Sjedamo nas dvoje u nekakav pab. I nešta mi ko pričamo, kad odjednom dođoše nake tri cure i počeše mi fatat i grlit ovu jaranicu što je sa mnom. Ja nako gledam malo zatečen. A vidim ja ko njoj smeta, samo ne može doć do daha da to kaže. A ja nešto odjednom tolerantan na ovo žensko-žensko seksualno uznemiravanje, fino ih vidjet, jel. Al vidim ja đavo odnio šalu i ja složim facu i ove dvije odoše. Ostade samo jedna, zagrlila je i gleda mene. Gledam i ja nju. Nije loša nako. Pitam ja nju, valjal to tako, pritom misleć na to što mi fata i ljubaka jaranicu. Gleda ona u mene. Pa reci, jel valja il ne valja, opet ja. Ništa ona, šuti, gleda me, smješka se. Sad ja čekam. Ako kaže da ne valja, shvatit će i sama da je pogriješila i odskakutat će od nas. Ako kaže da valja skočit ću ja nju, pa ću je isfatat tako da će me se čitav život uz smiješak sjećat. Plus ću imat izgovor jel. I taman da ona kaže jel valja il ne valja, kad drma mene ta jaranica, kaže haj budi se, ustaj. Budim se ja malko neraspoložen, tako blizu a tako daleko...
Jena blogerska (jesenje izdanje)
Okupo se ja, pošto kao danas trebam i ja nešto izlagat, pa da ne idem ko svakakav. Za veliko čudo niko mi nije upado u kupatilo dok sam bio u bezobraznom izdanju. Pošli mi opet malo šetat tog subotnjeg dana koji i nije pretjerano obećavao. Ovaj put smo skontali da idemo kupiti razglednicu. Ja znam da mi nećete vjerovat, al ja sam stvarno razmišljo da vam svima pošaljem po jednu razglednicu i da vas iznenadim. Sreća pa nisam to i čvrsto odlučio jer u Novom Sadu je lakše dobit 3,14čke nego poslat razglednicu. Oni nemaju razglednica. Nigdje nema. Koga god da pitaš ne znaju gdje ima. A ako se negdje slučajno nađe neka, onda je ubitačno ružna. I tako mi dođemo do pošte, kontajuć da tamo ima ihahaj razglednica. Ipak je Novi Sad kolkotolko turistička destinacija. Šipak. Imaju 3 razglednice, ne zna se koja je ružnija. 2 sata smo mi tražili razglednicu da bismo na kraju našli neku najmanje ružnu i nju poslali. Da ne pričam kolko smo čekali u redu da to pošaljemo...
Moglo bi ovo na razglednicu
Nekad tad ja skontam da ja imam izlaganje pred gomilom polupoznatih ljudi, a za koje sam plaćen. Ovi što pažljivije čitaju su mogli primjetiti da sam prezentaciju za dotično izlaganje uradio dva sata prije puta i da nisam imo nekog vremena da se nešto malko ozbiljnije pripremim. I tad ja skontam da odoh do kuće, dok svi tutnjaju, i dok je tamo mir i tišina, da ja to jednom prođem sam sa sobom. Ja došo tamo kad vrata otvorena. Kontam vtf, ja uđem kad tamo neko čisti. Kontam ja saću je opalit po gujsci, ono mangupski, kad okrenu se. Ono brkove ima. Čiča nakav. Ja malo uletim u štaovobi izdanje. Ono, krpa na glavi, one žute rukavice i lagano on. Prvi put da vidim muškarca u tom izdanju. Mislim, nije meni strano da vidim muškarca da čisti, i ja čistim po kući još otkad je mater skontala da me može izrabljivat. Al ovo baš nešta šega bi. Da je neki domar usput, pa haj i nekako, jok, samo kaže čisti. Elem, uđemo mi u priču malo i fin nako čikica. Stranac kupio firmu u kojoj joj radio 30+ godina, dobio otkaz i niko ga sad neće uposlit. I snalazi se. A što je najzanimljivije veseo čovjek i nasmijan. Kaže ne isplati se bit neraspoložen, jer se time neće ništa promjeniti. Otprilike nekako kako i ja razmišljam. I ispričali se mi pravo. Vidim ja nema meni fajde od bilo kakvog pripremanja jer sam morao poć.
Marka po marka...
I sad ja kontam šta ću, kako ću, da se ne obrukam pred tim ljudima. Ne volim ja ić nespreman. I kontaj šta ću kako ću, haj reko da probamo igrat na kartu sarajevske škole. Nekako sam je smetno s uma, nisam je odavno igro, valjda što sam uglavnom na domaćem terenu. Al kontam, Novi Sad je ovo ipak, moglo bi proć. A i kontam, ako ovo ne prođe, džaba mi onda sve i da sam se spremio. I sad ovaj jedan od domaćina pita mene jesam spreman, kažem ja da nisam. I on meni kao ništa se ti ne brini, a ja kontam u sebi ništa se TI ne brini. Mada jedino sam konto hoćel skontat ove moje šale i zeze. Em oni imaju tendenciju da ne skontaju, em ja imam ružan običaj da mislim da svi znaju sve moje interne šale s drugim ljudima. Nisam jednom ispo hajvan zbog tog. Tipa nešta se s materom zezam i onda u raji isti fazon. A ono ljudi vtf. Elem, izađem ja na onu binu, to blicevi sa svih strana, to svjetla, to reflektori. Isto ko da sam na onim supertalentima (ko da mi ono jednom nije bilo dosta). Nabacim ja šeretski osmijeh i složim im finu pričicu, sarajevska škola. Oni ne znaju kuće sa sebe, oduševljeni, to plješću, to se smiju, to prate šta pričam, to oduševljeni totalno. Žene mi bacaju gaćice gore... Ma totalno ludilo.
I ha se to završilo sve, izlazimo mi, kad eto ti njih da mi čestitaju. Al to ne zna reć fino čestitam, jok, to napada, to grli, to ljubi, to... i to da je jedna po jedna, nego bi sve odjednom. Znao sam ja da ta subota neće izać na dobro. I nije, pravo da vam kažem. Izašla je na neki miks odličnog i čudnog (čitaj perverznog). I haj što mi načestitaše, nego haj sad da se i slikaju sa mnom. Pa ovo, pa ono. Da ne spominjem da je ona što je rekla da će ići u Niš ostala da gleda mene. Nije luda da ide, i ja samo to njoj davno reko. E kad bi mene žene samo malkice više slušale... bile bi trudne vjerovatno.
Opet malo tvrđave, nije je bilo odavno
I završili mi tu i hajmo nazad kući. Kobiva ima njakav organizovan dernek nešta. Međutim, ja se dogovorio s Pečurkom
da iziđemo neđe da nešta pojedemo. Sad je fora bila što smo mi kao otišli na ručak tamo negdje oko 16. A s njom se dogovorio oko 19. Pojeli nakav pileći sendvič, ja se namirio sa hranom za idućih 12 sati. Da ne pričam što nam onaj nije htio dati paradajz, kaže nije čemu. Elem, našli se mi i pošli mi na kolače. Haj reko da vidim i to. I sad nas troje, ona jedna uzima sladoled, druga hoće čaj i ja naravno ljubitelj švarcvalda hoću švarcvald. Pita ova kakvog ima čaja, kaže pa imaju ovi redovni i ovi... reko jel neredovni? Jel kasne? Čuj redovni čajevi. Elem, naručimo mi, kad donesi ona meni parče. Ne znaju oni to fino odsjeć, nego ti odmah frtalj torte navadi. Prvi put da ja nisam mogo dokusurit švarcvald do kraja. A znao sam, kad sam imao prilike, pojest čitavu tortu sam bez problema. Ovo jednostavno ne može. I završimo mi sve, pođemo kući da se ova okupa. Valja se sredit za derneka, il što bi oni rekli žurke.
Došli mi nazad kući, kad ovi uvelike zasjeli sa ekipom iz Rijeke. Inače, prije nego što smo se našli s Pečurkom, ove Riječanke me našle opijat nakim vinom. Kako se to uzjogunilo poslije mog nastupa, to je za nepovjerovat. Svi odjednom traže mejlove, neke kontakte nešta. I tu sam primjetio još nešta. Oni su bili pravo mirni i tihi, u odnosu na nas. Najtiša osoba iz našeg štaba je bila glasnija od najglasnije osobe iz njihovog štaba. Svi su naki mirni i tihi i cici mici, ma mi i nismo skontali da su tu. A smisao za humor im je... ma nije više ni ravan nuli, otišo je u kriptodepresiju. Ja ne znam fakat na šta ti momci bare cure u Hrvatskoj, al sumnjam da je humor i šega i šala. Tako su im niski standardi (ako ih uopšte i imaju), da je to za ne povjerovat. I nije ni čudo onda što su se oni nolko nama obradovali. Ismijale se cure s nama, ono za kući ponijet im ostalo.
I tek vako kad čovjek vidi stvari iz drugog ugla, bude mu drago što ove blogerke (iz lipe naše) kolko tolko imaju smisla za humor. A kad smo već kod blogerki, hodam ja i sjetim se da i ovo uslikam.
Jednoj od meni najdražih blogerki... (sad još samo skontajte na koju tačno mislim ha ha ha!)
Nego, dok misam odmako od ovog primjećivanja, primjetio sam da kud god smo se mi kretali oni imaju ovu fensi uličnu rasvjetu. I baš sam sad moro prešaltat sve slike da vidim jel ja stvarno pretjerujem, al stvarno, i na svim drugim slikama je uglavnom ova rasvjeta. Jedini izuzetak su one slike sa keja, tamo je ipak drugačija rasvjeta.
Famozna rasvjeta, romantika živa
Uglavnom, vratimo se mi nazad s tog druženja sa Pečurkom i nazad kući kad tamo sjelo uvelko. I tako mi sjedili malo, družili se, pričali. Pričaju oni kako smo im mi ful zabavni i ful smiješni i tako to. I tako nako sve u nekoj veseloj atmosferi, traže oni od nas vic da ispričamo o Hrvatima. Ja naravno jedva dočeko da ispričam legendarni vic o Tmuji, međutim ne kontaju one. Pa im onda nešta objašnajvaj. A nema ništa gore kad nekom moraš objašnjavat vic. Ja se ko mali uvijek pito šta im znači ono kad neko kaže usra i šefa i stanicu. I onda sam skonto šta to otprilike znači kad tako neko ne skonta vic i onda haj ti njemu objašnjavaj. I poče tako neka šuplja priča, ovi vakvi, oni nakvi, sve dok ovaj jaran ne prekide komentarom da smo mi Bosanci možda vaki il naki, al definitivno smo najzabavniji i najbolje jebemo! I tu stade sva šuplja priča...
Konačno mi izašli više i odemo u Šamrok. To vam je ona djetelina s listovima. Ja namah skinem onaj sako, kontam, neš meni računa donosit. I stvarno niko nije tražio da bilo šta platim. Čak ni ono što sam ja sebi naručivo. Šamrok me očaro što je to izgleda jedino mjesto u životu na kojem sam bio, a gdje zvučnik nije bio odvrnut na maksimum. Nego je baš bilo nako, dovoljno glasno da se čuje muzika, a opet i ne toliko glasno da ne možeš pričat normalno. Noć prije ova jedna jaranica nešta plesala, ma samo što se nije po stolu verala. I sad ona nešta mlatila prstima po zraku, kofol ono puca rukama, a meni to kad sam gledo sa strane baš bilo nako šega. I normalno ja odlučim da je suptilno zaebajem čitavu noć. I čitavu noć ja kombinaciju tog njenog pucanja i plesa od Ziska, inače gradonačelnika Goražda. Ja plačem u sebi, a niko ništa ne konta. Još me vako neko upita šta ja to radim, kažem ja to je naš tradicionalni ples (pritom misleć na naše zvanje). I malo malo vidiš svi taj rad. A još bila neka muzika uživo, pravo dobro sviraju. Atmosferu ipo napravili. Još se Pečurka odazvala pozivu i povela čoeka sa sobom. Da vidite jesu simpatičan par. Plus vam može potvrditi sve ovo, ili barem većinu ovog što vam pričam. Da ne bude ja vamo slažem lovačke.
I haj, ja kontam to je to, kad ovaj domaćin ode tamo za tu pozornicu. Nisam ja njega baš ni skonto, kad samo čujem svoje ime, okrenem se, i čujem njega kako govori iz Sarajeva. Ja kad počeše svi vrištat, totalno ludilo. A ja pojma nemam šta se dešava. Mislim, znam da sam ja, al ne znam šta je bilo. Kad kaže osvojio ja nagradu, kobiva imo najbolje izlaganje. I utom dolazi konobar, donosi piće od tog domaćina i tad ludnica počinje. Odjednom nake cure prilaze, to plešu sa mnom, to se upoznaju, to mi traže kontakt, bacaju se po meni. Ja samo čekam kad će me koja silovat. Kako se žensko usplahiri na popularnost, to je čudo jedno. Mislim onaj Rafo akrep što je nešta bio na onim supertalentima, ma nema, odjednom žene lude za njim, a inače ga ni štapom ne bi pogledale. A ja bolan, imaš me šta i vidjet. Još ja izvadio namjerno onu akreditaciju i stavim je na vidno mjesto. Nemoš hodat normalno, nema stola za kojim ja nisam s nekim nazdravio. Još ja nemam pića sa sobom, al jok, isto ko da su svi imali jedno piće u rezervi, ako ja naiđem, pa da možemo nazdravit. Više sam popio tako od drugih nego što sam ja sebi naručio. Plešem s jednom, okrenem se, kofol da pobjegnem, kad eto ti druge. 4 sata bez prestanka. Samo čekam nekog ljubomornog frajera od dotičnih djevojčica da me štocira.
I na kraju pobjegnem ja tamo kod ve cea. Tamo mirno i tiho, nigdje žive duše. Ma nije ni minuta prošla eto ti odjednom red se napravio ispred ženskog ve cea. I ova jedna sa mnom, pa uđe u onaj ve ce, kad eto ti druge da je zamjeni. Pa se vrati ova prva, pa nako malo ljubomorna na jaranicu. A sve me bare. Znate ono kako ja vas barim vako ovuda po blogu, e pa tako slično. Samo što se ja uglavnom šalim s vama, a one ozbiljne. Sve traže moj genetski materijal, da im ga prenesem jel. Pričaju one meni nešto, bare me, a ja sebi složio mantru u glavi i ponavljam sebi, ne želiš postati otac i plaćat alimentaciju, ne želiš postati otac i plaćat alimentaciju, ne želiš postat otac i plaćat alimentaciju... Odu ove dvije, dođe treća. Da ne spominjem što mi je ona jedna skinula akreditaciju i vako je na sise metnu. A ima onu neku dekolteiranu majicu. I još ono rukama podiže sise i nešta komentariše tipa, valjal ovo vako. A tek onaj lik, kaže haj se upoznaj kao s ovom djevojkom, ja zdravo zdravo. Kaže haj se zagrlite. I ja šta ću, zagrlim curu. Malo nako čudno, al haj nek im bude. Nije prošlo ni pet minuta, vidim ja tog lika kako se ljubi s tom curom. Da bi se ispostavilo da mu je to djevojka. Kontam, vtf, šta je ovo. Šta će sad, pričat okolo kako sam mu ja zagrlio djevojku i hvalit se tim pred rajom il šta? Ono, znaš ti ko je zagrlio moju curu!?
I ja na kraju skontam, nema fajde da se ja nešta skrivam, naćeme gdjegod. Vratim se ja tamo, nastavljam ja sa svojim plesom kad eto ti jedne. I haj, kontam ja, normala sve. Kad pita ona što se ne može otkopčati dugme na mojoj košulji. A nako inače malo teže otkopčat dugmad na mojoj košulji (to ja iz sigurnosnih mjera). I kažem ja njoj da treba malo jače ono povuć i onda može. Ja kad me lujka poče otkopčavat. I kako ona otkopčava, tako ja zakopčavam. Navalila cura da vidi pločice (čitaj pipu). Bjež stid me više pisat o tom mjestu.
Elem, pošli mi na neko drugo mjesto. Vako je već negdje 3 ujutru. Noge ne osjećam. Hodamo mi, kad naki tipovi počeše se derat TUZLA! SARAJEVO! I sad ja kontam ovi neki naši. Kad nisu. Valjda im samo drago što su vidjeli malo sarajevske škole. Zanimljivo je to da nas niko nije poprijeko gledao dok smo tamo bili. Nije da sam ja očekivao drugačije, samo je nekako čudno. Nekako kad čovjek upali te ve, reko bi da nemamo drugih ljudi u okruženju mimo četnika i ustaša. A zanimljivo je da sam primjetio samo jedan grafit na ovu nacionalnu tematiku, pisalo je Novi Sad je
Voja, inače učenik sarajevske škole kojem se četalji dive, a nas ostale ne mogu smisliti (niko živ ne zna po kojem osnovu)
Elem, hodali mi tako, i negdje upo frke nam se pridruži nakav lik. Kažu da je inače lokalni pjano. Samo što ovaj ne izgleda baš ko pjano, mislim, sređen je, nije prljav, ne tetura. Kažu samo tako priđe raji i eto. Nije nametljiv i ne smeta. Ovi govore da hoće da idu u Kompresor, a tamo je ko neka drama i baza muzika (ili kako je već neki fol u vezi toga). A on ko eto ono, i ne ide se njemu baš tamo. Šega prava. I onda smo lutali po gradu jer nismo znali gdje ćemo, il ništa više ne radi il nema mjesta. Pa su se vako neka dvojica gancija pojavili i počeli oni naku muziku, ono bitboks. Ovaj jedan ko to bitboksa, a drugi nosi konobarsku tacnu u koju raja treba ubacivat pare. Ja im velikodušno ubacim 20 dinara. Nije beg cicija! Para ima hadžija i za sitnu raju! (tn tn tntntntnt tn tn!!!)
I meni više dodije to silno preseravanje, te haj tamo, te haj vamo i reko odoh ja kući. I mi lagano u taksi i vozi Miško. Došli, povaljali se u krevet i lezi spavat.
Ujutru ustali, jeli i piči na bus. U povratku nije bilo ništa zanimljivo.
The End
Нема коментара:
Постави коментар