o Novom Sadu - moraš zbarit sve...

Subota...

Sjedamo nas dvoje u nekakav pab. I nešta mi ko pričamo, kad odjednom dođoše nake tri cure i počeše mi fatat i grlit ovu jaranicu što je sa mnom. Ja nako gledam malo zatečen. A vidim ja ko njoj smeta, samo ne može doć do daha da to kaže. A ja nešto odjednom tolerantan na ovo žensko-žensko seksualno uznemiravanje, fino ih vidjet, jel. Al vidim ja đavo odnio šalu i ja složim facu i ove dvije odoše. Ostade samo jedna, zagrlila je i gleda mene. Gledam i ja nju. Nije loša nako. Pitam ja nju, valjal to tako, pritom misleć na to što mi fata i ljubaka jaranicu. Gleda ona u mene. Pa reci, jel valja il ne valja, opet ja. Ništa ona, šuti, gleda me, smješka se. Sad ja čekam. Ako kaže da ne valja, shvatit će i sama da je pogriješila i odskakutat će od nas. Ako kaže da valja skočit ću ja nju, pa ću je isfatat tako da će me se čitav život uz smiješak sjećat. Plus ću imat izgovor jel. I taman da ona kaže jel valja il ne valja, kad drma mene ta jaranica, kaže haj budi se, ustaj. Budim se ja malko neraspoložen, tako blizu a tako daleko...

Jena blogerska (jesenje izdanje)

Okupo se ja, pošto kao danas trebam i ja nešto izlagat, pa da ne idem ko svakakav. Za veliko čudo niko mi nije upado u kupatilo dok sam bio u bezobraznom izdanju. Pošli mi opet malo šetat tog subotnjeg dana koji i nije pretjerano obećavao. Ovaj put smo skontali da idemo kupiti razglednicu. Ja znam da mi nećete vjerovat, al ja sam stvarno razmišljo da vam svima pošaljem po jednu razglednicu i da vas iznenadim. Sreća pa nisam to i čvrsto odlučio jer u Novom Sadu je lakše dobit 3,14čke nego poslat razglednicu. Oni nemaju razglednica. Nigdje nema. Koga god da pitaš ne znaju gdje ima. A ako se negdje slučajno nađe neka, onda je ubitačno ružna. I tako mi dođemo do pošte, kontajuć da tamo ima ihahaj razglednica. Ipak je Novi Sad kolkotolko turistička destinacija. Šipak. Imaju 3 razglednice, ne zna se koja je ružnija. 2 sata smo mi tražili razglednicu da bismo na kraju našli neku najmanje ružnu i nju poslali. Da ne pričam kolko smo čekali u redu da to pošaljemo...

Moglo bi ovo na razglednicu

Nekad tad ja skontam da ja imam izlaganje pred gomilom polupoznatih ljudi, a za koje sam plaćen. Ovi što pažljivije čitaju su mogli primjetiti da sam prezentaciju za dotično izlaganje uradio dva sata prije puta i da nisam imo nekog vremena da se nešto malko ozbiljnije pripremim. I tad ja skontam da odoh do kuće, dok svi tutnjaju, i dok je tamo mir i tišina, da ja to jednom prođem sam sa sobom. Ja došo tamo kad vrata otvorena. Kontam vtf, ja uđem kad tamo neko čisti. Kontam ja saću je opalit po gujsci, ono mangupski, kad okrenu se. Ono brkove ima. Čiča nakav. Ja malo uletim u štaovobi izdanje. Ono, krpa na glavi, one žute rukavice i lagano on. Prvi put da vidim muškarca u tom izdanju. Mislim, nije meni strano da vidim muškarca da čisti, i ja čistim po kući još otkad je mater skontala da me može izrabljivat. Al ovo baš nešta šega bi. Da je neki domar usput, pa haj i nekako, jok, samo kaže čisti. Elem, uđemo mi u priču malo i fin nako čikica. Stranac kupio firmu u kojoj joj radio 30+ godina, dobio otkaz i niko ga sad neće uposlit. I snalazi se. A što je najzanimljivije veseo čovjek i nasmijan. Kaže ne isplati se bit neraspoložen, jer se time neće ništa promjeniti. Otprilike nekako kako i ja razmišljam. I ispričali se mi pravo. Vidim ja nema meni fajde od bilo kakvog pripremanja jer sam morao poć.

 Marka po marka...

I sad ja kontam šta ću, kako ću, da se ne obrukam pred tim ljudima. Ne volim ja ić nespreman. I kontaj šta ću kako ću, haj reko da probamo igrat na kartu sarajevske škole. Nekako sam je smetno s uma, nisam je odavno igro, valjda što sam uglavnom na domaćem terenu. Al kontam, Novi Sad je ovo ipak, moglo bi proć. A i kontam, ako ovo ne prođe, džaba mi onda sve i da sam se spremio. I sad ovaj jedan od domaćina pita mene jesam spreman, kažem ja da nisam. I on meni kao ništa se ti ne brini, a ja kontam u sebi ništa se TI ne brini. Mada jedino sam konto hoćel skontat ove moje šale i zeze. Em oni imaju tendenciju da ne skontaju, em ja imam ružan običaj da mislim da svi znaju sve moje interne šale s drugim ljudima. Nisam jednom ispo hajvan zbog tog. Tipa nešta se s materom zezam i onda u raji isti fazon. A ono ljudi vtf. Elem, izađem ja na onu binu, to blicevi sa svih strana, to svjetla, to reflektori. Isto ko da sam na onim supertalentima (ko da mi ono jednom nije bilo dosta). Nabacim ja šeretski osmijeh i složim im finu pričicu, sarajevska škola. Oni ne znaju kuće sa sebe, oduševljeni, to plješću, to se smiju, to prate šta pričam, to oduševljeni totalno. Žene mi bacaju gaćice gore... Ma totalno ludilo.

I ha se to završilo sve, izlazimo mi, kad eto ti njih da mi čestitaju. Al to ne zna reć fino čestitam, jok, to napada, to grli, to ljubi, to... i to da je jedna po jedna, nego bi sve odjednom. Znao sam ja da ta subota neće izać na dobro. I nije, pravo da vam kažem. Izašla je na neki miks odličnog i čudnog (čitaj perverznog). I haj što mi načestitaše, nego haj sad da se i slikaju sa mnom. Pa ovo, pa ono. Da ne spominjem da je ona što je rekla da će ići u Niš ostala da gleda mene. Nije luda da ide, i ja samo to njoj davno reko. E kad bi mene žene samo malkice više slušale... bile bi trudne vjerovatno.

Opet malo tvrđave, nije je bilo odavno

I završili mi tu i hajmo nazad kući. Kobiva ima njakav organizovan dernek nešta. Međutim, ja se dogovorio s Pečurkom
 da iziđemo neđe da nešta pojedemo. Sad je fora bila što smo mi kao otišli na ručak tamo negdje oko 16. A s njom se dogovorio oko 19. Pojeli nakav pileći sendvič, ja se namirio sa hranom za idućih 12 sati. Da ne pričam što nam onaj nije htio dati paradajz, kaže nije čemu. Elem, našli se mi i pošli mi na kolače. Haj reko da vidim i to. I sad nas troje, ona jedna uzima sladoled, druga hoće čaj i ja naravno ljubitelj švarcvalda hoću švarcvald. Pita ova kakvog ima čaja, kaže pa imaju ovi redovni i ovi... reko jel neredovni? Jel kasne? Čuj redovni čajevi. Elem, naručimo mi, kad donesi ona meni parče. Ne znaju oni to fino odsjeć, nego ti odmah frtalj torte navadi. Prvi put da ja nisam mogo dokusurit švarcvald do kraja. A znao sam, kad sam imao prilike, pojest čitavu tortu sam bez problema. Ovo jednostavno ne može. I završimo mi sve, pođemo kući da se ova okupa. Valja se sredit za derneka, il što bi oni rekli žurke.

Došli mi nazad kući, kad ovi uvelike zasjeli sa ekipom iz Rijeke. Inače, prije nego što smo se našli s Pečurkom, ove Riječanke me našle opijat nakim vinom. Kako se to uzjogunilo poslije mog nastupa, to je za nepovjerovat. Svi odjednom traže mejlove, neke kontakte nešta. I tu sam primjetio još nešta. Oni su bili pravo mirni i tihi, u odnosu na nas. Najtiša osoba iz našeg štaba je bila glasnija od najglasnije osobe iz njihovog štaba. Svi su naki mirni i tihi i cici mici, ma mi i nismo skontali da su tu. A smisao za humor im je... ma nije više ni ravan nuli, otišo je u kriptodepresiju. Ja ne znam fakat na šta ti momci bare cure u Hrvatskoj, al sumnjam da je humor i šega i šala. Tako su im niski standardi (ako ih uopšte i imaju), da je to za ne povjerovat. I nije ni čudo onda što su se oni nolko nama obradovali. Ismijale se cure s nama, ono za kući ponijet im ostalo.
 I tek vako kad čovjek vidi stvari iz drugog ugla, bude mu drago što ove blogerke (iz lipe naše) kolko tolko imaju smisla za humor. A kad smo već kod blogerki, hodam ja i sjetim se da i ovo uslikam.

Jednoj od meni najdražih blogerki... (sad još samo skontajte na koju tačno mislim ha ha ha!)

Nego, dok misam odmako od ovog primjećivanja, primjetio sam da kud god smo se mi kretali oni imaju ovu fensi uličnu rasvjetu. I baš sam sad moro prešaltat sve slike da vidim jel ja stvarno pretjerujem, al stvarno, i na svim drugim slikama je uglavnom ova rasvjeta. Jedini izuzetak su one slike sa keja, tamo je ipak drugačija rasvjeta.

  Famozna rasvjeta, romantika živa

Uglavnom, vratimo se mi nazad s tog druženja sa Pečurkom i nazad kući kad tamo sjelo uvelko. I tako mi sjedili malo, družili se, pričali. Pričaju oni kako smo im mi ful zabavni i ful smiješni i tako to. I tako nako sve u nekoj veseloj atmosferi, traže oni od nas vic da ispričamo o Hrvatima. Ja naravno jedva dočeko da ispričam legendarni vic o Tmuji, međutim ne kontaju one. Pa im onda nešta objašnajvaj. A nema ništa gore kad nekom moraš objašnjavat vic. Ja se ko mali uvijek pito šta im znači ono kad neko kaže usra i šefa i stanicu. I onda sam skonto šta to otprilike znači kad tako neko ne skonta vic i onda haj ti njemu objašnjavaj. I poče tako neka šuplja priča, ovi vakvi, oni nakvi, sve dok ovaj jaran ne prekide komentarom da smo mi Bosanci možda vaki il naki, al definitivno smo najzabavniji i najbolje jebemo! I tu stade sva šuplja priča...

Konačno mi izašli više i odemo u Šamrok. To vam je ona djetelina s listovima. Ja namah skinem onaj sako, kontam, neš meni računa donosit. I stvarno niko nije tražio da bilo šta platim. Čak ni ono što sam ja sebi naručivo. Šamrok me očaro što je to izgleda jedino mjesto u životu na kojem sam bio, a gdje zvučnik nije bio odvrnut na maksimum. Nego je baš bilo nako, dovoljno glasno da se čuje muzika, a opet i ne toliko glasno da ne možeš pričat normalno. Noć prije ova jedna jaranica nešta plesala, ma samo što se nije po stolu verala. I sad ona nešta mlatila prstima po zraku, kofol ono puca rukama, a meni to kad sam gledo sa strane baš bilo nako šega. I normalno ja odlučim da je suptilno zaebajem čitavu noć. I čitavu noć ja kombinaciju tog njenog pucanja i plesa od Ziska, inače gradonačelnika Goražda. Ja plačem u sebi, a niko ništa ne konta. Još me vako neko upita šta ja to radim, kažem ja to je naš tradicionalni ples (pritom misleć na naše zvanje). I malo malo vidiš svi taj rad. A još bila neka muzika uživo, pravo dobro sviraju. Atmosferu ipo napravili. Još se Pečurka odazvala pozivu i povela čoeka sa sobom. Da vidite jesu simpatičan par. Plus vam može potvrditi sve ovo, ili barem većinu ovog što vam pričam. Da ne bude ja vamo slažem lovačke.
I haj, ja kontam to je to, kad ovaj domaćin ode tamo za tu pozornicu. Nisam ja njega baš ni skonto, kad samo čujem svoje ime, okrenem se, i čujem njega kako govori iz Sarajeva. Ja kad počeše svi vrištat, totalno ludilo. A ja pojma nemam šta se dešava. Mislim, znam da sam ja, al ne znam šta je bilo. Kad kaže osvojio ja nagradu, kobiva imo najbolje izlaganje. I utom dolazi konobar, donosi piće od tog domaćina i tad ludnica počinje. Odjednom nake cure prilaze, to plešu sa mnom, to se upoznaju, to mi traže kontakt, bacaju se po meni. Ja samo čekam kad će me koja silovat. Kako se žensko usplahiri na popularnost, to je čudo jedno. Mislim onaj Rafo akrep što je nešta bio na onim supertalentima, ma nema, odjednom žene lude za njim, a inače ga ni štapom ne bi pogledale. A ja bolan, imaš me šta i vidjet. Još ja izvadio namjerno onu akreditaciju i stavim je na vidno mjesto. Nemoš hodat normalno, nema stola za kojim ja nisam s nekim nazdravio. Još ja nemam pića sa sobom, al jok, isto ko da su svi imali jedno piće u rezervi, ako ja naiđem, pa da možemo nazdravit. Više sam popio tako od drugih nego što sam ja sebi naručio. Plešem s jednom, okrenem se, kofol da pobjegnem, kad eto ti druge. 4 sata bez prestanka. Samo čekam nekog ljubomornog frajera od dotičnih djevojčica da me štocira.

I na kraju pobjegnem ja tamo kod ve cea. Tamo mirno i tiho, nigdje žive duše. Ma nije ni minuta prošla eto ti odjednom red se napravio ispred ženskog ve cea. I ova jedna sa mnom, pa uđe u onaj ve ce, kad eto ti druge da je zamjeni. Pa se vrati ova prva, pa nako malo ljubomorna na jaranicu. A sve me bare. Znate ono kako ja vas barim vako ovuda po blogu, e pa tako slično. Samo što se ja uglavnom šalim s vama, a one ozbiljne. Sve traže moj genetski materijal, da im ga prenesem jel. Pričaju one meni nešto, bare me, a ja sebi složio mantru u glavi i ponavljam sebi, ne želiš postati otac i plaćat alimentaciju, ne želiš postati otac i plaćat alimentaciju, ne želiš postat otac i plaćat alimentaciju... Odu ove dvije, dođe treća. Da ne spominjem što mi je ona jedna skinula akreditaciju i vako je na sise metnu. A ima onu neku dekolteiranu majicu. I još ono rukama podiže sise i nešta komentariše tipa, valjal ovo vako. A tek onaj lik, kaže haj se upoznaj kao s ovom djevojkom, ja zdravo zdravo. Kaže haj se zagrlite. I ja šta ću, zagrlim curu. Malo nako čudno, al haj nek im bude. Nije prošlo ni pet minuta, vidim ja tog lika kako se ljubi s tom curom. Da bi se ispostavilo da mu je to djevojka. Kontam, vtf, šta je ovo. Šta će sad, pričat okolo kako sam mu ja zagrlio djevojku i hvalit se tim pred rajom il šta? Ono, znaš ti ko je zagrlio moju curu!?
I ja na kraju skontam, nema fajde da se ja nešta skrivam, naćeme gdjegod. Vratim se ja tamo, nastavljam ja sa svojim plesom kad eto ti jedne. I haj, kontam ja, normala sve. Kad pita ona što se ne može otkopčati dugme na mojoj košulji. A nako inače malo teže otkopčat dugmad na mojoj košulji (to ja iz sigurnosnih mjera). I kažem ja njoj da treba malo jače ono povuć i onda može. Ja kad me lujka poče otkopčavat. I kako ona otkopčava, tako ja zakopčavam. Navalila cura da vidi pločice (čitaj pipu). Bjež stid me više pisat o tom mjestu.

Elem, pošli mi na neko drugo mjesto. Vako je već negdje 3 ujutru. Noge ne osjećam. Hodamo mi, kad naki tipovi počeše se derat TUZLA! SARAJEVO! I sad ja kontam ovi neki naši. Kad nisu. Valjda im samo drago što su vidjeli malo sarajevske škole. Zanimljivo je to da nas niko nije poprijeko gledao dok smo tamo bili. Nije da sam ja očekivao drugačije, samo je nekako čudno. Nekako kad čovjek upali te ve, reko bi da nemamo drugih ljudi u okruženju mimo četnika i ustaša. A zanimljivo je da sam primjetio samo jedan grafit na ovu nacionalnu tematiku, pisalo je Novi Sad je srpski grad. Još je zanimljivije što sam primjetio, nekih petnestak kilometara nakon što smo ušli u Bosnu mogao sam vidjeti grafit 4c. Što je prilično potvrdilo moju tezu da ipak u Bosni žive veći Srbi od Srba u Srbiji, i veći Hrvati od Hrvata u Hrvatskoj.

Voja, inače učenik sarajevske škole kojem se četalji dive, a nas ostale ne mogu smisliti (niko živ ne zna po kojem osnovu)

Elem, hodali mi tako, i negdje upo frke nam se pridruži nakav lik. Kažu da je inače lokalni pjano. Samo što ovaj ne izgleda baš ko pjano, mislim, sređen je, nije prljav, ne tetura. Kažu samo tako priđe raji i eto. Nije nametljiv i ne smeta. Ovi govore da hoće da idu u Kompresor, a tamo je ko neka drama i baza muzika (ili kako je već neki fol u vezi toga). A on ko eto ono, i ne ide se njemu baš tamo. Šega prava. I onda smo lutali po gradu jer nismo znali gdje ćemo, il ništa više ne radi il nema mjesta. Pa su se vako neka dvojica gancija pojavili i počeli oni naku muziku, ono bitboks. Ovaj jedan ko to bitboksa, a drugi nosi konobarsku tacnu u koju raja treba ubacivat pare. Ja im velikodušno ubacim 20 dinara. Nije beg cicija! Para ima hadžija i za sitnu raju! (tn tn tntntntnt tn tn!!!)
I meni više dodije to silno preseravanje, te haj tamo, te haj vamo i reko odoh ja kući. I mi lagano u taksi i vozi Miško. Došli, povaljali se u krevet i lezi spavat.

Ujutru ustali, jeli i piči na bus. U povratku nije bilo ništa zanimljivo.

 The End

o Novom Sadu - petak je dan za m...

Petak...

Iako sam lego oko 4, budim se u 7. Nestalo mi zraka i to me probudilo. A nemam snage da se odvučem do vrata. I kako neko otvori vrata, tako i ja živnuh. Obučem odijelo i pravac po hljeb. Da mi je neko pričo da ću u odijelu ići po hljeb, nikad mu ne bih vjerovo.

Most, e pa pređeš most i dođeš do tvrđave

Vratimo se mi, za doručak naravno pašteta (pa šteta bacit). Samo što sam jeo, pođem da se malo plaknem. Ja nako stojim u ženama poželjnom izdanju, ko Adem kad je bio protjeran iz raja, kad ova jedna mi pođe provaljivat u kupatilo. Isto ko da osjete kad sam ja bez odjeće. Elem, prođe to nekako bezazleno.

Još sam primjetio da iako svi jedu pofino, nigdje nisam upratio neku mršavu ili debelu osobu. Tamo su svi nekako... taman. Baš sam i drugim govorio da obrate pažnju na to i ista stvar. Nema mršavih ni debelih. Ali su im zato sve životinje debele. Njima je mačka ko ovca. A golub ko kokoš. Da ne spominjem što je njima bijeli golub stvarno bijeli, za razliku od ovog našeg bijelog goluba koji je sivi, eventualno crni. Čak im golubovi imaju sve prste i noge. Strah me vidjet kakva im je ovca, ako su vakve mačke i golubovi...

Gradska kuća 

I saobraćaj im je plaho zanimljiv. Totalno drugačiji od našeg. Prvo, nema toliko gužve na ulicama. Iako koriste auta, ne mogu se mjerit sa nama. Kod nas se i po hljeb ide autom. Drugo, pravo puno biciklare. A što i ne bi. Ko kad im je sve ravno, plus na svakom koraku one biciklističke staze. Treće, što mi je nako pravo zanimljivo jeste što je kod njih u isto vrijeme upaljeno zeleno i za pješake i za auta. Totalno ludilo. Da ne spominjem da svi staju na pješačkom. Kod nas te udari na pješačkom, pa još tebe okrivi što te udario. Šta si ti baš eto sad našo prelazit preko pješačkog kad je on kreno u kladionicu da uplati tiket. I što je najzanimljivije od svega, niko od njih ne koristi trubu. Nisam čuo da je jednom neko nekome svirno. Vako se mi vozimo taksijem kad vidim ja ispred nas dva auta. I sad jedan od njih se prestrojava i ne gleda. I zamalo lupi ovog drugog. Ja se vamo nerviram, kontam vidi majmuna, ništa ne gleda, psujem mu, u sebi jel. Oni ništa. Mrtvi ladni. Ma ni da mu svirne. Da mu ablenduje makar. Ništa. A opet meni glupo da galamim čovjeku u autu. Pogotovo što mi nemamo nikakve veze sa njima, al eto. Kad taj vozač, par sekundi poslije, glasom ko kad Balašević ono nešta priča, kaže kud ovaj gleda. Ja jedva dočeko. Ne gleda on, nigdje on ne gleda. I nako bi malo čudna situacija i ja se ugasim.

Elem, pošli mi do tvrđave. A sve nešto polako šetali, pa haman da je čitav dan prošo u toj nekoj šetnji. A prije toga se po gradu provrzmali, otišli do Dunavskog i tamo malo sjedili i tako. Sjeli na onu klupu i uživali. Kad smo već kod klupa, kod njih su sve klupe čitave. Nema niti jedne razvaljene klupe. Čak mi se čini da nisu ni išarane. Sad možda i prećerujem, ovo za išaranost, al il ja to nisam primjetio il stvarno nisu. Mada mi je puno veći fenomen to što su sve čitave. I prilično su udobne.

Klupe, i to čitave (a ljudi me čudno gledaju što slikam klupe)

Nastavimo mi iz Dunavskog do tvrđave. Ja se već udomaćio tamo. Pa onaj nakav hotel tamo, pa jeleni oni, pa konj. Konj je glavni.

Kooonjooo

Malo se uslikavali i tako to. I pođemo mi nazad lagano, uz obalu. Ili što bi oni rekli kej. I tako šetamo i odemo na ova neka izlaganja/predavanja što su nam domaćini organizovali. Poslije toga neka pauza i mi sjednemo u neki kafić. Iznaručujemo sve i svašta. Kad pogodite kome se obraća konobarica da se plati račun. A reko što ja Boga ti? Kaže ona, pa ti si tu glavni. I ja šta ću, platim. Pogledamo nakav film poslije toga i nazad kući. Kobiva da se spremimo za izlaska.

Mi tamo, kad došli predstavnici mog fan kluba iz Rijeke. I nešta mi tu pričamo, bla bla, zovem ja njih da izađu s nama. I haj ko hoće oni. Pitam do kad ostaju, kažu da i oni ostaju do nedjelje, s tim što ova jedna hoće ić u subotu kući, nekad oko podne. Ma reko nema šanse da ti ideš, ima da ostaneš ovdje s nama. Naumila ona da ide u Niš. Ko ono ima nešto zanimljivo u Nišu. I nađem se ja ubjeđivat s njom da će ona ostat, da čim vidi kako mi dernečimo, ima da ostane.

I tako se malo vrzmali po kući i pođemo mi svi vani. I gdje ćemo, opet svi nahrle u Tata bradu. A tamo nema mjesta zglave. Ma nemreš se okrenut. I šta ćemo, kako ćemo, nas nekolke odluči otić negdje drugo. I hodaj i hodaj i hodaj. Sve same tetkice. Te ne sviđa im se muzika, te ružni ljudi unutra, te ovo te ono. Što ne mogu ja tih priča, sve mi nešta hoće bit. Ko ono pošo neko vani da sluša muziku. I na kraju se svi vratimo u Tata bradu. Opet tamo nema mjesta i nas 4 odluči otić bilo gdje drugo. Svratimo do jednog paba, gužva. Drugi pab, gužva.

Fan starts hir

I vrzmali se mi po gradu i dođemo opet do Laze Telečkog. I dodije nam više hodat i odlučimo uć u prvo što nam naiđe pod noge, a da ima mjesta. I prvo bi nakav noćni klub, više noćni nego klub. Ja mu dadoh kodno ime K.O.K.O.S. (koka ovakih, koka onakih, sjooo). U nas se kaže da je petak dan za metak, u Novom Sadu petak je dan za Mađarice. Mi vako za jednim stolom, a namah prekoputa nas nake cure (čitaj 3,14čke) spojile dva stola. I nako mi kuliramo, ja kad poče perverzija na sve strane. Njih samo prevrnu neka luda i počeše se fatat međusobno. Gledam ja isprva, nije mi ništa jasno. Skontam ja da su to te Mađarice na koje su me svi upozoravali. Haj što one plešu i nešta se ko fataju. Al kad se počeše ljubakat, lizat i žvaljit... I haj jel ko prođe do njihovog stola, one njega namah safataju, izljube ga i vrate ga. A one... aj što su nako ljepuškaste, nego još i napucane, boli glava. Ma čitava ta scena, isto mađarski pornić. A ja nako kuliram s druge strane, šmekam, boli me.
I vako ti se njih dvije fataju i ljube, normalno ja bleno, kad se istom ona jedna okrenu prema meni. I pogleda me pravo u oči. Nako dobre 3 sekunde. Sad šta sam ja tačno osjetio u tom trenutku, to se ne može riječima opisat (ili bar ja ne znam). U najmanju ruku sam se naježio. Cura ubi pogledom samo (moš mislit šta još zna). Prvi put da mi se to desi u životu. Pogubio se sav. E mošte mislit kakvo je to žensko kad se i ja pogubih pored nje. Da, da, JA! I taman čovjek konta to je to, kad jok. Izvadiše bolan kanticu eurokrema. I kašike i počeše ono da jedu. Lujke prave. I naki tipovi što su tu bili, pa i njima one kašike guraju u usta. Bjež, stid me pisat šta je sve bilo. Perverzija živa...

Pokupimo se oko trice i piči kući, peri zube i na spavanje.


Skonto sam i što je Balašević nolka tetkica...

o Novom Sadu - prvi dojmovi...

Četvrtak...

Negdje oko 5 ujutru smo bili niko živ ne zna gdje, kad stiže nama poruka od ovih što su nas trebali dočekati. On usto, pa eto, da izađe na stanicu. A mi ni do Rume nismo došli. Kažemo mi da nema potrebe da dolazi po nas, da imamo još 2 sata puta, da legne spavat, pa ćemo se vidjet nekad u toku dana.
Negdje oko 6 otprilike stižemo mi u Rumu, i tu se ja namah sjetim one šmekerice.

Oko 7 stižemo mi u Novi Sad na stanicu. Iako je prilično rano, ima raje na sve strane. I tako se mi potrpamo u taksi i vozi. Taksista neki fin tip, glumac i taksista. Žena mu radi na sve strane. Sve u svemu, njemu nije loše. Drago mu što smo došli. Kad smo rekli gdje da nas vozi, on nako malo složi facu, kobiva ima problem. Kakav problem, ta ulica se radi, pa eto, imaćemo mi da idemo pjehe neki dio. Kobiva da nam odmah kaže, ne bi on nas zakino nešto. Mi kažemo da nije problem i da samo vozi. Došli mi tamo, kad imaš šta i vidjet. Bukvalno smo prešli preko ulice i na nekih 10 metara je bilo to naše odredište. Po njegovoj priči reko bi čovjek ima da pješačit bar 2 kilometra. Zasad, nije loše.

Nakav kukuruz ispred razbacan. Nako nama malo bilo neobično, što bi iko baco kukuruz. Al kasnije  se ispostavilo da se kod njih inače razbacuje hranom, barem u poređenju sa Sarajevo gdje škrtarimo više od židova. Tad nekad dolazi lik s početka priče, sav skockan i sređen. Došo on kao eto da nas dočeka. Nama svima oči na pola koplja, odmah pitanja što je dolazio, nije trebo i slično. Ništa on, ruke na leđa i baš ga briga. Kod nas po mater ne bi došli u 7 ujutru, al haj.

Tad nekad spoznajemo da nema vode u čitavom gradu. Mi nako jedva dočekali da se istuširamo, kad hoš đavla. Sad, iz ove perspektive, ne bi me čudilo da dovedu gradonačelnika da nam se lično izvine, ili makar ovog direktora vodovoda i kanalizacija. Ono što se posebno ističe kod Novosađana, ili je možda prikladnije reći Vojvođana, jeste neviđeno gostoprimstvo i gostoljubivost. A to se vrlo lako da primjetiti. I kad čovjek onako malo razmisli, to je jedno sasvim novo iskustvo. Pa onaj njihov nogometni klub propo jer ne mogu utakmice dobit. Uvijek oni puste goste da pobjeđuju, da im šta ne fali. Nema više priče osjećajte se kao kod kuće, nego osjećajte se kao u Novom Sadu. Jer mislim kuća je kuća, al budi Bog s nama, mene i ne paze nolko kod kuće.

Druga stvar koja se odmah da primjetiti, i na kojoj im ja zavidim, jeste struktura grada. Prvo i osnovno, sve im je jako široko. Oni nemaju uličice. Rasipaju se prostorom. Drugo, sve im je nekako organizovano. Za razliku od Sarajeva gdje je jedna stvar na jednom kraju grada, druga stvar na drugom, kod njih su stvari nekako prilično grupisane. Tipa imaju sportski centar i tu je sve. Kod nas je bazen na jednom, stadion na drugom, staza trčanje na trećem, košarkaška dvorana na četvrtom kraju grada i tako u nedogled. Treće, imaju pravo puno zelenih površina. Haj što imaju zelene površine, nego su im te zelene površine čiste. Mislim, nisam ja sad zagledo travku po travku, ali smeća skoro da i nema. A zato ima statua na svakom koraku, i to mi se pravo dopada. Statua ova, spomenik onaj. Pravo simpatično. Četvrto, plaho im je čist grad. Mislim, Sarajevo nije baš prljav grad (kakvih ima), ali je daleko od toga da je čist. Novi Sad mi se učinio čistim. Ama kod njih kad se dvije grupe huligana sretnu na ulici onda se nako malo gađaju kukuruzima ili žitom (jer em je kamenje meinstrim, em nemaju kamenja [sve pijesak]), pa onda sve to počiste da ne bude nered. Komunalna policija im je ubitačna, mislim da imaju veće ovlasti od ove obične policije. Ako ništa, voze bolja auta.

Ovo je negdje u kampusu, gdje se inače nalaze svi fakulteti osim medacine i farmacije i pravo im je sve organizovano

Treća stvar koja se odmah da primjetiti jesu ljudi. Ono što sam vidio tamo je otprilike ravno onim pričama o prijeratnom Sarajevu. Ljudi opušteni, bar 50% njih hoda u sivoj trenirci i er maksicama. Takvi se mogu vidjeti ne samo na ulici, već i u zgradama suda, fakultetima, prodavnicama, poštama, skupim restoranima. Svuda. Isto ko da im je to nacionalna nošnja. Dosta ih vozaju bacikla, a priličan ih broj i šeta. Doduše, mi jesmo bili u centru, gdje je sve nako blizu, ali ipak... Urijetko ko da negdje žuri, obično sam ja bio najbrži među njima. A svi se doimaju pristupačnim. Najgore što se čovjek jako brzo navikne na to. Recimo, ja sam imao osjećaj da nekog slučajanog prolaznika zaustavim na ulici i pitam hoćel s menom ispijat kafe ili čajeve, vjerujem da bi pristao. U Sarajevu bi me, u sličnoj situaciji, zboli nožem, opljačkali ili eventualno pljunuli. Ogroman je kontrast između ljudi gore i ovdje, i kad sam se vratio kući to mi je prvo zasmetalo. Osim toga, cure su im daleko ljepše nego ove domaće. Ma ljudi nako generalno su ljepši, vedriji, više se smiju, manje žure, čini mi se i da manje puše. Barem kad su cigare u pitanju. Inače, kod njih se ljudi dijele na muškarce, žene i Mađarice.
To nam je zapravo rekao onaj čiko koji je radio u mjenjačnici, ovom kolegi mi i meni. Kaže, vidim slobodni ste strijelci, pucajte na Mađarice. I haj, bi nama simpatično, mada nismo skontali na šta tačno vidi. Zapravo, veliki broj njih nije skontao šta to tačno znači. Ja sam skonto nekad u petak tek.

Ovo je park Dunavski, vako u centru grada i pravo je lijepo

Elem, došli mi oko sedmice, nas troje odlučilo da idemo sa domaćinom prošetat po gradu malo. Ostatak ekipe je ujela sova. I tako mi hodamo s njim, on nama priča. Ja umoran, a nit mi se spava, nit mogu šta da upratim šta priča. Jer nema kod njega eto to je to i zdravo. Ne, ne. Tu zgradu je sagradio taj i taj, od tog i tog kamena, dobio tu i tu nagradu, koštalo sve to toliko i toliko, vlasnici bili ti i ti, renovirano tad i tad. Ma sve lik zna. Kad ovaj moj ga prekide upo priče, kaže jesi to ti čito vikipediju prije nego što si se našao s nama. On nako zbunjeno odgovara da nije, i mi nastavljamo dalje. Inače nako malo slabije kontaju ove naše folove, al ne zamjeram im ja. Ono što su oni po gostoprimstvu, to smo mi po šegama, šalama i pošalicama. I zaebanciji.

Nako šetalište, pravo skockano (kažu da je zbog izbora renovirano)

I tako mi hodamo, on nama pokazuje znamenitosti. Ja pokušavam uslikat što stignem, međutim poče duvat onaj vjetar. Odnese. Još ja nisam imo rukavica, pa je to aman zaman. Al naslikavo sam ja, ima slika. Neću ih sve objaviti namah, da mogu malo razgodit po postovima. A i mrsko mi.

Elem, pokaza on nama dobar dio zanimljivosti, sve to u neka 3 sata. Kasnije on nas vodi da nešta meznemo, i mi odemo na Grbavicu. Grbavica je naselje u Novom Sadu koje su, za vrijeme bratimljenja sa Sarajevom, kopirali od nas. Sarajevska Grbavica i ova njihova i nemaju nešto mnogo zajedničkog, ali je svejedno zabavno. Elem, vodi on nas na roštilj nekakav. I ne zna on reć idemo na roštilj, nego kaže idemo na roštilj tu i tu, kod Lepe Brene. I stvarno mi došli tamo i sad štaš uzet. A ima svašta vako. Sad pošto ja nisam ljubitelj svinjetine (kodno ime klempo), ja uzmem nake dimljene piletine. A to ubi kako je ukusno. Tu sam naučio i za sos zvani urnebes, al isti ne probah. Kažu da je prilično ljut. Poslije toga u pekaru Kao nekad, a onda u nakav pab na piće. A vako 10 sati ujutru.
U pabu bila jedna maca, ona plava ruska. Pa se sve vrti oko mene, igra se, mazi se. Slike nemam jer niko živ da postavi sve slike.

Naka tenda usred parka, romantika živa

Elem, taj lik nije hotio da nas vodi na tvrđavu, kao da svi idemo đuture. I mi se vratimo kući. Malo lego da odmorim. I samo što sam lego budi me ovaj jedan da idemo na tvrđavu, ja kažem da idu oni i okrenem se na drugu stranu i nastavim sa spavanjem. Dobra tri sata sam ja spavo, al baš onaj tvrdi, vojnički, san. Ubalio sam onaj jastuk uzduž i poprijeko. Budim se ja kad tri nove poruke. Između ostalog odgovara meni Pečurka, jer sam joj se javio da dolazim. Ta red je kad dolaziš negdje kod nekog blogera da se javiš, jel. I haj, zdogovorimo se mi ispred katedrale.

Eto i katedrale

Za razliku od BeGea, gdje sam se relativno lako snašao, sa Novim Sadom je malko bilo drugačije. Iako je nama taj lik sve fino objasnio, slabo da sam ja njega šta skontao. Sad ja nisam uopšte znao doći do katedrale, al haj, malo avanture nije na odmet. I nekako se ja ipak pojavih, kad tamo Pečurka.
Upoznamo se mi, nako službeno i pođemo hodati nekud. Meni je nako inače malo nezgodno upoznavat nove ljude, a eto s njom te neugodnosti nije bilo. Ona vam je nako pravo društvena i komunikativna, a i zabavna pritom. A mala vako, nemaš je šta vidjet. Prava mrvica. Još kad joj čujem onaj naglasak... ma bjež, neću više o njoj pričat, treba jedan post posebno o tom. I tako se mi družali i hodali, otišli malo do tvrđave. Uslikavali se tamo, pričali, smijali se. Ma baš nam ono fino bilo. Barem meni jeste. I ko moglo bi se nešto i pojest, i tako ti ona mene odvede u neko fensi šmensi mjesto. Ja ne znam jel onaj konobar derpe ili sam mu šega je bio u odijelu, al mi se nekako čudno smijao. Inače, ko je bio u Novom Sadu preko vikenda mene je vrlo lako mogao prepoznati na ulici baš po tom odijelu. Niko živ ne nosi odijelo.
Elem, smlatili mi neki slatkiš, tračali malo ostale blogere i dođe vrijeme da se krene. Dok se ona oblačila, odem ja da platim. Kad pita on mene hoću li platiti karticom ili kešom. Ma reko kešom. Sad nisam siguran da li im je to pitanje uobičajna praksa ili to samo mene pitaju. Mislim, mene inače ljudi drugačije gledaju kad sam u odijelu, a gore je to posebno izraženo. I haj platim ja. I vako bio račun x18 dinara. Jel bio 518 ili 418 ili nešto tako, ne sjećam se, al se sjećam ovog 18. I platim ja njemu x20 dinara i kažem uredu je. Kobiva ostavio ja njemu bakšiša 2 dinara. I tu je sve počelo...

Vratim se ja kući tamo, kad svi ovi moji, mahalaši, da im je znat gdje sam bio. I normalno ja im ne kažem, ta njih briga jel. A oni se pojedoše od muke. Ko da im je znat. I kažem ja njima da sam ostavio bakšiš 2 dinara, kobiva šalim se na svoj račun. Ja kad oni mene uzeše zaebavat, pa mi uzeše računat koliko je 2 dinara. Kofol ja ne znam. Elem, zezali oni mene čitavu noć.

Nekad oko 22 pođemo mi vani. I gdje ćemo, odemo u Tata bradu. Tata brada je inače pab usred grada, ono meščini da svi tamo izlaze. I vako ima onaj neki viking i ima ogromnu bradu i na onom mu šljemu s rogovima petokraka stoji. I kako ovaj moj fan klub tu uđe, tamo mi i popunismo mjesto. Naručili svi piće, kad meni konobar donosi račun i kaže haj plati. Valjda zbog odijela. I kažem ja njemu da ćemo kasnije platiti i tako i bi. Čitavu noć skakali, plesali, zaebavali se, smijali i svašta nešta. Meni je početak noći je kolko tolko mirno prošlo. A i ja nešto bio umoran, od puta jel, pa se taman sve poklopilo. Zanimljiv im je izbor muzike, Bijelo dugme, Zabranjeno pušenje, Dino Merlin i gomila drugih sarajevskih i sarajevskih bendova i izvođača. Prvo sam mislio da oni to zbog nas, a onda sam skonto da im svugdje ta muzika svira.
 I ko pošli mi, kad meni opet onaj konobar, haj plati. A ja ne znam za sebe, što od umora što od pića. I nabaca ona raja para, a para ko u monopolu. Prvo ja probam prebrojat, ne ide. Pođe ovaj jaran mi, ma ne ide ni njemu. A vako smo spičkali oko 10000 dinara prvu noć. I ja šta ću, uzmem one pare i onom konobaru odnesem. Eto reko, uzmi kolko ti treba, meni daj ostalo. Uze on, broj nešta, ma i on se sav pogubio. A vidim ja faliće para, ko da gledam. I tako i bi. Kad ovaj neki domaćin utrpava još dvije hiljadarke, a konobar meni vrati nešta sitno kusura. Ja nako od tog kusura izvadim cvaju i bacim na onu gomilu i kažem uredu je. I odem ja odatle. Meščini da se onaj konobar izgubio kad je vidio bakšiš.

Pričam ja to ovim svojim, i mjesto da nastave sa zaebancijom na moj račun, oni jok. Kaže dobar sam, popravljam se, ko nije malo 20 dinara. Mislim, jeste 10 puta više u odnosu na prvi put, ali to nije ni 1% računa kojeg smo napravili. Više kao 0,2%. Meni šega žešća, a niko ništa ne konta.

I konačno se mi vratimo kući. Samo nema kod nas da idemo tiho, jok. Što reče onaj, ovdje su ljudi drčni i odlučni, veseli Bosanci, hodaju i deru se, galame, vrište. Barem nako kad gledaš sa strane. Nama je to bila normala. Pa to ne može da šuti dok se uz stepenice popne do stana, a kamoli šta više.
Da ne spominjem što je voda uveliko došla. Dok smo mi oprali zube, eto ti već 4, pola 5. I šta ćemo, mi na spavanje...

o Novom Sadu - avantura počinje...

Sljedeći postovi će biti poprilično dugi i s vremena na vrijeme vulgarni. I mada se čini kao da postove pišem vama, zapravo ih pišem sebi. Što ne znači da ih vi ne možete čitati, komentarisati, prepričavati drugima ili šta već radite sa mojim postovima...



Srijeda...

Sama ideja za put je počela još nekad poodavno, prije neka dvatri mjeseca, doduše samo u mojoj glavi. I kako je vrijeme odmicalo, tako se to sve više formiralo u jednu smisleniju cjelinu. A meni je taj put opasno trebao iz mnoštva razloga.

Elem, nekad u srijedu ja se budim i nako poprilično mrzovoljno odem kasnije oko 11 na jedan sastanak da vidim jel mi ima šta od plana nacrta prijedloga projekta i hoćel bit para više od svega toga što ja radim. I tu se mi ko nešta dogovorimo, al ko idalje ništa konkretno. Nekad oko 12 odem na drugi sastanak i na kofol neki doručak nešta. I skontam ja odoh ja i na treći sastanak, kad me već ide, opet kod ovih prvih da više završimo oko tog projekta. Već je bilo negdje oko 13 ili 14, više se i ne sjećam. Uglavnom, dogovorim ja s njima oko svega, dostavim svu potrebnu dokumentaciju, i odluče oni da odriješe kasicu.

Ja nako hitar veselo odem do kuće jer je ovo drugi put da sam unovčio jedan posao koji sam radio. Nije to loše.

I vako sam ja nekad oko 5 bio kući. Kofol ja pošo da se spremam. A autobus kreće u 23 nekad. I sad ja vako navadio stvari koje bih trebo nosit, popeglo nakih košulja i tako to. Još se i okupo, neću ja bolan svakakav ić. Tamo negdje oko 18 skontam da ne bi bilo loše da ja uradim tu neku prezentaciju, ta ipak ja idem tamo da poslovno, a ne da se zaebajem. I nako ja nju sfušerim, prekokurca što bi naš narod reko. Mada me eto još i dobro išlo, dok nisam zapeo na ovom jednom dijelu i onda čitaj i čitaj nešta dok ja skontam kako da nastavim dalje. Sva ta moja nespremnost je zapravo bitna za jedan drugi dio priče koji treba da uslijedi nekad kasnije. Elem, ko ja i završio i haj eto da popakujem ove stvari u torbu. Već je vako oko 20 sati. Ja prerovio čitavu kuću nigdje moje torbe. Odmah sam se prisjetio zašto ja spadam u onu grupu ljudi koja ne voli putovanja. Meni uvijek pripreme za putovanje traju duže od samog putovanja. Dok ja nađem torbu, dok ovo, dok ono, izgubim volju za putovanje. I skontam, e neš sad tako, pa makar. I nađem naku torbu od laptopa i u nju potrpam stvari za put. Odmah se dalo naslutiti da će put bit pun nadasve veselih, uzbudljivih i urnebesno jebitačnih događaja i dešavanja...

Famozna torba u koju sam ja potrpo stvari za put

Skontam ja da je najbolje da obučem svoje odijelo broj 7 i da se pretjerano ne zanimam odjećom. Mislim, odijelo je ipak odijelo. Gdje god dođeš s njim, gospodin si. Što i nije toliko izraženo u Novom Sadu, ali ja to nisam znao...

I vako nekad oko 22 krenem ja s ovim članom mog fan kluba do stanice autobuske. Kasnije nam se pridružila još jedna članica. Mog fan kluba, jel. Sam put do stanice je bio krajnije dinamičan, a vrhunac tog puta je bila priča jedne vona-bi članice mog fan kluba koja je ubitačno glupa.

Došli mi na stanicu. I sad se kao trebamo naći sa ostatkom mog fan kluba. Ja inače nigdje vako ne idem poslovno bez ovih mojih fanova. Kadgod ja šta radim, oni su tu da slikaju, vrište, plješću, hvale me i rade gomilu sličnih stvari. Zauzvrat imaju moj osmijeh, a pojedinim dam i nešto više. Uglavnom, mi na stanici, tamo isto ko da je pala vremenska bomba i ništa se ne dešava. Bio je, prema izjavama svjedoka, i jedan mišić mali koji je po stanici hoduckao. Ja ga i nisam vidio, ali sam vidio da je neko pofino izgrio stolariju.

I tako mi krenusmo našim malim autobusčićem, a zaebancija poče navelko. Još njih vako 15ak bilo, pa to totalno ludilo. Čak je bila i jedna cura s Pala, za koju sam ja sumnjao da je neka nova članica mog fan kluba. A sve se nako smješka na ove naše šale i komentare. I dok sam ja kontempliro o tom prilasku njoj, utom dođe stanica Pale i ode mala...

Ja prvi put pošo na put bez čipsa. Što i nije bio loš potez, nimalo. Al sam zato ponio paket pašteta i nake hrane koju planiram odvest da vidi Novi Sad i vratit je nazad u Sarajevo, netaknutu.

I tako se mi kotrljali i kotrljali. Ja sve pođem zaspat, onaj vozač stane na neku stanicu, upali svjetla i pokvari mi ono malo spavanja koje sam mogao ostvariti u autobusu. Još kad se uzme u obzir moja visina i sjedišta u autobusima, dobiješ recept za izuzetno neudobnu vožnju. Nekad se čovjek zapita po čijoj mjeri se prave autobusi. Ko da su za barbike pravljeni. Ili za patuljke u najmanju ruku...

Pogled kroz prozor

I tako smo se mi vozikali i vozikali. Za veliko čudo meni i nije bilo nešto muka, mada me smorio put poprilično. Pogotovo ona stalna stajanja i štatijaznam neke gluposti nešta.

Pogled kroz vozačev prozor

I utom nekad nastupi i četvrtak...

o Novom Sadu...

Šta ono bi?

Ne, stvarno, šta ono bi?



Vaš najdraži bloger se upravo vratio iz Novog Sada, grada najljepših (dosad viđenih) žena, Mađarica (one su posebna kategorija [vjerujte mi]), vjerovatno najgostoljubivijih domaćina, grada u kojem se ljudi gađaju žitom i kukuruzom u slobodno vrijeme, gdje su golubovi ko kokoši (pored toga što su čisti i imaju sve prste i noge na broju), gdje su mačke ko jagnjad, gdje možeš ručat sendvič, gdje je nacionalna nošnja siva trenirka i eir maksice, gdje su svi opušteni i društveni, gdje semafor pokazuje zeleno i pješacima i automobilima u isto vrijeme, gdje sam spavao 5 sati u prosjeku (što je izuzetno malo uzimajući u obzir da sam ostalih 19 sati bio konstantno uposlen), gdje osvojih jednu od dražih nagrada u životu, upoznah puno dobrih ljudi i jednu blogerku (za koju me stid reći da je dobra jer je to previše skromno) i njenog čoeka koji su toliko simpatični da ne stane u ovu rečenicu, gdje sam imao jedno od najljepših iskustava u životu kao i gomilu drugih stvari o kojima ću pisati u narednim postovima.

Biće i slika, vama za dušu. Izračunao sam da će mi trebati barem mjesec dana da iskupim sve slike na kojima sam ja, a sve slike ukupno barem pola godine (možda i više).

Stej tjund...

Ja kuliram ispred katedrale, slušam nakog lika što svira gitaru i šmekam žene...

o starim postovima... + poklon čitateljima - uradi sam: kako popraviti frižider

Ibra k'dibra, iliti u narodu poznatije kao abra kadabra, bi na aramejskom značilo stvaram govorom. Govorim pismom, odnosno pišem. Što sve implicira da ja stvaram pisanjem.

Večeras pišem svoj 104. post na ovom blogu. Gledam ovaj prethodni, na njem sam zabilježio 429 zapisa i imo oko 70000 posjeta. Uzimajući u obzir da na istom ne pišem već pola godine haman, negdje mi je u prosjeku dolazilo 100 ljudi na blog. Sad vi čitate ovo i kontate, pa jarane ovaj je neki prava faca u svijetu bloga (a garant i šire). I da vam kažem iskreno, dobro vi to kontate.

E sad da sam ja kojim slučajem naplaćivo ljudima što mi čitaju blog, đe bi mi kraj bio. Mada, u konačnici, svo to piskaranje se meni dobro isplatilo.
Prethodna dva ili tri bloga, jer se više i ne sjećam koliko sam ih tačno imao, su isto imale popriličan broj postova. Dalo bi se zaključit da ja mogu poprilično puno piskarat. Ili što bi naš narod reko, mogu da serem.


Iako to nisam prije radio, a imao sam priliku, danas sam gledao neke svoje prijašnje postove. Posebno ove na današnji dan. I dok sam malo žrvnjo po tim postovima nađem jedan...

- Upravo je nešto roknulo vani. Ja odem da provjerim šta je, kad nema ništa. Vratim se nazad, kad opet roknu nešto. Onda čujem policijsku sirenu nakratko. Pa sam se malo lud pravio. Pa čujem neko auto, skoknem do prozora kad ono policija. I evo ih sa sad u mojoj ulici nešta rade, a ja ne vidim šta. I otprilike je sad došlo još jedno policijsko auto. Sad je neko malo i puco. Evo i vatrogasci došli. Meščini da nije ništa bitno. -

... i nađem ja taj jedan zapis iz rubrike uradi sam, pa ću po uzoru na Žužulinu, objavit jedan dežavi post.

22.01.2011.

uradi sam: kako popraviti frižider...

Svima nama se bar jednom desilo da poželimo nešto izvadit iz friždera, i taman kad posegnemo za vratima frižidera, ta ista vrata nam ostanu u ruci (ako ste malo snažniji) ili ta ista vrata otpadnu (ako niste malo snažniji) ili ta ista vrata (ot)padnu vama na nogu (ako niste malo snažniji, al ste zato peh).
Šta u tim trenucima uradit?

Odgovor je jednostavan. Popraviti frižider!

Kako?
E tu je isto odgovor jednostavan, ali je izvedba malo teža.



S obzirom da je ovo čest problem, i s obzirom da su ljudi mahom neozbiljno shvatali predmete tehničkog i domaćinstva u osnovnoj (ja nisam jedan od njih), ja ću probat u kratkim crtama objasnit kako riješit problem sa frižiderom.
Dakle, prvo je bitno identifikovati problem. U ovom kratkom navodilu, osvrnut ću se na svoj problem, iako je ovaj ključ rješenja primjenjiv u 97% slučajeva kada se pokvari frižider. Ako pak ne pomogne ovo na mom blogu, onda zovite majstora.
Dakle, prvo se problem uoči. U mom slučaju su vrata otpala. Dalje se mora vizualizirati rješenje problema u glavi. Treće, mora se sprovest to što se naumilo.

Ja sam prvo probo rukama da ono naštimam, da vratim kako je i bilo. I to nekad i može upalit. Međutim, sad nije moglo, pa su po ponovnom otvaranju vrata otpala. Svaki dobar uradisammajstor će posegnut za vlastitom kutijom alata. Kutija alata mora sadržavati sljedeće: papagajke, kombinirke, 3 krstasta šarafcigera različitih veličina, 3 ravna šarafcigera običnih veličina, 4 šarafcigera koja su zahrđala (inače se ne upotrebljavaju, samo da kutija izgleda punija), bateriju (svjetiljku) koja po pravilo ne bi trebala da radi, čekić, izolir traka, mala kutija sa šarafima i maticama raznih veličina i oblika (sve one što skinete od nekud, a ne bacite jer će vam jednog dana zatrebat), 7 francuskih ključeva (veličina po želji) i njegovo veličanstvo, kralja među alatima - selotejp.*

* Prema američkim standardima uradisammajstora kutija sa alatom mora sadržavati i neku vrstu bušilice, dok pak po evropskim standardima uradisammajstora kutija sa alatom ne mora sadržavati neku vrstu bušulice. Standardi uradisammajstora sa Balkana su specifični po tome što ne propisuju striktno posjedovanje bušilice, ali na to gledaju kao pozitivan čin. Dakle, poželjno je posjedovati istu, ali ne i neophodno. Na jednom od kongresa uradisammajstora Balkana, izglasano je da u slučaju da neko ne posjeduje bušilicu, mora neko od bližih komšija ili bližnje rodbine posjedovati istu, te biti spreman da je posudi u bilo koje doba dana. Dva kongresa poslije, ovoj odredbi dodali su i noći. Dakle, biti spreman da je posudi u bilo koje doba dana ili noći.

Nakon što posegnete za vašom kutijom alata, prvo uzmete šarafciger. Onda čačkate sa šarafcigerom kuda možete. Efekat je još veći ako ima neko ko vas gleda, pa izgledate još stručnije. Nakon 6 minuta, kažete da nema više fajde to popravljat i odložite šarafciger. Nakon toga posežete za izolir trakom i/ili selotejpom. U ovom mom konkretnom slučaju, jednostavno zalijepite vrata za ostatak frižidera, i onda ona više neće otpadati. Naravno, bitno je stalno mijenjati selotejp jer vremenom oslabi. Jako je bitno da nakon završenog posla promjenite ime frižidera iz frižider u skalamerija.

I ja sam tako postupio, da bih kasnije skontao da je to dobro sve do onog trena kad moram nešto izvaditi ili staviti u frižider. Stoga je trebalo osmisliti neko drugo idejno rješenje. Jedno od najboljih koje sam osmislio je jako zahtjevno za izvesti, ali krajnije učinkovito, a trajno rješava vaš problem zvani frižider.

Dakle, prvo je bitno nekako naštimat vrata da sama stoje. Vrata friždera imaju one jastučiće sa strane koje se haman pa lijepe na frižider, pa iskoristite to kao svoju prednost. Ukoliko to ne funkcioniše, ne zaboravite da je uvijek tu selotejp. Elem, bitno je naštimat cijelu konstrukciju kao da joj ništa ne fali (barem izvana) i da neki putnik-namjernik na prvi pogled ništa ne posumnja.
 (hint: povadite sve iz vrata frižidera, vrata će bit lakša )
Dalje, bitno je imati izvjesne glumačke sposobnosti. Ništa specijalno. Potrebne su vještine glumljenja pojedinih facijalnih ekspresija kao što su iznenađenje, čuđenje, ljutnja i oprostitćutisve izraz lica.
Treće, omiljena poslastica nekog od vaših ukućana. Više o ukućanima ispod.
Četvrti, ako ne i najbitniji faktor su vaši ukućani. Postoji nekoliko vrsta ukućana koji su pogodniji za ovu situaciju, ali ako nemate takvih ukućana, ne marite. Prvi među jednakim bi svakako bila djeca, zatim neko ko je po prirodi nervozan, neko ko je zaposlen, neko ko je agresivan ili neko ko je jednostavno nespretan. Ako nemate nekog od gorenabrojanih ukućana ne znači da nećete moć ostvarit zadatak, samo će biti malko otežan.

Dakle, prvo postavite omiljenu poslasticu vašeg ukućana u frižider. Zatim postavite vrata kao da im ništa ne fali. Ukoliko ne upali iz prve, nastavite da pokušavate. Kreativnost nije na odmet.
Drugo, pozicionirajte se negdje blizu frižidera, ali ne tako da imate direktan pogled na isti. Idealno bi bilo da se pozicionirate u recimo dnevni boravak. Opet, bitno je da iz te prostorije možete čuti kako padaju vrata.
Treće, čekate da vaš ukućanin, putnik-namjernik, vaša žrtva dođe kući.
Četvrto, nonšalatno mu priopćite da ste danas baš raspoloženi i da ste ga poželjeli. I ne samo to, nego da se mu kupili i omiljenu poslasticu koju ste eto sasvim slučajno stavili u frižider. Poguzija po prirodi, vaš ukućanin će pojuriti prema svojoj poslastici. Naravno, ne znajuć da ga između poslastice dijele pokvarena vrata frižidera.
Peto, nakon što otvori vrata, ista ima da mu il ostanu u ruci, il padnu il padnu na nogu.
Šesto, čujete kako psuje/dere se/galami/vrišti (u zavisnosti koji je tip ukućanina).
Sedmo, ovdje na scenu nastupate vi i jako su bitne vaše glumačke sposbnosti. Dakle, prvo ste iznenađeni i čudite se kako je neko mogao izvaliti vrata. Zatim ide ljutnja kako je to mogao uraditi, jel normalan (malo vike i galame nisu na odmet). Nakon toga slijedi oprostitćutisve izraz lica uz obaveznu napomenu da sad mora kupiti novi frižider. Dakle, ni slučajno to nemojte izostavit, inače je sve bilo badava. Jako je bitno ostati pribran, ne prasnuti u smijeh, ili na bilo koji način pokazati da ste zapravo vi pokvarili frižider prije njih.
I jako je bitno igrati na karakterne osobine vaših ukućana. Ako je inače nervozan ili agresivan, kažete da je to iz huje uradio, ako je nespretan biće mu samo jasno, ako je zaposlen moraće da plati. Ako je dijete, možete iskoristiti ovu priliku ne samo da ga dobro prepadnete, nego da imate razlog da mu odbijate džeparac u iduće, najmanje, 4 godine. Sve to uz izgovor kako je pokvario frižider i da to neko treba (ot)platit i nek se uči životu.

Ja probo i radi.