SVI SU UMRLI OSIM GLAVNE GLUMICE!
Eh sad kad sam vam reko šta se desilo u filmu Prometej, mogu i spomenut jednu scenu koja i nema veze sa filmom.
Došo ja u kino. I sad kontam u kojem terminu da idem i u kojem terminu imaju bolja mjesta. I pitam ja fino za ovu projekciju posljednju, i kobiva bih ja da kupim kartu. Mislim, ja se napravio sam tako. Mene samo zanimala mjesta koja su slobodna, a nije da sam mu to reko. Fino sam ja to posložio u mislima, a malo manje u riječima. I njemu ko i bi čudno što ja ništa neću.
Kontam ja haj doću kasnije, nema smisla da sad kupujem kartu. Ma onda kontam, šta imam nešta 15 puta dolazit, daj da ja sad to riješim. I kažem ja njemu de ti meni to opet pokaži i on meni opet onaj displejčić. Pitam ga prvo kolko je uopšte karta. Kaže on 8. I gledam ja i proberem sjedišta 14 i 15. Mrtva sredina. Sredina svih sredina.
Vadim ja cenera i dajem mu. I sad ja čekam, kaže on meni 16, pritom misleći da mu dam još 6 marona. Ma nije reko 16, nego 14 i 15. Al tu je to sve negdje. Kontam ja sjedišta on spominje. Stoji lik i nako gleda, a stojim i ja, i ja gledam. Kontam vidi ga jes bezobrazan, neće ni kusur da mi vrati. On je garant konto da ja njega nešta zevzečim. Kaže on meni opet 16 je, a ja njemu, ma ja jarane, kako god ti kažeš. Kontam neću se ja sad ubjeđivat sa njim jel sjedište 14, 15 ili je eto 16. Opet on nako ni tam ni vam, a ja ne kontam sve u 16. Meni u glavi raspad sistema. Slažem ja nake papirčine po džepovima mi, kad on meni konačno reče da su 16 maraka karte. Pa reko sad si reko da je 8. Kaže on jes, al jedna. :D
I tu se ja sjetim da ja nemam još tih 6 maraka. A onda se još sjetim da sam ponio pare da platim račune, koje su pak bile umotane u račune. I fino ja njemu one račune na pult izvadim i traži pare. Elem, nađem ja to sve nekako jedva i platim što sam trebo platit.
Nisam ljubitelj čitanja misli, al mislim da bih si dao malo oduška u toj situaciji. Još sam mu samo trebo reć da eto od računa odvajam, da dam za kina...
Još vako neka dvojica sjedili pored nas, tačnije pored mene. Keslaju se ničemu. Eto ja u svemu nastojim nać nešto vrijedno smijanja, al ova dvojica, ničemu se smiju. Al haj kad je počeo film smirili. Povremeno sam samo čuo kako zobaju nešto, a moje iskustvo mi je ukazivalo da bi se moglo raditi o košpicama. Negdje upo filma, ono počele one malo napetije scene, on mi uzeo cupkat. I cupka li on cupka. Ja ne volim ljude koji cupkaju i u mom društvu niko ne cupka. Mene to nervira. Iritantno je. Ide onaj film, scene nake, dešavanja, a meni u glavi samo razmišljanje namjerava li ovaj lik prestat cupkat i shvata li da je u kinu. Kontam ja njemu da kažem da ohane malo, nek čuva noge, al onda kontam i prestaće. Al jok. Osim jedne scene kad vako nešta jal vrisne jal skoči jal neko tako nešto. I prepo se on kobiva malo pa je presto. Kasnije opet nastavi. Dok mu nisam zatražio da prestane. I još on ono prestade. Nije bilo nikakvog natezanja, objašnjavanja, pravdanja, ništa. Ja rekoh i ono bijahu. Sad kad malo skontam, zamisli neko tako čitav život. Prođe mu život u rahatluku... Nego, vratimo se nazad. Po završetku filma vidim da su ipak mlatili košpice. Isprznili, mene stid bilo za njih.
Kad smo već kod košpica, vrijedi spomenuti da sam ja jedno vrijeme stalno mlatio košpice kad izađem. A kad kažem stalno, mislim na neki period od 5-6 godina. Ama haman sam bio poznat u naselju mi po tom. Lokalni jalijaši i mangupi mi nikad nisu tražili para. Doduše jesu jedne prilike mi tražili marku da im dam, al da niko ne vidi. I ja ono na fazon pantomime vadim fantomsku marku iz džepa i stavljam mu u ruku. Eto reko. Kaže on pa nisi mi ništa dao. Pa reko reko si da niko ne vidi, eto ne vidiš ni ti, al tu je ona. To je bila jedna od onih situacija gdje ti sasvim jasno bude da ipak ima Boga, bez obzira koliko drugi ne vjerovali u njega ili šta ti ja znam. Ta situacija je mogla imati dva ishoda. Mogli su me olešit do te mjere da bih ja njih kasnije tražio da im dam marku, nako samoincijativno. Ili im je moglo to bit tolko simpatično da im nikad nije palo napamet da mi ikad više traže para, iako su me u par navrata pitali imam li i treba li mi. No to i nije tema ove priče, tema priče su te košpice. Nisu samo jalijaši i mangupi tražili, nego i svi ostali. Sve oni grebatori. A košpe u ta doba ako su bile i 10 feninga. Pa baš moraš nisko u životu past da se od nekog grebeš za košpe. A možda i nisu. Možda nam je to bila jedna od rijetkih zajedničkih tema za razgovor. U to doba nisam baš bio pričljiv ko sada recimo. A ljudi odmah kontaju joooj, vidi ovog jes pametan, čim on šuti. Ja bolan šutio što nisam imo šta reć, prazna mi glava bila.
Elem, poseban gušt su te košpice bile u kinu. Jedne prilike mi otišli gledat neki film, i ne sjećam se više koji. Sjećam se da nas je bilo barem troje, a možda čak i četvero. I odlučili mi da bacamo one košpice na jednu gomilu. I svaki po kesicu i mlati ono do besvjesti. Jel ko pomjeri nogom, samo se čuje dole krckanje onih ljuski. Konto sam ja da ima toga nako podosta, al kad su se svjetla upalila i mi vidjeli kolko je toga, svak se razbježo na svoju stranu. Moralo se ono preskakat da čovjek prođe...
Нема коментара:
Постави коментар