njihove perspektive to djeluje prilično lagano. Iz naše djeluje nemoguće. Mi odemo desno. I hodaj i hodaj. I spustimo se skroz do famoznog jezera da bi skontali da je ono močvara. Još onaj hajmo kaže preplivat. Ja ga gledam, a on dodaje, pa šta fali, samo skini tene i zasuči nogav(ic)e. Reko nema šanse. I hodali mi oko tog jezera, kontam ima mu neđe kraja. Ima šipak. Ima kraj jezera i početak nakog potoka. A potok širok dobrih metar ipo. Kontam ja da ono preskočim, al nema šanse. Fora je bila što je ono sve močvarno tlo, i noge ti haman pa propadaju u ono blato. A da ne pričam kolko se kliže. Imam osjećaj kad bih se zatrčo da bih se samo oklizno i propo u onaj potok. I na jednom djelu njemu više dodijalo hodat i razdvojimo se. Ja pošo dalje tražit imal kraja tom govnetu, al zamisli samo, nema. Ja se vratim do njega, kaže on prešo. Kako, kaže samo zagazio kroz onu vodurinu. A prljava ko i šta. Prava ona žabokrečina.
Ja skontam da neću u vodu, pa makar. I počnem tražit alternativni put. I kofol da ja poslušam ove svoje i probam otić onim putem koji su mi oni spomenuli. I normalno da ne može. I hodaj ja neđe okolo. Ko Survajvor. Ama sam bio ko onaj Međed Grils, samo što sam ja imo vode i hrane. Al nema šanse da nađeš put. Sve se svodi na onaj potok i močvaru i preskaknje istog. I ja obiđem skroooz tamo neđe okolokole, jedva. A da ne pričam kakvim sam stazama išo, kolko sam se izgrebo i štatijaznamsvene. Al meni ono pravo zanimljivo bilo. Još da sam imo malo bolju opremu, đe bi mi kraj bio. I obiđem ja sve, i dođem do ovih pajdaša mi. Oni me haman i otpisali. Al se otpisani vratio.
I sjedili mi tu još malo. Malo igrali badmintona, koji meni ide prilično dobro. Utom smo primjetili žabu. Žaba je bila šega. I sve kofol neće da bježi od nas. Sve dok se ovaj jedan nije sjetio pametne ideje da mojim šeširom fata žabu. E zamisli samo... I normalno žaba pobjegla.
Utom smo već lagano pošli do auta i razguli kućama.
Нема коментара:
Постави коментар