o Novom Sadu - petak je dan za m...

Petak...

Iako sam lego oko 4, budim se u 7. Nestalo mi zraka i to me probudilo. A nemam snage da se odvučem do vrata. I kako neko otvori vrata, tako i ja živnuh. Obučem odijelo i pravac po hljeb. Da mi je neko pričo da ću u odijelu ići po hljeb, nikad mu ne bih vjerovo.

Most, e pa pređeš most i dođeš do tvrđave

Vratimo se mi, za doručak naravno pašteta (pa šteta bacit). Samo što sam jeo, pođem da se malo plaknem. Ja nako stojim u ženama poželjnom izdanju, ko Adem kad je bio protjeran iz raja, kad ova jedna mi pođe provaljivat u kupatilo. Isto ko da osjete kad sam ja bez odjeće. Elem, prođe to nekako bezazleno.

Još sam primjetio da iako svi jedu pofino, nigdje nisam upratio neku mršavu ili debelu osobu. Tamo su svi nekako... taman. Baš sam i drugim govorio da obrate pažnju na to i ista stvar. Nema mršavih ni debelih. Ali su im zato sve životinje debele. Njima je mačka ko ovca. A golub ko kokoš. Da ne spominjem što je njima bijeli golub stvarno bijeli, za razliku od ovog našeg bijelog goluba koji je sivi, eventualno crni. Čak im golubovi imaju sve prste i noge. Strah me vidjet kakva im je ovca, ako su vakve mačke i golubovi...

Gradska kuća 

I saobraćaj im je plaho zanimljiv. Totalno drugačiji od našeg. Prvo, nema toliko gužve na ulicama. Iako koriste auta, ne mogu se mjerit sa nama. Kod nas se i po hljeb ide autom. Drugo, pravo puno biciklare. A što i ne bi. Ko kad im je sve ravno, plus na svakom koraku one biciklističke staze. Treće, što mi je nako pravo zanimljivo jeste što je kod njih u isto vrijeme upaljeno zeleno i za pješake i za auta. Totalno ludilo. Da ne spominjem da svi staju na pješačkom. Kod nas te udari na pješačkom, pa još tebe okrivi što te udario. Šta si ti baš eto sad našo prelazit preko pješačkog kad je on kreno u kladionicu da uplati tiket. I što je najzanimljivije od svega, niko od njih ne koristi trubu. Nisam čuo da je jednom neko nekome svirno. Vako se mi vozimo taksijem kad vidim ja ispred nas dva auta. I sad jedan od njih se prestrojava i ne gleda. I zamalo lupi ovog drugog. Ja se vamo nerviram, kontam vidi majmuna, ništa ne gleda, psujem mu, u sebi jel. Oni ništa. Mrtvi ladni. Ma ni da mu svirne. Da mu ablenduje makar. Ništa. A opet meni glupo da galamim čovjeku u autu. Pogotovo što mi nemamo nikakve veze sa njima, al eto. Kad taj vozač, par sekundi poslije, glasom ko kad Balašević ono nešta priča, kaže kud ovaj gleda. Ja jedva dočeko. Ne gleda on, nigdje on ne gleda. I nako bi malo čudna situacija i ja se ugasim.

Elem, pošli mi do tvrđave. A sve nešto polako šetali, pa haman da je čitav dan prošo u toj nekoj šetnji. A prije toga se po gradu provrzmali, otišli do Dunavskog i tamo malo sjedili i tako. Sjeli na onu klupu i uživali. Kad smo već kod klupa, kod njih su sve klupe čitave. Nema niti jedne razvaljene klupe. Čak mi se čini da nisu ni išarane. Sad možda i prećerujem, ovo za išaranost, al il ja to nisam primjetio il stvarno nisu. Mada mi je puno veći fenomen to što su sve čitave. I prilično su udobne.

Klupe, i to čitave (a ljudi me čudno gledaju što slikam klupe)

Nastavimo mi iz Dunavskog do tvrđave. Ja se već udomaćio tamo. Pa onaj nakav hotel tamo, pa jeleni oni, pa konj. Konj je glavni.

Kooonjooo

Malo se uslikavali i tako to. I pođemo mi nazad lagano, uz obalu. Ili što bi oni rekli kej. I tako šetamo i odemo na ova neka izlaganja/predavanja što su nam domaćini organizovali. Poslije toga neka pauza i mi sjednemo u neki kafić. Iznaručujemo sve i svašta. Kad pogodite kome se obraća konobarica da se plati račun. A reko što ja Boga ti? Kaže ona, pa ti si tu glavni. I ja šta ću, platim. Pogledamo nakav film poslije toga i nazad kući. Kobiva da se spremimo za izlaska.

Mi tamo, kad došli predstavnici mog fan kluba iz Rijeke. I nešta mi tu pričamo, bla bla, zovem ja njih da izađu s nama. I haj ko hoće oni. Pitam do kad ostaju, kažu da i oni ostaju do nedjelje, s tim što ova jedna hoće ić u subotu kući, nekad oko podne. Ma reko nema šanse da ti ideš, ima da ostaneš ovdje s nama. Naumila ona da ide u Niš. Ko ono ima nešto zanimljivo u Nišu. I nađem se ja ubjeđivat s njom da će ona ostat, da čim vidi kako mi dernečimo, ima da ostane.

I tako se malo vrzmali po kući i pođemo mi svi vani. I gdje ćemo, opet svi nahrle u Tata bradu. A tamo nema mjesta zglave. Ma nemreš se okrenut. I šta ćemo, kako ćemo, nas nekolke odluči otić negdje drugo. I hodaj i hodaj i hodaj. Sve same tetkice. Te ne sviđa im se muzika, te ružni ljudi unutra, te ovo te ono. Što ne mogu ja tih priča, sve mi nešta hoće bit. Ko ono pošo neko vani da sluša muziku. I na kraju se svi vratimo u Tata bradu. Opet tamo nema mjesta i nas 4 odluči otić bilo gdje drugo. Svratimo do jednog paba, gužva. Drugi pab, gužva.

Fan starts hir

I vrzmali se mi po gradu i dođemo opet do Laze Telečkog. I dodije nam više hodat i odlučimo uć u prvo što nam naiđe pod noge, a da ima mjesta. I prvo bi nakav noćni klub, više noćni nego klub. Ja mu dadoh kodno ime K.O.K.O.S. (koka ovakih, koka onakih, sjooo). U nas se kaže da je petak dan za metak, u Novom Sadu petak je dan za Mađarice. Mi vako za jednim stolom, a namah prekoputa nas nake cure (čitaj 3,14čke) spojile dva stola. I nako mi kuliramo, ja kad poče perverzija na sve strane. Njih samo prevrnu neka luda i počeše se fatat međusobno. Gledam ja isprva, nije mi ništa jasno. Skontam ja da su to te Mađarice na koje su me svi upozoravali. Haj što one plešu i nešta se ko fataju. Al kad se počeše ljubakat, lizat i žvaljit... I haj jel ko prođe do njihovog stola, one njega namah safataju, izljube ga i vrate ga. A one... aj što su nako ljepuškaste, nego još i napucane, boli glava. Ma čitava ta scena, isto mađarski pornić. A ja nako kuliram s druge strane, šmekam, boli me.
I vako ti se njih dvije fataju i ljube, normalno ja bleno, kad se istom ona jedna okrenu prema meni. I pogleda me pravo u oči. Nako dobre 3 sekunde. Sad šta sam ja tačno osjetio u tom trenutku, to se ne može riječima opisat (ili bar ja ne znam). U najmanju ruku sam se naježio. Cura ubi pogledom samo (moš mislit šta još zna). Prvi put da mi se to desi u životu. Pogubio se sav. E mošte mislit kakvo je to žensko kad se i ja pogubih pored nje. Da, da, JA! I taman čovjek konta to je to, kad jok. Izvadiše bolan kanticu eurokrema. I kašike i počeše ono da jedu. Lujke prave. I naki tipovi što su tu bili, pa i njima one kašike guraju u usta. Bjež, stid me pisat šta je sve bilo. Perverzija živa...

Pokupimo se oko trice i piči kući, peri zube i na spavanje.


Skonto sam i što je Balašević nolka tetkica...