o Novom Sadu - avantura počinje...

Sljedeći postovi će biti poprilično dugi i s vremena na vrijeme vulgarni. I mada se čini kao da postove pišem vama, zapravo ih pišem sebi. Što ne znači da ih vi ne možete čitati, komentarisati, prepričavati drugima ili šta već radite sa mojim postovima...



Srijeda...

Sama ideja za put je počela još nekad poodavno, prije neka dvatri mjeseca, doduše samo u mojoj glavi. I kako je vrijeme odmicalo, tako se to sve više formiralo u jednu smisleniju cjelinu. A meni je taj put opasno trebao iz mnoštva razloga.

Elem, nekad u srijedu ja se budim i nako poprilično mrzovoljno odem kasnije oko 11 na jedan sastanak da vidim jel mi ima šta od plana nacrta prijedloga projekta i hoćel bit para više od svega toga što ja radim. I tu se mi ko nešta dogovorimo, al ko idalje ništa konkretno. Nekad oko 12 odem na drugi sastanak i na kofol neki doručak nešta. I skontam ja odoh ja i na treći sastanak, kad me već ide, opet kod ovih prvih da više završimo oko tog projekta. Već je bilo negdje oko 13 ili 14, više se i ne sjećam. Uglavnom, dogovorim ja s njima oko svega, dostavim svu potrebnu dokumentaciju, i odluče oni da odriješe kasicu.

Ja nako hitar veselo odem do kuće jer je ovo drugi put da sam unovčio jedan posao koji sam radio. Nije to loše.

I vako sam ja nekad oko 5 bio kući. Kofol ja pošo da se spremam. A autobus kreće u 23 nekad. I sad ja vako navadio stvari koje bih trebo nosit, popeglo nakih košulja i tako to. Još se i okupo, neću ja bolan svakakav ić. Tamo negdje oko 18 skontam da ne bi bilo loše da ja uradim tu neku prezentaciju, ta ipak ja idem tamo da poslovno, a ne da se zaebajem. I nako ja nju sfušerim, prekokurca što bi naš narod reko. Mada me eto još i dobro išlo, dok nisam zapeo na ovom jednom dijelu i onda čitaj i čitaj nešta dok ja skontam kako da nastavim dalje. Sva ta moja nespremnost je zapravo bitna za jedan drugi dio priče koji treba da uslijedi nekad kasnije. Elem, ko ja i završio i haj eto da popakujem ove stvari u torbu. Već je vako oko 20 sati. Ja prerovio čitavu kuću nigdje moje torbe. Odmah sam se prisjetio zašto ja spadam u onu grupu ljudi koja ne voli putovanja. Meni uvijek pripreme za putovanje traju duže od samog putovanja. Dok ja nađem torbu, dok ovo, dok ono, izgubim volju za putovanje. I skontam, e neš sad tako, pa makar. I nađem naku torbu od laptopa i u nju potrpam stvari za put. Odmah se dalo naslutiti da će put bit pun nadasve veselih, uzbudljivih i urnebesno jebitačnih događaja i dešavanja...

Famozna torba u koju sam ja potrpo stvari za put

Skontam ja da je najbolje da obučem svoje odijelo broj 7 i da se pretjerano ne zanimam odjećom. Mislim, odijelo je ipak odijelo. Gdje god dođeš s njim, gospodin si. Što i nije toliko izraženo u Novom Sadu, ali ja to nisam znao...

I vako nekad oko 22 krenem ja s ovim članom mog fan kluba do stanice autobuske. Kasnije nam se pridružila još jedna članica. Mog fan kluba, jel. Sam put do stanice je bio krajnije dinamičan, a vrhunac tog puta je bila priča jedne vona-bi članice mog fan kluba koja je ubitačno glupa.

Došli mi na stanicu. I sad se kao trebamo naći sa ostatkom mog fan kluba. Ja inače nigdje vako ne idem poslovno bez ovih mojih fanova. Kadgod ja šta radim, oni su tu da slikaju, vrište, plješću, hvale me i rade gomilu sličnih stvari. Zauzvrat imaju moj osmijeh, a pojedinim dam i nešto više. Uglavnom, mi na stanici, tamo isto ko da je pala vremenska bomba i ništa se ne dešava. Bio je, prema izjavama svjedoka, i jedan mišić mali koji je po stanici hoduckao. Ja ga i nisam vidio, ali sam vidio da je neko pofino izgrio stolariju.

I tako mi krenusmo našim malim autobusčićem, a zaebancija poče navelko. Još njih vako 15ak bilo, pa to totalno ludilo. Čak je bila i jedna cura s Pala, za koju sam ja sumnjao da je neka nova članica mog fan kluba. A sve se nako smješka na ove naše šale i komentare. I dok sam ja kontempliro o tom prilasku njoj, utom dođe stanica Pale i ode mala...

Ja prvi put pošo na put bez čipsa. Što i nije bio loš potez, nimalo. Al sam zato ponio paket pašteta i nake hrane koju planiram odvest da vidi Novi Sad i vratit je nazad u Sarajevo, netaknutu.

I tako se mi kotrljali i kotrljali. Ja sve pođem zaspat, onaj vozač stane na neku stanicu, upali svjetla i pokvari mi ono malo spavanja koje sam mogao ostvariti u autobusu. Još kad se uzme u obzir moja visina i sjedišta u autobusima, dobiješ recept za izuzetno neudobnu vožnju. Nekad se čovjek zapita po čijoj mjeri se prave autobusi. Ko da su za barbike pravljeni. Ili za patuljke u najmanju ruku...

Pogled kroz prozor

I tako smo se mi vozikali i vozikali. Za veliko čudo meni i nije bilo nešto muka, mada me smorio put poprilično. Pogotovo ona stalna stajanja i štatijaznam neke gluposti nešta.

Pogled kroz vozačev prozor

I utom nekad nastupi i četvrtak...